ЗЛОСТАВЉАЊЕ, МУЧЕЊЕ И ЗУЛУМ

Нека се осуше руке Ебу Лехеба

Посланикова кућа налазила се између кућа двојице окорелих мушрика, Ебу Лехеба и Укбе ибн Ебу Муајта. Они су при свакој прилици настојали да нашем вољеном Посланику нанесу неко зло. Ноћу би чак бацали животињске бураге пред врата Ресулуллахове куће. Његов стриц Ебу Лехеб није се задовољавао ни тиме, него би из куће свог суседа Адија бацао камење на њега и тако га узнемиравао.

Ни његова жена Умму Џемил није заостајала за њим: трновите гране које је скупљала просипала је по путевима куда је требало да прође Ресулуллах, да би му се забиле у мубарек ноге. Једног дана, док је Ебу Лехеб истресао нечистоћу коју је донео пред Посланикова врата, видео га је хазрети Хамза. Одмах је потрчао, шчепао свог брата Ебу Лехеба и нечистоћу коју је донео истресао му на главу.

После тих зала Ебу Лехеба и његове жене објављена је о њима сура Теббет, која почиње речима „Нека се осуше руке Ебу Лехеба, а већ су се и осушиле…“. Када је Ебу Лехебова жена Умму Џемил чула да је о њима објављена сура, почела је да тражи Посланика. Када је сазнала да је код Ка’бе, узела је у руку велики камен и отишла тамо. Хазрети Ебу Бекр је управо тада био почашћен разговором с нашим Послаником.

Када је видео камен у руци Умму Џемил, рекао је: „Ја Ресулаллах! Долази Умму Џемил. Она је веома зла жена, бојим се да Вам не науди. Да сте се макар склонили у страну, па да Вас не стигне њено зло!“ Ресулуллах је рекао: „Она мене не може видети.“ Умму Џемил је стала изнад главе хазрети Ебу Бекра и изговорила ниске речи: „О Ебу Бекре! Реци брзо где ти је онај пријатељ! Мене и мог мужа исмевао је у стиховима и кудио. Ако је он песник, и ја сам песник, и мој муж је песник. Ето, и ја њега исмевам у стиховима. Ми му се противимо, не признајемо његово посланство и не допада нам се његова вера. Кунем се, да сам га само видела, ударила бих га овим каменом у главу…“ Када је хазрети Ебу Бекр рекао: „Мој предводник није песник и није те исмевао у стиховима“, Умму Џемил се окренула и отишла. Хазрети Ебу Бекр се окренуо Посланику и упитао: „Ја Ресулаллах! Зар Вас није видела?“ Он је рекао: „Није ме видела. Аллах теала јој је учинио очи таквима да ме не може видети.“2

Посланикова мубарек кћи хазрети Умму Гулсум била је верена са Ебу Лехебовим сином Утејбом, а хазрети Рукајја с његовим другим сином Утбом, али се још нису били венчали.

Када је објављена сура Теббет, џехеннемлија Ебу Лехеб, његова жена и курејшијски прваци предложили су Утби и Утејби: „Узевши његове кћери, олакшали сте му терет. Отпустите његове кћери, па нека се мучи. Ми ћемо вам узети коју год хоћете девојку из Курејша.“ Они су рекли: „Добро, отпустили смо их.“ Онај ниски човек по имену Утејба отишао је још даље: дошао је пред нашег Посланика (саллаллаху теала алејхи ве селлем) и увредио га овим речима: „О Мухаммеде! Не признајем ни тебе ни твоју веру. Отпустио сам и твоју кћер. Од сада нити ти мене воли, нити ћу ја тебе! Нити ти мени долази, нити ћу ја теби доћи!…“ Затим је насрнуо на нашег вољеног Посланика и шчепао га за мубарек оковратник. Поцепао му је кошуљу и вређао га. На то га је наш вољени Посланик проклео речима: „Господару мој! Пусти на њега једну од Својих звери!“ Када је несрећни Утејба отишао оцу и испричао шта се догодило, Ебу Лехеб је рекао: „Бојим се Мухаммедове клетве против мог сина.“ Неколико дана касније Ебу Лехеб је послао сина Утејбу у Дамаск трговачким послом. Караван се зауставио да заноћи у месту званом Зерка. Око њега је почео да кружи један лав. Чим је то видео, Утејба је рекао: „Јао! Кунем се, Мухаммедова (алејхисселам) клетва је примљена. Овај лав ће ме појести! Иако је он у Мекки, мој убица је он!“ Мало касније лав је нестао. Утејбу су сместили да спава на једном вишем месту. Ноћу је лав поново дошао. Помирисао је једног по једног из каравана и дошао до Утејбе. Скочио је на њега, распорио му стомак, шчепао га за главу и докрајчио га страшним уједима. Утејба је издахнуо запомажући: „Зар вам нисам рекао да је Мухаммед најистинитији у говору међу људима?“ А Ебу Лехеб, када је чуо да му је сина растргао лав, заплакао је: „Зар вам нисам рекао да се бојим Мухаммедове клетве против мог сина?“3

„Нека се осуше руке Ебу Лехеба (нека пропадне), а већ су се и осушиле. Нису му користили ни иметак (који му је остао у наслеђе од оца) ни оно што је стекао. Он ће ући у ватру која букти, а и жена његова, носачица дрва, с упреденим ужетом око врата“ Теббет: 1–5

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) позивао је људе вечној срећи; позивајући их да верују у постојање и једноћу Аллаха теала, трудио се да не горе у џехеннему. А мушрици су, говорећи: „Ово је вера наших очева“, и даље обожавали кипове. Посланик их је позивао да живе као људи, да буду часни и достојанствени, да се спасу од безвредности и уздигну на високе и узвишене степене. А они су остајали упорни у свом инату. Ебу Лехеб је предњачио међу онима који су га вређали и злостављали. Непрестано је ишао за Ресулуллахом и трудио се да људе одврати од слушања његових речи и да им у мисли посеје сумњу. На местима окупљања и на сајмовима, кад год би Ресулуллах рекао: „О људи! Реците ‚Ла илахе иллаллах‘ па да се спасете!“, Ебу Лехеб би одмах стизао за њим и говорио: „О људи! Овај што говори мој је синовац. Никако не верујте његовим речима. Држите се далеко од њега!“

Једног дана Мухаммед алејхисселам клањао је намаз код Ка’бе-и шерифа. Група од седам мушрика, међу којима су били курејшијски прваци Ебу Џехл, Шејба ибн Ребиа, Утба ибн Ребиа и Укба ибн Ебу Муајт, дошла је и села на место близу Ресулуллаха. У близини су лежали бураг и остаци камиле заклане дан раније. Ниски Ебу Џехл окренуо се онима поред себе и изнео гнусан предлог: „Ко ће од вас узети бураг ове камиле и ставити га Мухаммеду између плећа кад падне на сеџду?“ Најнасилнији, најсуровији, најнемилосрднији и најнесрећнији међу њима, Укба ибн Ебу Муајт, рекао је: „Ја ћу“ и одмах устао. Док је наш Посланик био на сеџди, ставио му је бураг, заједно с оним што је било у њему, на мубарек плећа. Гледајући то, мушрици су почели да се ваљају од смеха. Посланик је продужавао сеџду и није дизао своју мубарек главу. Тада је то видео Абдуллах ибн Месуд, један од асхаб-и кирама. Он је тај догађај испричао овако:

„Када сам видео Ресулуллаха у таквом стању, крв ми је јурнула у главу. Али нисам имао ни народа ни племена које би ме заштитило од мушрика. Био сам без игде икога и слаб. У том тренутку нисам имао снаге чак ни да проговорим. Стајао сам на месту и с великом тугом посматрао Ресулуллаха.

Ах, да сам тада имао снаге или заштитника који би ме одбранио од мушрика, па да скинем и бацим оно што су ставили Ресулу алејхисселам на мубарек плећа! Док сам тако чекао, обавестили су о томе Ресулуллахову кћер хазрети Фатиму. Фатима је тада била мала. Дотрчала је и збацила оно што је било на њеном оцу. Онима који су то учинили упутила је клетву и рекла им тешке речи. А Ресулуллах је, као да се ништа није догодило, довршио намаз и три пута рекао:

‚Аллаху мој! Теби препуштам ову скупину Курејшија! Аллаху мој! Теби препуштам Ебу Џехла Амра ибн Хишама! Аллаху мој! Теби препуштам Утбу ибн Ребиу! Аллаху мој! Теби препуштам Шејбу ибн Ребиу! Аллаху мој! Теби препуштам Укбу ибн Ебу Муајта! Аллаху мој! Теби препуштам Умејју ибн Халефа! Аллаху мој! Теби препуштам Велида ибн Утбу! Аллаху мој! Теби препуштам Умару ибн Велида!‘

Када су чули ову клетву изречену против њих, мушрици су престали да се смеју и уплашили су се. Јер су веровали да се дова учињена у Бејтуллаху прима. Ресулуллах је рекао Ебу Џехлу: ‚Аллаха ми, или ћеш се оканити овога, или ће ти Аллах теала спустити на главу неку несрећу!‘ Кунем се Аллахом теала, видео сам да је свако од ових људи чија је имена Ресулуллах изговорио убијен у бици на Бедру и пао на земљу, а затим, као стрвина која је заударала од врућине, бачен у јаму на Бедру.“

Једног дана Ебу Џехл је у Бејтуллаху рекао курејшијским мушрицима: „О Курејшије! Видите да Мухаммед не престаје да куди нашу веру, да диже језик на наше кипове и на наше очеве који су им се клањали и да нас гледа као безумнике. Кунем се пред вама и кажем: сутра, кад дође овде да клања намаз и падне на сеџду, свом снагом ћу му спустити на главу камен који ни сам нећу лако понети. Тада ме браните од Абдулмутталибових синова или ме не браните – како хоћете. Пошто га убијем, нека ми његова родбина чини шта хоће…“ Мушрици који су се ту налазили подстицали су га: „Кунемо се, и бранићемо те и никоме те нећемо предати. Само ти њега убиј!“ Ујутро је Ебу Џехл дошао до Ка’бе с огромним каменом у руци. Сео је поред мушрика и почео да чека. Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) дошао је, као и увек, у Бејтуллах и почео да клања намаз. Ебу Џехл је устао и кренуо према Ресулуллаху да га удари огромним каменом који је држао у руци. Сви мушрици су с узбуђењем пратили шта се дешава. Када се Ебу Џехл приближио Ресулуллаху, одједном је почео да дрхти. Огромни камен испао му је из руке на земљу, лице му је посивело као пепео и повукао се у великом страху. Зачуђени мушрици дошли су до Ебу Џехла и упитали: „О Амре ибн Хишаме! Реци, шта се десило?“ Ебу Џехл је рекао: „Баш кад сам подигао камен да га убијем, преда мном се појавила једна разјарена камила. Кунем се, у животу нисам ни видео ни чуо за камилу тако високих ногу, оштрих зуба и тако страшну. Да сам се још мало приближио, сигурно би ме убила.“ Другом приликом Ебу Џехл је окупио мушрике и упитао: „Да ли Абдуллахово сироче овде клања намаз и тара лице о земљу?“ Они су рекли: „Да.“ Ебу Џехл, који је управо ту реч и чекао, рекао је: „Ако га видим тако, згазићу му главу ногом.“ Једног дана Предводник посланика стао је на намаз код Ка’бе. Ебу Џехл је седео са својим друговима. Устао је и кренуо према Ресулуллаху (саллаллаху алејхи ве селлем). Пришао је сасвим близу. Али одједном је, бришући руком лице, почео да бежи. Мушрици су му пришли и рекли: „Шта је било, какво ти је то стање?“ Ебу Џехл је одговорио: „Између нас се појавила јама пуна ватре. Када сам видео да неки људи јуришају на мене, вратио сам се.“ Мушрички прваци као што су Велид ибн Мугира, Ебу Џехл (Амр ибн Хишам), Есвед ибн Мутталиб, Умејја ибн Халеф, Есвед ибн Абду Јагус, Ас ибн Ваил и Харис ибн Кајс исмевали су Ресулуллаха кад год би га видели: „И овај мисли да је посланик и да му долази Џибрил.“ Због тога је једног дана, када се Хабиб-и екрем веома ражалостио, дошао Џибрил алејхисселам и донео неколико ајет-и керима. По значењу:

„(О Мој Ресуле!) Заклињем се, исмевани су и посланици који су послани пре тебе. Оне који су их исмевали и који су им се (посланицима) ругали, као казна за то исмевање, са свих страна обухватиле су несрећа и казна.“4 „Заиста смо Ми довољни против оних који ти се ругају. Они су ти који поред Аллаха теала признају друго божанство. Они ће ускоро сазнати (какав их крај чека). Ми, заиста, знамо да ти се од њихових речи (од тога што Аллаху приписују друга, што дижу језик на Кур’ан-и керим и што ти се подругљиво обраћају) стежу прса и тешко ти је у души.“5

„О Ебу Џехле! Аллаха ми, или ћеш се оканити овога, или ће ти Аллах теала спустити на главу неку несрећу“ Наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам

Једног дана, док је Султан васионе обављао таваф око Ка’бе-и муаззаме, дошао је Џибрил алејхисселам и рекао: „Наређено ми је да се обрачунам с њима (с онима који се ругају).“ Мало касније испред њих је прошао Велид ибн Мугира. Џибрил алејхисселам је упитао: „Какав је човек овај што пролази?“ Посланик је рекао: „Он је један од најгорих робова Аллаха теала.“ Тада је Џибрил алејхисселам показао на Велидову потколеницу и рекао: „С њим сам се обрачунао!“ Мало касније пролазио је Ас ибн Ваил. Када је упитао и за њега и добио исти одговор, показао је на његов стомак и рекао: „И њему сам показао где му је место!“ Када је прошао Есвед ибн Мутталиб, показао је на његово око, а када је видео Абду Јагуса, на његову главу. А када је пролазио Харис ибн Кајс, показао је на његов стомак и рекао: „О Мухаммеде! Аллах теала те је спасао од њиховог зла. Ускоро ће свакога од њих снаћи нека несрећа.“

Асу ибн Ваилу забио се трн у ногу. Колико год су га лечили, нису могли да нађу лека његовој муци. Најзад му је нога отекла као камилин врат и издахнуо је запомажући: „Мухаммедов Аллах ме је убио!“

Есвед ибн Мутталиб је ослепео. Џибрил алејхисселам ударио га је главом о дрво и уништио га.

Есведу ибн Абду Јагусу, док је био у месту званом Бад-и семум, лице и тело сасвим су поцрнели. Када је дошао кући, нису га препознали и отерали су га с врата. Умро је од јада ударајући главом о врата своје куће.

А Харис ибн Кајс појео је усољену рибу. Ватра у њему све је више расла. Колико год је пио воде, није могао да утоли жеђ. На крају је прснуо и умро. И Велиду ибн Мугири забио се комад гвожђа у потколеницу. Рана му није зарасла, изгубио је много крви и издахнуо је и он запомажући: „Мухаммедов Аллах ме је убио!“

Тако је сваки од њих добио заслужену плату за оно што је чинио. Осим тога, ајет-и керимима је објављено да ће мушрици вечно остати у џехеннему. Једног дана наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) срео је Хакема ибн Ебул-Аса. Када се Посланик удаљио, Хакем му се ругао иза леђа, кривећи уста, лице и тело.

Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) видео је нуром посланства шта је Хакем чинио и упутио дову да такав и остане. Хакемово тело обузело је дрхтање и тако је остао до краја живота.

Мучења асхаб-и кирама

Мушрици нису злостављали само Посланика. Мучили су и његове славне асхабе (радијаллаху анхум). Нарочито су бирали сиромашне и оне без игде икога и без устезања их тлачили и мучили колико су год могли, тако да се то ни замислити не може. Највише су мучени Билал Хабеши, Зиннира-хатун, Хаббаб ибн Ерет, Аммар ибн Јасир и његова породица (радијаллаху анхум еџмаин). Неке од њих пекли су камењем ужареним на сунчевој жези, а неке су држали гладне и жедне и мучили говорећи: „Отпадни од Мухаммедове вере!“ А они су подносили те неподношљиве патње и никада нису отпадали од вере ислама.

Аллах је један, Аллах је један

Хазрети Билал, роб једног мушрика по имену Умејја ибн Халеф, постао је муслиман посредством Ебу Бекра Сиддика. Пошто је од својих дванаест робова највише волео Билала, Умејја га је поставио за чувара храма кипова. Када је постао муслиман, хазрети Билал је све кипове у храму оборио ничице, као да чине сеџду. Када је та вест стигла до Умејје, обузео га је велики ужас. Позвао га је и упитао: „Ти си постао муслиман. Чујем да чиниш сеџду Мухаммедовом Господару, је ли тако?“ Хазрети Билал је рекао: „Да. Чиним сеџду Аллаху теала, Великом и Узвишеном.“ Пошто је добио тај одговор, који му се није допао, Умејја је одмах почео да га злоставља и мучи. У подне, кад сунце стане тачно изнад главе, свлачио би га и на његово наго тело стављао камење ужарено од врелине и тако га пекао. Пошто би му део камења, које је горело као ватра, натрпао на леђа, а део на стомак, говорио би: „Отпадни од вере ислама!.. Поверуј у кипове Лат и Уззу!“ А хазрети Билал би објављивао свој иман говорећи: „Аллах теала је један! Аллах теала је један!“

Кад год би видео ту његову стрпљивост, Умејја ибн Халеф би побеснео, вукао га по трњу, ранио му тело и мучио га. А хазрети Билал, не обазирући се на крв која му је у млазевима текла низ тело, говорио би: „Аллаху мој! Задовољан сам оним што долази од Тебе! Аллаху мој! Задовољан сам оним што долази од Тебе!“ и остајао постојан у свом иману. Хазрети Билал је то своје стање описао овако:

„Онај покварени Умејја по дневној жези би ме везивао, а ноћу мучио. Био је врућ дан. Као и увек, поново је почео да ме мучи. Да би ме одвратио од ислама, кад год би рекао: ‚Клањај се нашим киповима! Порекни Мухаммедовог Аллаха, порекни, порекни!’, ја бих говорио: ‚Аллах је један! Аллах је један!‘ Да би искалио бес, тог дана ми је ставио на груди огромну стену. У том тренутку изгубио сам свест. Када сам дошао к себи, видео сам да је стена с мене склоњена и да је сунце зашло за облак. Захвалио сам Аллаху теала и рекао сам себи: ‚О Билале! Све што долази од Џенаб-и Хакка лепо је и пријатно.‘“

Једног дана Умејја ибн Халеф поново је извео Билала Хабешија напоље да га мучи. Свукао му је одећу и оставио га само у гаћама, положио га на ужарени песак на жеги која пржи и натрпао на њега камење. Мушрици су се окупили и тешко га мучили, говорећи: „Ако не отпаднеш од своје вере, убићемо те.“ А Билал Хабеши је под тим неподношљивим мукама говорио: „Аллах је један! Аллах је један!“ У то време туда је пролазио наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем). Када је видео у каквом је стању хазрети Билал Хабеши, веома се ражалостио и рекао: „Спомињање имена Аллаха теала спасиће те.“

Убрзо пошто се Посланик вратио кући, дошао му је хазрети Ебу Бекр. Посланик је Ебу Бекру Сиддику испричао какве муке трпи Билал Хабеши и рекао: „Веома сам се ражалостио.“ Хазрети Ебу Бекр је одмах отишао тамо. Рекао је мушрицима: „Шта добијате тиме што тако мучите Билала? Продајте га мени.“ Они су рекли: „Не бисмо га продали ни да нам даш злата колико цео свет. Али можемо да га заменимо за твог роба Амира.“ Амир, роб хазрети Ебу Бекра, водио је његове трговачке послове и зарађивао много новца. Поред свог личног иметка, имао је десет хиљада златника. Био је помоћник хазрети Ебу Бекра и водио све његове послове. Али био је кафир и упорно је остајао у свом куфру. Хазрети Ебу Бекр је рекао: „Дао сам вам Амира, са свим његовим иметком и новцем, за Билала.“ Умејја ибн Халеф и остали мушрици веома су се обрадовали и рекли: „Преварили смо Ебу Бекра.“

„(О Мој Ресуле!) Заклињем се, исмевани су и посланици који су послани пре тебе. Оне који су их исмевали и који су им се (посланицима) ругали, као казна за то исмевање, са свих страна обухватиле су несрећа и казна“ Ен’ам: 10

Хазрети Ебу Бекр је одмах збацио тешко камење са Билала Хабешија и подигао га на ноге. Билал Хабеши био је веома изнемогао од тешких мучења. Хазрети Ебу Бекр га је узео за руку и довео право нашем вољеном Посланику и рекао: „Ја Ресулаллах! Данас сам Билала ослободио ради Аллаховог задовољства.“ Ресулуллах се веома обрадовао и упутио много дова за хазрети Ебу Бекра. Тада је Џибрил алејхисселам донео 17. и 18. ајет-и керим суре Лејл, који доносе радосну вест да је Ебу Бекр далеко од џехеннема. У тим ајет-и керимима речено је, по значењу: „Онај који је (као хазрети Ебу Бекр) веома богобојазан (клони се ширка и греха) и који свој иметак троши на путу добра да би био чист код Аллаха теала (и да би стигао до божанског обећања), удаљен је од њега (од џехеннема).“

Нечувено мучење

И хазрети Хаббаб ибн Ерет био је један од оних над којима је чињен зулум да би отпали од вере. Ни хазрети Хаббаб није имао никога и био је роб једне мушрикиње по имену Умму Енмар.

Пошто није имао рођака који би га заштитио, мушрици би се окупљали, свлачили му одећу с мубарек тела и гребли га трњем. Понекад би му на наго тело навлачили гвоздену кошуљу и држали га на сунцу. Камење које су загрејали на сунцу или на ватри притискали су му на наго тело говорећи: „Отпадни од своје вере! Клањај се Лату и Уззи!“ А Хаббаб би остајао постојан у свом иману и супротстављао им се речима: „Ла илахе иллаллах, Мухаммедун Ресулуллах.“

Једног дана мушрици су се окупили и наложили ватру на једном тргу. Везали су хазрети Хаббаба и довели га тамо. Свукли су га и положили на ватру. Или ће га одвратити од вере, или ће га спалити у ватри. Положен на леђа насред ватре, хазрети Хаббаб је упућивао дову: „Аллаху мој! Ти видиш моје стање и знаш у каквом сам положају. Учврсти иман у мом срцу и подари ми велико стрпљење!“ Један од мушрика стао му је ногом на груди. Али они нису знали да Аллах теала чува оне који верују.

Много година касније, када су Хаббаба питали о том догађају, открио је леђа, показао трагове опекотина и рекао: „Наложили су ватру због мене, а онда ме довукли и бацили у њу. Ту ватру угасило је само моје месо.“

Док су хазрети Хаббаба тако мучили напољу, и његова власница Умму Енмар је, да би га одвратила од вере, усијавала гвожђе у ватри и пекла му главу притискајући је њиме. Он је ради своје вере подносио све те болове, није чинио оно што су од њега тражили и није одступао од свог имана.

Једног дана хазрети Хаббаб је изашао пред нашег вољеног Посланика и рекао: „Ја Ресулаллах! Мушрици ме напољу, где год ме виде, пеку на ватри. А код куће ми власница Умму Енмар усијаним гвожђем пече главу. Молим Вас за дову!“ Затим је показао опекотине на леђима и на глави. Нашем Посланику било је веома жао због његовог стања. Није могао да поднесе патњу коју је трпео да не би отпао од вере, ни зулум који му је чињен, па је упутио дову: „Господару мој! Помози Хаббабу!“ Џенаб-и Хакк је одмах примио дову Свог Ресула и задао Умму Енмар јаку главобољу. Умму Енмар је од главобоље јечала до зоре. Као лек саветовали су јој да јој пеку главу гвожђем усијаним у ватри. На крају је позвала Хаббаба и наредила му да усија гвоздену шипку у ватри и да јој њоме пече главу… И хазрети Хаббаб јој је гвожђем пекао главу…

У првим данима ислама мушрици нису много марили за Хаббаба ибн Ерета. Али број оних који су примали иман из дана у дан је растао. На крају су, хтели не хтели, морали да ову ствар узму озбиљно. Тада су појачали мучења хазрети Хаббаба: тукли су га преко сваке мере, ударали, ранили и наносили му муку за муком…

Упркос свему томе, хазрети Хаббаб није ни трунке попустио у свом иману. Али и злостављања и мучења постала су неподношљива. Изнео је Предводнику васионе шта се све догађа и рекао: „Ја Ресулаллах! Хоћете ли упутити дову да се спасемо од мука које трпимо?“

На то је Ресулуллах рекао: „Међу умметима пре вас било је људи којима су гвозденим чешљем гулили и стругали кожу и месо, али ни то мучење није могло да их одврати од вере. Тестером су их секли на двоје од темена, али ни та мучења нису могла да их одврате од вере. Аллах теала ће, свакако, довршити ову ствар (ислам). Учиниће га надмоћним над свим верама. Биће толико безбедно да се човек који, јашући своју животињу, сам путује од Сане до Хадрамевта неће бојати никога осим Аллаха теала, а за своје овце неће бринути ни за шта осим да их вук не нападне. Али ви журите.“ Затим је упутио дову за Хаббаба и помиловао га по леђима. Ове благе Ресулуллахове речи, које су храна и лек душама, ублажиле су Хаббабове болове.

Хазрети Хаббаб имао је позамашно потраживање нарочито код обесног мушрика Аса ибн Ваила. Отишао је код њега да тражи свој дуг. Ас ибн Ваил је рекао Хаббабу: „Док не порекнеш Мухаммеда, нећу ти дати што ти дугујем.“ Хазрети Хаббаб је одговорио: „Аллаха ми, као што не могу док сам жив, тако ни кад после смрти устанем из кабура никада нећу моћи да одбацим и порекнем свог посланика. Одрећи ћу се свега, али то порицање не могу учинити.“ На то је Ас ибн Ваил рекао: „Зар ћемо после смрти бити оживљени? Ако тако нешто постоји, онда ћу тада имати и иметка и деце. Тог дана ћу ти вратити дуг.“

Због ових речи Аса ибн Ваила Аллах теала је у Кур’ан-и кериму, у 77–79. ајет-и керимама суре Мерјем, рекао, по значењу: „(О Мој Хабибе!) Јеси ли видео онога ко пориче Наше ајете и каже: ‚Мени ће, сигурно, (на Судњем дану) бити дати и иметак и деца‘ (Аса ибн Ваила)? Зар је он сазнао шта је у гајбу или је од Рахмана добио обећање? Не, није тако! Ми ћемо записати оно што он говори (на Судњем дану ћемо га због тога позвати на одговорност) и казну ћемо му све више и више повећавати.“

Мучење до несвести

Мушрици у мучењу нису правили разлику између жене и мушкарца. И Зиннира-хатун, која је била међу првим муслиманима и није имала никога, била је робиња. Када су сазнали да је постала муслиманка, мушрици се нимало нису устезали да и њу муче. Зинниру-хатун су приморавали да се клања киповима Лату и Уззи, стезали јој гркљан и мучили је док, не могавши да дише, не би изгубила свест. Упркос томе, никада није отпадала од своје вере нити је чинила оно што су говорили. Нарочито ју је много мучио Ебу Џехл. Због тога су Зиннирине очи престале да виде. Једном приликом, када јој је Ебу Џехл рекао: „Видиш ли? Лат и Узза су те ослепили!“, Зиннира-хатун је, показујући свој иман, рекла: „О Ебу Џехле! Аллаха ми, није тако како ти кажеш. Кипови које ти зовеш Лат и Узза ни за шта не ваљају; они не знају ни за оне који им се клањају ни за оне који им се не клањају. Мој Господар, сигурно, има моћ да ми врати вид и да ме врати у пређашње стање.“

„(О Билале!) Спомињање имена Аллаха теала спасиће те“ Хадис-и шериф

Ебу Џехл је остао запањен пред непоколебљивим иманом хазрети Зиннире. Аллах теала је примио Зиннирину дову и њене очи почеле су да виде боље него пре. Иако су то видели, Ебу Џехл и курејшијски мушрици из ината нису примили иман. Штавише, рекли су: „И ово је једна од чаролија њиховог посланика! Зар се не чудите овим безумницима који иду Мухаммедовим путем? Да је пут којим они иду добар и истинит, ми бисмо га први следили. Значи, зар је пре нас једна робиња нашла истину?“

Тада је Аллах теала објавио 11. ајет-и керим суре Ахкаф. По значењу: „Ти кафири су за оне који верују рекли: ‚Да у њему (у исламу) има икаквог добра, они (сиромаси, јадници) не би нас у томе претекли, не би пре нас похитали к њему.‘ А пошто нису њиме (Кур’ан-и керимом, као верници) нашли хидајет, они ће (да би порекли Кур’ан-и керим) рећи: ‚Овај Кур’ан-и керим (то што је Мухаммед изнео) стара је лаж.‘“

Дарул-Еркам

Нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) веома су жалостили зулум и мучења којима су мушрици излагали његове асхабе. За ширење и учење ислама било је потребно сигурно место. Посланик је за ту свету дужност изабрао кућу хазрети Еркама.6 Та кућа налазила се источно од брда Сафа, у једној уској улици, на мало вишем месту. Одатле се Ка’бе-и муаззама лако видела. Улаз и излаз из куће били су веома погодни за надзор над пролазницима. Осим тога, хазрети Еркам био је један од мекканских првака, човек великог угледа. Хабиб-и екрем је у тој кући својим асхабима излагао ислам. Они који је требало да постану муслимани долазили су ту, примали ислам и задобијали берекет слушајући мубарек речи Ресулуллаха, које су лек срцима. Посланика су слушали не дишући, као да им је на главу слетела птица која би одлетела чим проговоре. Његове мубарек речи памтили су, тако рећи гутајући их, не пропуштајући ниједну реч. Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) дане је посвећивао Еркамовој кући и од јутра до вечери бавио се одгајањем својих асхаба. То место било је прво средиште муслимана, „Дарул-ислам“. Први муслимани ту су се окупљали и тако били заштићени од сваког зла мушрика.

Мучење до смрти

Аммар ибн Јасир прича: „Хтео сам да одем у Дарул-Еркам, да видим Ресулуллаха и постанем муслиман. На вратима сам срео хазрети Сухајба. Кад сам га упитао: ‚Шта ти овде радиш?’, и он је мени поставио исто питање. Рекао сам: ‚Хоћу да уђем код хазрети Мухаммеда, да слушам његове речи и постанем муслиман.‘ А он је рекао: ‚И ја сам због тога дошао.‘ Заједно смо ушли у његово узвишено и часно присуство. Изложио нам је ислам. С љубављу смо постали муслимани.“7

Аммар је био један од муџахида који се нису устезали да јавно објаве да су муслимани. Подносио је најтежа мучења да не би отпао од своје вере. Кад год би га мушрици затекли самог, одводили би га на место звано Рамда, у мекканске стене, свлачили му одећу и навлачили на њега гвоздену кошуљу.

Тако су га држали под жарким сунцем и мучили. Понекад су му леђа пекли ватром и подвргавали га мучењима којима није било краја. Сваки пут су говорили: „Порекни!… Порекни!… Клањај се Лату и Уззи па се спаси!..“ А хазрети Аммар је, подносећи те неподношљиве муке с великим стрпљењем, одговарао: „Мој Господар је Аллах, мој посланик је Мухаммед алејхисселам.“ Мушрици су се због тога још више љутили, стављали су му на груди стене ужарене од врелине, а понекад су га бацали у бунар и покушавали да га удаве у води. Једног дана, када је био почашћен присуством нашег вољеног Посланика, Аммар ибн Јасир је рекао: „Ја Ресулаллах! Мушрици нас муче преко сваке мере.“ Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) сажалио се на хазрети Аммара и рекао је: „Стрпите се, о оче Јахзанов!“, а затим упутио дову: „Господару мој! Не дај да ико из Аммарове породице окуси џехеннемску казну!“

Први шехид, прва крв

Цела породица хазрети Аммара – отац Јасир, мајка Сумејја и брат Абдуллах – примила је ислам. Мушрици су његову мајку, оца и брата мучили још више него хазрети Аммара. Током мучења хтели су да их натерају да изговоре речи које су куфр, а они су одговарали: „И кад бисте нам кожу одрали и месо на кришке исекли, не бисмо вас послушали“, и говорили: „Ла илахе иллаллах, Мухаммедун Ресулуллах.“ Једног другог дана, док су у месту званом Батха заједно мучили Јасирову породицу, туда је пролазио наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем). Када је видео неподношљиве муке својих асхаба, веома се ражалостио. Када је хазрети Јасир упитао: „Ја Ресулаллах! Зар ће нам време стално пролазити у оваквим мукама?“, Посланик је рекао: „Стрпите се, о Јасирова породицо! Радујте се, о Аммарова породицо! Нема сумње, ваше место награде је џеннет.“ И једног дана меккански мушрици мучили су Аммара ватром. Ресулуллах је дошао тамо и рекао: „О ватро! Буди за Аммара хладна и безбедна, као што си била за Ибрахима (алејхисселам)!“ Касније, када је Аммар открио леђа, видео се траг ватре. Тај траг био је од пре Ресулуллахове дове. Неког другог дана, док су мучили Јасирову породицу, стрелама су учинили шехидима хазрети Јасира и његовог сина хазрети Абдуллаха. Ебу Џехл је наредио да се хазрети Сумејји мубарек ноге вежу ужетом. За крајеве ужади наредио је да се вежу две камиле и да се терају на супротне стране; дао је да се хазрети Сумејја растргне и тако ју је учинио шехидом. Када су Посланик и асхаб-и кирам (алејхимур-ридван) чули вест да су немилосрдни, сурови зулумћар Ебу Џехл и остали мушрици мучењем учинили шехидима Јасирову породицу, веома су се ражалостили. Тај догађај био је узрок да се асхаби још чвршће вежу и збију једни уз друге.8 Када су хтели да клањају намаз, асхаб-и кирам би одлазили на места где није било никога и ту тајно обављали своје ибадете. Једног таквог дана Са’д ибн Ебу Веккас, Саид ибн Зејд, Абдуллах ибн Месуд, Аммар ибн Јасир и Хаббаб ибн Ерет клањали су намаз на месту званом Ебу Дуб, у једној од мекканских долина. Тада су им пришли Ахнес ибн Ебу Шерик и неки мушрици, који су их пратили, и почели да се ругају њиховом ибадету и да га куде. Не могавши то да поднесу, хазрети Са’д ибн Ебу Веккас и његови другови јуришали су на мушрике. Хазрети Са’д је камиљом кошћу коју је дограбио ударио једног од кафира и разбио му главу. Мушрици су се уплашили и побегли. Тако су муслимани први пут пролили кафирску крв.

„О Ебу Џехле! Аллаха ми, није тако како ти кажеш. Кипови које ти зовеш Лат и Узза ни за шта не ваљају; они не знају ни за оне који им се клањају ни за оне који им се не клањају. Мој Господар, сигурно, има моћ да ми врати вид и да ме врати у пређашње стање“ Зиннира-хатун (радијаллаху анха)

Како је хазрети Ебу Зерр Гифари постао муслиман

Људи су један по један, двојица по двојица налазили хидајет, а нур ислама почео је да се шири и изван Мекке и да обасјава свет. Пред вешћу о појави ислама и његовом ширењу мушрици су тражили начине да га спрече. Најзад је та вест стигла и до племена Бени Гифар. Чим је чуо ту вест, Ебу Зерр Гифари послао је свог брата Унејса у Мекку и замолио га да испита како стоје ствари. Унејс је отишао у Мекку и био у Посланиковом меџлису. Вратио се задивљен. Када га је брат, хазрети Ебу Зерр, упитао: „Какву си вест донео?“, рекао је: „Брате мој! Аллаха ми, видео сам веома узвишеног човека који увек наређује добро и доброчинство и одвраћа од зла.“ Када је Ебу Зерр Гифари рекао: „Добро, а шта људи кажу о њему?“, његов брат Унејс, један од чувених песника тога времена, одговорио је: „Кажу да је песник, кахин, чаробњак. Али његове речи не личе на речи кахина и чаробњака. Осим тога, оно што говори упоредио сам са свим врстама песама песника. Ни на њих не личи. Ове речи, којима нема равних, не могу се мерити ни са чијим речима. Аллаха ми, тај човек објављује истину, говори оно што је тачно. Они који му не верују лажови су и налазе се у заблуди.“ После те вести Ебу Зерр Гифари одлучио је да оде у Мекку, да види Посланика и да постане муслиман. Узео је у руку штап и нешто хране и с жаром кренуо путем Мекке. Када је стигао у Мекку, никоме није причао о себи. Јер су мушрици према Посланику и онима који су тек постали муслимани показивали жестоко непријатељство, а своја злостављања све више су појачавали. Нарочито су много мучили оне који су постали муслимани, а нису имали никога и били су туђинци. Ебу Зерр у Мекки није познавао никога. Био је туђинац и странац. Због тога никога ништа није питао. Код Ка’бе је вребао прилику да види Ресулуллаха и тражио неки знак да сазна где је. Пред вече се повукао у један угао улице. Хазрети Алија је видео Ебу Зерра. Схвативши да је туђинац, повео га је својој кући. Пошто га није питао о његовим приликама, ни Ебу Зерр није открио своју тајну. Када је свануло, поново је отишао до Ка’бе. Иако је лутао до вечери, није постигао оно што је желео. Отишао је и сео на пређашње место. Хазрети Алија је и те ноћи пролазио туда. Рекавши: „Овај јадник још није сазнао где му је кућа“, поново га је одвео. Ујутро је опет отишао у Бејтуллах и повукао се у угао у коме је седео. Хазрети Алија га је поново позвао кући. Овога пута упитао га је одакле је и зашто је дошао. Хазрети Ебу Зерр је рекао: „Ако ми чврсто обећаш да ћеш ми дати тачно обавештење, рећи ћу ти.“ Када је хазрети Алија рекао: „Реци, никоме нећу открити твоју тајну“, Ебу Зерр Гифари је рекао: „Чуо сам да се овде појавио један посланик. Дошао сам да се видим с њим и да дођем до њега.“ Хазрети Алија је рекао: „Нашао си прави пут, поступио си паметно. Ја сад идем код њега. Иди за мном и уђи у кућу у коју ја уђем. Ако на путу приметим да би ти неко могао нашкодити, правићу се да поправљам обућу. Тада ти, не чекајући ме, прођи и настави пут.“ Ебу Зерр Гифари ишао је за хазрети Алијом. Најзад је био почашћен тиме што је видео мубарек лице нашег Посланика и назвао селам речима: „Есселаму алејкум.“

„Стрпите се, о Јасирова породицо! Радујте се, о Аммарова породицо! Нема сумње, ваше место награде је џеннет“ Хадис-и шериф

Тај селам био је први селам назван у исламу, а Ебу Зерр Гифари први човек који је тако назвао селам. Посланик му је одговорио на селам и рекао: „Нека је на теби милост Аллаха теала.“ Затим је Посланик упитао: „Ко си ти?“ Он је рекао: „Ја сам из племена Гифар.“ „Од када си овде?“ упитао је Посланик. – „Овде сам већ три дана и три ноћи.“ – „Ко те је хранио?“ – „Нисам нашао ништа за јело и пиће осим Земзема. Кад год бих пио Земзем, нисам осећао ни глад ни жеђ.“ Наш Посланик је рекао: „Земзем је мубарек. Гладнога засићује.“ После тога Ебу Зерр Гифари рекао је Посланику: „Објави ми ислам.“ Наш Посланик му је изговорио келиме-и шехадет, а он га је поновио и, почаствован исламом, придружио се првим муслиманима.9 Пошто је постао муслиман, хазрети Ебу Зерр Гифари рекао је нашем Посланику: „Ја Ресулаллах! Кунем се Џенаб-и Хакком, који те је послао као истинитог посланика, ово ћу јавно рећи међу мушрицима.“ Отишао је до Ка’бе и гласно рекао: „О Курејшије! Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху – сведочим да нема божанства осим Аллаха теала. Мухаммед алејхисселам је Његов роб и Његов ресул.“ Чим су то чули, мушрици су одмах јуришали на њега. Ударали су га камењем, моткама и комадима костију и облили га крвљу. Видевши то, хазрети Аббас је рекао: „Пустите овог човека, убићете га! Он је из племена које живи на путу којим пролази ваш трговачки караван. Како ћете више туда пролазити?“ Тако је хазрети Ебу Зерра спасао из руку мушрика. Ебу Зерр није могао да се смири од радости што је почаствован исламом. Сутрадан је опет код Ка’бе из свег гласа, вичући, изговорио келиме-и шехадет. Мушрици су га и овога пута истукли и он је пао на земљу. Опет је стигао хазрети Аббас и спасао га из њихових руку. Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) наредио је хазрети Ебу Зерру Гифарију да се врати у свој крај и да тамо шири ислам. По тој наредби вратио се међу своје племе и говорио им о једноћи Аллаха теала и о томе да је Мухаммед алејхисселам Његов ресул. Рекао је да је оно што он објављује истина и тачно, а да су кипови којима се клањају ништавни, празни и бесмислени. Део мноштва које га је слушало почео је да се буни. Тада је поглавар племена Хаффаф ућуткао оне који су викали и рекао: „Станите, да чујемо шта ће рећи.“ На то је хазрети Ебу Зерр наставио: „Пре него што сам постао муслиман, једног дана сам отишао до кипа Нухема и ставио пред њега млеко. Видео сам како је дошао један пас, попио млеко и упрљао кип. Сасвим сам јасно схватио да кип нема снаге да то спречи. Како вам се може допасти да се клањате кипу кога је и пас понизио? Зар то није лудост? Ето, то је оно чему се ви клањате.“ Сви су стајали погнутих глава. Када је један од њих рекао: „Добро, а шта објављује тај Посланик о коме говориш? Како си схватио да говори истину?“, хазрети Ебу Зерр је гласно рекао: „Он објављује да је Аллах теала један, да нема божанства осим Њега, да је Он створио све и да је Власник и Господар свега… Позива људе да поверују у Њега… Позива на добро, на лепи ахлак и на међусобно помагање. Објављује колико је ружно живу закопавати женску децу, као и свако друго зло, неправда и зулум које чините, и да их се треба клонити.“ И дуго је објашњавао ислам. Набројао је једну по једну заблуду у којој је било његово племе. Затим је говорио о њиховој штети и ружноћи.

Од оних који су га слушали многи су постали муслимани, а први међу њима поглавар племена Хаффаф и Ебу Зерров рођени брат Унејс.10

Јавно учење Кур’ан-и керима код Ка’бе

Једног дана асхаб-и кирам окупили су се на једном осамљеном месту и разговарали: „Аллаха ми, осим Ресулуллаха није се нашао нико ко би овим курејшијским мушрицима јавно дао да чују Кур’ан-и керим. Има ли икога ко ће им јавно учити Кур’ан-и керим и дати да га чују?“ Ту је био и хазрети Абдуллах ибн Месуд. Рекао је: „Ја ћу им дати да чују.“ Када су неки од асхаба рекли: „О Абдуллахе! Бојимо се да ће ти мушрици нашкодити. Ми желимо човека који има народ и племе које ће га, кад затреба, заштитити од мушрика“, он је истрајао: „Ви мени дозволите да одем. Џенаб-и Хакк ће ме сачувати.“ Сутрадан, у време духе (преподне), отишао је до Макам-и Ибрахима. Мушрици су се ту били окупили. Ибн Месуд је стојећи проучио бесмелу и почео да учи суру Рахман. Мушрици су рекли једни другима: „Шта то говори син Умму Абд? Сигурно учи оно што је донео Мухаммед“, и насрнули на њега. Песницама, ногама и шамарима толико су му измодрили лице и очи да је постао непрепознатљив. Али он је под шамарима и ударцима песница наставио да учи. Вратио се међу асхаб-и кирам, лица и очију сасвим у ранама и модрицама. Асхаб-и кирам веома су се ражалостили и рекли: „Ми смо се, уосталом, бојали да ћеш тако проћи. Најзад те је снашло оно чега смо се бојали.“ Али Абдуллах ибн Месуд нимало није био тужан и рекао је: „Непријатеље Аллаха теала никада нисам видео слабије него данас. Ако хоћете, сутра ујутро могу да им дам да чују још толико.“ Асхаб-и кирам рекли су: „Не, доста ти је ово. Оним окорелим кафирима дао си да чују оно што им се не допада.“11

Како је Туфејл ибн Амр постао муслиман

Тих година, када је почео јавно да шири ислам у Мекки, наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) дању и ноћу саветовао је људе и позивао их у веру ислам. Меккански мушрици трудили су се да осујете ове Ресулуллахове напоре. Према онима који су прихватали оно што је говорио и примали иман сматрали су дозвољеном сваку лаж, клевету и мучење. Чим би видели некога ко се срео и разговарао с Послаником, одмах би му пришли и прибегавали свакој превари и лажи да га не би слушао и да не би веровао ономе што говори. Чинили су све што су могли да се они који извана долазе у Мекку не састану с њим. У време када су муслимани били у невољи и трпели злостављања од кафира, у Мекку је дошао Туфејл ибн Амр Девси. Кад су га видели, мушрички предводници отишли су к њему и рекли: „О Туфејле! Дошао си у нашу земљу. Абдулмутталибово сироче, које се појавило међу нама, има много чудних особина. Речи које говори као да су чаролија. Раздваја сина од оца, брата од брата, мужа од жене! Мислима које је изнео узнемирио је све унаоколо. Син који чује његову реч не обазире се на оца, него иде за њим. Више нико никога не слуша, него постаје муслиман. Бојимо се да ће ова несрећа раздора, која је снашла нас, снаћи и тебе и твој народ. Нека ти је ово наш савет: никако не разговарај с њим! Ни ти њему реч не говори, ни његову реч не слушај. Не обраћај пажњу на оно што прича! Буди веома опрезан. Немој ни остајати дуго овде. Одмах иди!“ Оно што је било после тога Туфејл ибн Амр прича овако:

„Аллаха ми, тај човек објављује истину, говори оно што је тачно. Они који му не верују лажови су и налазе се у заблуди“ Хазрети Унејс Гифари (радијаллаху анху)

„Кунем се, толико су ово понављали да сам на крају одлучио да не разговарам с њим и да никако не слушам његове речи. Чак сам, кад сам улазио у Ка’бу, за сваки случај, из страха да можда не чујем његове речи, затиснуо уши памуком. Сутрадан ујутро отишао сам до Ка’бе. Видео сам да Ресул алејхисселам ту клања намаз. Стао сам на место близу њега. По мудрости Џенаб-и Хакка, нешто од онога што је учио допрло ми је до уха. Колико су лепе биле речи које сам чуо! Рекао сам себи: ‚Па ја нисам човек који не може да разликује добро од зла. Уз то сам и песник. Зашто да не слушам оно што он говори? Ако ми се његове речи учине лепим, прихватићу их, а ако ми се не допадну, оставићу их.‘ Сакрио сам се у страну и чекао тамо док Ресулуллах није довршио намаз и кренуо кући. Онда сам пошао за њим. Кад је ушао у кућу, ушао сам и ја и рекао: ‚О Мухаммеде алејхисселам! Кад сам дошао у овај крај, твој народ ми је рекао то и то… Тражили су да се држим далеко од тебе. Од страха сам затиснуо уши памуком да не чујем твоју реч. Али Аллах теала дао ми је да чујем нешто од онога што учиш. Учинило ми се веома лепим. Сада ми објави шта имаш да ми кажеш! Спреман сам да прихватим.‘ Ресулуллах ми је изложио ислам и проучио нешто из Кур’ан-и керима. Кунем се, у животу нисам чуо лепше речи од ових. Одмах сам изговорио келиме-и шехадет и постао муслиман. Тада сам рекао: ‚Ја Ресулаллах! Ја сам у свом народу човек чија се реч слуша и који има углед. Нико од њих не иде против моје речи. Отићи ћу и позвати и њих у веру ислам. Упутите дову да ми Аллах теала да неки знак, неки керамет! Нека ми тај знак буде олакшање и помоћ кад будем позивао свој народ у ислам!‘ На ту моју молбу Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) упутио је дову: ‚Аллаху мој! Подари му један знак, обележје!‘ Затим сам се вратио у свој крај. Једне мрачне ноћи, кад сам стигао на брдо изнад извора где је живео мој народ, на челу ми се појавио нур као кандило и почео да светли. Тада сам упутио дову: ‚Аллаху мој! Премести овај нур са мог чела на неко друго место! Да незналице из племена Девс, кад га виде, не помисле да му је Аллах ово изнео на чело као божанску казну зато што је отпао од своје вере!‘ Тај нур је одмах прешао на врх бича у мојој руци и остао да виси као кандило. Кад сам се приближио насељу свог племена и почео да се спуштам низ стрмину, они који су се ту налазили показивали су једни другима нур који је блистао као кандило на врху бича у мојој руци. Тако сам се спустио низ стрмину и дошао кући. Први ми је пришао отац и видео ме у том стању. Из љубави према мени загрлио ме је око врата. Мој отац је био веома стар. Рекао сам му: ‚Бабо мој! Ако останеш у свом пређашњем стању, нити сам ја твој, нити си ти мој!‘ Кад је чуо ове моје речи, отац се зачудио и упитао: ‚Зашто, сине мој?‘ Одговорио сам му: ‚Ја сам сада ушао у веру Мухаммеда алејхисселам и постао муслиман.‘ На то је мој отац рекао: ‚Сине мој, и ја сам ушао у веру у коју си ти ушао. Нека твоја вера буде и моја вера!‘ и одмах изговорио келиме-и шехадет и постао муслиман. После тога научио сам га оно што сам знао о вери ислам. Затим се окупао и обукао чисту одећу. Потом ми је дошла жена. И њој сам рекао исто. И она је прихватила и постала муслиманка. Кад је свануло, изашао сам међу племе Девс. Изложио сам им ислам и све их позвао у ислам. Али они су оклевали да прихвате. Дуго су се противили. Нису се оканили својих послова, који су грех и зло. Отишли су и даље: намигујући и мичући обрвама, исмевали су ме; због своје страсти према камати и коцки нису слушали моје речи. Бежали су од тога да следе ислам. Побунили су се против Аллаха и Његовог Посланика.

Након неког времена дошао сам у Мекку и пожалио се Ресулуллаху на свој народ: ‚Ја Ресулаллах! Племе Девс побунило се против Аллаха теала. Нису прихватили мој позив да уђу у ислам. Упутите дову за њих!‘ Наш вољени Посланик, који је према свакоме имао много самилости и милосрђа, подигао је руке, окренуо се према кибли и упутио дову: ‚Господару мој! Покажи народу Девса прави пут и доведи их у веру ислам!‘ А мени је рекао: ‚Врати се свом народу. Настави да их ведрим лицем и благом речју позиваш у ислам! Буди према њима благ!‘ Одмах сам се вратио у свој крај и ниједног тренутка нисам престајао да народ Девса позивам у ислам.“12

Позивање на сајмовима

Сваке године људи из разних градова долазили су у одређене дане у Мекку да посете Ка’бе-и муаззаму. И Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) дочекивао је оне који долазе, свакој скупини излагао ислам и објављивао „да је Аллах теала један, да је он истинити посланик и да је у томе спас“. Једног дана Велид ибн Мугира окупио је мушрике и рекао: „О Курејшије! Опет је дошло време посећивања Ка’бе. Мухаммедов глас раширио се по свету. Арапска племена долазе к њему, привлаче их његове слатке речи и улазе у његову веру. Против тога треба смислити неку меру. Хајде да се сви сложимо, да не бисмо, говорећи о њему свако нешто друго, правили лажовима једни друге.“ Курејшије су рекли: „О оче Абду Шемса! Ти си међу нама најдалековидији. Шта год кажеш да говоримо, то ћемо и ми говорити.“ Када је Велид рекао: „Не, ви реците, а ја ћу слушати“, они су рекли: „Да кажемо да је кахин.“ Велид се одмах успротивио: „Не! Кунем се, он није кахин. Видели смо много кахина. Они без устезања говоре и истину и лаж. Оно што Мухаммед учи нимало не личи на оно што кахини измишљају. Осим тога, до сада од Мухаммеда нисмо чули ни једну једину лаж. Ако тако кажемо, нико нам неће веровати.“ Овога пута рекли су: „Да кажемо да је меџнун, да је луд.“ Велид се опет успротивио: „Не! Кунем се, он није ни меџнун ни луд. Ми знамо луде и меџнуне, разумемо се и у знаке лудила. Код њега нема ни гушења, ни трзања и дрхтања, ни уображених страхова. Ако тако кажемо, оповргнуће нас и прогласити лажовима.“ Курејшије су рекли: „Да кажемо да је песник…“ Велид се опет успротивио: „Није он ни песник! Ми веома добро знамо сваку врсту поезије. Оно што он учи нимало не личи на поезију.“ Овога пута рекли су: „Да кажемо да је чаробњак.“ Велид је рекао: „Он није чаробњак. Видели смо чаробњаке и чаролије које праве, и њих знамо. У његовим речима нема ни трага чаролије. Мухаммедов говор надмашује цео свет. Није он ни непознат човек. Не можемо народ одвојити од њега и спречити их да разговарају с њим. Осим тога, у речитости и красноречивости, у лепом и смисленом говору надмашује своје вршњаке. Једном речју, шта год да кажемо о њему, народ ће схватити да је наша реч лаж.“ Курејшије, не нашавши шта да кажу, рекли су: „Ти си међу нама најстарији и најискуснији, на шта год ти кажеш, ми пристајемо.“

„Наш Посланик је упутио дову: ‚Господару мој! Покажи народу Девса прави пут и доведи их у веру ислам!‘ А мени је рекао: ‚Врати се свом народу! Настави да их ведрим лицем и благом речју позиваш у ислам! Буди према њима благ!’“ Туфејл ибн Амр (радијаллаху анху)

На то је Велид ибн Мугира мало размислио и, кварећи оне око себе, рекао: „Ипак је најбоље од свега да кажемо да је чаробњак, врачар; то је најприхватљивије разуму. Јер својим речима одваја људе од њиховог народа и рођака. Брата отуђује од брата, два пријатеља једног од другог.“ Курејшије су се одмах разишли и људима које су окупили око себе у Мекки говорили: „Мухаммед је чаробњак!..“ и то ширили међу народом. Када су почела да долазе племена да посете Ка’бу, излазили су им у сусрет и нису оставили никога кога нису упозорили да се не састаје с Послаником. Због тих поступака мушрика у свим арапским земљама почело је да се буди занимање за ислам, а у мислима су почеле да се јављају сумње и питања о киповима. Аллах теала објавио је ајет-и кериме о томе да ће кафиру Велиду ибн Мугири дати да окуси горке казне. Тако је у 11–29. ајет-и керимама суре Муддессир речено, по значењу: „(О Мој Ресуле!) Мени препустите посао (казну) онога кога сам створио самог (лишеног иметка) (неког кафира као што је Велид ибн Мугира)! (Ја ћу том кафиру дати казну коју је заслужио.) Дао сам му веома много иметка (том незахвалном човеку, који ништа није поседовао, подарио сам многе винограде, вртове и иметке, а после сам га довео до многих благодати). Дао сам му синове који су увек уз њега (који га пазе и надгледају, моћне и снажне, спремне да одмах одбију сваки напад на њега). Све сам му олакшао, подарио сам му веома велике могућности (довео сам га у стање да лако дође до свега, отворио сам му пут. У Мекки је дошао до високог положаја. Дат му је надимак Рејханетул-Араб. Себе је представљао свом народу као веома одабраног човека). Затим (тај похлепни, незахвални човек) после свих тих могућности жели да му (иметак и децу) још више умножимо (похлепно тражи и не труди се да цени благодати које је добио и да на њима захваљује). Не! Његове жеље никада неће бити испуњене! (Жеља тог порицатеља, тог похлепника неће бити испуњена; његов иметак и деца неће се умножити.) Јер он је постао крајње тврдоглав према Нашим ајетима. Силом ћу га вући по клизавој стени у џехеннему, на којој се нога не може задржати (у жестокој и болној патњи џехеннема казнићу га казном коју је заслужио), бацићу га у невољу и муку! (Једног дана, док је Посланик код Ка’бе на глас учио Кур’ан-и керим, ајет-и кериме оставиле су дубок траг на Велида. Он је отишао Курејшијама и рекао: ‚Чуо сам један говор који Мухаммед учи. То не може бити реч човека ни џина. Тај говор није поезија, није ни реч кахина. Овај човек ни не лаже. Ја сам човек који је чуо многе сажете и смисаоне речи. Али нисам могао да га упоредим ни са чим. Јесте ли икада видели да је слагао?‘ Курејшије је обузела велика брига и рекли су: ‚Јао! И овог паметног, богатог и утицајног човека испустили смо из руку! Мухаммедове (саллаллаху алејхи ве селлем) речи деловале су и на њега.‘ Одмах су му послали Ебу Џехла. Ебу Џехл је дошао и рекао: ‚Шта ти је, па те видим тако тужног и сломљеног? Зар је Мухаммедова чаролија деловала и на тебе, или ти је допало нешто од његовог иметка и имања? Ми смо се међу собом договорили: ако жудиш за иметком и имањем, даћемо ти иметка и имања колико хоћеш. Немој тако скретати на странпутице.‘ А Велид ибн Мугира је рекао: ‚Ја сам најбогатији међу Курејшијама. Како ми можете тако нешто понудити?‘ Ебу Џехл је рекао: ‚Добро! Онда зашто си изговорио похвалне речи о Кур’ану који он учи?’) (Тада је тај порицатељ, да би дигао језик на Кур’ан-и керим који је чуо од Ресулуллаха,) у мислима замислио неке ствари (размислио и промислио) и после тога изрекао суд о вредности (мерило) (изнео исход свог размишљања). Проклет да је (да пропадне), како је само проценио! (Изнео је неосновану, несувислу оцену, која побија оно што је малопре рекао и која никако не може бити. Овај човек осетио је потребу да своје речи протумачи: како да им објасним ове речи које сам рекао.)

„Не, опет ћу отићи и учити. Мушрике први пут видим у оваквом јадном стању. Њихова немоћ веома ме радује. Не осећам бол од мучења која су ми нанета“ Абдуллах ибн Месуд (радијаллаху анху)

Затим, проклет да је, како је само (тако страшан) суд изрекао! Затим је погледао (усредсредио се на ствар, поново је проницљиво сагледао предмет и поново размислио о ствари да би је сасвим ставио под своју контролу). Затим се намрштио и смркао лице. Затим је окренуо леђа истини и узохолио се. И рекао је: ‚Ово није ништа друго до чаролија коју су људи наследили (која непрекидно прелази с једног на другог). Ово је само реч човека!’“ (А тај човек је раније међу својим народом признао да је Кур’ан-и керим чудесан говор и да не личи на речи људи и џина. Затим је тај порицатељ, да би задовољио свој народ, променио своју реч и изнео о Кур’ан-и кериму клевете које му никако не доликују. Тако је себе учинио заслужним за божанску казну. Аллах теала је рекао:) „Бацићу га у џехеннем (у Секар, у жестоку ватру). Знаш ли шта је Секар? (Откуд ти да знаш шта је жестока ватра? Имаш ли знања о њеним особинама?) Она ништа не оставља и ничега се не мане! (Нити оставља у животу, нити уништава! То јест, човека нити убија, нити оживљава! Оне који уђу у њу нити пушта напоље, нити престаје да их мучи.) Скида човеку сву кожу (пржи је, пали, гарави) и оголи му кости.“

Како су мушрици слушали Кур’ан-и керим

Мушрички прваци разним сплеткама и зулумом спречавали су људе да приме иман. Становницима Мекке забрањивали су да слушају ајет-и кериме које је учио Мухаммед алејхисселам. А они сами су ноћу тајно долазили до куће у којој је био наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам, крили се у неки угао и слушали. Када би свануло и почело да се развидњава, мушрички прваци, видевши да су, не знајући један за другог, ноћу дошли да слушају Кур’ан-и керим, корили би једни друге и говорили: „Да ово више не радимо.“ Али следеће ноћи опет би, не знајући један за другог, одлазили, крили се у неки угао и поново слушали. А кад би свануло, видели би једни друге и чудили се. Разилазили би се заклињући се да то више неће чинити, али нису могли да се тога окане. Ипак, повинујући се својим нефсима, правећи се надмоћнима, бојећи се да их остали мушрици не прекоре и предајући се још многим празним мислима, нису примили иман. Спречавали су у томе и друге. Штавише, по улицама су викали: „Мухаммед је чаробњак.“ Једне вечери мушрици су се окупили око Ка’бе и рекли: „Хајде да позовемо Мухаммеда и да разговарамо о овој ствари! Да нас после не би корили, него да нас оправдају“, и послали поруку Ресулуллаху (саллаллаху алејхи ве селлем). На тај позив Посланик је дошао до Ка’бе и сео наспрам мушрика. Мушрици су рекли: „О Мухаммеде! Послали смо по тебе да бисмо се споразумели с тобом. Кунемо се, међу Арапима није виђен човек као ти, који је свој народ увалио у толику невољу! Кудио си нашу веру! Дигао си језик на наша божанства! Омаловажио си нашу памет! Разбио си наше јединство и завадио нас једне с другима! Нема зла које ниси навукао на нас! Ако овим поступцима и речима желиш да се обогатиш, скупићемо ти иметка више него што желиш. Ако желиш да стекнеш славу и част, прихватићемо те за поглавара над нама. Ако желиш да будеш владар, прогласићемо те владаром и окупићемо се око тебе. Ако постоји нешто под чијим си утицајем, спасићемо те од тога. Ако је то болест која долази од џина, потрошићемо сав свој иметак да ти нађемо лек!…“ Предводник светова саслушао их је стрпљиво, а затим им дао овај величанствени одговор: „О Курејшије! Од свега што говорите ништа није у мени. Нисам дошао с оним што сам вам донео да тражим ваш иметак, ни да међу вама стекнем велику част и славу, ни да постанем владар над вама. Него ме је Аллах теала послао вама као посланика и спустио ми Књигу. Наредио ми је да вама (онима од вас који прихвате) будем доносилац радосне вести (о џеннету) и опомињач (онима од вас који не прихвате, џехеннемом).

И ја сам вам пренео ову наредбу свог Господара, дао сам вам савет. Ако прихватите оно што сам донео, то ће вам бити удео и нафака и на овом свету и на ахирету. А ако не прихватите, него одбијете, моје је да, док Аллах теала не пресуди између мене и вас, подносим сваку тешкоћу, дочекујући је прсима, да бих извршио наредбу Џенаб-и Хакка…“ Ебу Џехл, Умејја ибн Халеф и остали мушрици рекли су: „О Мухаммеде! Знаш да нема никога ко живи у тежим приликама од нас. Кад си већ посланик, замоли свог Господара да склони и удаљи ове планине које нас стешњавају и отежавају нам живот! Нека нам прошири земљу и нека по њој потеку реке као реке Шама и Ирака! Осим тога, нека оживи неке од наших преминулих предака, а пре свих Кусајја ибн Килаба! Кусајј ибн Килаб био је истинољубив и узвишен човек. Да њега питамо да ли је истина или неистина оно што говориш! Ако те он потврди и ако учиниш оно што тражимо, потврдићемо те. Тако ћемо сазнати и какав је твој положај код твог Господара. Ако то не учиниш за нас, затражи нешто од свог Господара за себе. Тражи да пошаље мелека који ће потврдити твоје речи и одвратити нас од тебе! Осим тога, нека ти твој Господар да вртове, дворце, ризнице, па да се ослободиш бриге за живот! Јер и ти, као и ми, обилазиш пијаце и мучиш се да зарадиш за живот!…“ Понос света рекао им је: „Нисам вам послан с тим. Ја сам вам од Џенаб-и Хакка донео само оно с чим ме је Аллах теала послао. То сам вам пренео. Ја нисам човек који ће тражити од свог Господара (да даје иметак и имање)… Аллах теала ме је послао као доносиоца радосне вести (онима од вас који прихвате оно што сам донео, џеннетом) и опомињача (онима од вас који не прихвате, него одбију, џехеннемом).“ Тада су мушрици рекли: „Кад већ твој Господар, ако хоће, сигурно све чини, затражи онда да расцепи ово небо и сручи га на нас!… Док то не учиниш, нећемо ти веровати!“ Посланик је рекао: „То је ствар Аллаха теала. Ако Он хоће да вам то учини, свакако ће учинити.“ На то су мушрици отишли још даље: „О Мухаммеде! Зар твој Господар није знао да ћемо седети с тобом, шта ћемо те питати и шта ћемо од тебе тражити, па да те унапред обавести и научи? Зашто није објавио шта ће нам учинити ако не прихватимо оно што нам преносиш?… Док нам не доведеш мелеке као сведоке истинитости твојих речи, нећемо ти веровати… Сада више немамо никакве одговорности према теби. Кунемо се, више те нећемо оставити на миру! Или ћемо ми уништити тебе, или ти нас…“ Видевши да се, уместо да му се приближе, тако сасвим удаљавају, наш вољени Посланик је отишао од њих.13 Пошто су меккански мушрици одбацили Султана васионе, Аллах теала је преко Џибрила алејхисселам послао вахј и одговорио им ајет-и керимима. Објавио је горке казне које ће их снаћи. Од 4. до 11. ајет-и керима суре Ен’ам речено је, по значењу: „Нема ниједног ајета од ајета њиховог Господара који им дође (ајета од ајета Кур’ан-и керима, доказа од доказа или муџизе од муџиза), а да се од њега не окрену.

„Дивљаци, незналице тврдога срца, неће поверовати у тебе. Већина њих су мунафици (лицемери)“ Тевба: 97

Ето, они су порекли и одбацили Истину (Кур’ан-и керим) када им је дошла. Али ускоро ће им стићи вест (казна) о ономе чему су се ругали и чиме су се подсмевали. Зар они (становници Мекке) нису видели колико смо нараштаја пре њих уништили? Зар нису поуздано знали? Њима смо били дали све могућности које вама нисмо дали. С неба смо им слали обилне кише. (Испод њихових башта, вртова и дворова) дали смо да теку реке. Затим смо их уништили због њихових греха (и зато што нису захваљивали на тим благодатима). На њихово место створили смо друге и друге нараштаје. Да смо ти спустили књигу написану на хартији, па да су је они и рукама својим опипали, ти кафири би опет из ината рекли: ‚Ово није ништа друго до очигледна чаролија.‘ И рекли су: ‚Камо среће да му је (Мухаммеду алејхисселам) послан мелек (кога бисмо и ми видели, па да нам каже да је он посланик)!‘ Да смо послали мелека (а они ни тада не би примили иман), ствар би свакако била завршена (била би донета пресуда да сви буду уништени). Тада им се не би дао рок ни колико да се трепне, нити би им се пружио поглед. Да смо га (Посланика) учинили мелеком, свакако бисмо га опет показали (у лику) човека и опет бисмо их бацили у сумњу у коју су пали. Заклињем се, и посланицима пре тебе су се ругали и подсмевали, па их је са свих страна обухватила несрећа и казна, која је била плата за оно чему су се ругали. Реци: ‚Путујте по земљи, па погледајте какав је био крај оних који су посланике сматрали лажовима!’“ И у 7–10. ајет-и керимама суре Фуркан речено је, по значењу: „Кафири су рекли: ‚Какав је ово посланик? Једе и пије као ми, хода по улицама. Да је посланик, дошао би му мелек. Имао би помагаче, па би и они нас обавештавали и џехеннемом нас плашили. Или би му Господар слао ризнице новца, или би имао воћњаке и имања, па би јео шта хоће.‘ Ти зулумћари рекли су једни другима: ‚Ако њега будете следили, следићете опчињеног човека.‘ (О Мој Хабибе!) Погледај какве су ружне примере о теби износили, па су скренули с правог пута и пали у заблуду. Они више не могу изаћи из заблуде и наћи пут ка хидајету. Како је узвишена част Аллаха теала! Ако Он хоће, даће ти (на овом свету) нешто боље од тога: баште и вртове испод којих теку реке, и саградиће ти дворце!“ И у 21. ајет-и кериму речено је, по значењу: „Они који се не надају сусрету с Нама рекли су: ‚Камо среће да су нама спуштени мелеци (па да нам јаве да Мухаммед говори истину), или да видимо свог Господара!‘ Заклињем се, они су у себи видели неку величину и великом обешћу прешли сваку меру…“ У 9. ајет-и кериму суре Себе речено је, по значењу: „Да хоћемо, дали бисмо да их земља прогута (као Каруна, зато што су видели Наше јасне ајете и порекли их) или бисмо на њих бацили комаде с неба (као што смо учинили становницима Ејке).“ И у 97. ајет-и кериму суре Исра речено је, по значењу: „…На Судњем дану ћемо их сакупити ничице, слепе, неме и глуве! Њихово пребивалиште је џехеннем; кад год му ватра ослаби, Ми ћемо јој пламен појачати!“ Пред ајет-и керимима који су о њима објављени мушрици су своје непријатељство још више појачали.

Нарочито су Убејј ибн Халеф и његов брат Умејја веома жалостили Ресулуллаха. Несрећни Убејј дошао је у узвишено присуство нашег Посланика с једном иструлелом кошћу. Рекао је: „О Мухаммеде! Твој Аллах ће, кажеш, оживети ову кост пошто иструли, је ли тако? Значи, мислиш да ће твој Господар ово оживети пошто иструли!“ и смрвио кост. Затим је прашину од ње дунуо према нашем вољеном Посланику. Настављајући, рекао је: „О Мухаммеде! Ко ће, кажеш, ово оживети пошто овако иструли?“ Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Да. Аллах теала ће усмртити и тебе и њу… Затим ће тебе оживети и бацити у џехеннем.“ Поводом тог догађаја Џенаб-и Хакк је објавио ове ајет-и кериме. По значењу: „Зар тај (порицатељ) човек није видео, зар није поуздано знао да смо га створили од капи семена? Па ипак је постао отворени свађалица. Заборавивши како је створен, изнео је Нама пример: ‚Ко ће оживети ову кост кад иструли и распадне се?‘ (О Мој Ресуле!) Реци: ‚Оживеће их Онај који их је (кад их није било) први пут створио (Аллах теала), и Он добро зна свако створење. Он (Аллах теала) је Онај који вам из зеленог дрвета изводи ватру, па ви од њега ложите ватру. Зар Онај који је створио небеса и земљу нема моћ да створи њима сличне? Свакако има. Он је Створитељ свега, Он све зна…’“14

Иман Халида ибн Саида

У првим временима позива у ислам Халид ибн Саид уснио је један сан. У сну је стајао на ивици џехеннема, а отац је хтео да га гурне унутра. Баш у том тренутку видео је како га је наш Посланик ухватио око појаса и спасао да не падне у џехеннем. Пробудио се кричећи и рекао: „Аллаха ми, овај сан је истина.“ Кад је изашао напоље, срео је хазрети Ебу Бекра и испричао му сан. Хазрети Ебу Бекр му је рекао: „Твој сан је истинит, тај човек је посланик Аллаха теала. Одмах иди и следи га! Ти ћеш га следити, ући ћеш у веру коју је донео и бићеш с њим. А он ће те, као што си видео у сну, сачувати да не паднеш у џехеннем. А твој отац ће остати у џехеннему!“

Хазрети Халид ибн Саид био је под утиском сна. Не губећи време, одмах је отишао на место звано Еџјад, код Мухаммеда алејхисселам, и упитао: „О Мухаммеде! У шта позиваш људе?“

Посланик му је одговорио: „Позивам човека да верује у једног јединог Аллаха, који нема ни друга ни сличног, и да је Мухаммед (алејхисселам) Његов роб и посланик, и да престане да се клања неким комадима камена који не чују, не виде, не доносе никакву штету ни корист и не знају ни за оне који им се клањају ни за оне који им се не клањају.“

На то је Халид ибн Саид одмах рекао: „И ја сведочим да нема божанства коме се треба клањати осим Аллаха теала, и још сведочим да си ти посланик Аллаха теала!“ и постао муслиман. Његово примање ислама веома је обрадовало нашег Посланика. После њега и његова жена Умејја стекла је част да постане муслиманка. Хазрети Халид ибн Саид желео је да и његова браћа постану муслимани и трудио се око тога. Од њих је Омер ибн Саид већ био постао муслиман.

„На Судњем дану ћемо их сакупити ничице, слепе, неме и глуве! Њихово пребивалиште је џехеннем; кад год му ватра ослаби, Ми ћемо јој пламен појачати!“ Исра: 97

Када је њихов отац Ебу Ухајха, жестоки непријатељ ислама, сазнао да су Халид и Омер постали муслимани и да клањају намаз на једном осамљеном месту у Мекки, послао је по њих оне од своје деце који нису постали муслимани и довео их к себи. Затим им је рекао да напусте веру у коју су тек ушли. Почео је да их грди и туче.

Затим је рекао Халиду ибн Саиду: „Зар си ти пошао за Мухаммедом? А видиш да он поступа противно свом народу и да оним што је донео вређа наше кипове и наше претке!“

Када је хазрети Халид ибн Саид рекао: „Аллаха ми, Мухаммед алејхисселам говори истину. Пошао сам за њим. И умрећу, али нећу отпасти од своје вере!“, очев гнев још се више распалио. Тукао га је мотком док се није сломила, а онда рекао: „Ти, неваљали сине! Иди куд хоћеш. Заклињем се, нећу ти дати ни хлеба!“ Хазрети Халид је рекао: „Ако ми ти ускратиш издржавање, Аллах теала ће ми, свакако, подарити нафаку.“

Отац је осталој деци запретио: „Ако неко од вас буде разговарао с њим, учинићу вам оно што њему нисам учинио.“ А хазрети Халида је затворио у подрум куће и три дана га оставио гладног и жедног на мекканској жези.

Хазрети Халид ибн Саид нашао је начин и спасао се из очевих руку. Отац му се тешко разболео. Лежећи болестан, Ебу Ухајха је због свог непријатељства према исламу говорио:

„Ако се спасем од ове болести и устанем на ноге, свако у Мекки клањаће се нашим киповима. Нико неће моћи да чини ибадет икоме осим њима!..“ Да би се окончало очево непријатељство према правој вери и да отац не би нашкодио његовој браћи муслиманима, хазрети Халид је подигао руке и упутио дову: „Аллаху мој, који си створио светове! Не дижи мог оца из ове болести!“ Џенаб-и Хакк је примио његову дову: Ебу Ухајха није могао да устане из болесничке постеље и умро је.

Како је Мус’аб ибн Умејр постао муслиман

Мус’аб ибн Умејр (радијаллаху анху) припадао је једној племенитој и богатој курејшијској породици. Када је чуо мубарек речи нашег Посланика, у срцу му се родила велика љубав. Горео је од жеље да дође до њега. Најзад је отишао у Дарул-Еркам и постао муслиман. Када су то чули, мајка и отац лишили су га свега и почели да га муче. Да би га одвратили од вере, затворили су га у подрум своје куће и данима га остављали гладног и жедног. Подвргавали су га тешким и тешко подношљивим мучењима под жарким арабијским сунцем. Али хазрети Мус’аб ибн Умејр стрпљиво је подносио та тешка и немилосрдна мучења и није отпао од ислама.

Пре него што је постао муслиман, хазрети Мус’аб је, захваљујући богатству своје породице, одрастао у благостању и обиљу. Свако му је завидео. Када је постао муслиман, породица га је лишила свега и подвргла мучењима. Мус’аб ибн Умејр, који је ради своје вере подносио сваку тешкоћу, једног дана је отишао код Ресулуллаха. Тај његов долазак хазрети Алија је описао овако: „Седели смо са Ресулуллахом. Тада је дошао Мус’аб ибн Умејр. На себи је имао закрпљену одећу и био је у стању за жаљење. Када је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) видео то његово стање, мубарек очи напуниле су му се сузама. Пошто Мус’аб, упркос мучењима и сиромаштву које је подносио, није отпао од своје вере, Ресулуллах је рекао: ‚Погледајте овог човека, коме је Аллах теала обасјао срце нуром. Видео сам како су га мајка и отац хранили најбољим јелима и пићима. Љубав према Аллаху теала и Његовом Ресулу довела га је у стање у коме га видите.‘“

„Аллаху мој! Опрости им грехе! Јер они не знају шта чине“ Хадис-и шериф

Спомињи Хакка, горећи сав!
Стићи ћеш до многих дарова,
Отвориће ти се свака врата,
Указаће ти се Џемалуллах.
Шемс-и Тебриз то добро зна:
Свет неће остати, нестаће,
Сва створења ће ишчезнути,
Вечан остаје само Аллах.
Салатуллах, селамуллах,
Алејке ја Ресулаллах.

Хиџра у Абисинију