БИСЕТ1 И ПОЗИВ

Први вахј

Када је Посланик имао четрдесет година, поново се, у једном месецу рамазану, повукао у пећину на брду Хира и удубио у размишљање. Седамнаестог дана месеца рамазана, у ноћи уочи понедељка, после поноћи, чуо је глас који га је позвао по имену. Када је подигао главу и погледао унаоколо, други пут је чуо исти глас и видео да је изненада све унаоколо обавио нур. Затим се пред њим појавио Џибрил3 алејхисселам и рекао: „Читај!“ Посланик му је одговорио: „Ја не знам читати!“ Тада га је мелек ухватио и стегао тако да му је нестало снаге и рекао: „Читај!“ Он је опет одговорио: „Ја не знам читати!“ Мелек га је још једном стегао и рекао: „Читај!“ Када је рекао: „Ја не знам читати!“, мелек га је стегао трећи пут. Затим га је пустио и донео првих пет ајета суре Алак, чије је значење: „(О Мухаммеде алејхисселам!) Читај у име свог Господара, Аллаха, који је створио све! Он је створио човека од згрушане крви (алака)! Читај, Аллах је Власник велике дарежљивости. Он учи пером, учи оно што се није знало.“4 И Мухаммед алејхисселам читао је заједно с њим. Тако је дошао први вахј и тако се родило сунце ислама, које је обасјало цео свет.5

Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) изашао је из пећине на брду Хира обузет великом језом и узбуђењем и почео да силази. Када је стигао до средине брда, чуо је глас. Џибрил алејхисселам рекао је: „Ја Мухаммеде! Ти си ресул Аллаха теала, а ја сам Џибрил“ и ударио петом о земљу. Из места где је ударио потекла је вода и он је почео да узима абдест. Посланик га је пажљиво посматрао. Када је Џибрил алејхисселам завршио абдест, рекао је Посланику да узме абдест онако како је видео. Када је наш вољени Посланик завршио абдест, Џибрил алејхисселам постао је имам6 и клањали су два реката намаза.

Затим је Џибрил алејхисселам рекао: „Ја Мухаммеде! Твој Господар ти шаље селам!“, а потом му је пренео да је Он рекао: „Ти си Мој Ресул џинима и људима. Зато их позови у тевхид.“ Затим се растао од њега и уздигао на небо. Тако је наш вољени Посланик и видео Џибрила алејхисселам и разговарао с њим.

Селам камења и дрвећа

Док није стигао до свог срећног дома, Посланик је чуо како му сваки камен и свако дрво поред којег је пролазио говори: „Есселаму алејке ја Ресулаллах!“ Када је дошао кући, рекао је: „Покријте ме! Покријте ме!“ и одмарао се док га језа није прошла. Затим је нашој мајци хазрети Хатиџи испричао шта је видео и рекао: „Џибрил (алејхисселам) нестао ми је из вида. Али његова величанственост, сила и страх који је изазвао нису ме напустили. Бојао сам се да ће људи рећи да сам луд и да ће ме оговарати и клеветати.“ Хазрети Хатиџа, која је чекала ова стања и ове дане и била спремна за њих, рекла је: „Аллах теала нека сачува. Хакк теала даће ти добро и неће ти желети ништа осим добра. Тако ми Аллаха теала, верујем да ћеш бити посланик овог уммета. Јер ти волиш госта. Искрен си и поуздан. Помажеш немоћнима, штитиш сирочад, помажеш сиромасима. Лепе си нарави; онај ко има ове особине нема чега да се боји.“7

Затим су отишли Вереки ибн Невфелу да га питају о овом стању. Пошто је саслушао оно што је Ресулуллах испричао, Верека је рекао: „Радуј се, о Мухаммеде алејхисселам! Заклињем се Аллахом теала да си ти последњи посланик о коме је јавио хазрети Иса. Мелек који ти се указао јесте Џибрил алејхисселам, који је пре тебе долазио Муси алејхисселам. Ах! Да сам бар млад! Да доживим време када ће те истерати из Мекке, па да ти притрчим у помоћ! Ускоро ће ти бити наређено да достављаш веру и да чиниш џихад.“ Пољубио је Посланикову мубарек руку. Није прошло много времена, а он је преминуо.8

Долазак наредбе да достави веру (теблиг)

Тако је нашем вољеном Посланику дошао први вахј којим му је објављено посланство. Затим је прекинут и није долазио три године. У међувремену је долазио мелек по имену Исрафил алејхисселам и научио га неким стварима. То није био вахј. У то време Ресулуллах би понекад веома патио. Кад год би се ражалостио, указао би му се Џибрил алејхисселам, рекао му: „О Хабибуллах! Ти си посланик Аллаха теала“ и смирио његову тугу. Посланик је рекао: „Било је то у време када је вахј био прекинут. Док сам силазио са брда Хира, изненада сам са неба чуо глас. Погледао сам горе и видео Џибрила (алејхисселам). Седео је на једној столици између земље и неба. Обузео ме је страх. Дошао сам кући и рекао: ‚Покријте ме нечим.‘ Тада је Хакк теала спустио прве ајете суре Муддессир, чије је значење: ‚О ти што си се огрнуо, Мухаммеде алејхисселам! Устани и (кафире казном Аллаха теала) опомени! Господара свога величај и узвисуј! Одећу своју чистом држи!‘9 После тога вахј више није прекидан.“

Понос васионе (алејхи ефдалус-салават) почео је да позива људе у ислам и да доставља наредбе и забране Аллаха теала. Џибрил алејхисселам, када би доносио вахј, понекад би узимао људски лик и долазио у лику Дихје Келбија, једног од асхаб-и кирама. Понекад би вахј спуштао у Посланиково срце; тада га Ресулуллах не би видео. Понекад би вахј долазио у сну, а понекад уз страховит тутањ.

Тај вахј падао је Посланику најтеже и најмучније. У таквим стањима Ресулуллаху би и најхладнијег дана с мубарек чела текао зној, а ако би био на камили, камила би од тежине вахја клекла на земљу. И асхаби који су били поред њега осећали су тежину вахја. Џибрил алејхисселам неколико пута дошао је и у свом правом лику.

„О ти што си се огрнуо, Мухаммеде! Устани и (кафире казном Аллаха теала) опомени! Господара свога величај и узвисуј!“ Муддессир: 1–3

Аллах теала слао је Посланику вахј и без мелека и без завесе, то јест без икаквог посредника. То се догодило у ноћи Мираџа. Достављање ислама од стране Мухаммеда Мустафе (саллаллаху алејхи ве селлем), који је доласком првог вахја започео дужност посланства, трајало је двадесет три године. Тринаест година тог времена протекло је у Мекки, а десет у Медини. Кур’ан-и керим објављиван је и довршен у току од 22 године, 2 месеца и 22 дана.

Мухаммед алејхисселам био је умми, то јест није читао књиге, није писао и ни од кога није учио. Рођен је и одрастао у Мекки, међу познатим људима. Па ипак, јављао је о сазнањима и догађајима који се налазе у Теврату, у Инџилу и у књигама написаним у грчко и римско доба. Да би објавио ислам, крајем шесте и почетком седме године по хиџри послао је писма владарима Византије, Ирана и Абисиније и другим арапским владарима. Пред њега је дошло више од шездесет страних изасланика. О томе је у Кур’ан-и кериму, по значењу, објављено овако: „Ти пре овог Кур’ан-и керима ниједну књигу ниси читао. Ниси ни писао. Да си знао да читаш и пишеш, рекли би да си учио од других.“10

А у хадис-и шерифу речено је: „Ја сам умми посланик Мухаммед… После мене нема посланика.“11 А у Кур’ан-и кериму каже се и ово: „Он (Мухаммед алејхисселам) не говори сам од себе. Његове речи су оне које су му објављене и којима је подучен вахјем.“12

Први муслимани (Сабикун-и ислам)

После доласка првог вахја Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем), прва је поверовала наша мајка хазрети Хатиџа.13 Без икаквог колебања одмах је прихватила ислам и удостојила се части да буде први муслиман.

Посланик је нашу мајку хазрети Хатиџу научио да узима абдест онако како га је научио Џибрил алејхисселам. Затим је Посланик постао имам и заједно су клањали два реката намаза. Наша мајка хазрети Хатиџа на најсавршенији начин покоравала се свакој речи и свакој наредби нашег вољеног Посланика. Тако је код Аллаха теала постигла веома високе степене. Кад год би се Ресулуллах ражалостио или патио од исмевања оних који су порицали, она би га тешила и отклањала му тугу. Говорила је: „Ја Ресулаллах! Не тугуј нимало, не брини. На крају ће наша вера ојачати, а мушрици ће пропасти. Твој народ ће ти се покорити…“ Због те њене помоћи једног дана је дошао Џибрил алејхисселам и рекао: „Ја Ресулаллах! Пренеси Хатиџи селам од Аллаха теала.“ Посланик је рекао: „О Хатиџа! Ево, Џибрил (алејхисселам) преноси ти селам од Аллаха теала.“14

Посланик је једном рекао и ово: „Аллах теала ми је наредио да Хатиџи донесем радосну вест о кући од бисера у џеннету. Тамо нема ни болести, ни туге, ни главобоље.“

После хазрети Хатиџе први од одраслих који је примио ислам био је хазрети Ебу Бекр, један од Ресулуллахових блиских пријатеља. Хазрети Ебу Бекр био је двадесет година раније уснио сан: „Пун месец сишао је с неба, дошао до Ка’бе-и муаззаме, распао се на комаде, и сваки комад пао је на по једну од кућа у Мекки; затим су се ти комади поново саставили и уздигли на небо. А комад који је пао на Ебу Бекрову кућу није се уздигао на небо. Када је то видео, хазрети Ебу Бекр брзо је затворио врата своје куће, као да није дао том комаду месеца да оде.“

Ебу Бекр се узбуђен пробудио из сна и, чим је свануло, одмах отрчао једном јеврејском учењаку и испричао му сан. Тај учењак одговорио је: „Ово је један од збрканих снова, зато се не тумачи.“ Али тај сан није престао да мучи Ебу Бекра, а ни одговор Јеврејина га није задовољио. Једном, када је ишао ради трговине, пут га је нанео у крај монаха Бахире. Када је од Бахире затражио тумачење сна који је уснио, Бахира је упитао: „Одакле си ти?“ Када је хазрети Ебу Бекр одговорио: „Из Курејша“, Бахира је рекао: „Тамо ће се појавити посланик и нур хидајета стићи ће у сваки кутак Мекке. Ти ћеш му за његовог живота бити везир, а после његове смрти халифа.“ Хазрети Ебу Бекр веома се зачудио овом одговору. Тај свој сан и његова тумачења није никоме причао све док Посланик није обзнанио своје посланство. Када је наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам обзнанио своје посланство, хазрети Ебу Бекр одмах је дотрчао Посланику и упитао: „Посланици имају доказе за своје посланство; који је твој доказ?“ Посланик је одговорио: „Доказ мога посланства јесте онај сан чије си тумачење тражио од једног јеврејског учењака. Тај учењак рекао је: ‚То је од збрканих снова, не тумачи се.‘ Затим га је монах Бахира тачно протумачио“, а онда се обратио хазрети Ебу Бекру: „О Ебу Бекре! Позивам те Аллаху и Његовом Ресулу.“

На то је хазрети Ебу Бекр рекао: „Сведочим да си ти ресул Аллаха теала, да је твоје посланство истина и да је оно нур који обасјава свет“, и примио ислам.

По једном другом предању, хазрети Ебу Бекр је, пре него што је Посланику дошло посланство, отишао ради трговине у Јемен. На том путу срео је у Јемену једног старца из племена Езд, који је прочитао много књига. Тај старац погледао је хазрети Ебу Бекра и рекао: „Мислим да си ти из Мекке.“ Хазрети Ебу Бекр рекао је: „Да, тако је“, и међу њима се одвио овакав разговор:

– Јеси ли из Курејша?

– Да!

– Јеси ли из Бени Темима?

– Да!

– Остао је још један знак. – Који?

– Откриј стомак да видим.

– Реци ми, шта ти је намера?

– Читао сам у књигама да ће у Мекки доћи посланик. Двојица ће му бити помоћници. Један млад, а други стар. Онај млади многе тешкоће претвориће у лакоћу и отклонити многе невоље. А старац је белог лица, танког струка и има на стомаку црн младеж. Мислим да си то ти. Откриј стомак да видим.

„Он (Мухаммед алејхисселам) не говори сам од себе. Његове речи су оне које су му објављене и којима је подучен вахјем“ Неџм: 3–4

Тада је хазрети Ебу Бекр открио свој мубарек стомак; када је старац видео црни младеж изнад његовог пупка, рекао је: „Аллаха ми, то си ти“ и дао Ебу Бекру много савета. Када је хазрети Ебу Бекр завршио посао, дошао је старцу да се опрости и замолио га да му изговори неколико бејтова о Посланику. Тада је старац изрецитовао дванаест бејтова, а хазрети Ебу Бекр их је научио напамет.

Када се хазрети Ебу Бекр с путовања вратио у Мекке-и мукеррему, дошли су му у кућу у посету курејшијски прваци као што су Укба ибн Ебу Муајт, Шејба, Ебу Џехл и Ебул-Бухтери. Хазрети Ебу Бекр упитао их је: „Је ли се међу вама догодило нешто?“ Они су одговорили: „Може ли бити чудније ствари од ове: Ебу Талибово сироче тврди да је посланик и каже да сте ви, ваши очеви и деде у ништавној вери. Да није било тебе, ми га до сада не бисмо оставили у животу. Ти си му близак пријатељ, ти сам реши ову ствар.“

Хазрети Ебу Бекр отарасио их се и сазнао да је Посланик у кући хазрети Хатиџе. Отишао је и покуцао на врата. Када га је Посланик дочекао, Ебу Бекр је упитао: „Ја Мухаммеде! Шта је то што се о теби прича?“ Посланик је рекао: „Ја сам посланик Хакка теала. Послан сам теби и свим Адемовим синовима. Прими иман, да постигнеш задовољство Хакка теала и сачуваш душу од џехеннема.“

Када је хазрети Ебу Бекр упитао: „Који је доказ за то?“, Ресул-и екрем је рекао: „Доказ је прича о старцу кога си видео у Јемену.“ Хазрети Ебу Бекр рекао је: „Ја сам у Јемену видео много старих и младих.“ Посланик је одговорио: „Онај старац који ти је дао у аманет дванаест бејтова и послао их мени“ и изрецитовао све те бејтове. Када је хазрети Ебу Бекр упитао: „Ко ти је то јавио?“, Посланик је одговорио: „Јавио ми је мелек који је долазио посланицима пре мене.“ Чим је то рекао, хазрети Ебу Бекр рекао је: „Дај ми руку“, ухватио га за мубарек руку, рекао: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху“ и примио ислам.15 С великом радошћу какву никада раније у животу није осетио, хазрети Ебу Бекр вратио се кући као муслиман. А у хадис-и шерифу речено је: „Коме год сам понудио иман, мрштио би се и гледао с колебањем. Само Ебу Бекр Сиддик није се нимало колебао ни оклевао да прими иман.“

Једног дана, док је Посланик клањао намаз с нашом мајком хазрети Хатиџом, видео их је хазрети Алија. Тада је имао десет или дванаест година. После намаза упитао је: „Шта је ово?“ Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Ово је вера Аллаха теала. Позивам те у ову веру. Аллах теала је један, нема Му друга. Позивам те да поверујеш у Аллаха, који је један и који нема ни парњака ни друга…“ Хазрети Алија рекао је: „Најпре да се посаветујем с оцем.“ Ресулуллах му је рекао: „Ако не прихватиш ислам, ову тајну никоме не говори!“ Сутрадан ујутро хазрети Алија дошао је пред Ресулуллаха, рекао: „Ја Ресулаллах! Научи ме исламу“ и примио ислам.16

Хазрети Алија био је трећи од оних који су примили ислам. А пожртвованост коју је показао на путу Ресул-и екрема и то што га је стављао испред себе изнад су сваке похвале.

Зејд ибн Хариса био је међу првима који су поверовали. Удостојио се части да буде четврти муслиман, после хазрети Хатиџе, хазрети Ебу Бекра и хазрети Алије, а међу ослобођеним робовима први. Заједно с њим ислам је примила и његова жена Умму Ејмен.17

Када је примио ислам, хазрети Ебу Бекр одмах је отишао својим драгим пријатељима. И њих је убедио да приме ислам. Међу најистакнутијима од њих били су угледници асхаб-и кирама, узвишене личности и прваци свог народа: Осман ибн Аффан, Талха ибн Убејдуллах, Зубејр ибн Аввам, Абдуррахман ибн Авф и Са’д ибн Ебу Веккас.18 Ових осам особа које су примиле ислам после наше мајке хазрети Хатиџе називају се Сабикун-и ислам, то јест први муслимани. Хазрети Осман овако прича како је примио ислам: „Имао сам тетку (мајчину сестру) која је била кахина. Једном сам је посетио. Рекла ми је: ‚Биће ти суђена једна жена. Али ни ти пре ње нећеш видети ниједну жену, ни она пре тебе ниједног мушкарца. Она ће бити госпођа лепог лица, побожна, и мора да је кћи неког великог посланика.‘

Зачудио сам се овим теткиним речима. Рекла ми је још: ‚Дошао је један посланик. Њему је с неба спуштен вахј.‘ Рекао сам: ‚О тетка! За такву тајну у граду се уопште није чуло. Онда кажи ту реч отворено.‘ Тада је тетка рекла: ‚Мухаммеду ибн Абдуллаху објављено је посланство. Он позива народ у веру. За мало времена свет ће се обасјати његовом вером, а онима који му се супротставе пашће главе.‘

Ове теткине речи силно су ме дирнуле. Обузела ме је брига. Између хазрети Ебу Бекра и мене било је велико пријатељство; никада се нисмо раздвајали. После два дана отишао сам хазрети Ебу Бекру да поразговарам о овој ствари. Када сам му испричао шта је тетка рекла, рекао ми је: ‚О Османе! Ти си паметан човек. Како неколико камења које не види и не чује, и које никоме не може ни да користи ни да науди, може бити достојно божанства?‘ Рекао сам: ‚Истину говориш, тетка је рекла истину.‘“

Пошто је хазрети Осману објаснио ислам, хазрети Ебу Бекр одвео га је пред Посланика, Ресулус-секалејна, то јест посланика људи и џина. Наш вољени Посланик рекао је хазрети Осману: „О Османе! Хакк теала позива те у госте у џеннет. И ти се одазови овом позиву. Ја сам послан свим људима као водич на прави пут.“ Задивљен Ресулуллаховим узвишеним стањима и речима које је изговорио насмејаног лица, хазрети Осман с великим жаром и предањем рекао је: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху“ и примио ислам.

Ресулуллах је у прве три године посланства позивао људе у ислам тајно. Људи су полако, један по један, почели да примају ислам. За то време број муслимана једва је достигао тридесет. И они су своје ибадете обављали по кућама и тајно учили и памтили спуштене свете ајете Кур’ан-и керима.

„Сабикун-и ислам, то јест први муслимани: Ебу Бекр Сиддик, Алија ибн Ебу Талиб, Зејд ибн Хариса, Осман ибн Аффан, Абдуррахман ибн Авф, Са’д ибн Ебу Веккас, Зубејр ибн Аввам и Талха ибн Убејдуллах“ (радијаллаху анхум еџмаин)

Позивање блиске родбине

Када је спуштена сура Муддессир, Ресулуллах је почео да позива људе у веру ислам. Тај позив обављао је тајно. После извесног времена спуштен је свети ајет чије је значење: „Опомињи своју блиску родбину казном Аллаха теала и позови их у праву веру.“19 На то је Посланик Мухаммед алејхисселам послао хазрети Алију да позове његову родбину у веру и све их је позвао у Ебу Талибову кућу. Пред њих је ставио тањир јела, колико је довољно за једног човека, и чашу млека. Најпре је сам почео да једе са бесмелом, а затим је рекао родбини која је дошла: „Изволите.“ Оних који су дошли било је четрдесеторо. Али постављено јело све их је заситило и нимало се није смањило. Присутни су се запањили пред овом муџизом. После јела Посланик је хтео да почне да говори да би позвао своју родбину у ислам. Тада је његов стриц Ебу Лехеб с непријатељством рекао: „Овакво чаробњаштво какво смо видели данас никада нисмо видели. Ваш рођак вас је опчинио чаролијом. О синовче! Никада нисам видео човека који је донео толико зла и рђавштине као ти“, и наставио да говори увредљиве речи.

Наш Посланик је рекао Ебу Лехебу: „Зло које ни Курејшије ни сва арапска племена не би могли да ми учине учинио си ми ти!“ Разишли су се, а да ниједан од њих није примио ислам. Није прошло много времена после овог догађаја, а он је поново позвао родбину. Хазрети Алија поново их је све позвао и довео.

Као и први пут, пред њих је постављено јело. После јела Посланик је устао и рекао: „Хвала припада само Аллаху теала. Само од Њега тражим помоћ. У Њега верујем и на Њега се ослањам. Без сумње знам и објављујем да нема бога осим Аллаха теала, Он је један. Нема Он ни парњака ни друга.“ Затим је наставио овако: „Никада вам не говорим лаж, говорим вам истину… Позивам вас да поверујете у Аллаха теала, који је један и осим кога нема бога. Ја сам посланик кога је Он послао вама и целом човечанству. Аллаха ми, умрећете као што заспите и бићете оживљени као што се из сна будите, и бићете позвани на одговорност за све што сте чинили; за своја добра дела добићете награду, а за зла дела казну. А то је или вечни боравак у џеннету, или вечни боравак у џехеннему. Ви сте први међу људима које опомињем казном ахирета.“

Пошто је саслушао ове речи, Ебу Талиб је рекао: „О поштовани синовче! Не знам ништа драгоценије од тога да ти помогнем. Твоје савете смо усвојили и прихватили, а твоје речи срцем потврдили. Ови што су се сада овде окупили јесу деца твога деде Абдулмутталиба. Нема сумње да сам и ја један од њих. За оним што ти желиш ја ћу први међу нама потрчати. Обећавам да ни за тренутак нећу престати да те окружујем и штитим. Ти настави оно што ти је наређено. Али када је реч о напуштању моје старе вере, не могу на то да приволим своју душу.“

Осим Ебу Лехеба, рођаци и стричеви који су били тамо говорили су благо. Али Ебу Лехеб, рекавши: „О Абдулмутталибови синови! Спречите га ви пре него што га други ухвате за руку и спрече. Ако данас прихватите оно што он каже, бићете понижени и осрамоћени. Ако се латите да га штитите, сви ћете бити побијени…“, изговорио је дрске речи и сипао претње. Посланикова тетка одговорила је Ебу Лехебу: „О брате мој! Доликује ли ти да оставиш без помоћи сина мога брата и његову веру? Аллаха ми, учењаци који данас живе јављају да ће из Абдулмутталибове лозе доћи посланик. Ево, тај посланик је он.“

На ове речи Ебу Лехеб наставио је са својим ружним говором. Ебу Талиб се разљутио на Ебу Лехеба и рекао: „Кукавице! Аллаха ми, док смо живи, ми смо његови помагачи и заштитници.“ Окренуо се Мухаммеду алејхисселам и рекао: „О синовче! Јави нам када будеш хтео да позовеш људе да поверују у твог Господара; наоружаћемо се и изаћи заједно с тобом.“ После тога Понос васионе поново је почео да говори и рекао: „О Абдулмутталибови синови! Аллаха ми, нема међу Арапима човека који је свом народу донео нешто узвишеније и боље од онога што сам ја вама донео, а што је добро за ваш дуњалук и ахирет (то јест од ове вере). Позивам вас да изговорите две речи које су лаке за језик, а тешке на мизану. То је да посведочите да нема бога осим Аллаха и да сам ја Његов роб и ресул. Аллах теала ми је наредио да вас у то позовем. Онда, ко ће од вас прихватити овај мој позив и бити ми помагач на овом путу?“ Нико се није огласио. Сви су оборили главе. Посланик је ове своје речи поновио три пута. Сваки пут када би их изговорио, хазрети Алија би устао. Трећи пут рекао је: „Ја Ресулаллах! Иако сам по годинама најмлађи од њих, ја ћу ти бити помагач.“ Тада је Ресулуллах узео хазрети Алију за руку.

Остали су се, зачуђени, разишли. Хабиб Аллаха теала (саллаллаху алејхи ве селлем) веома се ражалостио због оваквог држања своје родбине.

Али, не клонувши духом, наставио је да их позива, да би се спасли од џехеннема и постигли срећу.

У четвртој години бисета спуштен је 94. ајет суре Хиџр. Када је дошла божанска наредба чије је значење: „(О Мој Хабибе!) Објави јасно оно што ти је наређено (наредбе и забране). Окрени се од мушрика! Не обазири се на њихове речи!“, наш вољени Посланик почео је отворено да позива Мекканце у ислам. Једног дана попео се на брдо Сафа и рекао: „О народе Курејша! Окупите се овде и саслушајте моје речи!“ Када су се племена окупила, упитао је: „О мој народе! Јесте ли икада од мене чули лажну реч?“ Сви су у један глас рекли: „Не, нисмо чули.“ Рекао је: „Аллах теала подарио ми је посланство и послао ме вама као посланика.“ Затим је проучио 158. ајет суре А’раф, чије је значење: „(О Мој Хабибе!) Реци им: ‚О људи! Ја сам ресул Аллаха теала, власника земаља и небеса, послан свима вама. Он је Тај који свако живо биће усмрћује и оживљава. Нема бога (достојног ибадета) осим Њега.‘“ Његов стриц Ебу Лехеб, који је био међу слушаоцима, разљутио се и, упорствујући у куфру, повикао: „Мој синовац је полудео! Не слушајте речи онога ко се не клања нашим киповима и ко је напустио нашу веру!“ Присутни су се разишли и нико није поверовао. Иако су знали да је Посланик искрен и узвишеног ахлака, окренули су се од њега и постали му непријатељи.

„Опомињи своју блиску родбину Аллаховом казном и позови их у праву веру“ Шу’ара: 214

Једног другог дана, покоравајући се наредби Аллаха теала: „Објави јасно оно што ти је наређено (наредбе и забране)“, Посланик се поново попео на брдо Сафа. Високим и снажним гласом обратио се народу: „Ја сабахах! Дођите овамо, окупите се, имам за вас важну вест!“20 После овог позива племена су се трчећи окупила. Почела су да чекају у чуду и радозналости. Они који нису дошли послали су своје људе да сазнају зашто се окупља. Једна група од оних који су дошли почела је да пита: „О Мухаммедул-Емине! Зашто си нас окупио овде, шта ћеш нам јавити?“ А он им се обратио речима: „О курејшијска племена!“ Сви су га слушали с великом пажњом. Наставио је: „Моје и ваше стање личи на стање човека који је, угледавши непријатеља, потрчао да јави својој породици и, бојећи се да непријатељ не стигне до његове породице пре њега и не науди јој, повикао: ‚Ја сабахах!‘ (Непријатељ нас је опколио! Свануло је! Брзо се спремајте за борбу!) О курејшијска дружино! Кад бих вам рекао да иза овог брда има непријатељска војска која само што није навалила на вас, бисте ли ми веровали?“ Они су рекли: „Да, веровали бисмо. Јер до сада код тебе нисмо видели ништа осим искрености. Никада нисмо видели да си слагао!..“

На то је набројао сва курејшијска племена: „О Хашимови синови! О Абду Менафови синови! О Абдулмутталибови синови!“ и наставио: „Ја сам вам опомињач пред тешком казном која ће сигурно доћи. Аллах теала ми је наредио да своју најближу родбину опоменем казном ахирета. Позивам вас да поверујете говорећи: Ла илахе иллаллаху вахдеху ла шерике лех (Аллах је један, нема бога осим Њега). А ја сам Његов роб и ресул. Ако у то поверујете, ући ћете у џеннет. Док не кажете ‚Ла илахе иллаллах‘, ја вам не могу прибавити ни корист на овом свету ни удео на ахирету.“ Ебу Лехеб, који је био међу племенима што су слушала, рекао је: „Зар си нас зато окупио?“ и бацио на нашег вољеног Посланика камен који је подигао са земље. Од осталих није дошло такво противљење; разишли су се разговарајући међу собом.21

Макар ми сунце ставили у десну руку!

После ових позива наш вољени Посланик је, где год би видео неког човека или скупину, објашњавао им ислам. Објавио је да је право спасење могуће само ако се човек удаљи од повођења за нефсом, од зулума, неправде и свих рђавих дела и поверује у Аллаха теала. Они који су се поводили за жељама и страстима свог нефса, који су тлачили слабе и претерано се одали обести, жестоко су се томе успротивили. Видевши да ће свим тим њиховим поквареним делима бити стављен крај, порекли су оно што је објавио Мухаммед алејхисселам. Постали су непријатељи њему и онима који су поверовали. Мушрици су се у почетку подсмевали. Затим су одлучили да појачају притисак и мучења. Хтели су да уплаше и ућуткају вернике и да угасе позив у ислам. На њиховом челу били су Ебу Џехл, Утба, Шејба, Ебу Лехеб, Укба ибн Ебу Муајт, Ас ибн Ваил, Есвед ибн Мутталиб, Есвед ибн Абду Јагус, Велид ибн Мугира…

Једног дана Утба, Шејба и Ебу Џехл рекли су Ебу Талибу: „Ти си наш старешина. Ми те увек поштујемо и уважавамо. А сада је твој синовац основао нову веру. Псује наше кипове и оптужује нас за куфр. Посаветуј га. Одврати га од тог посла. Ако не одустане, знамо ми како ћемо с њим изаћи на крај…“

Ебу Талиб их је умирио и вратио, а да се наш Посланик не би ражалостио, то је од њега прикрио. После извесног времена мушрици су се поново окупили и дошли Ебу Талибу: „Већ смо ти раније долазили и рекли како стоје ствари. Ниси се обазирао на наше речи. А он и даље куди наше кипове. Више немамо снаге да трпимо. Борићемо се с вама обојицом до последње капи крви. У Мекки ће нестати или он или ми.“ Ебу Талиб је покушао да их умири, али они су остали упорни у свом инату.22

Ебу Талиб није желео да се Ресулуллах увреди, али није желео ни да између њега и његовог народа избије било какво непријатељство. Дошао је нашем Посланику и рекао: „О Мухаммеде! Сав народ се ујединио у непријатељству према теби; дошли су код мене да се жале. Непријатељство међу рођацима није добро. Они желе да их не називаш кафирима и да их не кудиш говорећи да су на погрешном путу.“ На то је Хабиб-и екрем рекао:

„Стриче! Знај да, кад би ми у десну руку ставили сунце, а у леву месец (шта год да обећају), ја никада нећу одустати од ове вере, ни од тога да је преносим и објављујем људима. Или ће Аллах теала раширити ову веру по целом свету и моја дужност биће испуњена, или ћу на том путу дати свој живот.“ После тога је устао. Његове мубарек очи биле су пуне суза.

Видевши да се Ресулуллах ражалостио, Ебу Талиб се покајао због онога што је рекао, загрлио га око врата и рекао: „Синовче мој! Настави својим путем и чини оно што желиш. Докле год сам жив, штитићу те и чуваћу те.“23

Када је десет мушричких првака схватило да Ебу Талиб штити хазрети Мухаммеда, повели су са собом Умару ибн Велида и отишли Ебу Талибу. Изнели су му предлог који је било немогуће прихватити: „О Ебу Талибе! Знаш да је овај Умара најлепши, најснажнији и најлепшег ахлака међу мекканским младићима. Уз то је и песник. Дајемо га теби, нека ти служи у твојим пословима. А нама уместо Умаре дај Мухаммеда да га убијемо. Човек за човека! Шта ћеш више?“ Ебу Талиб се на те речи силно разгневио и рекао: „Ви мени прво дајте своје синове. Ја ћу њих убити. Онда ћу вам дати свог синовца.“ Тада су мушрици схватили колико је ствар озбиљна и рекли: „Па наша деца не раде оно што он ради…“ Ебу Талиб је рекао: „Кунем се, мој синовац је бољи од све ваше деце. Значи, ви ћете мени дати свог сина да га храним, а моје мило чедо узећете да га убијете!… Чак ни камила не чезне ни за чијим младунчетом осим за својим, нити штити туђе. Ово је далеко од разума и логике. Ствар је сада прешла сваку меру. Ко је непријатељ мог милог чеда Мухаммеда (алејхисселам), и ја сам његов непријатељ. Тако да знате, па чините шта год можете!“24 Мушрици су гневно устали и отишли. Ебу Талиб је одмах окупио Хашимове и Абдулмутталибове синове. Изложио им је како стоје ствари и убедио их да помогну нашем вољеном Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем). Руке које се дигну да убију Ресулуллаха биће сломљене. У томе су се ујединили против мушрика. Једино им се Ебу Лехеб није придружио. Ебу Талиб им је рекао: „О јунаци! Сутра нека сваки од вас припаше мач и пођите за мном!“

„Стриче! Знај да, кад би ми у десну руку ставили сунце, а у леву месец (шта год да обећају), ја никада нећу одустати од ове вере, ни од тога да је преносим и објављујем људима. Или ће Аллах теала раширити ову веру по целом свету и моја дужност биће испуњена, или ћу на том путу дати свој живот“ Наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам

Сутрадан је Ебу Талиб отишао до Посланикове куће и сви заједно кренули су према Харем-и шерифу. За њима су ишли јунаци Хашимових синова. Дошли су до Ка’бе и стали наспрам мушрика. Ебу Талиб је рекао мушрицима: „О Курејшије! Чуо сам да сте одлучили да убијете мог синовца. Знате ли да ови младићи иза мене, с рукама на балчацима мачева, нестрпљиво чекају мој знак? Кунем се, ако убијете Мухаммеда, ниједног од вас нећу оставити у животу!…“ Затим је почео да казује стихове у похвалу нашег вољеног Посланика. Мушрици који су се ту налазили, с Ебу Џехлом на челу, разишли су се.