USLOVI DA SE BUDE PRAVI MUSLIMAN

Reč „islam“ na arapskom znači „predati svoju dušu (nefs), pokoriti se, dosegnuti spas“, a ujedno i „mir“. Imam-i azam (rahimehullahu teala) islam je odredio kao „predanje naredbama Allaha teala i pokornost“.

Odatle se samo po sebi vidi kakav treba da bude dobar musliman. Naši učenjaci su osobine koje treba da ima musliman objasnili ovako: dobar musliman je pre svega čist i telom i dušom.

Allah teala na raznim mestima u Kur’an-i kerimu kaže: „Ja volim one koji su čisti!“ Muslimani ne ulaze u džamije i kuće u obući. Njihovi ćilimi i podovi su bez prašine i čisti. U kući svakog muslimana postoji mesto za kupanje. I oni sami, i njihovo rublje, i njihova jela uvek su čisti. Zato kod njih nema ni mikroba ni bolesti.

Pravi musliman zna da čuva svoje zdravlje. Ne koristi alkoholno piće, koje je haram i otrov. Ne jede svinjsko meso, koje krije mnoge opasnosti i koje je proglašeno haramom i zabranjeno.

Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je na razne načine pohvalio medicinsko znanje. Na primer, rekao je: „Znanja su dva: znanje o telu i znanje o veri.“ To jest, rekavši da su među znanjima najpotrebniji versko znanje, koje čuva dušu, i znanje o zdravlju, koje čuva telo, naredio je da se pre svega radi na snazi duše i tela. Islam naređuje da se znanje o telu uči pre verskog znanja. Jer se sva dobra mogu činiti samo kada je telo zdravo. Poslanik je napisao pismo vizantijskom caru Irakliju i pozvao ga u islam. Iraklije je odgovorio na pismo i poslao mnogo poklona. Jedan od njih bio je lekar. Kada je lekar došao, rekao je: „Gospodine! Car me je poslao da vam služim. Vaše bolesnike lečiću besplatno!“ Poslanik je to prihvatio. Po njegovoj naredbi lekaru su dali kuću. Svakog dana su mu donosili izvrsna jela i pića. Prošli su dani i meseci. Nijedan musliman nije došao kod lekara. Postiđen, lekar je došao kod Poslanika i rekao: „Gospodine! Došao sam ovamo da služim. Do danas nije došao nijedan bolesnik. Sedeo sam besposlen. Jeo sam, pio i odmarao se. Sada bih da odem.“ Kada je tako zatražio dozvolu, naš voljeni Poslanik je rekao: „Kako hoćeš. Ako još ostaneš, dužnost je muslimana da služe gostu i da ga ugoste. A ako odeš, srećan ti put. Samo znaj ovo: i da godinama ostaneš ovde, niko ti neće doći. Jer moji ashabi ne oboljevaju! Islam je pokazao put kako se ne oboleva. Moji ashabi veoma paze na čistoću. Ne jedu ništa dok ne ogladne i ustaju od sofre pre nego što se zasite.“

To ne znači da musliman nikada ne oboleva. Ali musliman koji pazi na svoje zdravlje i čistoću dugo ostaje zdrav. Ne razboli se lako. Smrt je istina. Niko ne može pobeći od smrti i svako će umreti od neke bolesti. Ali to što čovek do tog časa može da sačuva zdravlje moguće je samo zahvaljujući tome što se drži onoga što islam naređuje i pazi na čistoću. Dobar musliman, kao što pazi na čistoću tela, tako veoma pazi i na čistoću duše. Naš Poslanik je rekao: „Poslan sam da upotpunim lepe naravi i da lepi ahlak raširim po svetu.“ U jednom hadis-i šerifu rečeno je: „Onaj od vas čiji je iman najviši jeste onaj čiji je ahlak najlepši.“ Čak se i iman meri ahlakom.

Za muslimana je čistoća duše osnova. Ko laže, vara, obmanjuje ljude, čini zulum i nepravdu, ne pomaže svojoj braći u veri, uznosi se i misli samo na svoju korist, koliko god ibadeta činio, ne može se smatrati pravim muslimanom. U prva tri ajeta sure Ma’un rečeno je, po značenju: „O Moj Resule! Jesi li video onoga koji poriče Sudnji dan, koji siroče vređa i otima mu pravo, koji siromaha ne nahrani i ni druge ne podstiče da siromahu čine dobro?“ Ibadet takvih ljudi ne prima se. U veri islamu kloniti se zabrana dolazi pre izvršavanja naredbi. Pravi musliman je pre svega potpun i savršen čovek. Vedrog je lica, slatke reči i iskren u govoru. Ne zna šta je ljutnja.

Resulullah (sallallahu teala alejhi ve sellem) je rekao: „Kome je data blagost, data su mu dobra ovoga sveta i ahireta.“

Musliman je krajnje skroman. Sasluša svakoga ko mu se obrati i pomogne kad god može. Musliman je dostojanstven i uglađen. Voli svoju porodicu i svoju domovinu. U hadis-i šerifu rečeno je: „Ljubav prema domovini potiče od imana.“

Allah teala u Kur’an-i kerimu ovako objašnjava kakvi treba da budu Njegovi robovi. Uzvišeno značenje 63–69. ajeta sure Furkan jeste: „Robovi Rahmana (to jest vrli robovi Allaha teala, koji je prema Svojim robovima veoma milostiv) hodaju po zemlji skromno i dostojanstveno. Kada im neznalice dobacuju, oni im kažu lepe reči, kao (zdravlje i mir vama), i pravednošću i blagošću čuvaju se greha. Noći provode čineći sedždu i stojeći (klanjajući namaz) svom Gospodaru (zahvaljujući Mu). Oni govore: ‚Gospodaru naš! Udalji od nas kaznu džehennema! Zaista je njegova kazna trajna i gorka. On je, bez sumnje, kako ružno boravište i kako ružno prebivalište!‘ Kada troše, niti rasipaju niti škrtare, nego se drže srednjeg puta između toga i ničije pravo ne uskraćuju. Oni Allahu teala ne pripisuju druga. Ne dižu ruku na život koji je Allah teala učinio haramom i nikoga ne ubijaju. (Kažnjavaju samo krivce.) Ne čine blud.“ A u 72–74. ajetima: „Ne svedoče lažno. Klone se beskorisnih i štetnih stvari. Ako se slučajno umešaju u takav beskoristan i štetan posao ili u posao koji se čini silom, okrenu glavu i dostojanstveno se udalje. Kada ih podsete na ajete Allaha teala, ne prave se da ne vide i ne čuju kao slepi i gluvi. Oni mole: ‚O Gospodaru naš, podari nam od naših supruga i naše dece pravedne ljude (koji će biti naši naslednici, najbolji potomci), koji će biti radost naših očiju! Učini nas predvodnicima onih koji se čuvaju suprotstavljanja Allahu teala!’“

Osim toga, uzvišeno značenje drugog i trećeg ajeta sure Saff jeste: „O vi koji ste poverovali! Zašto govorite ono što ne činite? To što za ono što niste učinili kažete ‚učinili smo‘ izaziva veliku srdžbu kod Allaha.“ To pokazuje da čovek koji se zavetuje na nešto što ne može učiniti ili obeća nešto što ne može ispuniti postaje kod Allaha rđav čovek.

„Zaklinjem se Allahom teala: iman čoveka nije potpun dok za svoga brata u veri ne bude voleo ono što voli za sebe“ Hadis-i šerif

Pravi musliman krajnje poštuje svoju veru, svoju majku i oca, svoga učitelja, svoga starešinu, starije u zemlji i zakone. Ne bavi se nepotrebnim stvarima. Bavi se samo korisnim stvarima. Ne kocka se. Ne gubi vreme uzalud.

Pravi musliman čini svoj ibadet. Ispunjava dug zahvalnosti prema Allahu teala. Ibadet se ne čini reda radi niti tek da bi se otaljao. Ibadet treba činiti radi zadovoljstva Allaha teala. Bojati se Allaha teala znači veoma Ga voleti. Kao što čovek ne želi da se ožalosti neko koga veoma voli i boji se da ga ne ožalosti, tako i ibadet Allahu teala treba činiti na način koji će dokazati našu ljubav prema Njemu. Blagodati koje nam je Allah teala dao tako su velike da taj dug možemo vratiti samo ako Ga veoma volimo i činimo Mu ibadet od srca.

Ti ibadeti su različiti. Jedan njihov deo je između Allaha teala i roba. Allah teala će, možda, oprostiti onima koji u ibadetu prema Njemu greše. I poštovati pravo drugih jeste ibadet. Onima koji njima čine zlo i onima na kojima je tuđe pravo On nikako neće oprostiti dok im ne oproste vlasnici tih prava. U hadis-i šerifima rečeno je:

„Ko se ne smiluje ljudima, njemu se Allah teala neće smilovati.“

„Pomažite i zulumćaru i onome kome je učinjen zulum, tako što ćete sprečiti zulum.“

„Ako je od novca plaćenog za kupljenu košulju devet desetina halal, a jedna desetina haram novac, Allah teala neće primiti namaz klanjan u toj košulji.“

„Musliman je brat muslimanu. Ne čini mu zulum. Hita mu u pomoć. Ne smatra ga malim i nižim od sebe. Haram je naneti štetu njegovoj krvi, imetku, časti i poštenju.“

„Zaklinjem se Allahom teala: iman čoveka nije potpun dok za svoga brata u veri ne bude voleo ono što voli da se njemu učini.“

„Zaklinjem se Allahom: nema imana onaj od čijeg zla njegov komšija nije siguran (to jest, on nije pravi vernik).“

Da bi se na ovom svetu dosegli sreća, dobra i spokoj, a na ahiretu spaslo od kazne, potrebno je činiti dve stvari.

Prva je izvršavati naredbe Allaha teala. Druga je kloniti se onoga što je On zabranio. Druga je važnija i korisnija od prve. Da bi se dužnost klonjenja zabrana mogla u potpunosti ispuniti, ne treba preterivati u onome što je mubah, to jest dozvoljeno, niti izlaziti izvan onoga što je potrebno. Jer preterivanje u mubahu vuče čoveka u haram. Islamski učenjaci su rekli: „Skrušenost onih koji greše milija je od hvalisanja onih koji izvršavaju naredbe.“

I klonjenje greha deli se na dva dela. Prvi je kloniti se zabrana koje se odnose na prava Allaha teala. Drugi je kloniti se zabrana u koje su umešana prava robova. Drugi je važniji. Jer Allah teala ni u čemu nema potrebu i veoma je milostiv. A ljudi su veoma u potrebi i škrti. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) kaže:

„Onaj na kome je pravo robova, koji je dirnuo u imetak i čast stvorenja, neka pre smrti izmiri račune i vrati dug! Neka ne ode s tuđim pravom na sebi u ahiretski dan, kada neće važiti ni novac ni imetak! Toga dana ibadeti koje je učinio na ovom svetu biće dati vlasniku prava. Ako nema ibadeta ili mu ih nestane, gresi vlasnika prava biće natovareni na njega.“ Jednom je onima koji su bili s njim rekao: „Znate li ko je muflis (bankrot)?“ Rekli su: „Onaj kome je nestalo novca i kapitala.“ Tada je rekao: „Znajte dobro: muflis je onaj ko je na ovom svetu klanjao namaz, postio i davao zekat, ali je psovao ljude, ogovarao ih, jeo tuđi imetak, dizao ruku na život, tukao i ranjavao. Na ahiretu će njegovi sevapi biti dati vlasnicima prava, a ako mu sevapa nestane, gresi vlasnika prava biće natovareni na njega i on će biti bačen u džehennem.“

Hazreti Muhammed Masum Faruki Sirhindi u drugom tomu svog dela „Mektubat“, u 110. pismu, kaže: „Kada se počini greh, treba odmah učiniti tevbu. Tevba za skriveni greh je skrivena, a tevba za javno počinjen greh je javna. Tevbu ne treba odlagati. Meleci Kiramen katibin ne zapisuju greh odmah. Ako se učini tevba, uopšte se ne zapisuje. Ako se ne učini tevba, zapisuju ga. Džafer ibn Sinan (kuddise sirruh) je rekao: ‚Ko se nije pokajao za svoj greh, treba da učini tevbu pre smrti.‘ Ne treba ispuštati iz ruku vera’ i takvu. Takva je ne činiti ono što je jasno zabranjeno, a vera’ je ne činiti ni ono što je sumnjivo. Kloniti se zabranjenog korisnije je od izvršavanja naređenog. Naši velikani su rekli: ‚I dobri i rđavi čine dobro. Ali samo siddici, dobri, klone se greha…‘ U hadis-i šerifu rečeno je: ‚Na Sudnjem danu pred Allaha teala će doći vlasnici vera’a i zuhda.‘ U drugom hadis-i šerifu: ‚Namaz vlasnika vera’a je primljen‘, a u još jednom hadis-i šerifu: ‚Biti s vlasnikom vera’a jeste ibadet. Razgovarati s njim donosi sevap kao davanje sadake.‘ U poslovima u koje sumnjaš, posavetuj se sa svojim srcem! Ne čini ono od čega ti srce zadrhti! Ne sledi svoj nefs!“

„Mudrost ima deset delova. Devet ih je u osami, a jedan u malom govoru“ Hadis-i šerif

U hadis-i šerifima rečeno je: „Dobro delo je ono koje nefsu daje smiraj, a srcu radost. Greh je ono što nefs podstiče i srce uznemirava.“ „Ono što je halal jasno je, a i ono što je haram saopšteno je. Klonite se sumnjivog. Činite ono za šta bez sumnje znate!“ Ovi hadis-i šerifi pokazuju da ne treba činiti ono u šta se sumnja i što steže srce. A činiti ono u šta se ne sumnja jeste dozvoljeno. U jednom hadis-i šerifu rečeno je: „Ono što je Allah teala u Kur’an-i kerimu učinio halalom jeste halal. Ono što u Kur’an-i kerimu nije saopštio, On oprašta.“ Kada se naiđe na nešto sumnjivo, treba staviti ruku na srce. Ako otkucaji srca ne postanu jači, tu stvar treba učiniti. Ako srce počne jače da kuca, ne treba je činiti. U hadis-i šerifu rečeno je: „Stavi ruku na grudi! Kod halal stvari srce je mirno. Kod haram stvari srce lupa. Ako posumnjaš, ne čini to. Ne čini to, pa makar ti i verski ljudi dali fetvu!“

Onaj ko ima iman beži i od malog greha da ne bi zapao u veliki greh. Sve svoje ibadete i dobra dela treba da smatra nepotpunim. Treba da misli da naredbe Allaha teala nije potpuno izvršio. Ebu Muhammed Abdullah ibn Menazil (kuddise sirruh) je rekao: „Allah teala je saopštio razne ibadete. Naredio je strpljenje, iskrenost, namaz, post i istigfar u sehursko vreme. Istigfar je spomenuo na kraju. Tako je postalo potrebno da rob smatra svoje ibadete i dobra dela nepotpunim i da za sve njih moli oprost i opraštanje.“

Džafer ibn Sinan je rekao: „To što oni koji čine ibadet i dobro smatraju sebe boljim od grešnika gore je od greha tih grešnika.“

Hazreti Alija Murteiš je posle dvadesetog dana mubarek meseca ramazana napustio itikaf i izašao iz džamije. Kada su ga upitali: „Zašto si izašao?“, odgovorio je: „Kada sam video da hafizi uče pevajući (s teganijem) i da se time hvale, nisam mogao da ostanem unutra.“

Treba raditi da bi se na halal način stekla nafaka za sebe i svoju porodicu. Za to se treba baviti trgovinom i zanatom. Selef-i salihin (rahmetullahi teala alejhim edžmain) uvek su tako radili i zarađivali. Postoji veoma mnogo hadis-i šerifa koji saopštavaju sevape halal zarade. Kada su hazreti Muhammeda ibn Salima upitali: „Da li da radimo i zarađujemo ili da samo činimo ibadet i uzdamo se (činimo tevekkul)?“, rekao je: „Tevekkul je stanje Resulullaha. A raditi i zarađivati je njegov (sallallahu alejhi ve sellem) sunnet. Radite i uzdajte se.“

Ebu Muhammed ibn Menazil je rekao: „Raditi, pa se uzdati bolje je nego povući se u neki kutak i činiti ibadet.“ U jelu i piću treba se držati sredine. Ne treba jesti toliko mnogo da to donese tromost. A ni uzdržavati se od jela toliko da se ne može činiti ibadet. Šah-i Nakšibend (kuddise sirruh), jedan od velikana među evlijama, rekao je: „Dobro jedi, dobro radi!“ Jednom rečju, sve što pomaže da se čine ibadet i dobro jeste dobro i mubarek. U svakom dobrom delu treba paziti na nijet. Ako nema dobrog nijeta, to delo ne treba činiti.

Treba se držati daleko od onih koji ne slede islam, od onih koji čine bid’at i grehe, i ne družiti se s njima. U hadis-i šerifu rečeno je: „Mudrost ima deset delova. Devet ih je u osami, a jedan u malom govoru.“

S takvim ljudima treba se družiti samo koliko je nužno. Vreme za razonodu je posle smrti. Treba se družiti s pravednim i čistim muslimanima (rahmetullahi teala alejhim edžmain), biti im od koristi i od njih imati koristi. Ne treba trošiti vreme na nepotrebne i beskorisne reči.

I dobrima i rđavima – svima treba pokazivati vedro lice. Ne treba izazivati smutnju ni sticati neprijatelje. Treba slediti reč Hafiza Širazija: „Prijateljima treba govoriti istinu, a s neprijateljima postupati vedrim licem i slatkom rečju.“ Treba opraštati onima koji mole za oproštaj. Prema svakome treba biti lepe naravi. Ničijoj reči ne treba se suprotstavljati niti se prepirati. Svakome treba govoriti blago, a ne grubo.

Šejh Abdullah Bajal (kuddise sirruh) je rekao: „Tesavvuf nije namaz, post i noći provedene u ibadetu. To činiti dužnost je robovanja svakog čoveka. Tesavvuf je ne vređati ljude. Ko to dosegne, stigao je do cilja.“

Hazreti Muhammeda ibn Salima upitali su kako se evlije razlikuju od drugih ljudi. Rekao je: „Prepoznaju se po tome što su im reči blage, naravi lepe, lica vedra, dobročinstvo obilno, što se u razgovoru ne suprotstavljaju, što opraštaju onima koji mole za oproštaj i što su prema svakome milostivi.“

I Ebu Ahmed Makkari je rekao: „Futuvvet znači učiniti dobro onome ko te je uvredio, učiniti dobročinstvo onome koga ne voliš i pokazati vedro lice onome ko ti dosađuje.“

Treba malo govoriti, malo spavati i malo se smejati. Glasan smeh (kahkaha) pomračuje srce. Treba raditi, ali nagradu za to očekivati od Allaha teala. Treba uživati u izvršavanju Njegovih naredbi. Kada se osloniš samo na Njega, On će ti podariti sve što poželiš. U hadis-i šerifu rečeno je: „Allah teala onome ko se oslanja samo na Njega daje sve što poželi i sve ljude čini njegovim pomagačima.“

Jahja ibn Muaz Razi je rekao: „Koliko voliš Allaha teala, toliko će te voleti svi. Koliko se bojiš Allaha teala, toliko će te se bojati svi. Koliko robuješ Allahu teala, toliko će ti svi pomagati. Ne trči za svojom korišću.“

Ebu Muhammed Abdullah Raši (rahmetullahi teala alejh) je rekao: „Najveći zastor između Allaha teala i čoveka jeste to što čovek misli na svoj nefs i što se oslanja na nekog roba nemoćnog kao što je i sam. Treba misliti na to kako da se dosegne ljubav Allaha teala, a ne ljubav ljudi.“ Prema porodici i deci treba biti slatke reči i vedrog lica. S njima treba biti onoliko koliko je potrebno da im se ispune prava. Ali ne treba se za njih vezati toliko da se okrene od Allaha teala.

U verskim poslovima ne treba se savetovati s verskim ljudima koji su neznalice i fasici. Ne treba biti s onima koji su odani ovom svetu. U svakom poslu treba slediti sunnet i kloniti se bid’ata. U radosnim trenucima ne treba izlaziti izvan islama, a u teškim trenucima ne treba gubiti nadu u Allaha teala. Ne treba zaboraviti da uz svaku tegobu postoji i olakšanje. Ni u radosti ni u tuzi stanje čoveka ne treba da se menja; treba da bude isti i u bogatstvu i u siromaštvu. Čak treba u siromaštvu osećati spokoj, a u bogatstvu teskobu. Promena događaja ne treba da menja čoveka.

„Onaj ko ima brojnu porodicu, a oskudnu nafaku, pa lepo klanja svoje namaze i ne ogovara, na Sudnjem danu biće pored mene“ Hadis-i šerif

Ne treba gledati ničije mane, nego videti svoje. Ne treba sebe smatrati boljim ni od jednog muslimana. Svakog muslimana treba smatrati boljim od sebe. Treba verovati da se dovom svakog muslimana može dosegnuti sreća. Prema onima čije pravo ima na sebi treba biti kao rob. U hadis-i šerifu rečeno je: „Iman muslimana koji čini tri stvari potpun je: da služi svojoj porodici, da sedi među siromasima (a ne među prosjacima) i da jede zajedno sa svojim slugom.“ Da su te tri stvari znak vernika, saopšteno je u Kur’an-i kerimu. Treba učiti o stanjima selef-i salihina i truditi se da se bude kao oni. Ne treba nikoga ogovarati, a ogovaranje treba sprečavati. (Kada se o nekome iza leđa govori ono što bi ga uvredilo da čuje, ako je reč istinita, to je gibet. Ako je laž, to je kleveta. Oboje je veliki greh.) Treba se navići na emr-i maruf ve nehj-i munker.

U hadis-i šerifu rečeno je: „Onaj ko ima brojnu porodicu, a oskudnu nafaku, pa lepo klanja svoje namaze i ne ogovara, na Sudnjem danu biće pored mene.“ Musliman zadovoljava potrebe svoga brata muslimana i raduje ga. Poslanik je rekao: „Musliman je brat muslimanu. Oni ne vređaju i ne žaloste jedan drugoga. Ko pomogne svom bratu u veri u nekom poslu, i Allah teala će olakšati njegov posao. Ko muslimanu otkloni nevolju i obraduje ga, Allah teala će njega izbaviti iz nevolje u najtežim trenucima Sudnjeg dana. Ko prikrije manu i nedostatak muslimana, Allah teala će na Sudnjem danu prikriti njegovu manu.“ „Ko bude pomagač svom bratu u veri, i Allah teala biće njegov pomagač.“

„Allah teala je neke Svoje robove stvorio da zadovoljavaju potrebe robova i da im budu pomagači. Oni koji imaju potrebu obraćaju se njima. Za njih na ahiretu neće biti straha od kazne.“

„Ko pođe da obavi neki posao svoga brata u veri, za svaki korak oprašta mu se mnogo greha i daje mu se sedamdeset sevapa. Tako traje dok se taj posao ne završi. Kada se posao obavi, opraštaju mu se svi gresi. Ako umre dok obavlja taj posao, ući će u džennet bez pitanja i polaganja računa.“

„Ko ode kod državnika i potrudi se da njegov brat u veri dosegne spokoj ili se izbavi od nevolje, Allah teala će mu na Sudnjem danu pomoći da brzo pređe preko Sirat-ćuprije, u času kada se svima noge budu klizale.“

„Biti vedrog lica prema bratu u veri, učiti ga dobrim stvarima, sprečavati ga da čini zlo, pokazati strancu mesto koje traži, ukloniti s ulice kamen, trn, kost i slične štetne, ružne i prljave stvari, davati drugima vode – sve je to sadaka“ Hadis-i šerif

„Delo koje Allah teala najviše voli jeste obradovati vernika – dati mu odeću, nahraniti ga ili mu zadovoljiti neku drugu potrebu.“

„Kada neko učini dobro verniku, Allah teala stvara jednog meleka. Taj melek neprestano čini ibadet. Sevapi njegovih ibadeta daju se tom čoveku. Kada taj čovek umre i bude položen u kabur, taj melek dolazi na njegov kabur svetao i lep. Kada ugleda meleka, čoveku lakne i obraduje se. Pita: ‚Ko si ti?‘ Melek kaže: ‚Ja sam dobro koje si učinio tom i tom čoveku i radost koju si uneo u njegovo srce. Allah teala me je poslao da te danas obradujem, da činim šefaat za tebe i da ti pokažem tvoje mesto u džennetu.‘“

„Čovek svojom lepom naravi doseže najviše stepene dženneta. (Nafila) ibadeti ne mogu čoveka dovesti do tih stepeni. Rđava narav vuče čoveka u najniže jame džehennema.“ „Onome ko je vedrog lica kada naziva selam daje se sevap koji dobijaju oni što daju sadaku.“

„U džennetu postoje takvi dvori da onaj ko je u njima vidi svako mesto koje poželi i pokazuje se na svakom mestu na kome poželi.“ Kada je Ebu Malik Ešari upitao: „Kome će biti dati takvi dvori?“, Poslanik je rekao: „Biće dati onima koji su slatke reči, darežljivi i koji, dok svi spavaju, razmišljaju o postojanju i veličini Allaha teala i Njemu upućuju molbe.“

Pravi musliman ne veruje u sujeverja. Ne pridaje važnost sihru, zlim znacima, gatanju, bajanju, hamajlijama na kojima je napisano nešto drugo osim Kur’an-i kerima, plavim perlama, proricanju i sličnim stvarima, ni verovanju da one sigurno deluju, ni paljenju sveća na grobovima, ni vezivanju žica i konaca, i ne da se prevariti varalicama koje tvrde da imaju keramet. Većina ovih lažnih i iskvarenih stvari, u stvari, prešla je k nama iz drugih vera. Onima koji od nekih verskih ljudi očekuju „keramet“ veliki islamski učenjak imam Rabbani (rahimehullahu teala) kaže: „Ljudi od verskih ljudi očekuju keramet. Neki od njih nemaju kerameta, ali su bliži Allahu teala od drugih. Najveći keramet jeste naučiti islam i moći živeti u skladu s njim.“

U Kur’an-i kerimu naređeno je da se ljudima, makar bili i druge vere, uvek obraća slatkom rečju i s razumevanjem. U knjigama fikha zapisano je da je greh vređati srce nemuslimana nazivajući ga u lice „kafirom“ i „bezbožnikom“ i da onoga ko tako govori treba kazniti. Cilj je svakome objasniti uzvišenost vere islama. I taj džihad biva samo slatkom rečju, strpljenjem, znanjem i imanom. Uslov je da onaj ko želi da nekoga uveri u nešto najpre sam u to veruje. A vernik nikada ne gubi strpljenje i nije mu teško da objasni ono u šta veruje. Nema vere tako jasne i logične kao što je vera islam. Lako se može dokazati da je ta vera jedina istinita vera. Jednom rečju, pravi musliman je savršen čovek: ima sve lepe naravi, dostojanstven je, lepog karaktera, čist i telom i dušom i u svakom pogledu dostojan poverenja. Kada bi svi ljudi prihvatili veru islam, na svetu ne bi ostalo ni zla, ni prevare, ni rata, ni nasilja, ni zuluma. Zato je dug na vratu svih muslimana da se trude da budu potpuni i savršeni muslimani i da, objašnjavajući temelje i tankoće muslimanstva, šire islam po celom svetu.