DETINJSTVO

Predaja dojilji

Kada je naša majka Amina uzela u naručje svoje čedo puno nura, kao da je zaboravila bol zbog smrti svoga muža, hazreti Abdullaha. Pošto ga je majka dojila devet dana, nekoliko dana služila mu je kao dojilja Suvejba-hatun, robinja Ebu Leheba. Suvejba-hatun je pre toga dojila hazreti Hamzu, a kasnije i Ebu Selemu. Hafiz Ibn Džezri kaže: „Kada su Ebu Leheba videli u snu i upitali ga u kakvom je stanju, rekao je: ‚Trpim kaburski azab. Ali svake godine, u noćima dvanaestog dana meseca rebiul-evvela, azab mi se olakša. Sišem svežu vodu koja mi izlazi između dva prsta i odmorim se. U noći kada je Resulullah došao na svet, moja robinja po imenu Suvejba donela mi je tu radosnu vest. Ja sam je od radosti oslobodio i naredio joj da mu bude dojilja. Zato mi se u tim noćima azab olakša.‘“ U to vreme Mekkanci su imali običaj da svoju decu daju dojilji. Decu su slali na obližnje visoravni čistog vazduha i slatke vode, i ona su izvesno vreme živela kod svojih dojilja. Razlog za to bila je vrela klima Mekke. Svake godine s tom namerom u Mekku je dolazilo mnogo žena. Svaka bi uzela po jedno dete da ga doji i odvela ga. Kada bi decu odgajile i vratile, dobijale su veliku nagradu i poklone. I godine kada se rodio Poslanik, kao i svake godine, u Mekku je došlo mnogo žena iz plemena Beni Sa’d, koje je živelo na visoravnima, s namerom da budu dojilje. Svaka od njih već je uzela po jedno dete da ga doji. Među plemenima u okolini Mekke pleme Beni Sa’d bilo je nadaleko čuveno po časti, darežljivosti, odvažnosti, skromnosti i pravilnom govoru arapskog jezika. Kurejšijski prvaci želeli su da svoju decu daju najviše ovom plemenu. Te godine u kraju plemena Beni Sa’d vladale su teška suša i glad. Halima-hatun iz ovog plemena to stanje opisuje ovako: „Te godine skupljala sam travu lutajući poljima i zahvaljivala Allahu teala što sam je našla. Ponekad bi prošla i tri dana, a da ništa ne stavim u usta. U takvom stanju rodilo mi se dete. S jedne strane glad, s druge muke porođaja. Bilo je trenutaka kada od gladi nisam razlikovala zemlju od neba ni noć od dana. Jedne noći zaspala sam u pustinji. U snu me je neko uronio u vodu beliju od mleka i rekao: ‚Pij ovu vodu.‘ Pila sam do mile volje. Zatim me je opet naterao da pijem. Pila sam i pila, voda je bila slađa od meda. ‚Neka ti mleko bude obilno, o Halima! Jesi li me prepoznala?‘ upitao je. Kada sam rekla da ga nisam prepoznala, rekao je: ‚Ja sam hvala i zahvalnost koju si upućivala u svom teškom stanju. O Halima! Idi u Mekku. Tamo će ti drug biti jedan „Nur“ i bićeš ispunjena bereketom. Ovaj san nikome ne pričaj!‘ Kada sam se probudila, videla sam da su mi grudi pune mleka, a da su me nevolja i glad napustile.“ Te godine, zbog gladi, u Mekku je došlo više dojilja nego drugih godina, da bi za platu dojile decu i tako prebrodile teško vreme.

„Mi nismo stvoreni za igru“ Hadis-i šerif

Pustinja Sa’dovih sinova

Sve su žurile da uzmu decu iz bogatih porodica. Svaka od tih žena uzela je po jedno dete. Pošto je Poslanik bio siroče, mislile su da neće dobiti veliku platu, pa nisu htele da ga uzmu. Među tim ženama bila je i Halima-hatun, poznata po čestitosti, čistoti, blagosti, stidljivosti i lepom ahlaku. Pošto je životinja koju su jahali bila slaba, u Mekku su stigli kasno. Ali to kašnjenje bilo je uzrok da postignu i više od onoga što su tražili. Halima i njen muž obišli su ulice Mekke i videli da su deca bogatih porodica već uzeta. Ipak, nisu hteli da se vrate praznih ruku. Jedina želja bila im je da se vrate s detetom.

Najzad su sreli jednog čoveka koji je ulivao poštovanje i imao veoma ljubazno lice. Bio je to Abdulmuttalib, poglavar Mekke. Kada je saznao šta žele, savetovao im je da uzmu njegovog unuka i rekao da će tako postići veliko blagostanje i sreću. Abdulmuttalibova ljubav i bliskost privlačile su ih k njemu. Odmah su prihvatili njegov predlog. Zatim je stari deda odveo Halimu-hatun u kuću hazreti Amine.

Halima-hatun priča: „Kada sam prišla detetu, spavalo je mirno, povijeno u pelene, na pokrivaču od zelene svile, a unaokolo se širio miris mošusa. Zadivila sam se i u tren oka toliko sam ga zavolela da nisam imala srca da ga probudim. Kada sam mu stavila ruku na grudi, probudio se, pogledao me i osmehnuo se. A ja sam, opčinjena tim osmehom, sasvim zaboravila na sebe. Zatim sam, u strahu da mi majka tako lepo i mubarek dete neće dati, pokrila mu lice i odmah ga uzela u naručje. Dala sam mu desnu dojku – počeo je da sisa. Dala sam mu levu – nije hteo da sisa. Abdulmuttalib mi se okrenuo i rekao: ‚Raduj se! Među ženama nije bilo nijedne koja je stekla blagodat kao ti!’1

Kada mi je dala svoje voljeno čedo, Amina-hatun je rekla: ‚O Halima, pre tri dana čula sam glas koji je rekao da će žena koja će dojiti moga sina biti iz plemena Beni Sa’d, iz roda Ebu Zuvejba.‘ Na to sam odgovorila: ‚Ja sam iz plemena Beni Sa’d, a kunja moga oca je Ebu Zuvejb.‘“

Halima-hatun dalje priča: „Amina-hatun mi je ispričala još mnoge događaje i dala mi savete. A ja sam njoj ispričala san koji sam usnila pre dolaska u Mekku i kako su mi na putu s desne i leve strane dolazili glasovi: ‚Raduj se, o Halima! Tebi će biti suđeno da dojiš taj nur koji zaslepljuje oči i obasjava svetove.‘“

Halima-hatun priča: „Uzela sam Muhammeda alejhisselam i izašla iz kuće hazreti Amine. Došla sam do svog muža. I on je, pogledavši lice deteta u mom naručju, zaboravio na sebe i rekao: ‚O Halima! Nikada do sada nisam video ovako lepo lice!‘ A kada je video bereket koji nas je snašao čim smo ga uzeli, rekao je: ‚O Halima! Znaj da si uzela veoma mubarek dete visokog stepena.‘ Ja sam odgovorila: ‚Allaha mi, baš sam to i želela, želja mi se ispunila.‘“

Od trenutka kada su Halima-hatun i njen muž krenuli iz Mekke s Muhammedom alejhisselam, počeli su da osećaju njegov bereket. Njihov mršavi magarac, koji ranije nije mogao brzo da ide, sada je jurio kao rasni arapski konj. Iako je karavan s kojim su došli krenuo mnogo pre njih i daleko odmakao, oni su ga sustigli i ostavili iza sebe. Kada su stigli u kraj Beni Sa’da, postigli su obilje i bereket kakvi se nisu videli. Vime njihovih životinja, koje su ranije davale malo mleka, bilo je prepuno mleka. Komšije koje su to videle začudile su se i jasno shvatile da je to zbog deteta koje su uzeli na dojenje. Poslanik je sisao samo desnu dojku svoje dojilje Halime-hatun.

„Nijedan od mojih predaka nije učinio blud. Allah teala me je doveo na svet od čistih, dobrih očeva i čistih majki“ Hadis-i šerif

A levu je ostavljao svom bratu po mleku. Sa dva meseca počeo je da puzi. Sa tri meseca stajao je na nogama, a sa četiri je počeo da hoda pridržavajući se za zid. Sa pet meseci prohodao je, a sa šest meseci počeo je brzo da hoda. Sa sedam meseci išao je na sve strane. Sa osam meseci govorio je razumljivo, a sa devet meseci počeo je da govori sasvim jasno. Sa deset meseci već je počeo da gađa strelom.

Halima-hatun je ispričala: „Kada je počeo da govori, prve reči bile su mu: ‚La ilahe illallahu vallahu ekber. Velhamdulillahi rabbil-alemin.‘ Od tog dana ni za čim nije pružio ruku a da ne spomene ime Allaha teala. Levom rukom ništa nije jeo. Kada je prohodao, klonio se mesta gde su se deca igrala i govorio im: ‚Mi nismo stvoreni za ovo.‘ Svakog dana obavio bi ga nur poput sunčeve svetlosti, a zatim bi se opet razišao. Razgovarao je s mesecom, i kad god bi pokazao prema mesecu, mesec bi se pokretao.“

Zbog suše zapali su u veliku nevolju i jednom su izašli da upute dovu Allahu teala za kišu. Kada su pošli na dovu, poveli su sa sobom Muhammeda alejhisselam i radi njega dobili obilnu kišu i bereket. Halima-hatun priča: „Kada je Muhammed alejhisselam napunio dve godine, odbila sam ga od sise. Zatim smo muž i ja otišli u Mekku da ga vratimo majci. Ali toliko smo bereketa stekli zbog njega da nam je bilo veoma teško da se od njega rastanemo i da više ne gledamo njegovo mubarek lice. Ispričala sam njegovoj majci o njegovim stanjima. Amina-hatun je rekla: ‚Moj sin ima veliki stepen.‘ Ja sam rekla: ‚Allaha mi, nisam videla nikoga ko ima više bereketa od njega.‘ Zatim sam, navodeći razne izgovore, zamolila Aminu-hatun da on ostane još malo kod nas. Nije nas odbila i dozvolila je da ostane kod nas. S njim smo se ponovo vratili u naše pleme. Tako nam se kuća ispunila bereketom, uvećali su nam se imovina, imetak i ugled. Postigli smo bezbrojne blagodati.“2

Oblak iznad njegove mubarek glave

Halima-hatun priča: „Jednog dana Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) upitao je: ‚Danju ne vidim svoju braću. Koji je razlog tome?‘ Rekla sam: ‚Oni idu da čuvaju ovce. Kući se vraćaju tek uveče.‘ Tada je rekao: ‚Pošalji i mene s njima. I ja ću da čuvam ovce.‘ Navodila sam razne izgovore i pokušala da ga ne pošaljem. Najzad sam, da bi mu srce bilo zadovoljno, rekla: ‚Dobro.‘

Sutradan sam mu očešljala mubarek kosu, obukla ga i poslala s njegovom braćom po mleku.

Nekoliko dana išao je i vraćao se s njima. Jednog dana, kada je njegova sestra po mleku Šejma došla iz polja, upitala sam: ‚Gde je moj sin Muhammed, svetlost moga oka?‘ Rekla je: ‚U pustinji.‘ Kada sam upitala: ‚Kako čedo moga srca podnosi ovu vrućinu?’, Šejma je odgovorila: ‚Majčice! Njemu nikada neće biti ništa nažao. Jer iznad njegove mubarek glave jedan oblak stalno ide s njim; tako je zaštićen od sunčeve žege.‘ Kada sam rekla: ‚Šta to govoriš? Je li zaista istina to što kažeš?’, zaklela se. Tek tada sam se smirila.

Otvaranje njegovih mubarek grudi (Šakk-i sadr)

Jednog dana opet, u podne, došao mi je njegov brat po mleku Damra i rekao: ‚Majčice! Brzo trčite!.. Čuvali smo ovce ja i moj brat Kurejšija. Iznenada su došla tri čoveka u zelenom. Uzeli su moga brata od nas i odveli ga na vrh brda. Položili su ga na leđa i nožem mu rasekli stomak. Kada sam krenuo da vam javim, oni su još bili tamo. Ne znam da li je moj brat ostao živ.‘ Halima-hatun je svoju priču nastavila ovako: U tom trenutku krv mi je jurnula u glavu. Brzo smo stigli na to mesto i videli ga. Odmah sam mu izljubila mubarek lice i glavu i upitala: ‚O svetlosti moga oka! O sine moj, milosti svetovima! Kakvo je ovo stanje? Šta ti se dogodilo? Ko te je uznemirio?‘

On je rekao: ‚Kada sam izašao iz kuće, video sam dva čoveka u zelenoj odeći. Jedan je u ruci imao srebrni ibrik, a drugi legen od zelenog smaragda. Legen je bio pun nečeg belijeg od snega. Odveli su me na vrh brda. Jedan me je položio na leđa. Dok sam gledao, rasekao mi je grudi do pupka. Nisam osetio nikakav bol ni patnju. Stavili su ruke unutra i izvadili sve što je bilo. Oprali su to onom belom materijom i vratili na mesto. Zatim je jedan rekao drugome: „Ustani, sada ću ja da obavim svoj posao“, stavio ruku unutra i izvadio mi srce. Rasekao ga je na dva dela i iz njega izvadio i bacio nešto crno. I rekao je: „Ovo je bio šejtanov udeo u tvom telu. Izvadili smo ga i bacili. O miljeniče Allaha teala! Zaštitili smo te od vesvese3 i šejtanove lukavosti.“ Zatim su mi srce ispunili nečim nežnim i mekim što su imali sa sobom. Zapečatili su ga pečatom od nura. Hladnoću tog pečata i sada osećam u svim udovima. Kada je jedan od njih stavio ruku na rasečeno mesto, rana mi je zacelila. Zatim su me vagali sa desetoricom iz mog ummeta – ja sam bio teži. Vagali su me sa hiljadu ljudi – opet sam ja bio teži. Tada je jedan od njih rekao drugome: „Prestani više da ga vagaš. Allaha mi, i kad bi ga vagao sa celim njegovim ummetom, on bi bio teži.“ Zatim mi je svaki od njih poljubio ruku i lice, i ostavili su me tu i otišli.‘ Rasečeno mesto videlo se na njegovim mubarek grudima.“4

Ovaj događaj iz života našeg voljenog Poslanika, o kome se govori u prvom ajetu sure Inširah Kur’an-i kerima, naziva se „Šakk-i sadr“, to jest otvaranje grudi.

Kada je Muhammedu alejhisselam objavljeno poslanstvo, neki od ashab-i kirama rekli su: „Ja Resulallah! Hoćete li nam reći nešto o sebi?“, a on je rekao: „Ja sam dova moga pretka Ibrahima. Ja sam radosna vest moga brata Ise!

A za svoju majku ja sam njen san. Dok me je nosila, videla je kako iz nje izlazi nur koji je obasjao dvorove Šama… Ja sam dojen i odgajen među sinovima Sa’da ibn Bekra.“

Pošto je napunio četiri godine, Halima-hatun ga je dovela u Mekku i predala majci. Njegov deda Abdulmuttalib dao je Halimi-hatun veoma velike poklone i ukazao joj dobročinstvo. Kada ga je ostavila u Mekki, Halima-hatun je bol rastanka izrazila rečima: „Kao da su mi i duša i srce ostali s njim.“

„Dok sam dojila Muhammeda (sallallahu alejhi ve sellem), bila sam njime veoma zadovoljna. Nikada ništa nije uprljao. Malu nuždu obavljao je jednom danju i jednom noću, i do istog vremena više je ne bi obavljao“ Halima-hatun

Smrt njegove časne majke

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) do šeste godine rastao je kod svoje majke. Kada mu je bilo šest godina, otišao je u Medinu sa majkom i robinjom po imenu Ummu Ejmen, da posete rođake i kabur njegovog oca Abdullaha.

Tamo su ostali mesec dana. Poslanik je u Medini naučio da pliva u bazenu koji je pripadao Nedždžarovim sinovima. U to vreme jedan jevrejski učenjak video je na njemu znake poslanstva. Prišao mu je i upitao ga za ime. Kada je rekao: „Ahmed“, taj učenjak je uzviknuo: „Ovo dete biće ahir-zemanski Pejgamber!“ Osim toga, i neki drugi jevrejski učenjaci koji su bili tamo videli su na njemu znake poslanstva i međusobno pričali o tome da će on biti poslanik.

Kada je Ummu Ejmen čula te njihove reči, javila je to našoj majci hazreti Amini. Njegova mubarek majka, bojeći se da mu se ne dogodi neko zlo, uzela ga je i krenula na put da se vrati u Mekku. Kada su stigli do mesta zvanog Ebva, naša majka hazreti Amina se razbolela. Bolest joj se pogoršala i često je gubila svest.

Gledajući svog voljenog sina Muhammeda alejhisselam, koji je stajao kraj njenog uzglavlja, rekla je: „O sine onoga koji je, Allahovom dobrotom i pomoći, u zamenu za sto kamila spašen od strašne strele smrti! Neka te Allah teala učini mubarekom. Ako se obistini ono što sam videla u snu, Allah teala, vlasnik veličanstva i obilne darežljivosti, poslaće te da Ademovim sinovima objaviš šta je halal, a šta haram. Dženab-i Hakk će te sačuvati i zaštititi od kipova i idolopoklonstva koje od davnina postoji među narodima.“ Zatim je izgovorila ove stihove:

Starim postaje što je novo, umire što živi,
Nestaje što je mnogo – ko je mlad ostao?
I ja ću umreti, a jedina mi je razlika:
Ja sam tebe rodila – to je moja čast.
Iza sebe ostavljam dobrog potomka,
Zatvorih oči, srce mi je spokojno.
Moje će ime večno ostati na jezicima,
A ljubav prema tebi živeće u srcima.

Zatim je preselila na ahiret. Tu je i ukopana. Kada je naša majka Amina preselila na ahiret, imala je dvadeset godina. Ummu Ejmen je povela Predvodnika svetova i, posle putovanja koje je trajalo nekoliko dana, dovela ga u Mekku i predala njegovom dedi Abdulmuttalibu.5

Njegovi majka i otac bili su vernici

Otac i majka Habib-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem) bili su u veri Ibrahima alejhisselam.6 To jest, bili su vernici. Islamski učenjaci objavili su da su oni bili u veri Ibrahima alejhisselam i da su, pošto je Muhammedu alejhisselam objavljeno poslanstvo, oživljeni da bi bili od njegovog ummeta, da su čuli i izgovorili kelime-i šehadet i da su tako postali i od ovog ummeta.7

Kod svog mubarek dede

Muhammed alejhisselam rastao je kod svog dede do osme godine. Njegov deda Abdulmuttalib bio je čovek koga su u Mekki svi voleli i koji je upravljao mnogim poslovima; bio je dostojanstven, strpljiv, lepog ahlaka, čestit, odvažan i darežljiv. Hranio je siromahe, pa je čak davao hranu i gladnim i žednim životinjama.

Verovao je u Allaha teala i u ahiret. Klonio se zla i držao se daleko od svih ružnih običaja doba džahilijjeta (neznanja). U Mekki nije dopuštao zulum i nepravdu, a goste koji bi dolazili dočekivao je s poštovanjem. Imao je običaj da se u mesecu ramazanu povlači u osamu na brdu Hira. Abdulmuttalib, koji je voleo decu i bio pun samilosti, privijao je svog voljenog unuka na grudi i ni danju ni noću ga nije odvajao od sebe. Pokazivao mu je veliku ljubav i samilost. U senci Ka’be sedeo je s njim na svom posebnom minderu, a onima koji su hteli da ga u tome spreče govorio je: „Pustite moga sina, njegov je ugled uzvišen.“8 Poslanikovu dadilju Ummu Ejmen neprestano je opominjao da dobro pazi na njega: „Pazi dobro moga sina. Sledbenici Knjige kažu za moga sina: ‚On će biti poslanik ovog ummeta.‘“ Ummu Ejmen je rekla: „Nikada nisam videla da se u detinjstvu požalio ni na glad ni na žeđ. Ujutro bi popio gutljaj vode Zemzema. Kada bismo hteli da ga nahranimo, govorio bi: ‚Neću, sit sam.‘“

Kada bi Abdulmuttalib spavao ili bio sam u svojoj sobi, nikome osim njega nije dopuštao da mu uđe. Nežno ga je privijao na grudi, milovao ga i beskrajno se radovao njegovim rečima i postupcima. Za trpezom ga je uzimao pored sebe, stavljao na kolena, davao mu najbolje i najukusnije jelo i nije sedao za trpezu dok on ne dođe. O njemu je usnio mnoge snove i bio svedok mnogih događaja.

Jednom je u Mekki zavladala suša i glad. Abdulmuttalib je, po snu koji je usnio, uzeo Muhammeda alejhisselam za ruku, popeo se na brdo Ebu Kubejs i uputio dovu: „Allahu moj, radi ovog deteta obraduj nas kišom punom bereketa!“ Dova mu je primljena i pala je obilna kiša. Pesnici tog doba opevali su taj događaj u svojim pesmama.

Monah iz Nedžrana

Jednog dana, dok je Abdulmuttalib sedeo kod Ka’be, došao mu je jedan monah iz Nedžrana i počeo da razgovara s njim. U jednom trenutku rekao je: „Čitali smo da su u knjigama zapisana svojstva poslanika koji će poslednji doći iz Ismailovih sinova. Ovo mesto, to jest Mekka, njegovo je rodno mesto. Njegova svojstva su takva i takva!“ i počeo da ih nabraja jedno po jedno. U tom trenutku došao im je naš voljeni Poslanik. Monah iz Nedžrana počeo je pažljivo da ga posmatra; zatim mu je prišao, pogledao mu oči, leđa i stopala i uzbuđeno rekao:

„Dženab-i Hakk će te sačuvati i zaštititi od kipova i idolopoklonstva koje od davnina postoji među narodima“ Amina-hatun

„Evo, to je on. Da li je ovo dete iz tvog potomstva?“ Kada je Abdulmuttalib rekao: „Ovo je moj sin!“, monah iz Nedžrana rekao je: „Prema onome što smo čitali u knjigama, njegov otac ne bi trebalo da bude živ!“ Kada je Abdulmuttalib rekao: „On je sin moga sina. Otac mu je preminuo pre nego što se on rodio, dok ga je majka još nosila“, monah je rekao: „E, sada si rekao istinu.“ Tada je Abdulmuttalib rekao svojim sinovima: „Čujte šta je rečeno o sinu vašeg brata, pazite na njega i dobro ga čuvajte.“

Smrt njegovog mubarek dede

Kada se približila Abdulmuttalibova smrt, okupio je svoje sinove i rekao: „Došlo je vreme da se preselim sa ovog sveta na ahiret. Jedina mi je briga ovo siroče. Da mi je život duži, pa da ovu službu s ljubavlju nastavim! Ali šta se može? Život neće potrajati. Sada mi i srce i jezik gore u vatri ove čežnje. Hteo bih da ovaj biser nekome od vas poverim kao amanet. Ko će od vas kako dolikuje čuvati njegova prava i ne učiniti nikakvog propusta u službi njemu?“ Ebu Leheb je kleknuo i rekao: „O predvodniče Arapa! Ako imate na umu nekoga kome ćete predati ovaj amanet, dobro je; ako nemate, ja ću preuzeti tu službu.“ Abdulmuttalib mu je rekao: „Imaš mnogo imetka. Ali ti si tvrda srca i malo imaš milosrđa. A srce siročeta je ranjivo i nežno. Brzo se slomi.“ I neki od drugih sinova ponovili su istu želju. Abdulmuttalib je svakom od njih naveo osobine i nijednog nije prihvatio. Kada je red došao na Ebu Taliba, on je rekao: „Ja to želim više od svih. Ali, dok su stariji tu, ne bi dolikovalo da istrčavam napred. Imetka imam malo, ali moja odanost veća je od odanosti moje braće.“ Abdulmuttalib je rekao: „Istinu govoriš. Ti si dostojan ove službe. Ali ja se u svakom poslu savetujem s njim i postupam po njegovoj želji. I svaki put dođem do pravog ishoda. I u ovome ću se posavetovati s njim. Koga od vas on izabere, i ja ću to prihvatiti.“

Zatim se okrenuo našem voljenom Poslaniku i upitao: „O svetlosti mojih očiju! Sa čežnjom za tobom okrećem se ahiretu. Koga od ovih svojih stričeva biraš?“

Poslanik je u tom trenutku ustao, zagrlio Ebu Taliba oko vrata i seo mu na kolena. Abdulmuttalib je tada osetio veliko olakšanje i rekao: „Hvala Allahu teala. I ja sam to želeo.“ Zatim se okrenuo Ebu Talibu i upitao: „O Ebu Talibe! Ovaj biser nije osetio očinsku ni majčinsku nežnost. Zato pazi na njega kako dolikuje i drhti nad njim. Ja te smatram vrednijim od moje druge dece. Ovaj veliki i veoma dragoceni amanet predao sam tebi. Jer ti si od iste majke kao njegov otac. Čuvaj ga kao što bi čuvao samog sebe. Da li si prihvatio ovu moju oporuku?“ On je odgovorio:

„Da, prihvatio sam.“ Tada je Abdulmuttalib zagrlio našeg voljenog Poslanika, poljubio mu mubarek glavu i lice i pomirisao ga. Zatim je rekao: „Budite svi svedoci: nikada nisam osetio lepši miris od ovog niti video lepše lice od ovog.“9

Pod zaštitom Ebu Taliba

Posle smrti svog dede Predvodnik vasione (sallallahu alejhi ve sellem) počeo je od osme godine da živi kod svog strica Ebu Taliba i rastao je pod njegovom zaštitom. Ebu Talib je tada, kao i njegov otac Abdulmuttalib, bio jedan od kurejšijskih prvaka u Mekki – čovek koga su voleli, poštovali i čiju su reč slušali. I on je Poslaniku pokazivao veliku ljubav i samilost. Voleo ga je više od svoje dece, bez njega nije ni spavao ni išao bilo kuda i govorio je: „Ti donosiš mnogo dobra, veoma si mubarek!“ Ebu Talib nije počinjao da jede dok on ne pruži ruku; želeo je da on prvi počne. Ponekad bi mu postavljao i posebnu trpezu. Kada bi se ujutro probudio, videli bi da mu lice sija kao mesec, a da mu je kosa očešljana. Ebu Talib nije imao mnogo imetka, a porodica mu je bila velika. Pošto je uzeo Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem) pod svoju zaštitu, postigao je obilje i bereket. Kada je narod zbog suše koja je zavladala Mekkom zapao u nevolju, Ebu Talib ga je odveo do Ka’be i uputio dovu. Njegovim bereketom pala je obilna kiša. Spasli su se od suše i gladi.10

Iz Galibovog roda izaći će jedan poslanik,
Stajaće između Zemzema i Hadžera.
Pomozite mu sa svim narodom grada,
O Amirovi sinovi, sreća je u tome da mu pomognete.

„Došlo je vreme da se preselim sa ovog sveta na ahiret. Jedina mi je briga ovo siroče. Da mi je život duži, pa da ovu službu s ljubavlju nastavim! Ali šta se može? Život neće potrajati. Sada mi i srce i jezik gore u vatri ove čežnje“ Abdulmuttalib

Putovanje Mekka – Busra

Monah Bahira

Kada je naš voljeni Poslanik imao oko dvanaest godina, jednog dana video je da se Ebu Talib sprema na put radi trgovine. Kada je shvatio da ne želi da ga povede sa sobom, ražalostio se i rekao Ebu Talibu: „Kome ćeš me ostaviti u ovom gradu? Nemam ni oca ni ikoga da me sažaljeva!..“ Ove reči veoma su dirnule Ebu Taliba i on je odlučio da i njega povede sa sobom. Posle dugog putovanja trgovački karavan ulogorio se u Busri, u blizini jednog hrišćanskog manastira.11

U tom manastiru živeo je monah po imenu Bahira. Taj učeni monah, koji je ranije bio jevrejski učenjak, a kasnije postao hrišćanin, imao je jednu knjigu koja je prelazila iz ruke u ruku i čuvana je u tajnosti, i po njoj je odgovarao na pitanja. Iako je kurejšijski karavan prethodnih godina mnogo puta prolazio tuda, on mu nije poklanjao nikakvu pažnju. Svakog jutra peo se na krov manastira, gledao u pravcu odakle dolaze karavani i radoznalo nešto iščekivao. A ovog puta s monahom Bahirom nešto se dogodilo: veoma uzbuđen, skočio je sa svog mesta. Jer kada se kurejšijski karavan ukazao u daljini, primetio je da nad njim zajedno s njima plovi i jedan oblak. Taj oblak bacao je senku na Poslanika. Kada se karavan zaustavio da se odmori, Bahira je video i da su se grane drveta pod kojim je sedeo Habib-i ekrem povile nad njim, pa se još više uzbudio. Odmah je dao da se postave trpeze. Zatim je poslao čoveka i pozvao na ručak sve koji su bili u kurejšijskom karavanu. Putnici iz karavana ostavili su našeg voljenog Poslanika kod svoje robe i otišli monahu. Bahira je pažljivo pogledao pridošlice i upitao: „O kurejšijska družino, ima li među vama neko ko nije došao na ručak?“ Oni su rekli: „Da, ima jedan čovek.“ Jer iako su Kurejšije došli, oblak je još bio tamo. Videvši to, shvatio je da je u karavanu neko ostao. Monah Bahira uporno je tražio da dođe i on. Čim je došao, Bahira ga je pažljivo pogledao i počeo da ga proučava. Upitao je Ebu Taliba: „Da li je ovo dete iz tvog potomstva?“ Kada je Ebu Talib rekao: „Moj sin“, Bahira je rekao: „U knjigama piše da otac ovog deteta neće biti živ; on nije tvoj sin.“ Tada je Ebu Talib odgovorio: „On je sin moga brata.“ Na Bahirino pitanje: „Šta se dogodilo s njegovim ocem?“ rekao je: „Otac mu je preminuo malo pre njegovog rođenja.“ Kada je Bahira rekao: „Istinu si rekao. A šta se dogodilo s njegovom majkom?“, Ebu Talib je odgovorio: „I ona je preminula.“ Rekavši na to: „Istinu si rekao“, Bahira se okrenuo Poslaniku i zatražio od njega da se zakune kipovima. Ali naš voljeni Poslanik rekao mu je: „Ne zaklinji me kipovima. Na svetu za mene nema većeg neprijatelja od njih. Ja ih mrzim.“

Tada ga je Bahira zakleo Allahom teala i upitao: „Spavaš li?“ On je rekao: „Oči mi spavaju, ali srce mi ne spava.“

Bahira mu je postavio još mnogo pitanja i dobio odgovore. Odgovori koje je dobio u potpunosti su se slagali s knjigama koje je ranije čitao. Zatim je pogledao mubarek oči našeg voljenog Poslanika i upitao Ebu Taliba:

„Svedočim da si ti resul Allaha teala!.. Evo Predvodnika svetova… Evo Resula Gospodara svetova… Evo velikog Poslanika koga je Allah teala poslao kao milost svetovima!“ Monah Bahira

– „Da li je ovo crvenilo stalno u njegovim mubarek očima?“

– „Da, nikada nismo videli da je nestalo“, rekao je.

Kada je video da se i ovaj znak poklapa, Bahira je poželeo da vidi pečat poslanstva, kako bi mu srce postiglo potpunu izvesnost. Ali Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) zbog svog edeba (pristojnosti) nije hteo da otkrije svoja mubarek leđa.

Tada mu je stric rekao: „O svetlosti moga oka! Ispuni mu i ovu želju!“ Poslanik je otkrio svoja mubarek leđa, a Bahira je dugo, zadivljeno i do mile volje gledao pečat poslanstva u svoj njegovoj lepoti. Uzbuđen, poljubio ga je, a iz očiju su mu kao bujica potekle suze. Zatim je rekao:

– „Svedočim da si ti resul Allaha teala!“ Podigavši još više glas, rekao je: „Evo Predvodnika svetova… Evo Resula Gospodara svetova… Evo velikog Poslanika koga je Allah teala poslao kao milost svetovima…“

Kurejšije koji su bili tamo začudili su se i rekli: „Koliko li je velika Muhammedova vrednost kod ovog monaha!“

Zatim se Bahira okrenuo Ebu Talibu i rekao:

– „Ovo je poslednji i najčasniji od poslanika. Njegova vera raširiće se po celoj zemlji i ukinuće prethodne vere. Ne vodi ovo dete u Šam. Jer sinovi Israilovi su mu neprijatelji. Bojim se da će naneti zlo njegovom mubarek telu. O njemu su uzeti mnogi zaveti i obaveze (ahd i misak).“

Ebu Talib je upitao:

– „Kakvi su to zaveti i obaveze?“ Bahira je odgovorio:

– „Allah teala uzeo je reč od svih poslanika, a na kraju od Ise alejhisselam, da svojim ummetima objave da će doći ahir-zemanski Pejgamber.“

Posle ovih Bahirinih reči Ebu Talib je odustao od puta u Šam. Prodao je svoju robu u Busri i vratio se u Mekku.12 Ono što je čuo od Bahire odzvanjalo je Ebu Talibu u ušima do kraja života. Poslanika je zavoleo još više. Čuvao ga je do svoje smrti i pomagao mu u svakom poslu.

Putovanje u Jemen sa stricem Zubejrom

Naš voljeni Poslanik, u svakom svom stanju vlasnik vrlina i lepote, čovek bez premca, porastao je i ušao u sedamnaestu godinu. Tada ga je njegov stric Zubejr, koji je radi trgovine putovao u Jemen, poveo sa sobom da bi mu trgovina bila bereketna. I na tom putovanju videla su se mnoga njegova čudesna stanja. Kada su se vratili u Mekku, o tim njegovim stanjima se pričalo, i u plemenu Kurejš počelo je da se govori: „Njegov ugled biće veoma uzvišen.“13