MLADOST I ŽENIDBA

Mladost

Muhammed alejhisselam, u svakom pogledu najviši među ljudima, još u godinama mladosti bio je među stanovnicima Mekke omiljeniji od svojih vršnjaka. Voleli su ga zbog njegovog lepog ahlaka, zbog toga što se prema ljudima ophodio lepo kao niko drugi, zbog njegove smirenosti, blagosti i drugih uzvišenih osobina. Ljudi su bili zadivljeni tim njegovim vrlinama. Zbog iskrenosti i pouzdanosti koje su kod njega videli i kojima su se divili, Mekkanci su mu dali nadimak „El-Emin“, to jest „onaj kome se uvek može verovati“. Tako je u mladosti postao poznat po tom imenu.

U godinama mladosti našeg Poslanika Arapi su živeli u dubokom mraku doba džahilijjeta (neznanja). Obožavanje kipova, piće, kocka, blud, kamata i mnoga druga ružna dela bila su među njima raširena. Muhammed alejhisselam beskrajno se gnušao tih njihovih iskvarenih stanja i uvek se klonio svih njihovih zala. Svi Mekkanci znali su za tu njegovu osobinu i čudili su joj se. Pošto je kipove silno mrzeo, nikada im se nije približavao. Od mesa kurbana prinetih kipovima nikada nije jeo. U detinjstvu i mladosti čuvao je svoje ovce na brdu Džijad i u njegovoj okolini i tako je zarađivao za život. Na taj način klonio se društva koje se do krajnosti iskvarilo. Jednom je rekao ashab-i kiramu: „Nema nijednog poslanika koji nije čuvao ovce.“ Kada su upitali: „Ja Resulallah! Da li ste i Vi čuvali?“, rekao je: „Da, i ja sam čuvao.“

Kada je naš voljeni Poslanik imao oko dvadeset godina, u Mekki su red i mir bili sasvim narušeni. Zulum se do krajnosti raširio; niko više nije bio siguran ni za imetak, ni za život, ni za čast. Starosedeoci Mekke činili su nepravdu i zulum strancima koji su dolazili radi trgovine i da posete Ka’bu. Oni kojima je učinjen zulum nisu imali kome da se obrate da bi ostvarili svoje pravo. U to vreme jedan trgovac iz Jemena, koji je došao u Mekku radi trgovine, bio je opljačkan: jedan Mekkanac po imenu As ibn Vail silom mu je oteo robu. Posle tog događaja Jemenac se popeo na brdo Ebu Kubejs i, vapijući, tražio od plemena pomoć da mu se vrati pravo. Posle ovakvih događaja, koji su pokazivali da je zulum dostigao krajnju granicu, prvaci Hašimovih i Zuhrinih sinova i drugih plemena okupili su se u kući Abdullaha ibn Džudana. Odlučili su da se nikome, ni domaćem ni strancu, ne čini zulum ni nepravda, da se sprečava zulum i da se onima kojima je učinjena nepravda vrati njihovo pravo. S tim ciljem osnovali su savez pravde.1

Taj savez, kome je naš voljeni Poslanik pristupio u mladim godinama i u čijem je osnivanju imao veliki uticaj, nazvan je Hilful-fudul.

Pre toga su dvojica ljudi po imenu Fadl i jedan po imenu Fudajl takođe bili osnovali jedan takav savez. Po tom savezu, koji su oni ranije osnovali, dato je ovo ime.

„Muhammeda alejhisselam, za koga je ceo svet potvrdio kakav je savršen čovek, zbog njegove krajnje iskrenosti i vernosti čak su i njegovi najveći neprijatelji, obesni kafiri, zvali Muhammedul-Emin (Muhammed, kome se može verovati)“ Hüseyin Hilmi bin Sa’îd (rahmetullahi alejh)

Čuveni sajmovi i pijace u Arabiji i njenoj okolini

Čoveku stiže njegov udeo,
ne ostavljaju lišenim stranca.
Šta da čini duša Ejjubijeva
kad voljeni radostan nije?
Šahu moj, Habib-i Kibrija,
lik tvoj lek je svakoj boljci.
Kako da se vernost tebi iskaže
ako zaljubljeni dušu ne da?

Taj savez zaustavio je zulum i ponovo uspostavio narušeni red i mir u Mekki. Njegov uticaj trajao je dugo. Pošto mu je objavljeno poslanstvo, Resulullah je o tome pričao ashab-i kiramu i rekao: „I ja sam bio prisutan kada su se u kući Abdullaha ibn Džudana međusobno zaklinjali. Ta zakletva milija mi je od posedovanja crvenih kamila (bogatstva). Kad bi me i sada pozvali na takav skup, odazvao bih se.“2

Bavljenje trgovinom

Mekkanci su se od davnina bavili trgovinom i od nje živeli. I Poslanikov (sallallahu alejhi ve sellem) stric Ebu Talib bavio se trgovinom. Kada je naš voljeni Poslanik imao oko dvadeset pet godina, u Mekki je beda veoma porasla. Zbog toga su Mekkanci spremili veliki trgovački karavan da ode u Šam. Tih dana Ebu Talib je došao Resulullahu i rekao: „O poštovani sinovče! Siromaštvo je dostiglo krajnju granicu. Ove poslednje godine, provedene u oskudici i borbi, nisu nam ostavile ništa u rukama. Evo, kurejšijski karavan je spreman i samo što nije krenuo u Šam. I Hatidža-hatun će poslati robu s karavanom. Ona sigurno traži pouzdane ljude koji će obaviti taj posao. Nema sumnje da joj je potreban neko pouzdan, čist i veran kao što si ti. Bilo bi dobro da odemo i porazgovaramo, pa da postignemo da ti ideš kao njen zastupnik. Bez sumnje će tebe izabrati pre drugih. U stvari, ja ne bih želeo da ideš u Šam, jer se bojim da ti tamošnji Jevreji ne naude. Ali ne nalazim ni drugog izlaza.“ Poslanik mu je rekao: „Učini kako ti želiš.“

Hazreti Hatidža bila je gospođa koja je po lepoti, imetku, pameti, čestitosti, stidljivosti i lepom ponašanju bila na velikom glasu u Arabiji. Zato je sa svih strana bilo veoma mnogo onih koji su želeli da se njome ožene i koji su joj se udvarali. Ali ona, zbog jednog sna koji je usnila, nikome nije poklanjala pažnju. U snu joj je mesec sišao s neba i ušao joj u nedra, a nur meseca izašao joj je ispod pazuha i obasjao celu vasionu. Ujutro je taj san ispričala svom rođaku Vereki ibn Nevfelu. Vereka je rekao: „Ahir-zemanski Pejgamber već je došao na svet. On će se oženiti tobom, i u tvoje vreme njemu će se spustiti vahj3. Nur njegove vere ispuniće vasionu. Ti ćeš prvi poverovati u njega. Taj Poslanik biće iz Kurejšija i iz Beni Hašima.“

Hazreti Hatidža veoma se obradovala ovom odgovoru i počela je da čeka dolazak tog Poslanika.

Hazreti Hatidža bavila se trgovinom i s ljudima s kojima bi se dogovorila ortačila se. Ebu Talib je našoj majci hazreti Hatidži ispričao kako stoje stvari. Na to je hazreti Hatidža pozvala Resulullaha u svoju kuću da ga vidi i porazgovara s njim.

Kada je došao, ona mu je ukazala veliko poštovanje i počast. Zadivila se kada je videla Poslanikovu uljudnost i njegovo čisto i neporočno lice. Rekla je Resulullahu: „Znam da ste iskreni, pouzdani, da Vam se može verovati i da ste lepe naravi. Za ovaj posao daću Vam platu višestruko veću od bilo koje koju sam ikome dala…“ Pošto su se dogovorili i o visini plate, naša majka hazreti Hatidža dala je Resulullahu odeću koja će mu biti potrebna u toj službi i ispratila ga iz svoje kuće spokojnog srca. Osim toga, Mejseri je dala i drugu skupocenu odeću da je Resulullah oblači na putu.

„Ako musliman zarađuje halal, ni od koga ne zavisi i pomaže svojim komšijama i rođacima, na Sudnjem danu biće sjajan i pun nura kao pun mesec u četrnaestoj noći“ Hadis-i šerif

Naša majka hazreti Hatidža saznala je znake poslanstva od svog brata od strica, učenog hrišćanina Vereke ibn Nevfela. I prilikom ove Resulullahove posete prepoznala je na njemu svojstva poslanstva. Zato je svom robu po imenu Mejsera rekla: „Kada karavan bude polazio iz Mekke, daj uzde kamile u ruke Muhammedu alejhisselam, da Mekkanci ne bi ogovarali. Kada se udaljite od grada i on nestane iz vidika, obuci mu ovu skupocenu odeću.“

Zatim je najlepšu od svojih kamila opremila tako da dolikuje sultanima i rekla Mejseri: „Posadi ga na ovu kamilu s velikim poštovanjem, uzmi uzde u ruke i smatraj sebe njegovim slugom! Ništa ne čini bez njegove dozvole i ne štedi ni život da ga čuvaš i zaštitiš od opasnosti! U mestima u koja budete išli nemojte se dugo zadržavati i brzo se vratite, da se ne bismo osramotili pred Hašimovim sinovima. Ako ovo što sam rekla ispuniš od reči do reči, oslobodiću te i daću ti imetka koliko god poželiš.“

Karavan je bio spreman. Mekkanci su se u velikom mnoštvu okupili da se oproste sa svojim bližnjima. Tu su bili i rođaci našeg voljenog Poslanika, njegovi stričevi i prvaci Hašimovih sinova. Kada je tetka našeg Poslanika videla Resula Allaha teala (sallallahu alejhi ve sellem) u sluginskoj odeći i s uzdama kamile u ruci, klecnula su joj kolena. Zaplakala je i zakukala. Jaučući i prolivajući suze, ovako je izrazila svoj bol: „O Abdulmuttalibe! O ti veliki što si iskopao bunar Zemzem! O Abdullahu! Ustanite iz svojih kaburova, okrenite glave na ovu stranu i pogledajte u kakvom je stanju ovaj mubarek!“ I Ebu Talib je bio obuzet istim osećanjima i u istom stanju. Iz Resulullahovih mubarek očiju, koje su videle Hakk, pokapale su suze kao biseri i on je rekao: „Nemojte me nikako zaboraviti. Sećajte se da u tuđini trpim tugu i jad.“ Svi koji su čuli ove reči zaplakali su. I meleci na nebu pridružili su se tome i rekli: „Gospodaru naš! Ovo je Muhammed alejhisselam, koga si učinio Svojim habibom i kome si podario najviši stepen. Kakva je mudrost u ovom stanju?“ Tada im je Allah teala rekao: „Da, on je Moj Habib. Ali vi ne možete znati tajnu ljubavi. Ne možete proniknuti u tajne između voljenog i onoga koji voli. Ovaj stepen niko ne zna. Iz ove tajne stvari niko ništa ne razume.“

Najzad, kada je karavan krenuo i Mekka se više nije videla, Mejsera je, kako mu je bilo naređeno, obukao našem voljenom Poslaniku skupocenu odeću. Posadio ga je na kamilu pokrivenu raznim tkaninama i veoma lepo ukrašenu. A uzde je uzeo u svoje ruke.

Na tom putu putnici iz karavana videli su da nad našim voljenim Poslanikom, koji je poslan kao milost svetovima, ide oblak koji mu pravi hlad i dva meleka u obliku ptica, i da su s njim išli sve dok putovanje nije završeno.4

Kada je svojom mubarek rukom pomilovao noge dvema kamilama koje su se toliko umorile da nisu mogle da idu i zaostale su za karavanom, kamile su odjednom ubrzale. Kada su videli to i mnoga druga slična njegova stanja, beskrajno su ga zavoleli i shvatili da će njegov ugled biti veoma uzvišen.

Kada su stigli u mesto zvano Busra, ponovo su se ulogorili blizu tamošnjeg manastira. Monah Bahira, koji je po mnogim znacima koje je video shvatio i rekao da će on biti poslednji poslanik, bio je umro, a na njegovo mesto došao je drugi monah, po imenu Nastura. Posmatrajući kurejšijski karavan koji se ulogorio blizu manastira, monah Nastura video je da pod jednim suvim drvetom u blizini sedi neki čovek i da je drvo u tom trenutku ozelenelo, pa je upitao Mejseru: „Ko je onaj čovek pod tim drvetom?“ Mejsera je rekao: „To je jedan čovek iz plemena Kurejš, od stanovnika Harema.“ Monah je rekao: „Pod ovim drvetom do sada nije sedeo niko osim poslanika.“ Zatim je upitao: „Ima li u njegovim očima malo crvenila?“ Mejsera je rekao: „Da, ima, i nikada mu ne nestaje iz očiju.“ Tada je Nastura rekao: „Tako mi Allaha teala, koji je Isi alejhisselam spustio Indžil, ovaj čovek biće poslednji poslanik. Da mi je da doživim vreme kada mu bude naređeno poslanstvo!“

Kada je Muhammed alejhisselam na pijaci u Busri prodavao robu Hatidže-hatun, jedan Jevrejin koji se s njim pogađao nije mu verovao i rekao je: „Zakuni se kipovima po imenu Lat i Uzza, pa ću ti verovati.“ Tada je Muhammed alejhisselam rekao: „Ja se nikada neću zaklinjati tim kipovima! Kad prolazim pored njih, okrećem lice na drugu stranu.“ Jevrejin, koji je video i druge znake na njemu, rekao je: „Tvoja je reč prava. Allaha mi, ovo je čovek koji će biti poslanik“, i izrazio svoje divljenje rečima: „Naši učenjaci našli su njegov opis u knjigama.“

Mejsera je sve što je video na Resulullahu i čuo o njemu urezivao u pamćenje kao vez, i njegovo divljenje prema njemu iz dana u dan je raslo. U Mejserinom srcu rodila se velika ljubav prema Predvodniku svetova. Sada ga je služio s milinom i poštovanjem, a i najmanji njegov mig izvršavao je s velikom ljubavlju. Donesena roba bila je prodata i, bereketom Poslanika, ostvaren je višestruko veći dobitak nego obično. Karavan je krenuo nazad. Kada su stigli u mesto Merruz-Zahran, Mejsera je predložio našem voljenom Poslaniku da odnese radosnu vest u Mekku. On je to prihvatio, odvojio se od karavana i poterao kamilu brže prema Mekki.

Nefisa bint Munja ispričala je: „Približavalo se vreme kada je karavan trebalo da se vrati. Hatidža-hatun se svakoga dana sa sluškinjama pela na krov svoje kuće i motrila na put kojim će karavan doći. Jednog takvog dana bila sam kod Hatidže. Iznenada se u daljini ukazao neki čovek na kamili. Nad njim su oblak i dva meleka u obliku ptica pravili hlad, a nur na mubarek čelu našeg Poslanika sijao je kao mesec. Hatidža-hatun shvatila je ko dolazi i srce joj se smirilo. Ali, praveći se da ne zna, upitala je: ‚Ko to može da dolazi po ovako vrelom danu?‘ Sluškinje su rekle: ‚Ovaj što dolazi liči na Muhammeda (alejhisselam)‘ i zadivile su se onome što su videle.“

Malo zatim Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) došao je u kuću naše majke Hatidže i ispričao kako stoje stvari. Radosnom vešću koju je doneo veoma ju je obradovao.

Nešto kasnije karavan je ušao u Mekku. Mejsera je našoj majci hazreti Hatidži jedno po jedno ispričao kako je Poslaniku tokom putovanja pravljen hlad, šta je rekao monah Nastura, kako su iznemogle kamile ubrzane i mnoga druga slična neobična stanja koja je video. Hvalio je Poslanika koliko mu je god jezik dozvoljavao. Hazreti Hatidža je to znala, ali su joj ove reči još više uvećale izvesnost. Strogo je naložila Mejseri: „Ovo što si video nikome ne pričaj!“5

„Ja se nikada neću zaklinjati tim kipovima! Kad prolazim pored njih, okrećem lice na drugu stranu“ Hadis-i šerif

Naša majka Hatidža otišla je Vereki ibn Nevfelu da mu javi ono što je čula. Vereka, koji je s velikim divljenjem saslušao šta se dogodilo, rekao je: „O Hatidža, ako je ovo što pričaš istina, Muhammed alejhisselam biće poslanik ovog ummeta.“

Poslanik je sa 12 godina išao radi trgovine sa stricem Ebu Talibom do Busre, sa 17 godina sa stricem Zubejrom u Jemen, sa 20 godina sa hazreti Ebu Bekrom u Šam, a sa 25 godina ponovo u Šam, da proda robu naše majke hazreti Hatidže.6 Tako je svega četiri puta išao na put. Osim ovih putovanja nije putovao nigde.

Ženidba našom majkom hazreti Hatidžom

Posle radosne vesti koju joj je dao Vereka ibn Nevfel, i kada je videla lepe osobine našeg voljenog Poslanika, naša majka hazreti Hatidža poželela je da postane njegova žena i da bude počašćena služenjem njemu. Nefisa bint Munja naslutila je to i prihvatila se da posreduje. S tom namerom došla je pred uzvišenog Resul-i ekrema i upitala: „Ja Muhammede! Šta Vas sprečava da se oženite?“ Naš Poslanik je rekao: „Nemam dovoljno novca da se oženim.“ Nefisa-hatun je rekla: „Ja Muhammede! Ako želiš da se oženiš čestitom i uglednom gospođom, koja ima imetak i lepotu, ja sam ti na usluzi.“ Naš voljeni Poslanik upitao je: „Ko je ta gospođa?“ Ona je rekla: „To je Hatidža bint Huvejlid.“ Kada je Resulullah upitao: „Ko će u tome posredovati?“, ona je rekla: „Ja ću to obaviti“ i otišla od njega. Otišla je hazreti Hatidži i donela joj radosnu vest. Hazreti Hatidža pozvala je svoje rođake Amra ibn Eseda i Vereku ibn Nevfela i ispričala im kako stoje stvari. Poslala je vest i Resulullahu i pozvala ga da dođe u određeni čas. Ebu Talib i njegova braća takođe su se spremili i pošli zajedno s Poslanikom.

Naša majka hazreti Hatidža uredila je i ukrasila svoju kuću. U znak zahvalnosti za taj dan poklonila je sav svoj nakit svojim sluškinjama. Zatim ih je oslobodila. Resulullah je sa svojim stričevima došao u kuću naše majke Hatidže. Ebu Talib je rekao: „Hvala našem Stvoritelju, koji nas je učinio od dece Ibrahima alejhisselam i od potomstva Ismaila alejhisselam. Učinio nas je čuvarima Bejtullaha. Podario nam je tu mubarek kuću, koja je kibla ljudi i koju svetovi obilaze u tavafu, i Harem-i šerif, koji je sačuvao od svakog zla. Muhammed, sin moga brata Abdullaha, takav je čovek da nadmašuje svakoga iz Kurejša s kim god da se uporedi. Istina, imetka ima malo, ali na imetak se ne gleda. Jer imetak je kao senka: prelazi iz ruke u ruku i odlazi. Čast i prednost moga sinovca svima su vam poznati. Sada on traži Hatidžu bint Huvejlid za brak. Koliki mehr7 želite da se da iz moga imetka? Zaklinjem se da će Muhammedov stepen svakako biti uzvišen.“ Vereka ibn Nevfel potvrdio je ove reči.

Stric naše majke Hatidže, Amr ibn Esed, rekao je: „Budite svedoci: Hatidžu bint Huvejlid dao sam za ženu Muhammedu alejhisselam.“ Tako je sklopljen nikah. Po jednom predanju mehr je bio 400 miskala zlata, po drugom pet stotina dirhema, a po trećem 20 kamila.8

Za svadbenu gozbu Ebu Talib je zaklao kamilu i priredio takvo jelo kakvo se do tog dana nije videlo. Brak je bio sklopljen. Naša majka hazreti Hatidža poklonila je Poslaniku sav svoj imetak i rekla: „Sav ovaj imetak pripada Vama. A meni ste Vi potrebni i zahvalna sam Vam.“

Naša majka hazreti Hatidža tokom celog bračnog života uvek je služila našem Poslaniku Muhammedu alejhisselam i bila mu pomoćnica. Ovaj Poslanikov brak trajao je dvadeset pet godina, sve do smrti naše majke Hatidže. Od toga je petnaest godina bilo pre biseta, a deset godina posle biseta (objave poslanstva). Dok je njegova prva žena, hazreti Hatidža, bila živa, naš Poslanik Muhammed alejhisselam nije se ženio drugom. Imali su šestoro dece – dva sina i četiri kćeri. To su: Kasim, Zejneb, Rukajja, Ummu Gulsum, Fatima i Abdullah (Tajjib ili Tahir). Od hazreti Marije, kojom se oženio u vreme poslanstva, imao je i sina po imenu Ibrahim. Od drugih žena nije imao dece. Zejneb je bila najstarija od njegovih kćeri. Najmlađa kći, Fatima, bila je ocu najmilija. Rođena je trinaest godina pre hidžre. Sinovi su mu preselili na ahiret u malim godinama, a i sve njegove kćeri, osim hazreti Fatime, preselile su na ahiret pre njega. Naša majka Fatima preselila je na ahiret šest meseci posle Poslanika. Loza našeg voljenog Poslanika Muhammeda alejhisselam nastavila se preko dece hazreti Fatime.9

Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) i pošto se oženio našom majkom Hatidžom bavio se trgovinom. Od zarade su gostili goste i pomagali siročadi i siromasima.

Zejd ibn Harisa

Zejd ibn Harisa je kao dete otišao sa majkom Su’dom da posete rođake. Tada je na njih napalo jedno drugo pleme. Zejda su zarobili. Doveli su ga u Mekku, na sajam zvani Suk-i Ukaz, i izneli ga na prodaju. Sinovac hazreti Hatidže, Hakim ibn Hizam, kupio je Zejda za 400 dirhema. Hakim ibn Hizam poklonio je Zejda ibn Harisu svojoj tetki, našoj majci hazreti Hatidži, a ona ga je poklonila Poslaniku. Poslanik ga je odmah oslobodio i zadržao kod sebe. Jer oslobođeni Zejd ibn Harisa nije imao kud da ode, niti je imao ikoga ko bi se o njemu brinuo bolje od Resulullaha. I on je drage volje ostao kod Resulullaha.

Poslanik je, još pre nego što mu je objavljeno poslanstvo, bio stvoren da usavrši svaku vrstu lepog ahlaka, vidljivu i nevidljivu, poznatu i nepoznatu: pravdu, pravičnost, milosrđe, ljubav prema ljudima, vedrinu lica, plemenitost, darežljivost, držanje date reči, vernost amanetu, spremnost da pomogne, požrtvovanost, pouzdanost, zaštitu potlačenih, nemoćnih i siromašnih, ljubav i nežnost prema deci, čestitost, iskrenost, uljudnost, skromnost, umerenost, lepo upravljanje ljudima, hrabrost i odvažnost. U svakom pogledu bio je iznad svih stvorenja koja su bila i koja će biti, stekao je poverenje svih i dobio nadimak „El-Emin“. Zbog lepog ophođenja koje je od njega video, Zejd ibn Harisa voleo je Poslanika više i od oca i od majke i nikako nije želeo da se odvoji od njega.

„Sav ovaj imetak pripada Vama. A meni ste Vi potrebni i zahvalna sam Vam“ Hatidžetul-Kubra (radijallahu anha)

Njegovi majka i otac nisu znali kuda im je sin odveden ni šta mu je učinjeno. Njegov otac Harisa goreo je u vatri tuge za detetom i lutao od kraja do kraja tražeći sina. Rođacima i poznanicima koji su iz Jemena išli u razne zemlje strogo je nalagao da mu donesu kakvu vest o sinu Zejdu, spevavao stihove i prolivao suze:

Plačem za Zejdom svojim – ne znam šta se s njim zbilo?
Da li je živ, ili ga je smrtni čas stigao?
Ne pitaj za njega, o srce, uzalud!
Ne možeš znati: je li mu grob u ravnici il’ u kršu.
A evo i jedne njegove pesme u kojoj izražava čežnju za sinom:
Zejde moj, čedo moje! Da znam da će se vratiti onaj što je otišao, ah!
Allaha mi, ne bih želeo da se vrati iko osim tebe.
Kad vetar dune, gde god ugledam dete – setim se njega,
I sunce, kad svako jutro izlazi, na tebe me podseća.
Jaoh, hiljadu puta jaoh za čedom mojim,
Jašem i tražim te, makar mi stanje bilo bedno.
Ni ja ni moj konj ne znamo ni za umor ni za dosadu,
Dok god ima nade da će mi se sin naći i izaći preda me.
Koliko god nada varala čoveka, na kraju je prolazan,
Sinovi moji! Kajse, Amre, Jezide, Džebele – Zejd moj vama je amanet.

Najzad, pre dolaska islama, neki ljudi iz plemena Beni Kelb, koji su došli da posete Ka’bu, videli su hazreti Zejda i prepoznali ga. Hazreti Zejd im je rekao: „Znam da moja porodica za mnom vapi; prenesite im ove stihove“, i izgovorio sledeću pesmu:

Srce mi gori; daleko sam od svog gnezda,
ali sam Ka’bi komšija, makar bio daleko od majke i oca.
Neka vam tuga srce ne sažiže,
neka vaš vapaj za mnom ne dopire do Arša.
Hvala Mevli, u takvom sam gnezdu
da za čast i dobro koje vidim stalno upućujem dove.

Kada je čuo ovu vest, Harisa se veoma obradovao. Odmah je uzeo mnogo novca i sa bratom Ka’bom došao u Mekku. Kada je stigao u Mekku, raspitao se za kuću našeg Poslanika, došao pred njega i rekao: „O predvodniče kurejšijskog naroda, o unuče Abdulmuttalibov, o sine loze Beni Hašima! Vi ste komšije Harem-i šerifa. Gostite goste, činite dobročinstvo sužnjima i oslobađate ih ropstva. Koliko god novca zatražite za oslobođenje našeg sina, koji Vam je rob, daćemo; pustite ga na slobodu, molimo Vas, nemojte odbiti ovu našu molbu!“ Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Pozovimo Zejda i kažimo mu kako stoje stvari. Ostavimo njemu da izabere. Ako izabere da ide vama, možete ga odvesti i ne dati nikakav novac. A ako izabere mene i poželi da ostane kod mene, Allaha mi, onoga ko izabere mene nikome neću dati – ostaće kod mene.“

Harisa i njegov brat bili su veoma zadovoljni ovim Poslanikovim odgovorom i rekli su: „Prema nama si postupio veoma pravedno i pravično.“

Zatim je Poslanik pozvao Zejda k sebi i upitao ga: „Poznaješ li ove?“ Kada je rekao: „Da, jedan je moj otac, a drugi moj stric“, Poslanik je rekao: „O Zejde! Saznao si ko sam ja, video si moju nežnost i milosrđe prema tebi i moje ophođenje. Oni su došli da te odvedu. Zato ili izaberi mene i ostani kod mene, ili izaberi njih i idi.“

Otac i stric očekivali su: „Sada će izabrati nas, pa ćemo odvesti Zejda.“ Zejd je rekao: „Ja nikoga ne stavljam ispred Vas. Vi ste mi i umesto strica i umesto oca. Želim da ostanem kod Vas.“

Otac i stric su se zapanjili i zanemeli. Otac se razljutio i rekao Zejdu: „Teško tebi! Znači, ti više voliš ropstvo od slobode, od majke, oca i strica!“ Zejd je odgovorio ocu: „Oče moj, ja sam od ovog čoveka video toliku nežnost i lepo ophođenje da nikoga više ne mogu staviti ispred njega.“

Poslanik je veoma voleo Zejda. Kada je video tu njegovu odanost i ljubav prema sebi, odveo ga je u Hidžr pored Ka’be-i muazzame i, obraćajući se onima koji su bili tamo, rekao: „Budite svedoci da je Zejd moj sin. On nasleđuje mene, a ja njega.“ Kada su to videli, Zejdovom ocu i stricu prošla je ljutnja. Radosni, vratili su se u svoj kraj. Posle toga ashab-i kiram počeli su da Zejda zovu Zejd ibn Muhammed (Muhammedov sin Zejd). Kasnije, kada je Allah teala ukinuo posinjenje naredbama u 5. ajetu sure Ahzab: „Zovite decu po njihovim očevima, tako je pravednije kod Allaha“ i u 40. ajetu: „Muhammed (alejhisselam) nije otac nijednom od vaših muškaraca (kao što je Zejd)“, hazreti Zejda počeli su da zovu po imenu njegovog oca, to jest „Harisin sin Zejd“ (Zejd ibn Harisa).10

Presuditelj u sporu oko Ka’be

Kada je Resulullah imao oko trideset pet godina, bio je presuditelj u sporu oko Ka’be. U to vreme kiše i bujice bile su jako oštetile zidove Ka’be. Osim toga, jedan požar koji je izbio bio je razorio Ka’bu.11 Trebalo je iznova podići građevinu. Zato je pleme Kurejš srušilo Ka’bu do temelja koje je postavio Ibrahim alejhisselam i počelo da je gradi iznova. Podelivši posao po delovima među plemenima, podigli su zidove. Plemena, koja su znala da je to velika čast, nisu mogla da se slože oko toga ko će staviti kamen Hadžer-i esved (Crni kamen) na njegovo mesto. Pošto je svako pleme želelo tu čast, među njima je izbio veliki spor. Abduddarovi sinovi zakleli su se: „Ako ovaj posao obavi neko drugi osim nas, prolićemo krv.“ Zbog tog spora, koji je trajao četiri-pet dana, samo što se nije prolila krv.

„Ja nikoga ne stavljam ispred Vas. Vi ste mi i umesto strica i umesto oca. Želim da ostanem kod Vas“ Zejd ibn Harisa (radijallahu anhu)

Bio je ponedeljak. Abdulmuttalibov ujak Huzejfa ibn Mugira, star i ugledan čovek, pokazao je vrata Beni Šejba, koja vode u Ka’bu, i rekao: „O kurejšijska družino! Da bi se presudilo u stvari oko koje ne možete da se složite, učinite presuditeljem među sobom onoga ko prvi uđe na ta vrata.“ Prisutni su prihvatili taj predlog i, gledajući u vrata Beni Šejba, počeli da čekaju onoga ko će prvi ući i u ovom osetljivom trenutku rešiti spor. Najzad su videli da na vrata ulazi Muhammed alejhisselam. Beskrajno su cenili njegovu iskrenost i uzvišeni ahlak i uvek su ga zvali El-Emin, to jest „onaj kome se uvek može verovati“. Rekli su: „Evo El-Emina. Zadovoljni smo njegovom presudom.“

Kada su našem voljenom Poslaniku Muhammedu alejhisselam ispričali kako stoje stvari, on je skinuo svoj ogrtač (hirku) i raširio ga po zemlji. Stavio je Hadžer-i esved na svoj mubarek ogrtač i rekao: „Neka iz svakog plemena po jedan čovek uhvati za jedan kraj.“ Tako je dao da se kamen podigne do mesta gde je trebalo da bude postavljen.

Zatim je sam uzeo kamen u naručje i svojim časnim rukama postavio ga na mesto. Plemena, koja su videla da su se tako spasla od velikog sukoba koji je pretio da izbije, bila su zadovoljna tim postupkom. Dovršili su zidove, nastavivši da grade odakle su stali.12