RADOSNE VESTI
Dolazak našeg voljenog Poslanika Muhammeda alejhisselam objavljen je, počev od Adema alejhisselam, svakom poslaniku i njegovom ummetu; a kada se približilo njegovo rođenje, mnogi događaji koji će se zbiti unapred su najavljeni kao radosna vest.
U pravom Tevratu1 – knjizi koja je spuštena Musi2 alejhisselam i kasnije iskrivljena – zapisano je sledeće:
„On je tako mubarek ličnost: visokih težnji i obilne pomoći. On je miljenik siromaha, lekar bogataša. On je najlepši među lepima, najčistiji među čistima. U razgovoru blag, u raspodeli pravedan, u svakom postupku ispravan. Prema kafirima je oštar i strog. Starije poštuje, prema mlađima je nežan i milostiv. I na malom zahvaljuje. Sažaljeva se nad sužnjima. Uvek je nasmejanog lica. Smeh mu je osmeh, ne smeje se glasno. On je ummi: iako ništa nije čitao ni pisao, sve mu je obznanjeno. On je resul Allaha teala. Nije zle naravi, ni tvrdog srca. Ne viče na sav glas po čaršijama i pijacama. Njegov ummet je lepog ahlaka. Na uzvišenim mestima spominju ime Allaha teala. Njihovi mujezini sa munara pozivaju narod na namaz. Uzimaju abdest i klanjaju namaz. U namazu poravnavaju safove, stoje u jednom redu. Noću se njihovi tesbihi čuju kao zujanje pčela. Rodiće se u Mekki. Sve od Medine do Damaska biće pod njegovom upravom. Ime mu je Muhammed, a Ja sam mu dao ime Mutevekkil. Neću ga uzeti sa ovog sveta dok ne ukloni iskvarene vere i ne raširi i učvrsti ispravnu, pravu veru. On poziva narod Hakku; njegovim bereketom slepe oči se otvaraju i progledaju, gluve uši čuju. Iz srca odlazi nemar…“3
U pravom Zeburu4 – knjizi koja je spuštena Davudu5 alejhisselam i kasnije iskrivljena – zapisano je sledeće:
„On je čovek otvorene ruke, to jest darežljiv. Nikada se ne ljuti. Veoma je blag. Lice mu je lepo i puno nura, reči slatke. On je lekar ljudi. Mnogo plače, malo se smeje. Malo spava, mnogo razmišlja. Stas mu je skladan i lep. Njegove reči osvajaju srca i privlače duše… O Moj Habibe! Isukaj mač odlučnosti i svom snagom osveti se kafirima na mejdanu junaštva.
Lepim jezikom raširi svuda Moju hvalu i slavu. Glave svih kafira pognuće se pred tvojim rukama punim kerameta…“
U pravom Indžilu6 – knjizi koja je spuštena Isi7 alejhisselam i kasnije iskrivljena – zapisano je sledeće:
„Gospodaru moj! Učini me od ummeta Muhammeda alejhisselam!“ Musa alejhisselam
„On ne jede mnogo, nije škrt. Ne vara, nikoga ne kudi, nikada ne žuri. Ne sveti se radi sebe. Nije lenj. Nikoga ne ogovara…“
Kada je jedan kahin upitao Isu alejhisselam kakvo će biti ime poslanika koji ima da dođe i kakvi će biti znaci njegovog dolaska, Isa alejhisselam je rekao:
„Ime tog Resula je divne lepote. Kada je Allah teala stvorio njegovu dušu, dao mu je to ime, smestio ga u Svoj nebeski sjaj i rekao: ‚Čekaj, o Ahmede! Radi tebe stvorio sam džennet, svet i mnoga stvorenja. Njih ti poklanjam. Ko tebe ceni, naći će počast kod Mene. Ko te proklinje (psuje), biće proklet od Mene. Poslaću te na svet kao Svog Resula spasitelja. Tvoja reč biće čista istina. Zemlja i nebo mogu nestati, ali tvoj put ostaće večan.‘ Njegovo sveto ime je Ahmed.“ Tada je narod, koji se bio okupio oko Ise alejhisselam, povikao u glas: „O Ahmede! Dođi brzo da spaseš svet!“
Isa alejhisselam uputio je mnogo dova da bi pripadao ummetu Muhammeda alejhisselam – onoga o kome je radosna vest data čak i u današnjim indžilima, koga hrišćani zovu „Paraklit“, a u prevodu „Utešitelj“, i koji je jedini pravi Utešitelj. Pred Sudnji dan Allah teala će Isu alejhisselam ponovo spustiti na zemlju. Tada će Isa alejhisselam postupati po veri Muhammeda alejhisselam: ono što je Muhammed alejhisselam nazvao halalom, i on će nazvati halalom, a ono što je nazvao haramom, i on će nazvati haramom. Paraklit znači Ahmed. A Ahmed je jedno od imena Muhammeda alejhisselam.
U Indžilu je takođe zapisano:
„Da je došao taj Munhamenna, koji će izaći i doći od Gospodara, da je došao taj Ruhul-kuds, koji će izaći i doći od Gospodara, on bi svedočio o meni. I vi ćete svedočiti, jer ste odavno sa mnom. Ovo sam vam rekao da ne biste pali u sumnju i da se ne biste spotakli.“ Reč Munhamenna, koja se ovde pominje, na sirijskom jeziku znači Muhammed.8
Doba džahilijjeta (neznanja)
Pre nego što je Ponos vasione došao na svet, ceo svet je u duhovnom pogledu bio utonuo u strašan mrak (zulmet). Ljudi su bili bezmerno podivljali; vere koje je poslao Allah teala bile su zaboravljene; mesto božanskih propisa zauzele su zamisli i misli koje su ljudi sami smislili. Sva stvorenja bila su sasvim izmučena divljaštvom i zulumom ljudi.
Kod svih naroda na zemlji Allah teala bio je zaboravljen, nestalo je vere u tevhid (Allahovu jednoću), koja je izvor mira, sreće i radosti. Oluja kufra iščupala je iman iz srca, i u dušama se, umesto vere u Allaha teala, ustalila misao o obožavanju kipova.
Vera koju je doneo Musa alejhisselam bila je zaboravljena, Tevrat iskvaren. Sinovi Israilovi bili su se međusobno zavadili. I Isina vera, koju je doneo Isa alejhisselam, bila je potpuno iskvarena i više nije imala nikakve veze sa pravom verom. Bio je prihvaćen teslis, to jest verovanje u tri boga. Izvorni Indžil bio je izgubljen, a sveštenici su ga menjali kako su hteli. Obe knjige prestale su da budu Allahov govor (kelam). U Egiptu je vladao propis iskrivljenog Tevrata, a u Vizantiji izmenjena Isina vera, to jest hrišćanstvo. U Iranu su obožavali vatru, a vatra vatropoklonika nije se gasila punih hiljadu godina. U Kini je vladalo konfučijanstvo, a u Indiji budizam – izmišljene vere.
A ljudi u Arabiji bili su još više zalutali i skrenuli s puta. U Ka’be-i muazzamu, kojoj Allah teala pridaje veliku vrednost, postavili su tri stotine šezdeset (360) kipova. A Ka’be-i muazzame je primerak, iste veličine, „Bejt-i Mamura“, koji na Aršu posećuju meleci. Ko god bi se prema Ka’bi ogrešio nepoštovanjem, Dženab-i Hakk bi ga u najkraćem roku uništio.
I pleme Džurhum bilo je otišlo daleko u bludu i razvratu. Videvši veoma nepoštene i vrlo niske postupke tog plemena, njihovi vladari su ih savetovali: „O Džurhumci! Čuvajte Harem-i šerif (sveto područje) Allaha teala i bezbednost tog Harema i dođite k sebi! Znate šta je snašlo svaki od ummeta Huda, Saliha i Šuajba (alejhimusselam), koji su bili pre vas, i kako su propali. Naređujte jedni drugima dobro, a odvraćajte od zla. Ne dajte da vas prevari vaša prolazna snaga. U Mekki se čuvajte okretanja od Hakka i zuluma, jer zulum je uzrok propasti ljudi. Allahom teala se zaklinjem: nema naroda koji bi u ovom kraju živeo, činio zulum i okretao se od Hakka, a da Allah teala ne prekine njegovo potomstvo, ne iščupa ga iz korena i na njegovo mesto ne dovede neki drugi narod. Za stanovnike Mekke koji nastavljaju sa svojom obešću i okreću se od Hakka nema trajnog opstanka ovde. Znate šta je snašlo narode Tasm, Džedis i Amalika, koji su pre vas živeli u ovom kraju, koji su bili dugovečniji, snažniji, brojniji i bogatiji od vas. To što su olako gledali na Harem-i šerif i što su, okrenuvši se od Hakka, zaronili u zulum, bilo je uzrok da budu isterani sa ovog mubarek mesta. Videli ste i čuli da je Allah teala na neke od njih poslao sitne mrave, neke isterao glađu, a neke mačem!“
Ali oni nisu poslušali. Na kraju je Allah teala i njih, zbog te njihove obesti, upropastio… Eto, u takvom vremenu, u mubarek Mekki, koja je središte zemlje, kufr je tekao kao bujica, a unutrašnjost Bejtullaha bila je ispunjena stotinama kipova kao što su Lat, Uzza i Menat. Zulum je dosezao krajnju granicu, a nemoral se smatrao razlogom za ponos. Arabija je u verskom, duhovnom, društvenom i političkom pogledu živela u raširenom mraku, u potpunom neznanju, obesti, razuzdanju i zabludi. U tom vremenu, koje se naziva doba džahilijjeta (neznanja), ljudi su uglavnom živeli nomadskim životom i bili podeljeni na plemena. Doba džahilijjeta bilo je doba puno mraka (zulmeta). Arapska plemena, u stalnim sukobima, smatrala su prepade i pljačku izvorom svog življenja. U Arabiji, sastavljenoj od plemena među kojima su se raširili zulum i pljačka, nije bilo ni političkog poretka ni društvenog uređenja. Osim toga, piće, kocka, blud, krađa, zulum, laž i nemoral – sve što je od toga bilo raširilo se do krajnosti. Zulum je bio najnemilosrdnije sredstvo, od koga se ledila krv u žilama, kojim se jači služio protiv slabijeg. Žene su kupovali i prodavali kao običnu robu. Neki su rođenje ženskog deteta smatrali nesrećom i sramotom. To strašno shvatanje došlo je do te mere da su malene devojčice žive polagali u jame iskopane u pesku i, ne obazirući se na to što su im se one vešale oko vrata i gorko kukale: „Babo moj! Babo moj!..“, zatrpavali ih zemljom i ostavljali da umru. Zbog tih dela savest ih uopšte nije pekla, štaviše, smatrali su to junaštvom. Jednom rečju, među ljudima tog vremena kao da su nestale lepe osobine kao što su samilost, milosrđe, dobrota i pravda.
„Donosim vam radosnu vest da će posle mene doći jedan resul po imenu Ahmed“ Isa alejhisselam
Ipak, u to doba među Arapima postojalo je nešto vredno pažnje: književnost, rečitost i čistota jezika bili su veoma cenjeni i uzdignuti do vrhunca. Pesnicima i poeziji pridavali su veliki značaj i smatrali su to velikim povodom za ponos. Snažan pesnik donosio je ugled i sebi i svom plemenu. U određeno vreme priređivani su sajmovi i održavana takmičenja u poeziji i besedništvu. Pesme ili besede pobednika kačene su na zid Ka’be. Sedam najpoznatijih pesama okačenih na zid Ka’be u doba džahilijjeta nazivane su „Muallakatus-seb’a“, to jest „Sedam okačenih pesama“.
U to vreme ljudi u Arabiji bili su rascepkani i u pogledu verovanja. Jedni uopšte nisu verovali i nisu priznavali ništa osim ovosvetskog života. Drugi su verovali u Allaha teala i u Sudnji dan, ali nisu prihvatali da će iz redova ljudi doći poslanik. Treći su verovali u Allaha teala, a u ahiret nisu verovali. Još jedan veliki deo činio je širk, pripisujući Allahu teala druga, i obožavao kipove. Svako od mušrika imao je u kući po jedan kip.
Svet je bio toliko pomračen i mrak je tako obavio sve unaokolo da su ljudi prestali da veruju u Allaha teala, Stvoritelja svega, i da Mu čine ibadet. U svojoj smušenosti klanjali su se pojavama koje se dešavaju u vasioni i stvarima koje je stvorio Dženab-i Hakk, a naročito kipovima koje su sopstvenim rukama istesali od kamena i drveta, kao „božanstvima“.
Pored svih njih, postojali su i vernici ispravnog imana, zvani „hanifi“, koji su bili na veri koju je objavio hazreti Ibrahim. Oni su verovali u Allaha teala i klonili se kipova. Poslanikov otac Abdullah, deda Abdulmuttalib, majka i još neki ljudi bili su na veri Ibrahima alejhisselam.
Sve druge skupine, osim vernika hanifa, bile su na pogrešnom putu i utonule u veliki mrak.
Zulumat i ab-i hajat
Ebu Mudžahid Enver ibn Nazif rahmetullahi alejh rekao je: „Ab-i hajat se nalazi u zulumatu.“ Ab-i hajat je voda života, od koje onaj ko je pije ne umire, a zulumat znači mrak. Pretpostavlja se da se ta voda nalazi u prašumama u koje sekira nije kročila, među divljim zverima, u mrklom mraku, u najdubljim delovima šuma.
Do te vode toliko je teško stići da je to gotovo nemoguće. Predanja kažu da onaj ko savlada te teške prepreke i dođe do te vode neće umreti. I verovanje ehli-sunneta kao da je ab-i hajat iza planine Kaf, u najzabačenijem kutku prašuma u koje sekira nije kročila. Oni koji iz te vode, koja teče u večnost, popiju jednu kap, postižu večne blagodati. Kao što kaže jedan stih: „Ab-i hajat se nalazi na mračnim mestima!“
Hazreti Husejin Hilmi ibn Said kuddise sirruh rekao je: „Ko popije kap iz nje, za njega više nema smrti, u džennetu ga čeka večni život. Ab-i hajat se nalazi na mestima gde su rđavi, iskvareni ljudi, bid’ati i kufr.“
Dolazi Sultan vasione
Svet je bio tužan, bića tužna, srca tužna, a lica su zaboravila da se smeju. Bio je potreban junak koji će biti uzrok da se ljudi, koje je Allah teala stvorio iznad ostalih stvorenja, spasu od džehennema. Njegovom rođenju ostalo je još vrlo malo. Svet se spremao da dočeka vlasnika nura koji je od Adema alejhisselam do tog dana prelazio sa čistih čela na čista čela. Dolazio je Čovek bez premca, koji će ljudima i džinima pokazati večnu sreću!… Dolazio je Uzvišeni Čovek, izvor samilosti i milosrđa, okićen ahlakom svoga Gospodara!…
Dolazio je vlasnik Makam-i Mahmuda, kruna onih koji čine šefaat!… Dolazio je učitelj vasione, suština bića, predvodnik ljudi! Dolazio je onaj koji će na mahšerskom danu priskočiti u pomoć, Sultan poslanika!… Dolazio je Habib Allaha teala, Njegov miljenik, onaj radi koga smo stvoreni, milost svetovima, naš voljeni Poslanik!.. Dolazio je Poslanik, hazreti Muhammed Mustafa (sallallahu alejhi ve sellem)…
Rekoše: sina kakav je tvoj
Nije bilo otkako je stvoren svet.
Ovako uzvišen stepen kao tvom sinu
Nijednoj majci nije dao Dželil.
Veliku sreću nađe, o Amina, ti,
Iz tebe će se roditi onaj lepe naravi.
Ovaj što dolazi – sultan je ledunskog znanja,
Ovaj što dolazi – rudnik tevhida i irfana.
Jedno mu je ime Mahmud, a drugo Ahmed,
Njegovo postojanje milost je svim svetovima.
Iz ljubavi prema njemu nebesa se okreću,
Za licem njegovim čeznu i ljudi i meleci.
„Na Sudnjem danu ja sam predvodnik onih koji su došli pre i onih koji će doći posle. Istinu objavljujem, ne hvalim se“ Hadis-i šerif
Područje Mekke-i mukerreme
Dođe bela ptica, krilom zamahnu
I snažno me po leđima pogladi.
U taj čas rodi se Sultan vere,
Nurom se ispuniše nebesa i zemlja.
Ko od vatre želi spas da nađe,
Neka s ljubavlju i žarom donosi salavat!
Essalatu vesselamu alejke ja Resulallah!
Essalatu vesselamu alejke ja Habiballah!
Essalatu vesselamu alejke ja Sejjidel-evveline vel-ahirin.