POSLANIKOVE MUDŽIZE

Svedoka koji pokazuju da je naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam poslanik Allaha teala toliko je mnogo da ih je nemoguće izbrojati. Allah teala je rekao: „Da nije tebe, ne bih stvorio svet!“1 Kao što sva bića pokazuju postojanje i jednoću Allaha teala, tako pokazuju i da je Muhammed alejhisselam poslanik i da je nadmoćniji od svih. Kerameti koji se pojavljuju kod evlija njegovog ummeta – svi su to njegove mudžize. Jer kerameti se pojavljuju kod onih koji ga slede i idu njegovim stopama. Štaviše, pošto su svi poslanici želeli da budu iz njegovog ummeta, tačnije rečeno, pošto su svi stvoreni iz njegovog nura, i njihove mudžize ubrajaju se u mudžize Muhammeda alejhisselam. Mudžize našeg voljenog Poslanika Muhammeda alejhisselam po vremenu se dele na tri vrste:

Prve su one koje su se dogodile od stvaranja njegove mubarek duše do biseta, vremena kada mu je objavljeno poslanstvo. Druge su one iz vremena od biseta do njegovog preseljenja na ahiret.

Treće su one koje su se dogodile i koje će se događati od njegovog preseljenja na ahiret do Sudnjeg dana. Prve se nazivaju irhas. Svaka od ovih vrsta deli se još na dve: na mudžize koje su viđene očima i na one koje nisu viđene, nego se shvataju razumom. Mudžiza ima toliko da ih nije bilo moguće ni ograničiti ni izbrojati. Saopšteno je da mudžiza druge vrste ima oko tri hiljade. Nekoliko najpoznatijih navodimo u nastavku. 1. Najveća mudžiza Muhammeda alejhisselam jeste Kur’an-i kerim. Svi pesnici i književnici do današnjeg dana ostali su nemoćni i zadivljeni pred skladom izraza i značenjem Kur’an-i kerima. Nisu mogli da sastave ništa slično ni jednom ajet-i kerimu. Njegova nepodražljivost (idžaz) i rečitost (belagat) ne liče na ljudski govor. To jest, ako bi mu se oduzela jedna reč ili dodala jedna reč, narušila bi se lepota njegovog izraza i značenja. Oni koji su tražili drugu reč da je stave na mesto neke njegove reči nisu je mogli naći. Njegov sklad ne liči na stihove arapskih pesnika. On obaveštava o mnogim skrivenim stvarima koje su se dogodile u prošlosti i koje će se dogoditi u budućnosti. Oni koji ga slušaju i čitaju ne mogu da mu se nasite. Iako se umore, ne dosadi im. Bezbrojnim iskustvima utvrđeno je da njegovo učenje i slušanje otklanja tegobe. Viđeni su i oni čije je srce, kada su ga čuli, obuzeo užas i strah, pa čak i oni koji su od toga umrli. Mnogim okorelim neprijateljima islama srce je omekšalo dok su slušali Kur’an-i kerim, pa su primili iman. Među neprijateljima islama i zindicima koji nose muslimansko ime, a zovu se muattila, mulhidi i karamiti, bilo je onih koji su pokušali da promene Kur’an-i kerim, da ga iskvare i da kažu nešto slično njemu, ali niko od njih nije ostvario svoju želju. A Tevrat i Indžil ljudi su uvek menjali i menjaju ih i danas. Sve lepe stvari do kojih se ne može doći nikakvim znanjem i iskustvom, lepi ahlak i vrline koje ljudima daju nadmoć, dobra koja dovode do sreće na ovom svetu i na ahiretu, znanja o početku i kraju bića i sve što je ljudima korisno i štetno – sve je to u Kur’an-i kerimu saopšteno, jasno ili skriveno. Ono što je skriveno mogu da shvate njegovi poznavaoci. Sva znanja i tajne koje se nalaze u svim nebeskim knjigama – u Tevratu, Zeburu i Indžilu – saopšteni su u Kur’an-i kerimu. Sva znanja koja se nalaze u Kur’an-i kerimu zna samo Allah teala. Većinu njih saopštio je Svom voljenom Poslaniku (sallallahu teala alejhi ve sellem). Alija i Husejn (radijallahu teala anhuma) obavestili su da znaju većinu tih znanja. Učiti Kur’an-i kerim veoma je velika blagodat. Allah teala je ovu blagodat podario ummetu Svog Habiba. Meleci su lišeni ove blagodati. Zato se okupljaju na mestu gde se uči Kur’an-i kerim i slušaju ga. Svi tefsiri saopštavaju samo vrlo mali deo znanja koja se nalaze u Kur’an-i kerimu. Na Sudnjem danu, kada se Muhammed alejhisselam popne na minber i prouči Kur’an-i kerim, oni koji ga budu slušali shvatiće sva njegova znanja. 2. Jedna od najvećih među poznatim mudžizama Muhammeda alejhisselam jeste i to što je rascepio mesec na dve polovine. Ova mudžiza nije bila data nijednom drugom poslaniku. Kada je Muhammed alejhisselam imao pedeset dve godine, u Mekki su mu došle kolovođe kurejšijskih kafira i rekle: „Ako si poslanik, rascepi mesec na dve polovine!“ Muhammed alejhisselam je veoma želeo da svi, a naročito njegovi poznanici i rođaci, prime iman. Podigao je ruke i uputio dovu. Allah teala je primio njegovu dovu i rascepio mesec na dve polovine. Jedna polovina videla se iznad jedne planine, a druga iznad druge. Kafiri su rekli: „Muhammed nas je opčinio“, i nisu primili iman.

„Videlo se hiljadu mudžiza Muhammeda alejhisselam, i prijatelj i neprijatelj – svako je to rekao. Od tolikih mudžiza najvrednije je bilo to što je bio pun edeba i njegova lepa narav“ Rijadun-nasihin

Pesma:
Pas zalaje kad ugleda mesec,
A šta je tu kriv mesec?
Psi laju svagda,
A šta tu budala shvata?
Bejt:
Kad usta izgube ukus, to je znak bolesti:
I najslađi šerbet bolesniku je gorak.

3. Kada bi u nekim gazama ostali bez vode, Muhammed alejhisselam bi stavio svoju mubarek ruku u vodu u nekoj posudi; voda je tekla između njegovih prstiju, a posuda u kojoj je bila voda neprestano se prelivala. Od te vode pili su i njome se služili ponekad osamdeset, ponekad tri stotine, ponekad hiljadu pet stotina ljudi, a u pohodu na Tebuk svih sedamdeset hiljada ljudi zajedno sa svojim životinjama. Kada bi izvadio mubarek ruku iz vode, voda bi prestala da teče. 4. Jednog dana otišao je u kuću svoga strica Abbasa, pa je njega i njegovu decu poseo pored sebe. Pokrio ih je svojim ihramom i rekao: „Gospodaru moj! Kao što sam pokrio ovog svog strica i svoj ehl-i bejt, tako ih i Ti zaštiti od džehennemske vatre!“ Sa zidova se tri puta začuo glas: „Amin.“2 5. Jednog dana, odgovarajući onima koji su od njega tražili mudžizu, pozvao je jedno udaljeno drvo. Drvo je došlo vukući svoje korenje, nazvalo selam i reklo: „Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu.“ Zatim se vratilo i ponovo uspravilo na svom mestu. 6. U bici za Hajber, kada su pred njega stavili otrovano pečeno ovčije meso, začuo se glas: „Ja Resulallah! Ne jedi me, otrovano sam!“

7. Jednog dana rekao je čoveku koji je u ruci držao kip: „Ako mi kip progovori, hoćeš li primiti iman?“ Čovek je rekao: „Ja ga obožavam već pedeset godina. Meni nikada ništa nije rekao. Kako će tebi reći?“ Kada je Muhammed alejhisselam rekao: „O kipe! Ko sam ja?“, začuo se glas: „Ti si Allahov poslanik.“ Vlasnik kipa odmah je primio iman.

8. U Medini, u Mesdžid-i Nebevi, stajao je uspravljen panj hurmine palme. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) se, dok je držao hutbu, naslanjao na taj stub. Zvali su ga Hannana. Kada je napravljen minber, više nije odlazio do Hannane. Tada je sav džemat čuo iz nje zvuke plača. Poslanik je sišao sa minbera i zagrlio Hannanu. Glas je utihnuo. Resulullah je rekao: „Da je nisam zagrlio, plakala bi od rastanka sa mnom do Sudnjeg dana.“

Takve mudžize viđene su mnogo puta i o njima je mnogo preneto. 9. Mnogo puta je viđeno da kamenčići koje bi uzeo u ruku i zalogaji hrane koje bi držao slave Allaha teala zvukom nalik zujanju pčela.

10. Jedan kafir došao je i rekao: „Kako da znam da si ti poslanik?“ Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) je rekao: „Ako pozovem onaj grozd na onoj hurminoj palmi i on dođe, hoćeš li primiti iman?“ Kafir je rekao: „Da, primiću iman.“ Resulullah je pozvao grozd hurmi i on je došao skakućući. Resulullah je rekao: „Vrati se na svoje mesto!“ Grozd se popeo na svoje mesto na drvetu i obesio se. Kafir koji je to video primio je iman. 11. U Mekki je nekoliko vukova zgrabilo ovcu iz jednog stada i odnelo je. Kada je pastir jurnuo i oteo ovcu od vukova, jedan od vukova je rekao: „Zar se nisi pobojao Allaha teala dok si nam iz ruku otimao nafaku koju nam je poslao Allah teala?“ Pastir je rekao: „Veoma sam začuđen; zar i vuk govori?“, a vuk mu je rekao: „Hoćeš li da ti kažem nešto još čudnije? U Medini Poslanik Allaha teala, Muhammed (sallallahu teala alejhi ve sellem), pokazuje mudžize.“ Pastir je došao, ispričao to Resulullahu (sallallahu alejhi ve sellem) i postao musliman.

12. Dok je Muhammed (sallallahu alejhi ve sellem) prolazio jednom livadom, tri puta je čuo glas: „Ja Resulallah!“ Pogledao je na tu stranu i ugledao vezanu košutu. Pored nje je spavao jedan čovek. Kada ju je upitao šta želi, košuta je rekla: „Ovaj lovac me je uhvatio. Na brdu preko puta imam dvoje mladunčadi. Pusti me! Otići ću da ih nahranim, pa ću se vratiti.“ Resul alejhisselam je rekao: „Hoćeš li održati reč i vratiti se?“ Košuta je rekla: „Dajem reč Allaha radi; ako se ne vratim, neka Allahova kazna padne na mene!“ Resulullah je pustio košutu. Malo kasnije vratila se. Čovek se probudio i rekao: „Ja Resulallah! Imate li neku naredbu?“ Poslanik je rekao: „Oslobodi ovu košutu!“ Čovek je odvezao košutino uže i pustio je. Košuta je rekla: „Ešhedu en la ilahe illallah ve enneke Resulullah“ i otišla.

13. Jednog dana pozvao je u iman jednog seljaka. Ovaj je rekao: „Ako oživiš umrlu kćer moga komšije muslimana, primiću iman.“ Otišli su do njenog groba. Resulullah je pozvao devojku izgovarajući njeno ime. Najpre se iz kabura začuo glas, a zatim je devojka izašla napolje. „Hoćeš li da se vratiš na ovaj svet?“ upitao je Resulullah. Devojka je rekla: „Ja Resulallah! Ne želim da se vratim na ovaj svet. Ovde mi je udobnije nego u kući moga oca. Ahiret muslimana bolji je od njegovog ovog sveta.“ Kada je to video, seljak je odmah primio iman. 14. Džabir ibn Abdullah (radijallahu teala anhu) skuvao je jednu ovcu. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) jeo ju je sa svojim ashabima. „Ne lomite joj kosti!“ rekao je. Zatim je skupio kosti, stavio na njih svoje mubarek ruke i uputio dovu. Allah teala je oživeo ovcu. 15. Resulullahu su doveli dete koje, iako je odraslo, nikada nije progovorilo. „Ko sam ja?“ upitao ga je. Dete je odgovorilo: „Ti si Resulullah.“ Posle toga je govorilo do svoje smrti.

„Gospodaru moj! Kao što sam pokrio ovog svog strica (Abbasa) i svoj ehl-i bejt, tako ih i Ti zaštiti od džehennemske vatre!“ Hadis-i šerif

16. Jedan čovek nagazio je zmijsko jaje i oslepeo na oba oka. Doveli su ga Resulullahu (sallallahu alejhi ve sellem). Kada mu je Poslanik namazao oči svojom mubarek pljuvačkom, čovek je počeo da vidi. Čak je i u osamdesetoj godini uvlačio konac u iglu.

17. Muhammed ibn Hatib priča: „Bio sam mali. Po meni se prolila ključala voda i opekla mi telo. Otac me je odveo Resulullahu (sallallahu teala alejhi ve sellem). On je svojim mubarek rukama namazao svoju pljuvačku na opečena mesta i uputio dovu. Opekotine su odmah zacelile.“

18. Jedna žena dovela je svog ćelavog sina. Resulullah mu je svojim mubarek rukama pomilovao glavu. Dečak je ozdravio i kosa mu je počela da raste.

19. U „Sunen“ knjigama Tirmizija i Nesaija kaže se: Jedan čovek, slep na oba oka, došao je i rekao: „Ja Resulallah! Uputi dovu da mi se otvore oči!“ Poslanik se smilovao i rekao mu da uzme besprekoran abdest, a zatim da prouči ovu dovu: „Gospodaru moj! Tebe molim. Stavljajući između nas Tvog voljenog Poslanika Muhammeda alejhisselam, od Tebe tražim. O moj mnogo voljeni Poslaniče, hazreti Muhammede! Uzimajući tebe za vesilu, molim svog Gospodara. Molim da primi moju dovu zbog tebe. Gospodaru moj! Učini da mi ovaj uzvišeni Poslanik bude onaj koji čini šefaat! Zbog njegove časti primi moju dovu!“ Čovek je uzeo abdest i proučio dovu, i oči su mu se otvorile. Muslimani su ovu dovu uvek učili i postizali svoje želje. 20. Resulullah je sa Ebu Talibom išao kroz jednu pustinju. Ebu Talib je rekao da je veoma žedan. Resulullah (sallallahu teala alejhi ve sellem) je sišao sa jahaće životinje na zemlju, rekao: „Ožedneo si?“ i udario petom svoje mubarek noge o zemlju. Voda je šiknula. „Striče moj, pij od ove vode!“ rekao je. 21. Na putovanju na Hudejbiju utaborili su se kod bunara sa malo vode. Vojnici su se požalili na žeđ. Resulullah je zatražio vedro vode. Iz njega je uzeo abdest, pljunuo u njega i naredio da se ta voda izlije u bunar. Zatim je uzeo jednu strelu i bacio je u bunar. Ubrzo su videli da se bunar napunio vodom do samog vrha.

22. U jednoj gazi vojska se požalila na žeđ. Resul alejhisselam poslao je dvojicu vojnika da traže vodu. Videli su jednu ženu na kamili sa dve mešine pune vode i doveli je. Resul alejhisselam je zatražio od žene malo vode. Naredio je da se izlije u jednu posudu. Sva vojska je dolazila redom i punila svoje posude i mešine. Ženi su dali nešto hurmi, a napunili su joj i mešine vodom.

Resulullah joj je rekao: „Nismo ti umanjili vodu. Vodu nam je dao Allah teala.“

23. Dok je Resulullah u Medini na minberu držao hutbu, jedan čovek je rekao: „Ja Resulallah (sallallahu teala alejhi ve sellem)! Od suše nam propadaju deca, životinje i njive. Pritekni nam u pomoć!“ Poslanik je podigao ruke i uputio dovu. Na nebu nije bilo ni oblačka, a još pre nego što je mubarek rukama prešao preko lica, oblaci su se skupili. Odmah je počela kiša. Trajala je nekoliko dana. Dok je Poslanik ponovo na minberu držao hutbu, isti čovek je rekao: „Ja Resulallah! Propašćemo od kiše!“, a Resul alejhisselam se osmehnuo i rekao: „Gospodaru moj! Podari Svoju milost i drugim Svojim robovima!“ Oblaci su se razišli i ukazalo se sunce. 24. Džabir ibn Abdullah (radijallahu teala anhu) priča: Imao sam mnogo dugova. Obavestio sam o tome Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem). Došao je u moj vrt i tri puta obišao oko gomile hurmi. Zatim je rekao: „Pozovi svoje poverioce, neka dođu!“ Svakome od njih dato je njegovo pravo, a od gomile nije nestalo ništa. 25. Jedna žena poslala je med na poklon. Resul alejhisselam je primio med, a praznu posudu vratio. Moću Allaha teala posuda se vratila puna meda. Žena je došla i rekla: „Ja Resulallah! Šta sam zgrešila? Zašto niste primili moj poklon?“ On je rekao: „Primili smo tvoj poklon. Med koji vidiš jeste bereket koji je Allah teala dao zbog tvog poklona.“ Žena se obradovala i odnela med kući. Sa svojom porodicom jela ga je mesecima, a med se nimalo nije smanjio. Jednog dana greškom su sipali med u drugu posudu. Jeli su iz nje i brzo ga potrošili. Kada su to javili Resulullahu, rekao je: „Da je ostao u posudi koju sam poslao, jeli bi ga dokle god svet postoji i nikada se ne bi smanjio.“

26. Ebu Hurejre priča: Doneo sam Resulullahu nekoliko hurmi i zamolio ga da uputi dovu da im se da bereket. Uputio je dovu da u njima bude bereketa i rekao mi: „Uzmi ih i stavi u svoju posudu. Kad god poželiš da uzmeš, uzmi rukom iznutra, nemoj je prazniti pa uzimati sa zemlje!“ Torbu u kojoj su bile hurme nisam odvajao od sebe ni danju ni noću i jeo sam iz nje sve do vremena Osmana (radijallahu anhu). Davao sam da jedu i onima koji su bili sa mnom, a pune šake delio sam kao sadaku. Na dan kada je Osman (radijallahu anhu) postao šehid torba mi se izgubila. 27. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) je, kao Sulejman alejhisselam, razumeo jezik svih životinja. Mnogo puta je viđeno kako životinje dolaze i žale mu se na svoje vlasnike ili na druge. Resulullah bi o tome obaveštavao ashab-i kiram. U bici na Hunejnu rekao je beloj mazgi po imenu „Duldul“, koju je jahao: „Spusti se na zemlju!“ Kada se Duldul odmah spustio, Poslanik je uzeo sa zemlje šaku peska i bacio je na kafire.

28. Jednog dana rekao je svojoj ženi Hafsi (radijallahu anha): „Ebu Bekr i tvoj otac uzeće u svoje ruke upravu nad mojim ummetom.“ Ovim rečima doneo je radosnu vest da će Ebu Bekr i Hafsin otac Omer (radijallahu anhuma) postati halife.

„O Hafsa! Ebu Bekr i tvoj otac uzeće u svoje ruke upravu nad mojim ummetom“ Hadis-i šerif

29. Resulullah je postavio Ebu Hurejre (radijallahu teala anhu) da čuva hurme koje su u Medinu stigle kao zekat. Ebu Hurejre je uhvatio jednog čoveka dok je krao hurme i rekao mu: „Odvešću te Resulullahu.“ Ali kada je lopov počeo da preklinje govoreći: „Siromah sam, imam mnogo dece“, Ebu Hurejre ga je pustio. Sutradan je Resulullah pozvao Ebu Hurejre i upitao: „Šta je uradio čovek koga si sinoć pustio?“ Kada mu je Ebu Hurejre ispričao, Poslanik je rekao: „Prevario te je. Opet će doći.“ Sledeće noći zaista je opet došao i bio uhvaćen. Ponovo je preklinjao: „Allaha ti, pusti me!“ i opet se izvukao. Kada je treće noći opet došao i bio uhvaćen, njegovo preklinjanje nije pomoglo. Tada je rekao: „Ako me pustiš, naučiću te nečemu što će ti biti od velike koristi.“ Ebu Hurejre je pristao. Čovek je rekao: „Ako noću, kad legneš, proučiš Ajetul-kursiju, Allah teala će te čuvati i šejtan ti se neće približiti“, i otišao. Sutradan, kada je Resulullah opet upitao Ebu Hurejre i dobio odgovor, rekao je: „Ovog puta rekao je istinu. A sam je veliki lažljivac. Znaš li s kim si razgovarao tri noći?“ Kada je Ebu Hurejre rekao: „Ne, ne znam“, Poslanik je rekao: „To je bio šejtan.“

30. Kada je poslao vojsku na mesto zvano Muta da se bori protiv vojske vizantijskog cara, video je, iako je tada bio u Medini na minberu, Allahovim pokazivanjem, da su trojica zapovednika iz reda ashaba (Zejd ibn Harisa, Džafer ibn Ebu Talib i Abdullah ibn Revvaha) jedan za drugim postali šehidi, i obavestio je o tome one koji su bili s njim. 31. Kada je Muaza ibn Džebela (radijallahu teala anhu) slao u Jemen kao namesnika, ispratio ga je do izvan Medine, dao mu mnogo saveta i rekao: „Više se nećemo sresti do Sudnjeg dana.“ Dok je Muaz bio u Jemenu, Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) preselio je na ahiret u Medini.

32. Pred svoje preseljenje na ahiret rekao je svojoj kćeri Fatimi: „Od moje rodbine ti ćeš mi se prva pridružiti.“ Šest meseci kasnije Fatima (radijallahu anha) preselila je na ahiret. Niko od njegove rodbine nije preselio pre nje.

33. Kajsu ibn Šemmasu (radijallahu anhu) rekao je: „Živećeš lepo i umrećeš kao šehid.“ Dok je Ebu Bekr (radijallahu teala anhu) bio halifa, Kajs je postao šehid u bici na Jemami protiv Musejlemetul-Kezzaba. Poslanik je obavestio i da će hazreti Omerul-Faruk, hazreti Osman i hazreti Alija (radijallahu teala anhum edžmain) postati šehidi. 34. Doneo je radosnu vest da će zemlje persijskog cara Kisre i vizantijskog cara Kajsera preći u ruke muslimana i da će njihove riznice biti podeljene na Allahovom putu. 35. Obavestio je da će mnogi iz njegovog ummeta ići morem u gazu i da će u toj gazi biti i žena iz reda ashaba po imenu Ummu Haram. Dok je hazreti Osman bio halifa, muslimani su brodovima otišli na ostrvo Kipar i tamo se borili. I ta žena bila je s njima. Tamo je postala šehid.3

36. Jednog dana Resul alejhisselam sedeo je na jednom uzvišenom mestu. Okrenuo se onima koji su bili s njim i rekao: „Vidite li i vi ono što ja vidim? Kunem se da vidim smutnje koje će se pojaviti među vašim kućama i na ulicama.“ U danima kada je Osman (radijallahu anhu) ubijen kao šehid, a zatim u Jezidovo vreme, u Medini su izbile velike smutnje. Na ulicama je prolivena krv mnogih ljudi.

37. Jednog dana obavestio je da će se jedna od njegovih žena pobuniti protiv halife. Kada se Aiša (radijallahu teala anha) nasmejala ovim rečima, rekao je: „O Humejra4! Ne zaboravi ove moje reči! Da ta žena ne budeš ti!“ Zatim se okrenuo Aliji (radijallahu anhu) i rekao: „Ako njen posao padne u tvoje ruke, budi blag prema njoj!“ Trideset godina kasnije Aiša (radijallahu anha) borila se protiv Alije (radijallahu anhu) i pala mu u zarobljeništvo. Alija (radijallahu anhu) ju je s počastima i poštovanjem poslao iz Basre u Medinu.

38. Hazreti Muaviji rekao je: „Ako jednog dana zavladaš mojim ummetom, nagradi one koji čine dobro, a onima koji čine zlo oprosti!“ Hazreti Muavija je u vreme hazreti Omera i hazreti Osmana dvadeset godina bio namesnik u Damasku, a zatim dvadeset godina halifa. 39. Jednog dana rekao je: „Muavija nikada neće biti pobeđen.“ Kada je Alija (radijallahu teala anhu) u bici kod Siffina čuo ovaj hadis, rekao je: „Da sam ovo čuo ranije, ne bih se borio protiv Muavije (radijallahu teala anhu).“ 40. Ammaru ibn Jasiru (radijallahu teala anhu) rekao je: „Ubiće te ljudi koji su pobunjenici i nepokorni.“ Ammar je postao šehid boreći se zajedno sa Alijom (radijallahu anhu) protiv Muavije (radijallahu anhu). 41. Za Hasana (radijallahu teala anhuma), sina svoje kćeri Fatime, rekao je: „Ovaj moj sin veoma je blagosloven. Allah teala će preko njega izmiriti dve velike vojske muslimana.“ Kada je trebalo da se sa velikom vojskom bori protiv Muavije (radijallahu anhu), Hasan je, da bi sprečio smutnju i da se ne bi prolivala krv muslimana, predao Muaviji (radijallahu anhu) hilafet, koji je bio njegovo pravo. 42. Abdullah ibn Zubejr (radijallahu teala anhuma) popio je krv Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem) koja je izašla kada mu je puštana krv (hadžamat). Kada je to video, Poslanik je rekao: „Znaš li šta će ti sve doći od ljudi? I od tebe će ljudima doći mnogo toga. Džehennemska vatra te neće spaliti.“ Kada se Abdullah ibn Zubejr u Mekki proglasio halifom, Abdulmelik ibn Mervan poslao je iz Damaska na Mekku Hadždžadža s velikom vojskom. Uhvatili su Abdullaha i ubili ga. 43. Pogledavši majku Abdullaha ibn Abbasa, rekao je: „Imaćeš sina. Kada se rodi, donesi mi ga!“ Kada su mu doneli dete, proučio mu je na uvo ezan i ikamet i namazao mu usta vodom iz svojih mubarek usta. Dao mu je ime Abdullah, predao ga u krilo majci i rekao: „Uzmi oca halifa i nosi ga!“ Kada je to čuo, dečakov otac, hazreti Abbas, došao je i upitao, a on je rekao: „Da, tako sam rekao. Ovo dete je otac halifa. Među njima biće Seffah, Mehdi i onaj koji će klanjati namaz sa Isom alejhisselam.“ Na čelo Abbasijske države došlo je mnogo halifa. Svi su oni bili iz loze Abdullaha ibn Abbasa.

„O Muavija! Ako jednog dana zavladaš mojim ummetom, nagradi one koji čine dobro, a onima koji čine zlo oprosti!“ Hadis-i šerif

44. Jednog dana rekao je: „U mom ummetu pojaviće se mnogi ljudi koje zovu rafizije. Oni će se odvojiti od islamske vere.“

45. Mnogim svojim ashabima uputio je dove za dobro; sve su primljene i oni su videli njihovu korist. Alija (radijallahu teala anhu) priča: Resulullah (sallallahu teala alejhi ve sellem) hteo je da me pošalje u Jemen kao kadiju (sudiju). Rekao sam: „Ja Resulallah (sallallahu teala alejhi ve sellem)! Ne znam da sudim.“ Stavio mi je svoju mubarek ruku na prsa i rekao: „Gospodaru moj! Obznani njegovom srcu ono što je ispravno. Podari mu da uvek govori istinu!“ Posle toga sam odmah shvatao ko je u pravu među onima koji su mi dolazili s tužbama i presuđivao sam po pravu.

46. Desetorici ljudi kojima je Resulullah doneo radosnu vest da će ući u džennet kaže se Ašere-i mubeššere. U bici na Uhudu rekao je za jednoga od njih, Sa’da ibn Ebu Vekkasa (radijallahu anhu): „Gospodaru moj! Učini da njegove strele pogađaju cilj i primi njegove dove!“ Posle toga svaka Sa’dova dova bila je primljena i svaka strela koju je odapeo pogađala je neprijatelja.

47. Stavio je svoju mubarek ruku na čelo sina svoga strica, Abdullaha ibn Abbasa, i rekao: „Gospodaru moj! Učini ga dubokim učenjakom u veri i vlasnikom hikmeta! Podari mu znanja Kur’an-i kerima!“ Posle toga Abdullah ibn Abbas postao je jedinstven u svoje vreme u svim naukama, a naročito u tefsiru, hadisu i fikhu. Ashabi i tabiini sve su učili od njega. Postao je čuven po imenima „Terdžumanul-Kur’an“, „Bahrul-ilm“ i „Reisul-mufessirin“, a islamske zemlje ispunile su se njegovim učenicima.5

48. Za svoga slugu Enesa ibn Malika uputio je dovu: „Gospodaru moj! Umnoži mu imetak i decu, produži mu život i oprosti mu grehe!“ Kako je vreme prolazilo, njegov imetak i imanja su se umnožavali. Njegova stabla i vinogradi svake godine davali su plodove. Imao je veoma mnogo dece. Živeo je sto deset godina. Na kraju života, kada je rekao: „Gospodaru moj! Od dova koje je Tvoj Habib uputio za mene tri si primio i podario mi ih! A kako li će biti sa četvrtom, sa oprostom mojih greha?“, začuo je glas: „Primio sam i četvrtu. Budi spokojan!“

„Gospodaru moj! Učini ga (Abdullaha ibn Abbasa) dubokim učenjakom u veri i vlasnikom hikmeta! Podari mu znanja Kur’an-i kerima!“ Hadis-i šerif

49. Za Malika ibn Rebiu (radijallahu teala anhu) uputio je dovu rečima: „Neka u tvom potomstvu bude bereketa!“ Malik je imao osamdeset sinova.

50. Kada je čuveni pesnik po imenu Nabiga pročitao nekoliko svojih pesama, Poslanik je izgovorio dovu poznatu među Arapima: „Neka ti Allah teala sačuva zube!“ Nabiga je doživeo stotu godinu, a zubi su mu bili beli i sjajni, poređani kao biseri. 51. Za Urvu ibn Džada (radijallahu teala anhu) rekao je: „Gospodaru moj! Daj bereket njegovoj trgovini!“ Urva priča: „Posle toga svi moji poslovi u trgovini doneli su dobit. Nikada nisam imao gubitka.“ 52. Jednog dana došla mu je njegova kći Fatima (radijallahu teala anha). Od gladi joj je lice bilo požutelo. Stavio joj je ruku na prsa i rekao: „Gospodaru moj, koji hraniš gladne! Ne ostavljaj gladnom Muhammedovu kćer Fatimu!“ Fatimi je lice odmah porumenelo i oživelo. Do smrti više nikada nije osetila glad.

53. Za Abdurrahmana ibn Avfa, jednog od Ašere-i mubeššere, uputio je dovu za bereket. Njegov imetak se toliko umnožio da se o njemu nadaleko pričalo.

54. Rekao je: „Dova svakog poslanika biva primljena. Svaki poslanik uputio je na ovom svetu dovu za svoj ummet. A ja upućujem dovu da mi se na Sudnjem danu dozvoli da činim šefaat za svoj ummet. Inšallah, moja dova će biti primljena. Činiću šefaat za sve one koji nisu mušrici.“

55. Otišao je u neka sela kod Mekke i mnogo se trudio da prime iman. Nisu prihvatili. Tada je uputio dovu da ih zadesi nevolja poput gladi koja je bila u Egiptu u vreme poslanika Jusufa (alejhissalatu vesselam). Te godine u tim krajevima nastala je takva glad da su jeli i strvinu. 56. Utejba, sin njegovog strica Ebu Leheba, iako je bio zet Resulullaha (alejhissalatu vesselam), nije poverovao u Resulullaha i veoma je ožalostio tog Server-i alema (sallallahu alejhi ve sellem). Razveo se od njegove mubarek kćeri Ummu Gulsum-hatun. Govorio je ružne reči. Poslanik se zbog toga veoma ožalostio i rekao: „Gospodaru moj! Pošalji na njega jednog od Svojih pasa!“ Dok je Utejba putovao u Šam (Siriju) radi trgovine, jedne noći spavao je među svojim drugovima. Došao je lav, pomirisao njegove drugove i ostavio ih. Kada je na red došao Utejba, zgrabio ga je i rastrgao. 57. Jedan čovek je jeo levom rukom. Poslanik mu je rekao: „Jedi desnom rukom!“ Čovek je slagao rekavši: „Desna ruka mi se ne pomera.“ Poslanik je rekao: „Onda neka ti se desna ruka više i ne pomera!“6 Do smrti nije mogao da prinese desnu ruku ustima.

58. Persijskom caru Husrevu Pervizu poslao je pismo da primi iman. Niski Husrev pocepao je pismo, a izaslanika koji ga je doneo ubio je, pa je ovaj postao šehid. Kada je Resul alejhisselam to čuo, veoma se ožalostio i rekao: „Gospodaru moj! Kao što je on pocepao moje pismo, tako Ti pocepaj njegovo carstvo!“ Još za života Resulullaha Husreva je njegov sin Širevejh isekao bodežom. Dok je Omer (radijallahu teala anhu) bio halifa, muslimani su osvojili celu Persiju i od Husreva nije ostalo ni loze ni carstva.

59. Dok je Resul alejhisselam na pijaci činio emr-i maruf ve nehj-i munker i davao savete, jedan nitkov po imenu Hakem ibn As, Mervanov otac, išao je iza Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem), otvarao i zatvarao oči i krivio lice, i tako mu se rugao. Kada se Resul alejhisselam okrenuo i video to njegovo ružno ponašanje, rekao je: „Ostani takav kakav si se pokazao!“ Do smrti su mu se lice i oči trzali. 60. Allah teala čuvao je Svog Habiba od nesreća. Ebu Džehl bio je najveći neprijatelj Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem). Kada je podigao veliki kamen da ga udari u mubarek glavu, ugledao je na oba Resulullahova ramena po jednu zmiju; kamen mu je ispao iz ruke i pobegao je.

61. Dok je Poslanik klanjao namaz kraj Ka’be-i muazzame, niski Ebu Džehl je opet, rekavši: „Sad je pravo vreme“, hteo da nasrne na njega s nožem, ali se odjednom okrenuo i pobegao. Kada su ga drugovi upitali: „Zašto si se uplašio?“, rekao je: „Između Muhammeda (sallallahu teala alejhi ve sellem) i mene video sam rov pun vatre. Mnogi su me čekali. Da sam zakoračio, uhvatili bi me i bacili u vatru.“ Kada su muslimani to čuli i upitali Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem), rekao je: „Meleci Allaha teala uhvatili bi ga i rastrgli.“

62. Četvrte godine po hidžri, kod Beni Nadira, dok je Resulullah (sallallahu teala alejhi ve sellem) razgovarao sa svojim ashabima ispod zidina jevrejske tvrđave, jedan Jevrej hteo je da odozgo na njega baci veliki vodenički kamen. Kada je pružio ruku prema kamenu, obe ruke su mu se oduzele. 63. Devete godine po hidžri ljudi su iz dalekih krajeva dolazili u talasima i primali iman. Dva kafira, po imenu Amir i Erbed, pridružili su se onima koji su dolazili. Dok je Amir govorio Resulullahu (sallallahu teala alejhi ve sellem) da su došli da prime iman, Erbed je prešao iza njega i hteo da izvuče sablju iz korica. Ruka ga nije poslušala. Kada mu je Amir sa suprotne strane dao znak kao da kaže: „Šta čekaš?“, Resul alejhisselam je rekao: „Allah teala me je sačuvao od zla vas dvojice.“ Kada su otuda otišli, Amir je upitao Erbeda: „Zašto nisi održao reč?“ Ovaj je rekao: „Šta da radim? Koliko sam puta hteo da izvučem sablju, svaki put sam video tebe između nas dvojice.“ Nekoliko dana kasnije, dok je vreme bilo vedro, nebo su iznenada prekrili oblaci. Na Erbeda je pao grom i poginuo je zajedno sa svojom kamilom.

64. Jednog dana Resul alejhisselam uzeo je abdest i obuo jednu mestvu, a kada je pružio ruku prema drugoj, jedna ptica zgrabila je mestvu i protresla je u vazduhu. Iz nje je ispala zmija. Zatim je ptica spustila mestvu na zemlju. Od tog dana postalo je sunnet da se obuća pre obuvanja najpre protrese. 65. Resul alejhisselam je u gazama i u pustinjama odredio neke od svojih ashaba kao stražare da ga čuvaju. Kada je objavljen 67. ajet-i kerim sure Maida, čije je značenje: „Allah te čuva od zla ljudi“, odustao je od toga. Hodao je sam među neprijateljima, spavao sam i nimalo se nije bojao.

„O slavni Poslaniče! Allah te čuva od zla ljudi“ Maida: 67

66. Hazreti Enes priča: Resulullah je imao maramicu kojom je brisao svoje mubarek lice. Njome bi brisao lice, a kada bi se uprljala, bacio bi je u vatru. Prljavština bi izgorela, a maramica ne bi, nego bi postala potpuno čista. 67. Pio je vodu iz vedra iz jednog bunara, a ostatak su izlili u bunar. Iz tog bunara posle je uvek mirisalo na mošus. 68. Na telu Utbe ibn Firkada (radijallahu anhu) pojavila se bolest zvana koprivnjača (urtikarija). Resul alejhisselam ga je svukao, pljunuo u svoje mubarek ruke i rukama mu namazao telo. Bolesnik je ozdravio. Telo mu je mirisalo kao mošus. To stanje trajalo je dugo. 69. Dok je Resul alejhisselam klanjao namaz, došao je šejtan hoteći da mu pokvari namaz. Poslanik ga je uhvatio svojim mubarek rukama. Pustio ga je tek pošto je od njega uzeo reč da više neće dolaziti i kvariti namaz.

70. Vođa munafika u Medini, Abdullah ibn Ubejj ibn Selul, pred smrt je pozvao Resulullaha. Preklinjao je: „Košulju koju nosite dajte mi za ćefin!“ Pošto je Poslaniku bio običaj da da sve što se od njega zatraži, poklonio mu je svoju košulju. Čak mu je klanjao i dženaza-namaz. Hiljadu munafika koji su bili u Medini, zadivljeni ovim dobročinstvom Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem), svi su primili iman. 71. Među kurejšijskim kafirima Velid ibn Mugira, As ibn Vail, Haris ibn Kajs, Esved ibn Jagus i Esved ibn Muttalib više od drugih preterivali su u mučenju i uznemiravanju Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem). Džibril alejhisselam došao je i doneo 95. ajet sure Hidžr, čije je značenje: „Onima koji ti se rugaju Mi ćemo dati njihovu kaznu…“, pa je pokazao na Velidovo stopalo, na petu drugoga, na nos trećega, na glavu četvrtoga i na oči petoga. U Velidovo stopalo zabola se strela. Pošto je bio veoma ohol, bilo mu je teško da se sagne, izvuče je i baci. Gvozdeni vrh zabio mu se u žilu na članku i oboleo je od išijasa. Asu se u petu zabio trn i noga mu je otekla kao mešina. Harisu je iz nosa neprestano tekla krv. Esved je, sedeći veselo pod jednim drvetom, udario glavom o drvo, a drugi Esved oslepeo je, i svi su propali.

72. U Medini je u plemenu Beni Nedždžar živela jedna izuzetno lepa žena. Jedan džin zaljubio se u nju i stalno joj je dolazio. Pošto je Resul alejhisselam došao u Medinu, jednog dana, dok je taj džin sedeo na zidu ispred ženinih vrata, žena ga je prepoznala i rekla: „Zašto mi više ne dolaziš?“ Džin je rekao: „Poslanik Allaha teala (sallallahu teala alejhi ve sellem) zabranio je blud i sve haramove.“

73. U bici koja se zove Bir-i Mauna kafiri su prekršili datu reč i, osim jednog ili dvojice, ubili svih sedamdeset ashaba, koji su tako postali šehidi. Među njima bio je i Amir ibn Fuhejra (radijallahu teala anhu), koga je Ebu Bekr (radijallahu anhu) oslobodio ropstva i koji je bio među prvima koji su primili iman. Kada su Amira ibn Fuhejru ranili kopljem, meleci su ga pred očima kafira podigli na nebo. Kada su to javili Resulullahu (sallallahu teala alejhi ve sellem), rekao je: „Sahranili su ga meleci dženneta, a njegova duša podignuta je u džennet.“

74. Sa’d ibn Muaz (radijallahu teala anhu) ranjen je u bici na Hendeku i posle nekog vremena preselio je na ahiret. Resulullah (sallallahu teala alejhi ve sellem) obavestio je da je na njegovom dženaza-namazu bilo sedamdeset hiljada meleka. Dok su mu kopali kabur, svuda se širio miris mošusa. 75. Jedan od ashaba po imenu Sefina, koga je oslobodila Ummu Selema (radijallahu teala anha), jedna od žena Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem), nikada se nije odvajao od služenja Resulullahu. U gazi protiv Vizantinaca odvojio se od vojske i pao u ropstvo kafirima. Dok je bežao i vraćao se, pred njega je izašao strašan lav. Rekao je: „Ja sam Resulullahov sluga“, i ispričao lavu šta mu se dogodilo. Lav se otrljao o njega licem i očima i išao pored njega. Nije se odvajao od njega da mu neprijatelj ne bi naneo neku štetu. Kada se ukazala islamska vojska, okrenuo se i otišao. 76. Neko po imenu Džahdžah Gifari pobunio se protiv halife Osmana (radijallahu teala anhu). Štap koji je Resulullah (sallallahu teala alejhi ve sellem) uvek nosio u ruci slomio je o koleno. Godinu dana kasnije na kolenu mu se pojavila bolest zvana šir-penče (antraks) i prouzrokovala mu smrt.

77. Muavija (radijallahu teala anhu) došao je iz Damaska na hadž i hteo da mubarek minber Resulullaha (sallallahu teala alejhi ve sellem) u Medini odnese u Damask radi bereketa. Kada su minber pomerili s mesta, pomračilo se sunce. Svuda je pao mrak i ukazale su se zvezde. Odustao je od te želje. 78. U bici na Uhudu Ebu Katadi je ispalo jedno oko i palo mu na obraz. Doveli su ga Resulullahu. On mu je svojom mubarek rukom vratio oko na mesto i rekao: „Gospodaru moj! Učini mu oko lepim!“ To oko postalo je lepše od drugoga. Video je njime bolje nego drugim. Jedan od unuka Ebu Katade došao je halifi Omeru ibn Abdulazizu. Halifa ga je upitao: „Ko si ti?“ On je, recitujući jedan bejt, obznanio da je unuk čoveka kome je Resulullah svojom mubarek rukom vratio oko na mesto. Kada je čuo te bejtove, halifa mu je ukazao veliku počast i bogato ga obdario. 79. Ijas ibn Selema priča: U bici za Hajber Resulullah me je poslao da pozovem Aliju (radijallahu anhu). Aliju su bolele oči. Uzeo sam ga za ruku i s mukom doveo. Resulullah je pljunuo na svoje mubarek prste i namazao Alijine oči. Dao mu je zastavu u ruku i poslao ga da se bori na kapiji Hajbera. Alija (radijallahu anhu) iščupao je iz temelja kapiju koja dugo nije mogla da se otvori, i ashab-i kiram ušli su u tvrđavu. 80. Jednog dana Resulullah je svratio u kuću svoje kćeri hazreti Fatime i upitao kako su. Hazreti Fatima je odgovorila: „Babo moj! Već tri dana moja deca i ja ništa nismo ni jeli ni pili. Strpljivo podnosimo glad. Moje nije važno. Ali stanje Hasana i Husejna mnogo me žalosti.“ Tada je Server-i alem rekao: „O Fatima! Kćeri moja mila! Ti si gladna tri dana. A ja sam gladan četiri dana.“ Veoma se ožalostio što su njegovi mubarek unuci, hazreti Hasan i Husejn, gladni… 81. Hazreti Alija krenuo je na put da radi i zaradi, da svojoj mubarek deci kupi nešto i da ih nahrani. Kada je izašao iz Medine, ugledao je kod jednog bunara seljaka koji je pokušavao da napoji svoje kamile. Prišao mu je i rekao: „O Arapine! Treba li ti neko da ti uz platu napoji kamile?“ Seljak je rekao: „Da. I ja sam tražio takvog čoveka. Ako hoćeš, dođi i napoj mi kamile! Za svako vedro koje izvučeš daću ti tri hurme.“ Hazreti Alija je pristao i počeo da vadi vodu. Izvukao je devet vedara, kad se uže na vedru odjednom prekinulo i vedro je ostalo u bunaru. Videvši to, seljak je srdito ustao sa svog mesta i, na svoju nesreću, udario hazreti Aliju rukom po licu. Zatim mu je za osam vedara vode dao dvadeset četiri hurme. Hazreti Alija, veoma ožalošćen time, pružio je ruke u bunar. Uzeo je vedro koje je bilo unutra, stavio ga na ivicu bunara i otišao odatle. Seljak se skamenio od čuda! Kako je njegova ruka dosegla do dna tako dubokog bunara?!.. Da taj čovek nije sledbenik vere za koju je najavljeno da će doći? Obuzet tim mislima i zadivljen, seljak je rekao: „Njegov poslanik je istinski poslanik. Poverovao sam!“ Pokajao se zbog drskosti koju je malo pre pokazao i velikog zločina koji je počinio. Rekavši: „Ruke koje se podignu na takvog čoveka treba odseći, a kosti im slomiti!“, uzeo je sablju u jednu ruku i snažno je spustio na zglob druge… Učinio je ono što je hteo. Osetio je veoma veliki bol, ali mu je srce sada bilo mirno. Uzeo je odsečenu ruku u drugu ruku i došao pravo u Mesdžid-i Nebevi. Upitao je ashab-i kiram gde im je Poslanik. Rekli su mu da je otišao kod svoje kćeri. Raspitao se za kuću hazreti Fatime i otišao tamo. U tom trenutku Poslanik je posadio svoje unuke, hazreti Hasana i hazreti Husejna, na svoja mubarek kolena i hranio ih hurmama koje je doneo. Kad god bi pomislio koliku je grešku učinio, seljak je bio blizu da poludi, a iz očiju su mu tekle suze kao sa česme. U takvom stanju došao je do kuće hazreti Fatime i pokucao na vrata. Iznutra je izašao Predvodnik svetova, sijajući nurom kao sunce. Čim je ugledao Poslanika, seljak ga je preklinjao: „Poverovao sam, ti si Allahov Resul! Kajem se zbog onoga što sam uradio, oprosti mi, ja Resulallah!“ Kada ga je naš voljeni Poslanik upitao: „Zašto si odsekao ruku?“, seljak je rekao: „Zato što sam se stideo da nosim ovu ruku koja je udarila mubarek lice koje je poverovalo u tebe!.. Neka ti je moja duša žrtva, ja Resulallah!“ Naš voljeni Poslanik, more milosti, uzeo je od seljaka odsečenu ruku i, rekavši „Bismillahir-rahmanir-rahim“, prislonio je uz zglob iz koga je tekla krv. Allahovom dozvolom, kao mudžiza Poslanika, ruka je postala onakva kakva je bila. Allah teala je kadar na sve, Njegova moć seže do svega.

„Gospodaru moj! Ovo je moj stric, brat moga oca. A ovo je moj ehl-i bejt. Kao što sam ih pokrio ovim svojim pokrivačem, tako ih i Ti pokrij i zaštiti od džehennemske vatre!“ Hadis-i šerif