TEVESSUL POSLANIKOM

Poslanikom se uvek – i pre nego što je stvoren, i pošto je stvoren, i za njegovog ovosvetskog života, i posle njegove smrti, u svetu berzaha (kabura) – činio tevessul1; činiće se i na Sudnjem danu, posle oživljenja, na polju Arasat i u džennetu. Vesila je sve što je Allah teala učinio uzrokom približavanja Njemu i ispunjenja potreba. Tevessul Resul-i ekremom, to jest učiniti Resulullaha vesilom kod Allaha teala i tražiti njegovu pomoć i šefaat, dozvoljen je (džaiz). To je od onoga što su činili selef-i salihin (ashabi, tabiini i teba-i tabiin), učenjaci i ostali muslimani. Niko od muslimana to nije smatrao ružnim. Do sada se nije naišlo ni na koga ko to ne prihvata, osim na ljude iskrivljenog verovanja. Otac ljudi, Adem alejhisselam, kada je spušten na zemlju, učinio je Poslanika vesilom. Naš voljeni Poslanik to je u jednom svom hadis-i šerifu ispričao ovako: „Kada je Adem (alejhisselam) zbog svoje greške izveden iz dženneta, rekao je: ‚Gospodaru moj! Oprosti mi radi Muhammedove časti.‘ Allah teala je rekao: ‚O Ademe! Kako si saznao za Muhammeda? Ja ga još nisam stvorio.‘ Adem (alejhisselam) je rekao: ‚Gospodaru moj! Kada si me stvorio i udahnuo mi dušu, otvorio sam oči, pogledao i video da je na ivici Arša napisano „La ilahe illallah, Muhammedun Resulullah“. Onaj čije ime voliš uz Svoje ime – to je on.‘ Allah teala je rekao: ‚Rekao si istinu, o Ademe! Od Mojih stvorenja njega najviše volim. Pošto si tražio oprost radi njegove časti, oprostio sam ti.‘“2 Po jednom predanju, On je rekao: „On je poslanik koji će doći iz tvog potomstva. Da njega nisam stvorio, ne bih stvorio ni tebe ni tvoje potomstvo. Pošto si njega uzeo za posrednika u šefaatu, oprostio sam ti i pomilovao te.“3

O tome ima hiljade primera. Nekoliko od njih navodi se u nastavku. Jedan čovek, slep na oba oka, zatražio je od Resulullaha da uputi dovu da mu se oči otvore. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Ako hoćeš, uputiću dovu. Ali ako se strpiš i podneseš, bolje ti je.“ Čovek je rekao: „Nemam više snage da trpim. Preklinjem Vas da uputite dovu.“ Na to mu je Poslanik rekao: „Onda uzmi abdest i prouči ovu dovu!“

„Allahumme inni es’eluke ve etevedždžehu ilejke bi Nebijjike Muhammedin Nebijjir-rahme. Ja Muhammed! Inni etevedždžehu bike ila Rabbi fi hadžeti hazihi, li-tukda li. Allahumme šeffi’hu fijje.“

Hadiski učenjak imam Nesai saopštava da je, kada je taj čovek proučio ovu dovu, Allah teala primio dovu i da su mu se oči otvorile. Hazreti Osman ibn Hanif priča sledeći događaj o uzimanju Resulullaha za vesilu: „Dok je Osman ibn Affan bio halifa, jedan čovek koji je imao veliku nevolju požalio mi se, jer se stideo da izađe pred halifu. Rekao sam mu: ‚Odmah uzmi abdest! Idi u Mesdžid-i seadet! Prouči dovu koja je gore navedena i kaži šta želiš.‘ Siromah je, pošto je proučio dovu, otišao tamo gde je bio halifa i uveden je pred njega. Halifa ga je posadio na svoju sedžadu, saslušao njegovu nevolju i ispunio mu molbu. Kada je siromah video da mu je posao odjednom urađen, obradovan je došao k meni. Rekao je: ‚Neka je Allah teala zadovoljan tobom! Da nisi ti rekao halifi, ne bih se oslobodio nevolje.‘ Mislio je da sam ja razgovarao sa halifom.“

„(O Ademe!) On je poslanik koji će doći iz tvog potomstva. Da njega nisam stvorio, ne bih stvorio ni tebe ni tvoje potomstvo. Pošto si njega uzeo za posrednika u šefaatu, oprostio sam ti i pomilovao te“ Hadis-i kudsi

Dok je hazreti Omer bio halifa, nastupila je jednom suša. Bilal ibn Haris, jedan od ashab-i kirama, otišao je do Resulullahovog turbeta i rekao: „Ja Resulallah! Tvoj ummet samo što ne umre od gladi. Preklinjem te da budeš vesila da padne kiša.“ Resulullah mu se te noći ukazao u snu i rekao: „Idi halifi! Prenesi mu moj selam! Neka izađe na dovu za kišu!“ Kada je hazreti Omer izašao na dovu za kišu, počela je da pada kiša. Allah teala prima dove radi onih koje voli. Allah teala je objavio da veoma voli Muhammeda alejhisselam. Zato, ako neko uputi dovu govoreći: „Allahumme inni es’eluke bi-džahi Nebijjikel-Mustafa“, njegova dova neće biti odbijena. Ipak, nije u skladu sa edebom uzimati Resulullaha za vesilu radi sitnih ovosvetskih poslova. Burhaneddin Ibrahim Maliki rekao je: „Jedan veoma gladan siromah došao je do Hudžre-i seadeta i rekao: ‚Ja Resulallah! Gladan sam.‘ Malo zatim neko je došao, odveo siromaha svojoj kući i nahranio ga. Kada je siromah rekao da mu je dova primljena, taj čovek je rekao: ‚Brate moj! Ostavio si porodicu i, podnoseći tegobe dalekih puteva, došao da posetiš Resulullaha. Priliči li izaći pred Resulullaha radi zalogaja hleba? U tom uzvišenom prisustvu trebalo je da tražiš džennet i večne blagodati! Ono što se ovde traži Allah teala ne odbija.‘ Oni koji budu počašćeni posetom Resulullahu treba da upute dovu da im on na Sudnjem danu učini šefaat.“ Jednog dana imam Ebu Bekr Mukri sedeo je u Mesdžid-i seadetu sa imamom Tabaranijem i Ebuš-Šejhom. Pošto već nekoliko dana ništa nisu jeli, bili su veoma gladni. Imam Ebu Bekr više nije mogao da izdrži i rekao je: „Gladan sam, ja Resulallah!“ i povukao se u jedan kut. Jedan sejjid došao je sa dvojicom slugu i rekao: „Braćo moja! Tražili ste pomoć od mog dede Resulullaha zbog gladi. On mi je naredio da vas nahranim.“ Zajedno su pojeli ono što je doneo. Ostatak im je ostavio i otišao. Jedan od islamskih učenjaka, Ebu Abdullah ibn Nu’man Merrakuši Tilimsani (683. / 1284. godine nove ere), u svojoj dragocenoj knjizi „Misbahuz-zulam“ opširno piše o stotinama muslimana koji su, uzimajući Resulullaha za vesilu, postigli svoje želje, i o njihovim dovama. Jedan od onih koji su, uzimajući Resulullaha za vesilu, postigli svoje želje jeste Muhammed ibn Munkedir. On priča: „Jedan čovek ostavio je mom ocu osamdeset zlatnika i otišao u džihad. Rekao je: ‚Čuvaj ih! Možeš pomoći i onome ko je u velikoj nevolji.‘ U Medini je nastupila glad. Moj otac je sve zlatnike podelio onima koji su gladovali. Vlasnik zlatnika došao je i zatražio ih. Moj otac je rekao: ‚Dođi sutra uveče.‘ Otišao je do Hudžre-i seadeta i do zore preklinjao Resulullaha. U ponoć je došao jedan čovek i rekao: ‚Pruži ruku!‘ Dao mu je kesu zlatnika i nestao. Moj otac je kod kuće prebrojao zlatnike i, videvši da ih je osamdeset, obradovan ih je odmah dao vlasniku.“

Hazreti Ebu Abdullah Tilimsani u ovoj knjizi priča i jedan događaj koji mu se desio:

„Godine 637. (1239. godine nove ere) krenuli smo iz tvrđave Sader sa jednim odabranim društvom. S nama je bio jedan čovek koji nam je bio vodič. Pošto smo neko vreme išli, nestalo nam je vode. Počeli smo da tražimo vodu. I ja sam u međuvremenu otišao da obavim nuždu. Tada me je silno savladao san. ‚Ionako će me probuditi kad budu polazili‘, rekao sam i spustio glavu na zemlju.

Kada sam se probudio, našao sam se sasvim sam usred pustinje. Prijatelji su me zaboravili i otišli. Od samoće me je obuzeo veliki strah. Počeo sam da hodam po pustinji levo i desno. Nisam znao gde sam ni kuda treba da idem. Svuda je bio ravan pesak. Malo zatim pao je mrak. Od karavana s kojim smo putovali nije bilo ni traga. Bio sam sasvim sam u noćnoj tami. Strah mi je još više porastao. Uznemiren, počeo sam da hodam još brže. Pošto sam neko vreme išao, veoma žedan, umoran i iscrpljen, pao sam na zemlju. Već sam bio izgubio nadu u život i počeo da osećam da mi se smrt približava. Bio sam u neopisivom bolu, patnja i jad dosegli su vrhunac. Odjednom mi je nešto palo na pamet. U noćnoj tami, skupivši svu snagu, iskreno i s ihlasom, još jednom sam poslednji put zastenjao: ‚Ja Resulallah! Pomozi! Tražim od tebe da mi, s dozvolom Allaha teala, pomogneš!‘ Čim sam to izgovorio, čuo sam da me neko zove. Kada sam pogledao na stranu odakle je dolazio glas, video sam da me u noćnoj tami zove neko koga dotad nikada nisam video, obučen u snežnobelu odeću, koji je oko sebe rasipao svetlost. Prišao mi je i uzeo me za ruku. U tom trenutku nestali su sav moj umor i žeđ. Kao da sam se ponovo rodio. Srce mi se odjednom privilo uz njega. Neko vreme išli smo držeći se za ruke. Osetio sam da proživljavam jedan od najslađih trenutaka svog života. Kada smo prešli jedno peščano brdo, ugledao sam svetla karavana s kojim sam putovao i čuo glasove svojih prijatelja. Približili smo im se. Životinja koju sam jahao išla je za njima na samom kraju. Odjednom je došla i stala preda mnom. Kada sam ugledao svoju jahaću životinju pred sobom, povikao sam od radosti. Kada sam povikao, onaj koji je došao sa mnom izvukao je svoju ruku iz moje. Zatim me je uzeo za ruku i popeo na moju jahaću životinju. A zatim je rekao: ‚Mi ne vraćamo praznih ruku onoga ko od nas nešto traži i moli za pomoć‘, okrenuo se i otišao. Tada sam shvatio da je to bio Resulullah. Dok se vraćao i odlazio, videlo se kako se nur koji je rasipao oko sebe u noćnoj tami diže prema nebu. Kada mi je nestao iz vida, odjednom sam došao k sebi. ‚Kako to da nisam poljubio ruke i noge Resulullahu!‘ – jadao sam se, ali bilo je kasno, prilika je prošla.“ Ebul-Hajr Akta ostao je u Medini pet dana gladan. Došao je do Hudžre-i seadeta i nazvao selam Resulullahu. Rekao je da je gladan. Povukao se na jednu stranu i zaspao. U snu je video da je došao Resulullah. S njegove desne strane bio je Ebu Bekr Siddik, s leve Omerul-Faruk, a ispred njega Alijjul-Murteza.

Hazreti Alija je došao i rekao: „O Ebul-Hajre! Ustani, što ležiš? Resulullah dolazi!“ Odmah je ustao. Resulullah je došao i dao mu veliki hleb. Ebul-Hajr kaže: „Pošto sam bio veoma gladan, odmah sam počeo da jedem. Kada sam pojeo polovinu, probudio sam se. Drugu polovinu našao sam u ruci.“

„Ko pretrpi neku štetu, neka uzme besprekoran abdest i klanja dva rekata namaza! Zatim neka kaže: ‚Gospodaru moj! Od Tebe tražim. Tebe preklinjem uzimajući za vesilu Tvog Poslanika Muhammeda alejhisselam, koji je milost svetovima. Ja Muhammed! Tebe uzimam za vesilu kod svog Gospodara da mi primi molbu. Gospodaru moj! Učini da on za mene učini šefaat!’“ Hadis-i šerif

Takođe se u knjizi „Misbahuz-zulam“ priča: Ahmed ibn Muhammed Sufi kaže: „U pustinjama Hidžaza nestalo mi je svega što sam imao. Došao sam u Medinu. Kod Hudžre-i seadeta nazvao sam selam Resulullahu. Seo sam na jednu stranu i zaspao. Ukazao mi se Resulullah i rekao: ‚Jesi li došao, Ahmede? Otvori šaku!‘ Napunio mi je šaku zlatnicima. Probudio sam se. Ruke su mi bile pune zlata.“ I imam Semhudi u svojoj knjizi „Istorija Medine“ priča jedan događaj koji mu se desio: „Ispao mi je ključ od vrata. Nisam mogao da ga nađem. Došao sam pred Hudžre-i seadet i rekao: ‚Ja Resulallah! Izgubio sam ključ, ne mogu da uđem u kuću!‘ U tom trenutku došlo je jedno dete. Pokazujući ključ u ruci, reklo je: ‚Našao sam ovo. Da nije možda vaše?’“

Kilisli Mustafa Iški-efendija u knjizi istorije „Mevârid-i Mecîdiyye“ kaže: „U Mekki sam živeo dvadeset godina. Skupio sam šezdeset zlatnika i 1247. godine (1831. godine nove ere) sa ženom i decom došao u Medinu. Novac nam je nestao na putu. Odseo sam kao gost kod jednog poznanika i došao do Hudžre-i seadeta. Zatražio sam pomoć od Resulullaha. Posle tri dana u kuću u kojoj smo boravili došao je jedan beg i rekao da mi je unajmio kuću. Preneo je moje stvari onamo. Platio je kiriju za godinu dana. Posle nekoliko meseci razboleo sam se i mesec dana ležao. U kući nije ostalo ništa ni za jelo ni za prodaju. Uz pomoć žene popeo sam se na krov, naspram Resulullahovog turbeta, u nameri da kažem svoju nevolju i zatražim pomoć. Kada sam podigao ruke, stideo sam se da tražim ovosvetsko. Nisam mogao ništa da kažem. Sišao sam u svoju sobu. Sutradan je došao neko i rekao: ‚Taj i taj efendija poslao ti je na poklon ove zlatnike.‘ Uzeo sam kesu. Iako nam se život popravio, nisam mogao da se oslobodim bolesti. Uz tuđu pomoć došao sam pred Hudžre-i seadet i zatražio od Resulullaha izlečenje. Izašao sam iz mesdžida i, ne tražeći ni od koga pomoć, peške otišao kući. Kada sam ulazio u kuću, od bolesti nije ostalo ni traga. Da me ne bi urekli, nekoliko dana sam izlazio na ulicu oslanjajući se na štap. Ali novac je nestao. Ostavivši porodicu u mraku, došao sam u Mesdžid-i Nebevi. Posle jacija-namaza rekao sam Resulullahu svoju nevolju. Na putu mi je prišao čovek koga nisam poznavao i dao mi u ruku kesu. U njoj je bilo četrdeset devet zlatnika, svaki od po devet groša. Kupio sam sveće i potrebne stvari i došao kući.“

U drugom tomu prevoda knjige „Şakâyık-i Nu’mâniyye“ kaže se: Prvom šejhul-islamu osmanske države i obnovitelju (mudžeddidu) svoga vremena, velikom islamskom učenjaku Mevlani Šemseddinu Muhammedu ibn Hamzi Fenariju, na oči je pala mrena i prestao je da vidi. Jedne noći, kada mu je Resulullah rekao: „Učini tefsir sure Taha!“, on je rekao: „Kao što nemam snage da u Vašem uzvišenom prisustvu tumačim Kur’an-i kerim, tako ni oči moje ne vide.“ Resulullah, lekar poslanika, izvadio je iz svoje mubarek hirke komadić pamuka, nakvasio ga svojom mubarek pljuvačkom i stavio na njegove oči. Molla Fenari se probudio, našao pamuk na očima i, kada ga je skinuo, počeo je da vidi. Zahvalio je i odao hamd Allahu teala. Sačuvao je pamučne niti i oporučio da mu se, kada umre, stave na oči. Kada je 834. godine (1431. godine nove ere) preselio na ahiret u Bursi, izvršili su njegovu oporuku.

Abbasidski halifa Ebu Džafer Mansur razgovarao je u Mesdžid-i Nebevi sa imamom Malikom. Imam Malik je rekao: „O Mansure! Ovo je Mesdžid-i seadet! Govori tiho! Hakk teala je u suri Hudžurat, po značenju: ‚Ne dižite svoje glasove iznad glasa Resulullaha!‘4 ukorio jednu skupinu. A ajet-i kerimom ‚Oni koji u prisustvu Resulullaha tiho govore…‘5 pohvalio je one koji govore tiho. Poštovati Resulullaha posle njegove smrti isto je kao poštovati ga za života.“ Mansur je oborio glavu i upitao: „O Ebu Abdullahe! Da li treba stati okrenut prema kibli ili prema Kabr-i seadetu?“ Hazreti imam Malik je rekao: „Ne okreći lice od Resulullaha! Taj uzvišeni Poslanik (sallallahu teala alejhi ve sellem), koji će na Sudnjem danu činiti šefaat, biće na Sudnjem danu vesila za spas i tebe i tvog oca Adema alejhisselam. Treba da se okreneš prema Kabr-i seadetu, da se uhvatiš za mubarek dušu Resulullaha i tražiš šefaat. U 64. ajet-i kerimu sure Nisa rečeno je, po značenju:

‚Kada bi oni koji su učinili zulum svojim nefsima (sebi naudili) došli tebi i zamolili Allaha teala za oprost, i kada bi i Moj Resul tražio oprost za njih, našli bi da Allah teala prima pokajanje i da je milostiv.‘ Ovaj ajet-i kerim obećava da će se primiti pokajanje onih koji Resulullaha uzmu za vesilu.“ Na to je Mansur ustao sa svog mesta, stao pred Hudžre-i seadet i počeo da preklinje: „Gospodaru moj! U ovom ajet-i kerimu obećao si da ćeš primiti pokajanje onih koji Tvog Resula uzmu za vesilu. I ja sam došao u uzvišeno prisustvo Tvog uzvišenog Poslanika i tražim od Tebe oprost. Kao Svoje robove koji su za njegovog života tražili oprost i kojima si oprostio, oprosti i meni! Gospodaru moj! Preklinjem Te uzimajući za vesilu Tvog uzvišenog Poslanika, koji je Nebijjur-rahme (poslanik milosti). O Muhammede alejhisselam, najviši među poslanicima! Čineći tevessul tobom, preklinjao sam svog Gospodara. Gospodaru moj! Učini da mi taj uzvišeni Poslanik učini šefaat!“ Stojeći leđima okrenut kibli, a licem prema prozoru Muvadžehe-i seadet, uputio je dovu. Minber-i Nebevi ostao mu je s leve strane. Savet koji je imam Malik dao halifi Mansuru pokazuje da oni koji upućuju dovu pred Hudžre-i seadetom moraju biti veoma budni. Rečeno je da nije ispravno da oni koji neće moći da pokažu edeb i poštovanje primereno tom mestu dugo ostaju u Medine-i munevveri. Jedan seljak iz Anadolije živeo je mnogo godina u Medine-i munevveri, oženio se i stupio u određenu službu u Hudžre-i seadetu. Jednog dana razboleo se od groznice i poželeo je ajrana. Kroz srce mu je prošla misao: „Da sam u svom selu, dao bih da mi od jogurta naprave ajran i pio bih ga.“ Te noći Resulullah se ukazao u snu Šejhul-harem-efendiji i naredio da se posao tog čoveka da nekom drugom. Kada je Šejhul-harem rekao: „Ja Resulallah! Tu službu obavlja taj i taj iz tvog ummeta“, on je rekao: „Reci tom čoveku! Neka ide u svoje selo i pije ajran!..“ Sutradan, kada mu je ta naredba saopštena, seljak je rekao: „Drage volje!“ i otišao u svoj kraj.

„Kada bi oni koji su učinili zulum svojim nefsima došli tebi i zamolili Allaha teala za oprost, i kada bi i Moj Resul tražio oprost za njih, našli bi da Allah teala prima pokajanje i da je milostiv“ Nisa: 64

Ako je jedna jedina misao koja prođe kroz srce nanela toliku štetu, odatle treba shvatiti kakva bi velika šteta bila – Allah sačuvao – od neprikladne reči, makar izrečene i u šali, ili od postupka koji nije u skladu sa edebom.

Ti si iman u srcu vernika koji te voli,
Tuge mu nema, ti si lek njegovom bolu,
Tvoj šefaat on čeka, ti si ferman srca njegova,
Ko se pomoći nada, stići će je, zaista, ja Resulallah.