POHOD NA TEBUK

Tebuk je poznato mesto između Medine-i munevvere i grada Damaska. Neki su rekli da je to ime jednog izvora. Pošto je ovaj pohod bio poslednji pohod Poslanika, nazvali su ga „pohod na Tebuk“. Naziva se i „Fadiha“, jer su se u toj borbi munafici osramotili. Naziva se i „Džejšul-usre“. U tom pohodu muslimani su podneli velike muke. Osim toga, put je bio dalek, a vreme veoma vruće. Neprijateljskih vojnika bilo je mnogo i bili su jaki. Bilo je vreme gladi. Po deset ljudi jahalo je, na smenu, jednu kamilu. Većina vojnika mesec dana nije jela ništa osim hurmi. Ponekad su jeli prženi ječam. Ponekad ni njega nisu mogli da nađu. Na pohod na Tebuk krenulo se devete godine po hidžri, u mesecu redžebu, u četvrtak.

Te devete godine, kada se islam brzo širio Arabijskim poluostrvom, Arapi hrišćani pisali su vizantijskom caru Irakliju, koji je zavideo „Islamskoj državi“ i hteo da spreči njen rast. Napisali su: „Onaj čovek koji se pojavio tvrdeći da je poslanik umro je. Muslimani su sada u gladi i oskudici. Ako hoćeš da ih obratiš u svoju veru, sada je pravo vreme.“ Posle tog pisma Iraklije je poslao vojsku od četrdeset hiljada ljudi pod zapovedništvom Kubada da se bori s muslimanima. Kada je to čuo, Ponos vasione okupio je svoje ashabe i naredio im da se spreme za borbu. Pošto je te godine bila suša, ashabi su bili u velikoj materijalnoj oskudici. Samo je stanje onih koji su se bavili trgovinom bilo nešto bolje. Islamskih vojnika bilo je veoma mnogo. Hrane i ratne opreme bilo je malo. Predstojale su muke. Poslanik je poželeo da ashabi imovinom pomognu opremanje vojnika koji će učestvovati u borbi. Ta želja Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) pokrenula je ashabe. Svako je donosio šta god je imao i nastojao da se imetkom i životom spremi za džihad.

Hazreti Ebu Bekr, Poslanikov drug iz pećine, doneo je sav svoj imetak. Kada ga je Resul-i ekrem upitao: „Šta si ostavio svojoj porodici, o Ebu Bekre?“, on je odgovorio: „Ostavio sam Allaha teala i Njegovog Resula.“ Hazreti Omer doneo je kao pomoć polovinu svog imetka. Poslanik je i njega upitao: „Šta si ostavio svojoj porodici, o Omere?“ On je odgovorio: „Ostavio sam koliko sam doneo.“ Poslanik je rekao: „Razlika među vama dvojicom ista je kao razlika među vašim rečima.“ Na to je hazreti Omer odao priznanje hazreti Ebu Bekru rečima: „Neka su ti žrtva i majka i otac, o Ebu Bekre! U svim trkama na putu dobra ti me prestižeš. Sada sam dobro shvatio da te ni u čemu neću moći prestići.“1 Ashab-i kiram nastojali su da pomognu koliko su mogli. Ali munafici su im se rugali govoreći: „Vi dajete da biste se pokazali.“ Poslanik je rekao: „Ko danas da sadaku, njegova sadaka će na Sudnjem danu kod Allaha teala svedočiti u njegovu korist.“ Posle tih mubarek reči Poslanika vernici su počeli da pomažu još više. Hazreti Osman ibn Affan opremio je polovinu vojske.2 Osman Zinnurejn (radijallahu anhu) dao je toj vojsci devet stotina pedeset kamila s njihovom opremom i pedeset konja, snosio je troškove opreme njihovih jahača, a poslao je još i deset hiljada dinara, odnosno sedam stotina rukja zlata.3 Tako je među muslimanima najviše pomogao. Hazreti Osman je potrebe vojske podmirio tako potpuno da nije zaboravio ni veliku iglu kojom bi se krpile mešine za vodu. Posle te njegove pomoći Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Od danas pa nadalje Osmanu se greh neće zapisivati.“4 A jedan od ashaba čije je materijalno stanje bilo veoma loše, da bi stekao sevap pomaganja džihadu, te noći do jutra vukao je vodu u jednom voćnjaku hurmi, doneo Poslaniku hurme koje je zaradio i rekao: „Ja Resulallah! Da bih stekao zadovoljstvo svoga Gospodara, doneo sam ono što sam imao u ruci. Primite to.“

„O Omere! Razlika među vama dvojicom (tobom i Ebu Bekrom) ista je kao razlika među vašim rečima“ Hadis-i šerif

Dok su muslimani muškarci pomagali koliko su mogli, i žene su na tom putu kako valja izvršavale dužnost koja je na njih spadala. Kada su se spremali za pohod na Tebuk, muslimani su prolazili kroz veoma teško vreme. Glad je bila toliko žestoka da su mnogi od ashab-i kirama, kojima ništa nije ostalo u rukama, dolazili pred Resulullaha i govorili: „Ja Resulallah! Ostali smo pešaci! Nemamo ni šta da jedemo! Želimo da se u ovoj gazi ne odvojimo od Vas i da steknemo sevap džihada.“ Naš voljeni Poslanik im je s tugom saopštavao da mu nije ostalo ništa na šta bi ih posadio. Jednom su Salim ibn Umejr, Abdullah ibn Mugaffel, Ebu Lejla Mazini, Ulba ibn Zejd, Amr ibn Humam, Heremi ibn Abdullah i Irbad ibn Sarija došli pred našeg voljenog Poslanika s istom molbom. Kada im je Poslanik s velikom tugom rekao: „Ne nalazim ništa na šta bih vas posadio“, oni su zaplakali od tuge što će ostati odvojeni od Poslanika i što ne mogu da učestvuju u džihadu. Na to je Allah teala poslao ovaj ajet-i kerim, u kojem je, po značenju, rečeno: „(O Moj Resule!) Kada su ti došli (da bi učestvovali u džihadu), ti si im rekao: ‚Nemam ništa na šta bih vas posadio.‘ Pošto nisu imali šta da na tom putu potroše (i zato što ne mogu da učestvuju u borbi), vratili su se lijući suze od tuge. Na njima nema nikakve odgovornosti (greha).“5 Na kraju su i njih opremili za gazu hazreti Abbas i hazreti Osman. Kada su pripreme bile završene, Poslanik je okupio vojsku u Senijjetul-Veda. Onih koji nisu učestvovali u gazi bilo je toliko malo da kao da ih nije ni bilo. Kada je okupio vojsku i odlučio da krene, Resul-i ekrem je u Medini kao svog zamenika ostavio Muhammeda ibn Meslemu.6 Pred polazak na pohod Poslanik je rekao: „Ponesite sa sobom više obuće. Dok god imate rezervnu obuću, nećete trpeti muke.“

Kada je vojska krenula, prvak munafika Abdullah ibn Ubejj izgovorio je neosnovane reči da bi uplašio muslimane. Čak je govorio: „Kunem se, kao da njega i njegove ashabe već vidim povezane konopcima, dvojicu po dvojicu…“ Ali ashab-i kiram se na te reči nimalo nisu obazirali, a njihova želja da učestvuju u džihadu rasla je iz dana u dan. Videvši to, munafici su pucali od besa. Kada je trebalo da krene iz Senijjetul-Veda na Tebuk, Resulullah je dao da se razviju barjaci vojske (zastave i stegovi). Veliki barjak dao je hazreti Ebu Bekru, a jedan barjak hazreti Zubejru ibn Avvamu. Barjak plemena Evs dao je Usejdu ibn Hudajru, a barjak plemena Hazredž Ebu Dudžani.7 Broj ashab-i kirama pod zapovedništvom Poslanika bio je trideset hiljada, od kojih deset hiljada konjanika. Za zapovednika desnog krila određen je hazreti Talha ibn Ubejdullah, a levog hazreti Abdurrahman ibn Avf.8 Slavni ashabi krenuli su po veoma velikoj vrućini, pod zapovedništvom svoga Poslanika. Pošto im je na čelu bio Habib Allaha teala, ni to što nisu imali hrane i pića nije moglo da ih odvrati s puta, niti su ih mogli uplašiti daljina puta i mnoštvo neprijateljskih vojnika. S takvim vođom mogli su poći bilo kuda. Naš voljeni Poslanik i junački ashabi na svakom konaku bi se neko vreme odmorili, pa bi opet nastavili put. Njihov osmi konak bio je Hidžr, gde je uništen narod Saliha alejhisselam. Pošto nisu poslušali naredbu svog poslanika, Allah teala ih je uništio jednom snažnom sajhom, to jest krikom. Sultan vasione rekao je svojim ashabima: „Ove noći duvaće jaka oluja iz suprotnog pravca. Neka niko ne ustaje ako uz njega nema druga. Neka svako veže koleno svoje kamile. Ovo je mesto na koje je spuštena kazna. Neka niko ne pije ovu vodu i neka njome ne uzima abdest!…“ Svi su poslušali tu naredbu. Jaka oluja koja se digla noću počela je da prevrće sve naokolo. Jedan čovek koji nije vezao svoju kamilu ustao je sam da je traži, pa ga je oluja zahvatila i bacila u podnožje brda Tajj. Jedan drugi morao je hitno da obavi nuždu. Na mestu na koje je zbog toga otišao oboleo je od bolesti zvane hunnak (magareći kašalj). Dovovom Poslanika ponovo je ozdravio.

Tog jutra u posudama za vodu nije ostalo ni kapi vode. Svi su bili na umoru od žeđi. Munafici su to smatrali zgodnom prilikom i pokušali da izazovu smutnju govoreći: „Da je Muhammed zaista poslanik, uputio bi dovu i dao bi da padne kiša.“

Kada je stanje izloženo Predvodniku svetova, podigao je svoje mubarek ruke i preklinjao Allaha teala da podari kišu. Po vrelom i vedrom vremenu odmah su se pojavili kišni oblaci. Počela je jaka kiša. Svako je napunio svoje posude, uzeo abdest i napojio životinje. Kada je kiša prestala i oblaci se razišli, videlo se da je kiša pala samo na vojsku.

„Ko danas da sadaku, njegova sadaka će na Sudnjem danu kod Allaha teala svedočiti u njegovu korist“ Hadis-i šerif

Pohod na Tebuk

Naš voljeni Poslanik i ashabi doneli su tekbir. Doneli su hamd Allahu teala. A munaficima su rekli: „Sada vam više nije ostao nikakav izgovor. Poverujte u Allaha teala i Njegovog Resula i budite dobri muslimani!…“ Ali bestidni munafici odgovorili su: „Pa šta je bilo?… Jedan oblak je, prolazeći, pustio kišu i otišao!…“ I glad je došla do krajnje granice: spali su na to da dvojica dele jednu hurmu. Uprkos žestokoj vrućini, gladi i žeđi koju su trpeli, približili su se Tebuku. Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Inšallah, sutra ćete u vreme duhe (prepodne) stići do izvora Tebuk. Dok ja ne dođem, ne pružajte ruku prema toj vodi.“ Sutradan su stigli tamo. Vode u izvoru bilo je prilično malo. Naš voljeni Poslanik dao je da se malo te vode sipa u jednu posudu, stavio u nju svoju mubarek ruku i uputio dovu. Zatim su vodu izlili nazad u izvor. Voda je u trenu nabujala i umnožila se. Iako je iz nje pila islamska vojska od trideset hiljada ljudi, nimalo se nije smanjila. Kasnije se tom vodom, koja je bila mudžiza Ponosa vasione, natopila sva okolina. Taj kraj je postao sasvim zelena ravnica i prelivao se od bereketa. Kada je Resul-i ekrem sa svojim slavnim ashabima stigao u Tebuk, pred sobom nisu našli vizantijske vojske sastavljene od Vizantinaca i od pokrštenih arapskih plemena kao što su Amila, Lahm i Džuzam. Kod Mute je vizantijska vojska od stotinu hiljada ljudi bila poražena od tri hiljade mudžahida. A sada je protiv njih stajalo trideset hiljada mudžahida, a zapovednik im je bio Predvodnik vasione. Kada su Vizantinci čuli da naš voljeni Poslanik dolazi okupivši svoje junačke ashabe, svaki od njih tražio je gde da pobegne.

Resulullah se posavetovao sa svojim ashabima i nije išao dalje od Tebuka. U to vreme neka plemena i države koje su bile u tom kraju čule su da je stigla islamska vojska. Od straha su poslali Poslaniku svoja izaslanstva i zatražili aman uz obavezu da plaćaju džizju. Poslanik im je ukazao milost i prihvatio njihove predloge; sa svakim od njih posebno su zapisane odredbe ugovora i rečeno im je da su bezbedni.

Server-i kainat (alejhi efdalus-salavat) čekao je neprijatelja blizu dvadeset dana. U Tebuku je s ashab-i kiramom vodio mnoge razgovore (sohbete) i prao im srca u moru nura. Iz svog mubarek srca izlivao je u njihova srca fejz i berekete što su iz njega kuljali. U jednom od svojih sohbeta, kojima nema ravnih, rekao je: „Da vam kažem ko je najbolji i najčasniji među ljudima?“ Ashab-i kiram su rekli: „Kažite, ja Resulallah!“

Na to je rekao: „Najbolji među ljudima je onaj ko do poslednjeg daha radi na Allahovom putu, na leđima svoga konja ili svoje kamile, ili na svojim dvema nogama. A najgori među ljudima je obesni čovek koji čita Knjigu Allaha teala, a od nje nema nikakve koristi.“

A jednom čoveku koji ga je pitao o šehidstvu rekao je: „Kunem se Allahom teala, u čijoj je ruci moje postojanje, šehidi će na Sudnjem danu doći sa sabljama okačenim o vrat. Sedeće na minberima od nura.“9

U ovoj gazi viđene su mnoge mudžize Poslanika. Tako, kada su se spremali da se iz Tebuka vrate u Medinu, ashabi, koji su od gladi došli u stanje da više nisu mogli izdržati, izložili su Poslaniku svoje stanje. Resulullah je dao da se njihova preostala hrana skupi na jednu kožnu prostirku. Jedva je napunila jedan mali lonac. Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) obnovio je abdest i klanjao dva rekata namaza. Podigavši mubarek ruke, uputio je dovu da hrana bude bereketna. Zatim je naredio ashabima da donesu svoje posude. U velikoj vojsci napunjene su sve posude, tako da nijedna nije ostala prazna. Osim toga, iako su svi mudžahidi jeli dok se nisu zasitili, videlo se da se hrana na prostirci nimalo nije smanjila.

„Inšallah, sutra ćete u vreme duhe (prepodne) stići do izvora Tebuk. Dok ja ne dođem, ne pružajte ruku prema toj vodi“ Hadis-i šerif