BITKA NA HUNEJNU
Hunejn je dolina između Mekke i Taifa. Ova bitka se naziva i „pohod na Hevazin“. Kada je Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) izašao iz Medine s namerom da osvoji Mekku, dva velika plemena koja su živela u okolini Mekke, Hevazin i Sekif, misleći da muslimani kreću na njih, počela su da se spremaju za borbu. Kada su saznali da je Predvodnik svetova došao da osvoji Mekku, malo su odahnuli, ali su, s mišlju: „Posle Kurejšija red će svakako doći na nas“, ubrzali svoje pripreme. Osim toga, rekli su: „Kunemo se, muslimani se još nisu susreli s narodom koji se dobro bori. Pre nego što on krene na nas, hajde da mi krenemo na njega i pokažemo mu šta znači ratovati!“ Pod zapovedništvom Malika ibn Avfa, prvaka Hevazina, krenuli su s veoma snažnom vojskom od dvadeset hiljada ljudi. Da bi svojim vojnicima povećali hrabrost i da ne bi pobegli kad im bude teško, poveli su sa sobom sav svoj dragoceni imetak, žene i decu.
Ta vest se brzo čula u Mekki. Ponos vasione poslao je Abdullaha ibn Ebu Hadreda u pleme Hevazin da proveri da li je vest tačna. Hazreti Abdullah je, preobučen, ušao među neprijatelje. Saznao je šta misle i kako nameravaju da postupe i odmah o tome obavestio našeg voljenog Poslanika.
Resul-i ekrem je odmah okupio svoje slavne ashabe. Za namesnika Mekke postavio je dvadesetogodišnjeg hazreti Attaba ibn Esida i brzo krenuo na put. Svojom vojskom od dvanaest hiljada ljudi hteo je da iznenada napadne mušrička plemena Hevazin i Sekif u njihovom logoru. Zastavu mudžahida nosio je hazreti Alija,1 a prethodnicom je zapovedao hazreti Halid ibn Velid.2 Predvodnik svetova stavio je šlem, obukao dva oklopa jedan preko drugog i uzjahao svoju mazgu po imenu Duldul. Jedanaestog dana meseca ševvala stigli su u dolinu Hunejn. Te noći Server-i alem je pregledao svoju vojsku i postavio ju je u bojni poredak. Pošto je kao imam predvodio sabah-namaz, krenuo je napred.
Zapovednik mušrika iskoristio je noć, rasporedio svoju vojsku po obroncima sa obe strane doline Hunejn i postavio zasedu. Hazreti Halid ibn Velid, koji je sa svojim odredima išao napred, ne znajući za zasedu, gonio je konja prema tesnacu. Polumrak svitanja nije dao da se neprijatelj vidi. Odjednom je na mudžahide počelo da pada na hiljade strela. Da bi se spasli od te neočekivane kiše strela, mudžahidi su bili primorani da se povuku.
„Inšallah, sutra će oni (Hevazin i Sekif) biti plen muslimanima“ Hadis-i šerif
Bitka na Hunejnu
U času kad evlije i poslanici u čudu stanu,
Kad svi u strahu zavape: „Nefsi, nefsi!“,
Kad grešnicima od beznađa stanje jadno postane,
S dozvolom za šefaat, opet je tvoj mejdan.
Ti si Ahmed, i Mahmud, i Muhammed, Predvodniče moj,
Ti si nam sultan koga Hakk pomaže, Predvodniče moj.
Şeyh Galib
To naglo povlačenje poremetilo je poredak vojnika koji su dolazili pozadi. Kada su se i oni okrenuli da se povuku, videlo se da se neprijateljski odredi od dvadeset hiljada ljudi kao bujica sručuju u dolinu. Naš voljeni Poslanik sam je jurnuo napred, prema mušricima koji su krenuli u napad. Samo hazreti Abbas, hazreti Ebu Bekr i oko stotinu junačkih ashaba, spremni na smrt, stigli su do Resul-i ekrema. Svojim telima načinili su štit našem voljenom Poslaniku. Hazreti Abbas je držao uzde mazge, a hazreti Sufjan ibn Haris uzengiju, nastojeći da joj smanje brzinu i da spreče Resulullaha da zađe među neprijateljske odrede. Predvodnik svetova, ožalošćen pomišlju da bi Allahova vera mogla nestati, rekao je: „O Abbase! Dovikni im: ‚O Medinci! O ashabi koji ste dali bejat pod drvetom Semura!’“
Hazreti Abbas je bio krupan čovek koji je ulivao strahopoštovanje. Kad bi povikao, glas mu se čuo veoma daleko. Svom snagom je povikao: „O Medinci! O ashabi koji ste pod drvetom Semura dali reč našem Poslaniku, ne razilazite se! Okupite se ovde!“ Čuvši to, ashab-i kiram hteli su da se vrate. Ali njihove životinje bile su se veoma uplašile, pa ih je to sprečavalo da se okrenu. Najzad su morali da uzmu oklop, sablju i koplje i da skoče sa svojih životinja. Brzo su stigli do Resulullaha i upustili se u strahovitu borbu s neprijateljem. Uzvici „Allahu ekber! Allahu ekber!“ potresali su zemlju i nebo, plašili neprijatelja i ulivali mu užas. Ashabi koji su pokazali veliko junaštvo na Bedru, na Uhudu, na Hendeku i u Hajberu, a naročito hazreti Alija, Ebu Dudžana i Zubejr ibn Avvam, borili su se jurišajući iznova i iznova, obarali neprijatelje i potiskivali ih nazad.
Predvodnik svetova pratio je tu borbu koju su njegovi ashabi vodili svim srcem i dušom, a s njegovih mubarek usana čula se dova: „Allahu moj, spusti nam Svoju pomoć. Ti, zaista, ne želiš da oni nas pobede.“ Usred svojih preklinjanja Allahu teala naš voljeni Poslanik uzeo je sa zemlje šaku peska i, rekavši: „Neka im lica pocrne!“, bacio ga na mušrike. Kao mudžiza našeg voljenog Poslanika, nije ostao nijedan neprijateljski vojnik kome pesak nije napunio oči. I meleci su pritekli u pomoć. Poslanik je rekao: „Kunem se Allahom teala, oni su poraženi.“ Mušrici su počeli da se rasipaju, da se okreću i beže. Kad god bi se osvrnuli, videli bi za sobom slavne ashabe i, ostavljajući žene, decu i imetak koje su doveli na bojno polje, bežali su koliko su mogli. Jedan deo begunaca sklonio se u tvrđavu Taif.3 A jedan deo otišao je u Nahlu i Evtas. Na bojnom polju ostavili su sedamdeset mrtvih, šest hiljada zarobljenika i nebrojeno mnogo imetka.
U ovoj bici pobeda je, Allahovom dozvolom, himmetom i bereketom Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem), opet pripala muslimanima. Pala su četiri šehida, a neki ashabi su ranjeni. Kada je čuo da je ranjen i hazreti Halid ibn Velid, naš voljeni Poslanik otišao je do njega, i čim mu je mubarek rukama prešao preko rane, rana je istog trena zarasla.
Serijja na Evtas
Pošto su u bici na Hunejnu bili razbijeni, mušrici Hevazina okupili su se u Evtasu. Resulullah je na Evtas poslao jedan odred pod zapovedništvom Ebu Amira, strica Ebu Muse Ešarija. U Evtasu je opet došlo do žestokih sukoba. Ebu Amir je pao kao šehid. Njegovo mesto zauzeo je hazreti Ebu Musa Ešari i razbio neprijatelja.4 Mudžahidi su se vratili s mnogo zarobljenika i velikim plenom.
„O Abbase! Dovikni im: ‚O Medinci! O ashabi koji ste dali bejat pod drvetom Semura!’“ Hadis-i šerif
Među zarobljenicima bila je i Resulullahova mlečna sestra Šejma. Rekla je: „Ja sam mlečna sestra vašeg Poslanika.“ Nisu joj verovali. Posadili su je na kamilu i odveli pred Resulullaha. Šejma je ispričala do pojedinosti mnogo uspomena iz dana detinjstva. Resul alejhisselam je prostro svoj ogrtač (ridu) na zemlju i na njega posadio svoju mlečnu sestru. I sam je seo i mnogo plakao.5 Upitao je za Halimu-hatun i za Šejminog oca. Rekla je: „Odavno su preminuli.“ Zbog počasti i pažnje koju je doživela, primila je iman.6 Resul alejhisselam je rekao: „Ako hoćeš, ostani kod nas.7 Ovde će ti se ukazati svaka pažnja. A ako hoćeš, poslaćemo te kuda želiš.“ Po hadis-i šerifu „Ljubav prema domovini deo je imana“, Šejma je poželela da se vrati u svoj zavičaj. Zatim ju je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem), darivši joj jednu robinju, tri roba i nešto kamila i ovaca, poslao u njen zavičaj.
Opsada Taifa
Sultan vasione (sallallahu alejhi ve sellem) hteo je da krene i na neprijatelja koji je s Hunejna pobegao u Taif i da dođe do konačnog ishoda. Njihov zapovednik Malik ibn Avf bio je među onima koji su se sklonili u Taif. Ta tvrđava, blizu Mekke, bila je poslednja, ali jedna od najjačih tvrđava kufra. Poslanik je pre hidžre dolazio u Taif i mesec dana savetovao tamošnje ljude. Ali Taifljani su Predvodniku svetova naneli neviđene muke i nasilje. Čak su mu mubarek noge ostavili u krvi. Poslanik je tu, s hazreti Zejdom ibn Harisom, proživeo najtužnije i najbolnije dane svog života.
Naš voljeni Poslanik je, osme godine po hidžri, u mesecu ševvalu, posle bitke na Hunejnu, ostavio plen u Džirani i krenuo na Taif. Hazreti Halida ibn Velida poslao je napred.8 On sam sa svojim slavnim ashabima došao je za njim pred Taif. Pleme Sekif bilo je unapred u svoju jaku tvrđavu smestilo velike zalihe hrane. Kada su videli da dolaze ashab-i kiram, zatvorili su kapije i prešli u odbranu. Mudžahidima koji bi se približili tvrđavi odgovarali su strelama. I borba se tako nastavljala. Taifljani nikako nisu smeli da izađu iz tvrđave i bore se na otvorenom polju, prsa u prsa.
Neki od ashab-i kirama predložili su da se u tvrđavu baca kamenje katapultom. Poslanik je to smatrao dobrim i dao da se naprave katapulti zvani debabe. Njima je dao da se na mušrike baca kamenje i nastavio opsadu. Ashab-i kiram su se trudili svim srcem i dušom, nastojeći da što pre osvoje tvrđavu. Ali tvrđava je bila veoma jaka i to je sprečavalo osvajanje. U međuvremenu je dvanaest ashaba zadobilo stepen šehida. Dok se junački borio, Ebu Sufjan ibn Harb izgubio je jedno oko.9
Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) je rekao: „O Ebu Sufjane! Šta od ovoga hoćeš? Ako želiš, uputiću dovu da ti se oko vrati na svoje mesto. A ako želiš, neka ti Allah teala da oko u džennetu.“ Ebu Sufjan je rekao: „Ja Resulallah! Želim da mi se oko da u džennetu“, i bacio na zemlju oko koje mu je stajalo na dlanu.10 Jedne noći, kad se opsada bližila dvadesetom danu, Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) usnio je kako je jedan petao kljucnuo posudu punu masla koja mu je bila darovana i prosuo maslo na zemlju. Protumačivši to tako da Taif ove godine neće biti osvojen, podigao je opsadu.
Naš voljeni Poslanik, more milosti, pre osam godina, kada su ga Taifljani mučili, meleku koji je rekao: „Ako dozvoliš, sručiću ove planine na njihove glave“, rekao je: „Ja sam poslan kao milost svetovima. Jedino što želim jeste da Allah teala iz kičme ovih mušrika izvede naraštaj koji će činiti ibadet Hakku teala ne pripisujući Mu nikakvog druga.“ A sada je opet pokazao milost i uputio dovu: „Gospodaru moj! Pokaži Sekifu pravi put! Dovedi ih nama.“
Habib-i ekrem je sa svojim ashabima napustio Taif i u prvoj nedelji meseca zulkade došao u Džiranu, gde su bili sakupljeni zarobljenici i plen zadobijeni na Hunejnu. Pored šest hiljada zarobljenika, kao plen je uzeto više od dvadeset hiljada grla krupne i više od četrdeset hiljada grla sitne stoke, kao i nebrojeno mnogo nakita. On ih je podelio mudžahidima koji su na njih imali pravo. Tada se saznalo da jedno izaslanstvo iz plemena Hevazin moli da bude primljeno. Naš voljeni Poslanik ih je primio. Kada je izaslanstvo javilo da je celo pleme Hevazin primilo islam, Predvodnik svetova se veoma obradovao. Na to je odmah oslobodio i vratio zarobljenike koji su njemu pripali. Ashab-i kiram su, sledeći našeg voljenog Poslanika, učinili isto. Jedna milost Resulullaha bila je povod da šest hiljada zarobljenika u trenu zadobije slobodu. Kada je ta vest stigla do Malika ibn Avfa, prvaka plemena Hevazin, koji se bio sklonio u Taif, i on je došao i postao musliman, a Poslanik ga je obasuo darovima.11 Tu više nije bilo šta da se radi. Pošto je tu ostao trinaest dana, Resulullah je u noći uoči srede s nijetom za umru ušao u ihram. Sultan vasione, kao i uvek pobednik, stigao je sa svojim ashabima u Mekku. Obavio je tavaf oko Ka’be-i muazzame i izvršio umru. Attaba ibn Esida postavio je za namesnika Mekke i poverio mu i vođstvo hadža.12
„Ljubav prema domovini deo je imana“ Hadis-i šerif