OSVAJANJE MEKKE

Bila je osma godina po hidžri. Jedna od odredaba ugovora o miru na Hudejbiji glasila je: „Arapska plemena koja su izvan obe strane mogu ući pod zaštitu strane koju hoće; slobodna su da se udruže bilo s muslimanima, bilo s mušricima.“ Prema tome, pleme Huzaa, saveznik Poslanika, stalo je na stranu muslimana, a pleme Beni Bekr na stranu mušrika. Pleme Huzaa i Beni Bekr od davnina su bili neprijatelji i napadali su jedni druge kad god bi im se ukazala prilika. Po miru na Hudejbiji i oni su na neko vreme obustavili napade. Ali Beni Bekr su se toga mogli držati samo dve godine. Jedan od Bekrovih sinova izgovorio je pesmu kojom je vređao našeg voljenog Poslanika; jedan mladić iz plemena Huzaa, kad je to čuo, nije mogao da izdrži i razbio mu je glavu. Bekrovi sinovi uzeli su to kao izgovor i napali pleme Huzaa, koje je po ugovoru bilo bezbedno. U tom napadu pomogli su im kurejšijski mušrici, dajući im oružje i šaljući im tajno svoje ljude. U Harem-i šerifu (svetom području) ubili su više od dvadeset ljudi iz plemena Huzaa. Tokom sukoba neki muslimani iz plemena Huzaa zatražili su pomoć od Poslanika. U tim noćnim napadima na pleme Huzaa bilo je i onih koji su među Bekrovim sinovima videli i kurejšijske mušrike.

Te noći naš voljeni Poslanik, koji je u Medini bio u kući naše majke hazreti Mejmune, kad je ustao da klanja namaz i dok je uzimao abdest, Allahovom dozvolom, kao mudžizu, čuo je da muslimani u Mekki traže od njega pomoć. Odgovarajući im, rekao je: „Lebbejk! (Odazivam se vašem pozivu!)“ Naša majka Mejmuna, videvši da Poslanik ovako govori, a da pored njega nema nikoga, upitala je: „Ja Resulallah! Da li je neko kod Vas?“

Naš voljeni Poslanik joj je ispričao događaj koji se zbio u Mekki i rekao da su i Kurejšije bili saučesnici u tome.

Pomažući Beni Bekru, napadajući pleme Huzaa i ubijajući njegove ljude, kurejšijski mušrici postupili su protivno odredbama ugovora sa Hudejbije i tako su ugovor prekršili.

Naš voljeni Poslanik saznao je za tu vest istog trenutka. Osim toga, tri dana posle događaja, Amr ibn Salim iz plemena Huzaa došao je sa četrdeset konjanika i ispričao Resul-i ekremu (sallallahu alejhi ve sellem) šta se dogodilo. Međutim, kurejšijski prvak Ebu Sufjan, koji je u to vreme otišao u Damask radi trgovine, nije znao za taj događaj. Habibullah je rekao: „Ako ne pomognem Huzainim sinovima, neka ni meni ne bude pomoći!“ i dao je da se napiše pismo. U tom pismu, upućenom kurejšijskim mušricima, naš voljeni Poslanik je poručio: „…Ili ćete odustati od saveza s Bekrovim sinovima i povući se, ili ćete platiti krvninu za ubijene iz Huzainih sinova! Ako ne ispunite nijedno od ovoga što kažem, objavljujem vam da ću zaratiti s vama!…“ Kurejšije nisu razumeli ni ovu milost. Poručili su: „Niti ćemo raskinuti savez, niti ćemo platiti krvninu! Možemo samo da ratujemo.“ Ali su se hiljadu puta pokajali što su tako postupili i od straha počeli da čekaju Ebu Sufjana da obnovi ugovor.

„(O muslimani Mekke!) Lebbejk! Odazivam se vašem pozivu!“ Hadis-i šerif

Kada se Ebu Sufjan vratio iz Damaska, ispričali su mu događaj i rekli: „Ovo je stvar koju svakako treba ispraviti. Ako se ne ispravi, Muhammed će nas proterati iz Mekke!“ A Ebu Sufjan je rekao: „Iako ja za taj događaj nisam znao, moram hitno da idem da obnovim i produžim mir“, i odmah se uputio ka Medini.1 Još pre nego što je Ebu Sufjan stigao u Medinu, naš voljeni Poslanik je svojim ashabima saopštio da će on doći i rekao: „Ovako razumem: Ebu Sufjan dolazi da obnovi mir i da mu produži rok. Ali neće postići ono što želi, vratiće se onako kako je i došao!…“

Ebu Sufjan, koji još nije bio musliman, došao je u Medine-i munevveru. Otišao je u kuću svoje kćeri Ummu Habibe (radijallahu anha), mubarek žene Poslanika i majke vernika. Hteo je da sedne na postelju našeg voljenog Poslanika. Naša majka hazreti Ummu Habiba stigla je da podigne postelju pre nego što je on seo. Njen otac se zbog toga veoma ražalostio i začuđeno rekao: „Kćeri moja! Zar ovu postelju uskraćuješ meni?“ Majka vernika hazreti Ummu Habiba, koja je ljubav prema Resulullahu stavljala iznad svega, odgovorila je ocu: „Ova postelja je postelja Resula Allaha teala. Na nju ne mogu da sedaju mušrici! Ti si mušrik i nedžis (nečist)! Nikako ti ne priliči da sediš na ovoj postelji!“

Kada je otac rekao: „Kćeri moja! Otkako si otišla iz moje kuće, nešto ti se desilo!“, ona je rekla: „Hvala Allahu (elhamdulillah), Allah teala mi je podario islam. A ti se još uvek klanjaš kipovima od kamena, koji niti čuju niti vide! Oče moj! Kako jedan čovek kao ti, prvak i starešina Kurejšija, može da ostane daleko od islama?…“ Otac se veoma razgnevio i rekao: „Toliko me ne poštuješ i optužuješ me za neznanje! Zar da ostavim ono čemu su se moji preci godinama klanjali i da pređem u Muhammedovu veru?!“, i otišao je odatle.2

Kurejšijski prvak došao je pred našeg voljenog Poslanika i rekao: „Došao sam da obnovim ugovor o miru sa Hudejbije i da mu produžim rok. Hajde da ovaj dogovor među nama obnovimo pisanim putem!“ Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) mu je odgovorio: „Mi nećemo učiniti ništa što je protivno ugovoru sa Hudejbije i nećemo ga menjati!“ Iako je kurejšijski prvak iznova ponavljao: „Hajde da promenimo ugovor! Da ga obnovimo!…“, naš voljeni Poslanik mu ništa nije odgovorio. Kada je kurejšijski prvak video da sav njegov trud nije doneo nikakve koristi, vratio se u Mekku i ispričao mušricima kako stoje stvari. Mušrici su ga prekorili: „Znači, vratio si se, a ništa nisi uspeo da učiniš?!…“ Sada im nije preostajalo ništa drugo osim da čekaju.

Ko se skloni u Mesdžid-i haram

Kada je Ebu Sufjan napustio Medinu, naš voljeni Poslanik doneo je odluku da osvoji Mekku. Jer Kurejšije nisu održali reč i prekršili su dogovor. Ali to je držao u najvećoj tajnosti: hteo je da preuzme Mekku a da mušricima ne da priliku da se pripreme i da se u Harem-i šerifu (svetom području) ne prolije krv. To je bila ratna mera opreza. Jer, kada Mekka bude osvojena, ko zna koliko će ih biti počašćeno islamom. O tome je obavestio samo hazreti Ebu Bekra i nekolicinu uglednih ashaba. Naredio je ashabima da se pripreme za pohod, ali nije rekao kuda će se ići. Ashab-i kiram počeli su da se spremaju za džihad. Osim toga, Poslanik je poslao vest okolnim muslimanskim plemenima – Eslem, Ešdža, Džuhejna, Husajn, Gifar, Muzejna, Sulejm, Damra – i Huzainim sinovima. U vesti je stajalo: „Oni koji veruju u Allaha teala i u Sudnji dan neka na početku mubarek meseca ramazana budu u Medini.“ Tako su bili pozvani da učestvuju u borbi.

Habibullah (sallallahu alejhi ve sellem) je, kao meru opreza, hazreti Omeru dao zadatak da zauzme puteve koji vode u Mekku i prekine vezu s njom. Hazreti Omer je odmah postavio straže na planinske staze, prevoje i druga raskršća i naredio: „Svakog ko hoće da ide u Mekku vratićete nazad!“

Da bi se taj posao odvijao u tajnosti, naš voljeni Poslanik je upućivao Allahu teala ovakvu dovu: „Gospodaru moj! Zadrži uhode i glasnike Kurejšija, učini da ne vide i ne čuju dok iznenada ne stignemo u njihov kraj. Neka nas iznenada vide i čuju!“

Da bi ostavio utisak da se kreće na mušrike na severu ili na Vizantince, Poslanik je poslao hazreti Ebu Katadu s jednim vojnim odredom na sever, prema dolini Izam. U međuvremenu je naš voljeni Poslanik, kao mudžizu, saopštio da je poslato pismo kojim bi mekkanski mušrici saznali za pripreme u Medini. Poslao je hazreti Aliju i naredio da se pismo presretne.

Do drugog dana meseca ramazana iz okolnih plemena stigla je pomoć i svi su se okupili u logoru kod bunara Ebu Ineba. Broj ashab-i kirama dostigao je dvanaest hiljada. Od njih su četiri hiljade bili ensarije, sedam stotina muhadžiri, a ostali iz okolnih muslimanskih plemena.3

Naš voljeni Poslanik je u Medini kao svog zamenika ostavio hazreti Abdullaha ibn Ummu Mektuma.4 Hazreti Zubejra ibn Avvama poslao je napred kao izvidnicu, na čelu konjičkog odreda od dve stotine ljudi. Osme godine po hidžri, desetog dana mubarek meseca ramazana, u sredu, Predvodnik svetova krenuo je iz Medine s Allahovim imenom, na čelu svoje velike vojske od dvanaest hiljada ljudi, čija su srca bila ispunjena ljubavlju prema Allahu teala i Njegovom Resulu. Išli su u Mekku, u svoj zavičaj, iz kojeg su pre osam godina mučenjem i nasiljem bili primorani da učine hidžru. Išli su da očiste od kipova veličanstvenu Ka’bu, koja je bila pretvorena u hram kipova…

Išli su da pokažu pravdu, pravednost i milost mušricima, koji nikako nisu hteli da odustanu od svog tvrdoglavstva… Išli su da šire Allahovu veru i da budu povod da se tamošnji ljudi spasu od večne kazne džehennema. Gospodaru naš! Kakva je to bila velika milost!… Kada je islamska vojska stigla u Zul-Hulejfu, srela je strica Poslanika, hazreti Abbasa, koji je sa svojom porodicom iz Mekke učinio hidžru. Naš voljeni Poslanik veoma se obradovao dolasku svog strica i razveselio ga rečima: „O Abbase! Kao što sam ja poslednji među poslanicima, tako si i ti poslednji među muhadžirima.“ Prtljag hazreti Abbasa poslao je u Medinu. Hazreti Abbas je ostao uz Poslanika i učestvovao u osvajanju Mekke.5 Kada je Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) stigao u Kudejd, blizu Mekke, naredio je svojim slavnim ashabima da se postroje u bojni poredak. Svakoj plemenskoj skupini dao je zasebne zastave (barjake) i predao ih barjaktaru svakog plemena. Barjak muhadžira nosili su hazreti Alija, Zubejr ibn Avvam i Sa’d ibn Ebu Vekkas (radijallahu anhum). Ensarije su imali dvanaest barjaktara, Ešdža i Sulejm po jednog, Muzejna tri, Eslem dva, Huzaini sinovi tri, a Džuhejna četiri barjaktara.6 Prošlo je deset dana otkako su napustili Medinu. Pred veče su se sasvim približili Mekki, a u vreme jacije stigli su u Merruz-Zahran. Poslanik je naredio ashabima da se tu zaustave. Osim toga, dao je hazreti Omeru zadatak i naredio da svaki mudžahid zapali vatru.7 Kada je odjednom planulo više od deset hiljada vatri, Mekka se okupala u svetlosti. Mekkanski mušrici, koji ni za šta nisu znali, ostali su zbunjeni. Da bi saznali šta se događa, poslali su Ebu Sufjana. On je poveo nekoliko ljudi i krišom se približio islamskoj vojsci. U to vreme naš voljeni Poslanik rekao je nekim od svojih ashaba: „Pazite na Ebu Sufjana. Sigurno ćete ga naći!“ Što su Kurejšije dalje napredovali, njihovo čuđenje je raslo, a obuzimao ih je užas. Koliko se samo vojske okupilo oko Mekke i koliko su samo vatri zapalili!… Razgovarajući o tome, stigli su do mesta zvanog Erak.

„Gospodaru moj! Zadrži uhode i glasnike Kurejšija, učini da ne vide i ne čuju dok iznenada ne stignemo u njihov kraj. Neka nas iznenada vide i čuju!“ Hadis-i šerif

Baš u to vreme Poslanik je rekao: „Ebu Sufjan je sada u Eraku.“ Tada je hazreti Abbas odmah krenuo prema Eraku, govoreći u sebi: „Tamo ću svakako naći nekoga i poslati ga u Mekku da im javi da islamska vojska dolazi na njih, pa neka Mekkanci dođu Resulu alejhisselam i zatraže aman (sigurnost) pre nego što počne borba.“ Tražeći tamo nekoga za to, prepoznao je Ebu Sufjana po glasu i doviknuo mu: „O Ebu Hanzala!“ I Ebu Sufjan ga je prepoznao i rekao: „O Ebul-Fadle! Pa to si ti! Neka su ti žrtva i majka i otac!“ Zatim su zajedno krenuli prema logoru islamske vojske…

Usput je Ebu Sufjan upitao hazreti Abbasa: „Kakve su vesti?“ A on je rekao: „O Ebu Sufjane! Teško tebi! Resul alejhisselam dolazi na vas s vojskom kojoj ne možete da se suprotstavite. Kunem se, Kurejšijama će biti zlo. Teško njima zbog onoga što će ih snaći!“ Ebu Sufjan i oni koji su bili s njim, s velikom nadom, prošli su između mudžahida i došli pred našeg voljenog Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Sultan vasione ih je lepo dočekao. Raspitao se o Mekkancima. Pošto je s njima razgovarao do kasno u noć, pozvao ih je u islam. Hakim ibn Hizam i Budejl odmah su izgovorili kelime-i šehadet i postali muslimani (radijallahu anhuma). Ali Ebu Sufjan se i dalje kolebao. Kada je svanulo, more milosti, naš voljeni Poslanik, rekao je: „O Ebu Sufjane! Teško tebi! Zar još nije došlo vreme da shvatiš da nema božanstva osim Allaha teala?“ A on je rekao: „Neka su ti žrtva i majka i otac! Niko te ne nadmašuje u blagosti, u plemenitosti i u čuvanju prava rodbine. Posle svih muka koje smo ti naneli, ti nas još uvek pozivaš na put hidajeta (pravi put). Kako si samo darežljiv i plemenit! Poverovao sam da nema božanstva osim Allaha… Da postoji neki drugi, bilo bi mi od neke koristi. I ti si Allahov Resul“, i tako je počašćen time što je postao jedan od ashab-i kirama, radijallahu anhu.8

Hazreti Abbas je rekao: „Ja Resulallah! Hoćete li Ebu Sufjanu darovati nešto što će mu doneti ugled kod Mekkanaca?“ Poslanik je to prihvatio i rekao: „Ko uđe u kuću Ebu Sufjana i u njoj se skloni, njemu je dat aman, spašen je od pogibije.“ Kada je hazreti Ebu Sufjan zamolio: „Ja Resulallah! Hoćete li to još malo proširiti?“, naš voljeni Poslanik rekao je: „Ko uđe u Mesdžid-i haram i u njemu se skloni, njemu je dat aman! Ko zatvori svoja vrata i sedi u svojoj kući, njemu je dat aman.“ Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je hazreti Abbasu, da bi Ebu Sufjan video strahopoštovanje koje uliva islamska vojska i njenu brojnost i da bi to ispričao mekkanskim mušricima: „Odvedi ga u planinski tesnac, gde se dolina sužava i gde konji prolaze tiskajući se. Neka vidi veličanstvenost muslimana, vojske Allaha teala.“

Ebu Sufjan je to morao da vidi – da bi mušricima ispričao prizor kojem je bio svedok i da se niko ne bi suprotstavio… Da se tako u Harem-i šerifu ne prolije krv… Dok je hazreti Abbas išao s Ebu Sufjanom ka planinskom prevoju, mudžahidi su se postrojili u bojni poredak. Pleme za plemenom počelo je da prolazi kroz tesnac s razvijenim zastavama. Svaki od njih bio je u oklopu i pod oružjem. Svaka skupina je, prolazeći, donosila tekbir. Hazreti Ebu Sufjan je pitao: „Ko su ovi?“, a hazreti Abbas je odgovarao: „Ovo su Sulejmovi sinovi! Zapovednik im je Halid ibn Velid!“, „Ovo su Gifarovi sinovi!“, „Ovo su Ka’bovi sinovi!…“ Uzvici „Allahu ekber! Allahu ekber!“ ispunjavali su zemlju i nebo, a mnoštvo mudžahida i sjaj oružja zaslepljivali su oči. Hazreti Ebu Sufjana najviše je zanimao Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem). Veoma je želeo da vidi kako prolaze vojnici oko njega i pretpostavljao je da će se razlikovati od ostalih. Zato nije mogao da se uzdrži a da često ne pita: „Je li ovo odred Resulullaha?“… Najzad se, na svojoj kamili Kasvi, pojavio Sultan poslanika, Predvodnik svetova, rasipajući nur kao sunce. Oko njega su bili muhadžiri i ensarije. Svaki od njih dolazio je od glave do pete u davudovskim oklopima, opasan indijskom sabljom, jašući na rasnim konjima i kamilama.

Kada ih je ugledao, hazreti Ebu Sufjan je radoznalo upitao: „Ko su ovi, o Abbase?“ On je rekao: „Onaj u sredini je Resul alejhisselam. A oni oko njega su ensarije i muhadžiri, koji gore od želje da postanu šehidi!…“ Prolazeći pored njih, naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je hazreti Ebu Sufjanu: „Danas je dan u kojem će Allah teala uzdići ugled Ka’be. Danas je dan u kojem će Bejtullah biti zastrt pokrivačem! Danas je dan milosti… Danas je dan u kojem će Allah teala Kurejšije učiniti uvaženima (islamom).“

Hazreti Ebu Sufjan video je ono što je trebalo da vidi i čuo ono što je trebalo da čuje. Rekao je: „Video sam carstvo i vizantijskog cara (kajsera) i persijskog cara (kisre). Ali ovakvo veličanstvo nisam video. Nikada se nisam susreo s vojskom i džematom kao što je današnji. Takvoj vojsci niko ne može da se odupre. Niko nije kadar da im se suprotstavi“, i uputio se putem ka Mekki…

„Ko uđe u kuću Ebu Sufjana i u njoj se skloni, njemu je dat aman, spašen je od pogibije… Ko uđe u Mesdžid-i haram i u njemu se skloni, njemu je dat aman! Ko zatvori svoja vrata i sedi u svojoj kući, njemu je dat aman“ Hadis-i šerif

Ebu Sufjan je došao u Mekku i mušricima, koji su ga radoznalo čekali, objavio da je postao musliman. Zatim je rekao: „O zajednice Kurejšija! Muhammed alejhisselam stigao vam je pod samu kuću s toliko velikom vojskom da joj ne možete odoleti. Ne zavaravajte se uzalud. Postanite muslimani da biste se spasli. Ja sam video ono što vi niste videli. Video sam bezbrojne junake, konje i oružje. Niko nije kadar da im se suprotstavi. Ko uđe u kuću Ebu Sufjana, njemu je dat aman, spasao se od pogibije. Ko se skloni u Bejtullah, njemu je dat aman. Ko uđe u svoju kuću i zatvori vrata, i njemu je dat aman.“9

Na to su se neki od najokorelijih mušrika suprotstavili hazreti Ebu Sufjanu i vređali ga. Čak su počeli i na brzinu da se spremaju da izađu protiv islamske vojske. Ali njih je bilo veoma malo. Ostali se na njih nisu ni obazreli, već su potrčali svojim kućama. A neki su se sklonili u Mesdžid-i haram.

Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) i slavni ashabi (radijallahu anhum) došli su i okupili se u dolini Zi Tuva. Pošto je Predvodnik svetova svojim mubarek očima pogledom obuhvatio ashab-i kiram, setio se kako je pre osam godina napustio Mekku i učinio hidžru. Setio se kako su tada mušrici opkolili njegovu blagoslovenu kuću, kako je izašao učeći ajet-i kerime iz sure Jasin, kako su on i hazreti Ebu Bekr, a da ih niko nije video, ušli u pećinu Sevr i kako je, pre nego što je napustio granice Mekke, još jednom pogledao na nju i rekao:

„(O Mekko!) Allaha mi, znam da si ti najbolje od svih mesta koja je stvorio Allah teala. Najdraže si i kod moga Gospodara i kod mene. Da me nisu silom izgnali iz tebe, ne bih te napustio ni rastao se od tebe.“ Setio se i kako mu je u toj tuzi Džibril alejhisselam proučio osamdeset peti ajet-i kerim sure Kasas, utešio njegovo mubarek srce i doneo mu radosnu vest da će se vratiti u Mekke-i mukerremu, i kako je sa šačicom svojih ashaba nadvladao neprijatelje na Bedru, na Uhudu, na Hendeku, u Hajberu i kod Mute. Sada se oko njega, kao leptiri oko sveće, vrtelo dvanaest hiljada ashaba, čekajući samo njegovu naredbu da uđu u Mekku. Server-i alem, ispunjen najdubljim osećanjima zahvalnosti, doneo je hamd Allahu teala, koji mu je sve to podario. Skrušeno je spustio svoju mubarek glavu. Ponos vasione podelio je svoje junačke ashabe u četiri skupine. Za zapovednika desnog krila odredio je hazreti Halida ibn Velida, za zapovednika levog krila hazreti Zubejra ibn Avvama, na čelo pešadije hazreti Ebu Ubejdu ibn Džerraha, a na čelo preostale skupine hazreti Sa’da ibn Ubadu. Hazreti Halid je trebalo da uđe u Mekku s juga, da kazni svakoga od mušrika ko mu se suprotstavi i da se na brežuljku Safa sastane s Ponosom vasione. Hazreti Zubejr je trebalo da uđe u Mekku sa severa, da pobode svoj barjak na mestu zvanom Hadžun i da tamo sačeka Server-i alema. Sa zapada je trebalo da napreduje hazreti Sa’d ibn Ubada.10

„Danas je dan u kojem će Allah teala uzdići ugled Ka’be. Danas je dan u kojem će Bejtullah biti zastrt pokrivačem! Danas je dan milosti… Danas je dan u kojem će Allah teala Kurejšije učiniti uvaženima (islamom)“ Hadis-i šerif

Resul-i ekrem je rekao svojim zapovednicima: „Dok vas ne napadnu, ni sa kim nipošto nećete ulaziti u borbu. Nikoga nećete ubiti.“ Ali svakome od onih čija su imena bila navedena, ako bude uhvaćen, makar se sakrio i pod pokrivač Ka’be, trebalo je odrubiti glavu.11

Došla je istina, a nestalo je laži

Ikrima ibn Ebu Džehl, Safvan ibn Umejja i Suhejl ibn Amr, zajedno s nekim ljudima iz plemena Beni Bekr i Beni Haris, kada su čuli da dolazi Halid ibn Velid, zauzeli su ulaz na put i počeli da čekaju. Od mudžahida se prvi pokrenuo hazreti Halid ibn Velid. Kada su stigli do podnožja brda Handema, na jugu Mekke, videli su da na njih okoreli kurejšijski mušrici sipaju strele. Dva mudžahida pala su kao šehidi: jedan je bio Kurz ibn Džabir, a drugi Habeš ibn Ešar. Hazreti Halid je vojnicima, koji su stajali u bojnom poretku, naredio: „Samo one koji, poraženi, beže nemojte ubijati“, i jurnuli su napred. U trenu su potisnuli mušrike i prodrli sve do Mesdžid-i harama. Tokom sukoba poginulo je sedamdeset mušrika.12 Jedan deo mušrika pobegao je na vrhove brda, a jedan deo u svoje kuće.

Osvajanje Mekke-i mukerreme

Slavni ashabi koji su u svetu Mekku ušli s drugih strana nisu naišli ni na kakav otpor. Od onih za koje je bilo naređeno da budu ubijeni petorica su uhvaćena i odmah kažnjena. Ostali su pobegli iz Mekke. Dvadesetog dana ramazana, u četvrtak, mudžahidi su s velikim oduševljenjem, talas za talasom, uz tekbire „Allahu ekber! Allahu ekber!“ ulazili u Mekku. Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) ulazio je na svojoj kamili Kasvi, sa Usamom ibn Zejdom iza sebe, s velikom skrušenošću u grad u kojem je rođen – svetu Mekku. Donosio je hamd Allahu teala, koji mu je dao da doživi te dane, i učio suru Feth, koja je donela radosnu vest o osvajanju Mekke.

Ponos vasione, s velikom radošću, među svojim pobedonosnim ashabima uputio se prema Ka’be-i muazzami. S hazreti Ebu Bekrom s desne strane i hazreti Usejdom ibn Hudajrom s leve približio se Ka’be-i muazzami. Pošto je posetio Hadžer-i esved (Crni kamen), izgovorio je telbiju i tekbir. Ashabi su ga sledili, pa je nebo Mekke-i mukerreme počelo da odjekuje od uzvika „Allahu ekber! Allahu ekber!“ Pred tim uzvišenim prizorom muslimani su lili suze radosnice, a mušrici, koji su se sklonili u Harem-i šerif ili se zatvorili u svoje kuće, čekali su u strahu.

Zatim su Predvodnik svetova i njegovi slavni ashabi počeli tavaf. Pošto je završio i sedmi krug tavafa, naš voljeni Poslanik sišao je s kamile i klanjao dva rekata namaza kod Makam-i Ibrahima. Zatim se napio vode Zemzema koju je iz bunara izvukao hazreti Abbas. Poželeo je da abdest uzme Zemzem-vodom. Dok je Ponos vasione uzimao abdest, ashab-i kiram počeli su da u vazduhu, ne dajući joj da padne na zemlju, grabe vodu abdesta koja je dotakla mubarek telo našeg voljenog Poslanika. Videvši to, mušrici su se začudili govoreći: „Mi u svom životu ovakvog vladara nismo ni videli ni čuli.“ Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) poželeo je da se poruše svi kipovi od kamena i drveta oko Ka’be. Proučivši ajet-i kerim, čije je značenje: „Kada dođe istina, nestaje laži; laž je uvek prolazna“13, pružio je štap koji je držao u mubarek ruci prema kipovima. Kipovi koje bi štap dotakao jedan za drugim rušili su se ničice. Tri stotine šezdeset kipova sravnjeno je sa zemljom.14 Kada je nastupilo podne, Resul-i ekrem je naredio hazreti Bilalu da na Ka’bi prouči Muhammedov ezan. On je odmah izvršio taj sveti zadatak. Dok se učio ezan, u srcima vernika rađala se neizmerna radost, a mušrici su se gušili u velikom bolu i tuzi.15

Naš voljeni Poslanik zatražio je ključ Ka’be. Doneli su ga. Pošto je dao da se uklone slike unutra i svi srušeni kipovi, ušao je u Ka’bu.

S njim su bili hazreti Usama ibn Zejd, hazreti Bilal i hazreti Osman ibn Talha. Unutra je Poslanik, okrenut leđima prema vratima, klanjao dva rekata namaza. U svakom uglu doneo je tekbir i uputio dovu. Hazreti Halid ibn Velid stajao je pred vratima i nastojao da spreči da se narod tu nagomila.

„Kada dođe istina, nestaje laži; laž je uvek prolazna“ Isra: 81

Sultan vasione svojim dvema mubarek rukama držao je oba krila vrata Ka’be. Svi Kurejšije ispunili su Mesdžid-i haram i gledali u našeg voljenog Poslanika sa strahom pomešanim s nadom. Jer oni su vređali Poslanika, pokušavali da ga tuku i radili o glavi njegovoj!… Njegove ashabe podvrgavali su svakojakim mukama. Vezivali su im konopce oko vrata i vukli ih. Bacali su ih u vatru i pokušavali da ih spale. Stavljali su im užareno kamenje na grudi i mučili ih dok ne bi izgubili svest. Zabadali su im u telo ražnjeve užarene na vatri. Tri godine držali su ih gladne i žedne zatvorene u jednoj četvrti i lišili ih svega. Vezivali su ih za noge za kamile, koje su terali na suprotne strane, i tako ih kidali na komade. Iznad svega, proterali su ih iz njihovog zavičaja. Kao da ni to nije bilo dosta, koliko su samo puta ratovali da bi ih potpuno zatrli. Ali uprkos svemu tome, imali su nade. Jer pred njima je stajalo more milosti, poslato kao milost svetovima. Pošto ih je neko vreme gledao, naš voljeni Poslanik rekao je: „O zajednice Kurejšija! Šta mislite, šta ću sada učiniti s vama?“ Oni su rekli: „Od tebe očekujemo dobro, dobru se nadamo. Jer ti si plemenit brat. Ti si sin našeg plemenitog i dobrog brata. Pobedio si nas. Od tebe se nadamo dobročinstvu.“ Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) im se osmehnuo i rekao: „Sa mnom i sa vama biće onako kao što je Jusuf (alejhisselam) rekao svojoj braći. Kao i on, i ja kažem: ‚Danas vas ja više neću pozivati na odgovornost za ono što ste učinili (neću vam vaše greške prebacivati). Neka vam Allah teala oprosti.‘16 Idite. Slobodni ste, niko vas ne zadržava.“

Ta veličanstvena milost smekšala je tvrda srca i mržnju pretvorila u ljubav. Kada ih je Predvodnik svetova pozvao u islam, okupili su se da postanu muslimani.

Naš voljeni Poslanik popeo se na brežuljak Safa, gde je Kurejšijama prvi put objavio svoje poslanstvo i pozvao ih u islam. Tu je opet primio bejat svih Mekkanaca, velikih i malih, žena i muškaraca. Tako su Kurejšije, postavši muslimani, bili počašćeni time što su se pridružili ashab-i kiramu. Pošto je sklopio dogovor s muškarcima, uzeo je i od žena reč o nekim stvarima.17 Među njima je bilo: da Allahu teala ne pripisuju druga, da se ne bune protiv Poslanika, da ne kradu, da čuvaju svoju čast i čednost, da ne iznose buhtan (klevetu) i da ne ubijaju žensku decu. Žene koje su bile u prisustvu Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) sve su to prihvatile i obavezale se samo rečju. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) uputio im je hajr-dovu i molio da im se oprosti.

Među njima je bila i Hinda (radijallahu anha), žena Ebu Sufjana i majka Muavije (radijallahu anhuma), pa im je čak bila i predvodnica. U tom bejatu žena ona je govorila u ime žena. (Zbog tog zaveta i zbog toga što je stekla tu dovu za oprost, mnogo se nada da je zadobila spas. I svaka muslimanka koja prihvati ove uslove i poštuje ih računa se kao da je ušla u ovaj dogovor i ima koristi od ove dove.) Svako ko je postao musliman razbio je sve kipove u svojoj kući. Okolnim plemenima poslati su vojni odredi i tamošnji kipovi takođe su sravnjeni sa zemljom. Tako je dolaskom istine laž iščupana iz korena.

Osuđeni

Od prvih dana islama do osme godine po hidžri bilo je ljudi koje je, zbog različitih zločina, trebalo ubiti. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) izgovorio je njihova imena (jedanaest muškaraca i šest žena) i naredio: „Gde god vidite ove ljude, tu ih ubijte.“ Osuđeni muškarci bili su: Ikrima ibn Ebu Džehl, Vahši ibn Harb Habeši, Abdullah ibn Ebu Sarh, Hebbar ibn Esved, Safvan ibn Umejja, Ka’b ibn Zuhejr, Abdullah ibn Zebari, Abduluzza ibn Hatal, Huvejris ibn Muaz, Makis ibn Sababa i Haris ibn Tula. A žene su bile: Hinda bint Utba, Karita, Karite, još jedna robinja Ibn Hanzale, Sara, robinja Abdulmuttalibovih sinova, i Ummu Sa’d.

Oni koji su zadobili milost

Hinda bint Utba: među ženama koje su postale muslimanke bila je i Hinda, žena hazreti Ebu Sufjana, čije se ime nalazilo na spisku onih koje je trebalo ubiti. Ali naš voljeni Poslanik, milost svetovima, oprostio je i njoj. Ona je muslimane neprestano uznemiravala i mučila. Zlostavljanja nanesena hazreti Hamzi i drugim uhudskim šehidima učinjena su na njen nagovor. Na dan osvajanja Mekke Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem) popeo se na brežuljak Safa i seo. Hazreti Omerul-Faruk seo je malo niže od njega. Najpre muškarci, a zatim žene dolazili su i jedan po jedan postajali muslimani. Među ženama bile su Ummu Hani, sestra hazreti Alije, i Hinda, majka hazreti Muavije. Ona je Resulullahu dala bejat. U ime žena sklopila je dogovor s Resulullahom. Zadobila je hajr-dovu.

Ikrima ibn Ebu Džehl: bio je sin Ebu Džehla. I on je bio među muškarcima koji su zadobili milost. Na dan osvajanja Mekke ubio je jednog ashaba, koji je tako postao šehid, i pobegao u Jemen. Kada je ta vest stigla do Resulullaha, on se osmehnuo. Kada su ashabi upitali zašto, rekao je: „Ikrima i onaj koga je učinio šehidom šetaju se po džennetu, držeći se za ruke.“ Njegova žena Ummu Hakim bint Haris ibn Hišam postala je muslimanka u bejatu žena i zatražila od Resulullaha aman (sigurnost) za Ikrimu. On se s Ummu Hakim vratio u Mekku, došao pred Resulullaha i zamolio za oprost. I Resulullah je podigao ruke i molio za njegov oprost. Ikrima (radijallahu anhu), pošto je primio iman, pokazao je veliko zalaganje i žar. Postao je jedan od junaka ashab-i kirama. Borio se na džihadu u Omanu i u Jemenu i pao kao šehid u bici na Jarmuku.

Vahši ibn Harb Habeši: u bici na Uhudu on je učinio šehidom hazreti Hamzu (radijallahu anhu). Muslimani su veoma želeli da ga ubiju. Na Uhudu je Resulullah prokleo nekoliko kafira. Kada su ga upitali: „Zašto ne proklinješ Vahšija?“, rekao je: „U noći Miradža video sam Hamzu i Vahšija kako ruku pod ruku zajedno ulaze u džennet.“ Na dan osvajanja Mekke Vahši je pobegao. Pokajavši se, došao je zajedno s ljudima iz Taifa u Medinu, u mesdžid, i nazvao selam. Resulullah mu je uzvratio selam. On je primio iman i zadobio oprost. Ali naređeno mu je da ode u kraj Jemame. Pred Resulullahom se veoma stideo i živeo je oborene glave. Nikada više nije došao u Medinu. Kada je primio iman, postao je potpuno čist. Postao je viši od svih evlija.

„Sa mnom i sa vama biće onako kao što je Jusuf (alejhisselam) rekao svojoj braći. Kao i on, i ja kažem: ‚Danas vas ja više neću pozivati na odgovornost za ono što ste učinili (neću vam vaše greške prebacivati). Neka vam Allah teala oprosti‘ (sura Jusuf: 92). Idite. Slobodni ste, niko vas ne zadržava“ Hadis-i šerif

Jedanaeste godine po hidžri u Jemami je vođena veoma žestoka bitka s murtedima (otpadnicima). Iz Musejlimine vojske poginulo je dvadeset hiljada, a iz vojske Halida ibn Velida dve hiljade ljudi. U početku su muslimani počeli da uzmiču. Tada je hazreti Vahši junački navalio i kopljem kojim je učinio šehidom hazreti Hamzu ubio Musejlemetul-Kezzaba.18 Videvši to, muslimani su jurnuli u napad i pobeda je izvojevana. Tako se pokazalo da je to što je Resulullah nekada poslao Vahšija u kraj Jemame bila velika mudžiza. On je učestvovao i u bici na Jarmuku, dvanaeste godine po hidžri, i pokazao veliko junaštvo protiv Vizantinaca. Nastanio se u Homsu i tamo je preminuo u vreme hazreti Osmana.

Primao je izvinjenje grešnih, praštajući s blagošću,
Uzvišenog ahlaka, samilostan i nežan bio je taj rudnik darežljivosti.
Bogatstvo nije voleo, siromaštvo je voleo i njime se ponosio,
Siromahe je sebi braćom činio taj rudnik darežljivosti.
Zakrpe je na odeću šio, a obuvao je i sandale,
Svakom bolesniku išao je i lek davao taj rudnik darežljivosti.
Poslove svog ehl-i bejta sam je rado obavljao,
Sve teškoće je olakšavao taj rudnik darežljivosti.
Ako bi ga pozvali i na ječmeni hleb i čorbu od sočiva,
Odazvao bi se i gost postajao taj rudnik darežljivosti.
Jahao je čas kamilu, čas konja, čas mazgu, čas magarca,
A ponekad je bos hodao taj sultan, taj rudnik darežljivosti.