BITKA KOD MUTE

Osme godine po hidžri Server-i kainat (alejhi efdalus-salavat), koji je milost svetovima, ponovo je poslao izaslanike raznim plemenima i državama da bi se islam širio. Od nekih od njih stigli su povoljni odgovori, ali hazreti Harisa ibn Umejra, koji je bio poslat busranskom namesniku, uhapsili su hrišćanski vojnici u selu Muta, u oblasti Belka u Šamu. Hazreti Haris, koji je doveden pred šamskog namesnika Šurahbila ibn Amra, iako je bio izaslanik, podlo je ubijen i pao je kao šehid.1

Naš voljeni Poslanik veoma se ožalostio zbog te vesti i odmah je naredio da se okupe njegovi junački ashabi. Ashabi koji su primili tu naredbu zatražili su da im deca oproste, oprostili se s njima i žurno se okupili u logoru Džurf. Pošto je predvodio podne-namaz, Habib-i ekrem je rekao: „Ovim ljudima koji će krenuti u džihad odredio sam za zapovednika Zejda ibn Harisu! Ako Zejd ibn Harisa padne kao šehid, neka ga zameni Džafer ibn Ebu Talib. Ako Džafer ibn Ebu Talib padne kao šehid, neka ga zameni Abdullah ibn Revvaha. Ako i Abdullah ibn Revvaha padne kao šehid, neka muslimani među sobom izaberu nekog dostojnog i postave ga sebi za zapovednika!“

Na to su ashab-i kiram, shvativši da će pomenuti junaci pasti kao šehidi, počeli da plaču: „Ja Resulallah! Kamo sreće da ostanu živi, pa da imamo koristi od njih!..“ Poslanik im nije odgovorio, nego je ćutao.2 To su čuli i hazreti Zejd, Džafer i Abdullah, koji su bili tu, i obuzela ih je velika radost. Jer njihov najveći cilj bio je da padnu kao šehidi šireći veru Allaha teala. Radosna vest bila je data i čuli su je svojim ušima. Mudžahidi su završili pripreme i čekali svoje zapovednike. Naš voljeni Poslanik predao je belu islamsku zastavu hazreti Zejdu ibn Harisi. Naredio mu je da ide do mesta gde je hazreti Haris ibn Umejr pao kao šehid i da onde objavi islam. Ako ne prihvate, naredio mu je da se bori s neprijateljem. Hazreti Abdullah ibn Revvaha zaplakao je dok se sa drugovima zapovednicima opraštao. Upitali su ga: „O Revvahin sine! Zašto plačeš?“ Pesnik Abdullah ibn Revvaha rekao je:

Uzrok moga plača
nije ljubav prema dunjaluku,
niti je, Allaha mi,
to što ću za vama čeznuti.
Pravi uzrok je ovaj:
u svom Kur’an-i kerimu
naš Gospodar u jednom ajetu
ovako kaže:
„Znajte pouzdano
da među vama
nema nikoga ko neće
proći preko džehennema…“
Čuo sam taj ajet
kad ga je Resulullah učio.
Ako naiđem na džehennem,
kako ću ja to strpljivo podneti!

Drugovi su uputili dovu za njega: „Neka te Allah teala priključi skupini Svojih voljenih robova, da budeš među dobrima!“ Zatim je hazreti Abdullah ibn Revvaha rekao: „Ali ja želim da mi Allah teala oprosti. I još želim da padnem kao šehid od udarca mača od koga krv šiklja i peni se ili od uboda koplja koje mi sprži jetru i utrobu!…“ Kada se vojska spremala da krene, hazreti Abdullah ibn Revvaha otišao je Poslaniku, oprostio se i upitao: „Ja Resulallah! Hoćete li mi savetovati nešto što ću zapamtiti i nikada ne zaboraviti?“ Poslanik mu je rekao: „Ti ćeš sutra stići u zemlju u kojoj se Allahu teala veoma malo čini sedžda. Onde umnoži sedžde i namaze.“ Kada je Abdullah ibn Revvaha rekao: „Ja Resulallah! Hoćete li mi dati još saveta?“, naš voljeni Poslanik rekao je: „Uvek spominji Allaha teala. Jer spominjanje Allaha teala pomoći će ti da postigneš ono čemu se nadaš.“

Islamska vojska od tri hiljade ljudi krenula je uz uzvike „Allahu ekber! Allahu ekber!“ Naš voljeni Poslanik i ashabi koji su ostali u Medini ispratili su mudžahide gazije do uzvišenja Veda. Tu se Predvodnik svetova ovako obratio mubarek islamskoj vojsci: „Savetujem vam da izvršavate naredbe Allaha teala i da se klonite Njegovih zabrana, da budete dobri prema muslimanima koji su s vama i da se lepo odnosite prema njima. Borite se na putu Allaha teala, spominjući Njegovo ime. Ne izneverite imovinu uzetu kao plen. Ne kršite zakletvu. Ne ubijajte decu! Onde ćete u hrišćanskim crkvama naći neke ljude koji su se odvojili od sveta i posvetili ibadetu. Pazite da ih ne dirate! Osim njih, naići ćete i na neke ljude u čijim su se glavama ugnezdili šejtani – njima mačevima odsecite glave. Ne ubijajte žene i iznemogle starce. Ne spaljujte i ne secite drveće. I ne rušite kuće!“

Vrhovnom zapovedniku Zejdu ibn Harisi rekao je: „Kada se sretneš sa svojim neprijateljem iz redova mušrika, pozovi ih na jednu od tri stvari!… (Ako postanu muslimani,) pozovi ih da učine hidžru u Medinu, koja je dom muhadžira! Ako prihvate tvoj poziv, obavesti ih da će imati prava koja imaju muhadžiri i da će imati obaveze koje imaju muhadžiri.

Ako postanu muslimani, a više vole da ostanu u svojoj zemlji, obavesti ih da će biti kao beduini među muslimanima, da će se na njih primenjivati božanski propis koji se primenjuje na beduine, da im se od ratnog plena neće izdvajati ništa i da će se plenom koristiti samo oni koji se bore uz muslimane!

Ako ne prihvate islam, pozovi ih da plaćaju džizju! One među njima koji to prihvate nemoj dirati! A ako ne pristanu ni da plaćaju džizju, utekni se pomoći Allaha teala i bori se s njima!…“

Posle tih saveta oprostio se s mudžahidima. Islamska vojska otišla je uz uzvike tekbira. Oni koji su ostali, mašući onima koji odlaze, upućivali su dovu: „Neka vas Allah teala sačuva od svake opasnosti i vrati žive i zdrave…“ Dok nisu nestali na horizontu, gledali su za njima suznih očiju i s plemenitom zavišću…

„Odredio sam za zapovednika Zejda ibn Harisu! Ako on padne kao šehid, neka ga zameni Džafer ibn Ebu Talib. Ako on padne kao šehid, neka ga zameni Abdullah ibn Revvaha. Ako i on padne kao šehid, izabraćete nekoga između sebe“ Hadis-i šerif

Sveta zastava vijorila se u ruci Zejda ibn Harise, a mudžahidi su išli na nepoznati dugi put da služe veri Allaha teala. Islamska vojska brzo je napredovala prema Siriji. Putovanje je proticalo bez događaja i u veselom raspoloženju. Mudžahidi su jedva čekali da što pre sretnu neprijatelja. Među onima koji su želeli da postanu šehidi, jedan od najželjnijih bio je hazreti Abdullah ibn Revvaha. To je Zejd ibn Erkam ovako ispričao: „Ja sam bio siroče koje je odraslo pod staranjem Abdullaha ibn Revvahe. Kada je krenuo u pohod na Mutu, posadio je i mene iza sebe na svoju kamilu. Noću, pošto su neko vreme išli, s njegovih usana potekli su ovi bejtovi:

O kamilo moja! Ako me do bunara u peščari doneseš
i odatle još četiri konaka napred odneseš,
neću te više izvoditi ni na kakav drugi put,
uskoro ćeš bez vlasnika ostati, to znaj.
Ja se, izgleda, neću vratiti svojoj kući,
nadam se da ću u ovoj bici pasti kao šehid.
Na poslednjem konaku vernici su me brzo prestigli,
o Revvahin sine, čak i oni tebi najbliži
prekinuli su veze bratstva i prošli,
ostavili su te Hakku teala i otišli.
Više ne mislim kakav mi je imetak ostao za mnom,
nimalo mi nije stalo ni do drveća ni do hurmi!

Kada sam to čuo, zaplakao sam. Abdullah ibn Revvaha dotakao me je bičem i rekao: ‚O nestaško! Šta ti je? Kakva ti je šteta od toga što ja ovako govorim? Ako mi Allah teala podari šehidski stepen, ti ćeš se na životinji vratiti i stići na svoje mesto. A ja ću se spasti od svih nevolja, briga, tuge i događaja ovoga sveta i naći smiraj.‘ Sišao je i klanjao dva rekata namaza. Na kraju, pošto je uputio dugu dovu, pozvao me je: ‚O dete!‘ Kada sam rekao: ‚Izvoli‘, rekao je: ‚Na ovom pohodu, inšallah, biće mi podaren šehidski stepen!’“

Dok su se junački ashabi približavali Siriji, šamski namesnik Šurahbil ibn Amr odavno je bio čuo da se islamska vojska približava. Odmah je o tome obavestio vizantijskog cara (kajsera) Iraklija i, dobivši od njega veliku pomoć, smirio se. Jer prema podacima koje je prikupio, muslimana je bilo samo tri do pet hiljada. Nasuprot tome, njegova vojska premašivala je sto hiljada, a oružju nije bilo broja. Kada su ashab-i kiram (alejhimur-ridvan) stigli iz šamskih zemalja u Mean, saznali su da Vizantinci idu na njih s vojskom od sto hiljada ljudi. Tu su se zaustavili i ostali dve noći. Zapovednik hazreti Zejd ibn Harisa okupio je svoje drugove i obavestio ih o stanju. Upitao ih je šta misle da treba učiniti protiv vizantijske vojske. Neki ashabi su govorili: „Ne sukobljavajući se s vizantijskom vojskom, hajde da iznenada upadnemo u njihovu zemlju. Da zarobimo njihove ljude i vratimo se u Medinu.“ A neki su govorili: „Hajde da napišemo pismo Resulu alejhisselam i javimo mu koliki je broj neprijatelja. Da ga zamolimo da nam hitno pošalje vojsku ili da upitamo šta treba da učinimo.“ Kada su već zaključili da je drugo mišljenje pogodnije, hazreti Abdullah ibn Revvaha umešao se u razgovor i rekao:

„Uvek spominji Allaha teala. Jer spominjanje Allaha teala pomoći će ti da postigneš ono čemu se nadaš“ Hadis-i šerif

O narode moj, zbog čega se kolebate?
Zar nismo došli u boj s namerom da postanemo šehidi?
Nismo se s kafirima nikada borili
zato što smo imali mnogo oružja i konjanika.
Borili smo se kao lavovi snagom
ove vere koju nam je Allah teala podario.
Idite, borite se, u tome je sigurno dobro,
ishod ove stvari biće ili šehadet ili pobeda.
Allaha mi, na dan Bedra imali smo dva konja,
a na Uhudu jedan konj, a oružja vrlo malo.
Ako nam je u ovoj bici suđeno da pobedimo,
to su nam ionako obećali i Allah i Poslanik.
Hakk teala nikada ne odstupa od Svog obećanja,
zato, o vernici, krenite napred!
A ako nam je suđeno da postanemo šehidi,
srešćemo se u džennetu sa svojom braćom šehidima.

Te reči hazreti Abdullaha ibn Revvahe ohrabrile su mudžahide. Rekli su: „Allaha mi, Revvahin sin govori istinu.“ Odluka je sada bila doneta: boriće se dok ne padnu kao šehidi. Kada su slavni ashabi stigli u selo Muta, susreli su se s vizantijskom vojskom od sto hiljada ljudi.

BITKA KOD MUTE

Brda i kamenjar bili su puni neprijateljskih vojnika. Na jednoj strani bila je islamska vojska od tri hiljade ljudi, koja je, da bi širila veru Allaha teala, krenula čak iz Medine i došla do Šama, a na drugoj strani gomila kafira od sto hiljada, okupljena da uguši islam… Spolja gledano, odnos snaga bio je takav da se nije mogao ni porediti. Prema tome, jedan musliman morao je da se bori s više od trideset Vizantinaca. Obe strane svrstale su se u bojni poredak. U to vreme, po naredbi Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), jedno izaslanstvo iz islamske vojske krenulo je ka vizantijskom taboru. Oni su predložili vizantijskoj vojsci da prime islam ili da plaćaju džizju. Ali Vizantinci su taj poziv odbili. Više nije bilo vremena za gubljenje. Zapovednik hazreti Zejd ibn Harisa, sa svetom islamskom zastavom u ruci, naredio je svojoj vojsci napad. Mudžahidi, koji su čekali taj trenutak, uz uzvike „Allahu ekber!“ poleteli su napred kao strela. Izvukavši mačeve kao munje, prodrli su kao oluja usred neprijatelja… Njištanje konja, zveket mačeva, uzvici tekbira i jauci ranjenih dizali su se do nebesa, a mejdan se još na početku bitke pretvorio u jezero krvi. Kad god bi zamahnuli mačem, slavni ashabi obarali su ili jednu glavu ili jednu ruku.

Hazreti Zejd, u čijoj je ruci bila Resulullahova bela zastava, borio se usred neprijatelja uzvikujući „Allah, Allah“. Mačevima kojima je zamahivao u tren oka čistio je prostor oko sebe i terao neprijatelja da zažali što mu je izašao na mejdan. Slavni ashabi, videvši junačku borbu svog zapovednika, nisu zaostajali za njim: svaki se trudio da sam stigne mačem trideset neprijatelja i da ih obori. U jednom trenutku nekoliko kopalja istovremeno zabilo se u mubarek grudi zapovednika hazreti Zejda. Za njima su stigla i druga koplja. Telo slavnog ashaba bilo je svo izbušeno. Najzad je Zejd ibn Harisa pao na vrelu zemlju i ispio šerbet šehadeta, za kojim je toliko čeznuo.

Hazreti Džafer, koji je došao posle Zejda ibn Harise, odmah je zgrabio zastavu. Mudžahidi, videvši da se islamska zastava vijori, nastavili su borbu s novim žarom. I hazreti Džafer borio se junački kao Zejd ibn Harisa. S jedne strane napadao je neprijatelja, a s druge ulivao drugovima hrabrost i polet. Taj novi zapovednik, koji se borio kao pravi junak, zamahivao je mačem još bržim i hitrijim pokretima i nije dao neprijatelju da dođe k sebi. Boreći se zaneseno, hazreti Džafer odmakao se prilično daleko ispred svojih drugova. Usred Vizantinaca borio se sam i udarao mačem svakog od njih ponaosob. Ali nije mu trebalo dugo da shvati da s tog puta nema povratka. Junački zapovednik govorio je: „Moje je da mačem udarim svakog kafira!“ i iz mubarek reči „Allahu ekber!.. Allahu ekber!..“ crpeo novu duhovnu snagu. Svakim udarcem mača uklanjao je po jednog neprijatelja i nikoga nije puštao da mu priđe. Mubarek ime Allaha teala nije mu silazilo s jezika i borio se neiscrpnom snagom. Najzad je jedan neprijateljski vojnik udario mačem hazreti Džafera po desnoj ruci. Hazreti Džafer, kome je odsečena desna ruka, uhvatio je svetu islamsku zastavu levom rukom pre nego što je pala na zemlju. Podigao ju je i opet zavijorio. A onda još jedan udarac mača… Odsečena mu je i leva ruka. Ovog puta pokušao je da zastavu vijori pritisnuvši je na grudi između odsečenih ruku. Ali od neprijateljskih mačeva, koji su se jedan za drugim žestoko spuštali, dostigao je stepen šehadeta, za kojim je toliko čeznuo. Njegova mubarek duša odletela je u najviše stepene dženneta… Na njegovom telu izbrojano je više od devedeset rana od mačeva i kopalja.3 Junački mudžahidi, videvši da im je zapovednik pao kao šehid, zgrabili su islamsku zastavu koja je pala na zemlju i predali je hazreti Abdullahu ibn Revvahi.

„O narode moj, zbog čega se kolebate? Zar nismo došli u boj s namerom da postanemo šehidi?“ Abdullah ibn Revvaha (radijallahu anhu)

I on je, vijoreći zastavu na konju, žestoko navalio na neprijatelja. S jedne strane obarao je neprijatelja koji bi mu izašao pred noge, a s druge govorio:

O dušo moja (nefse), ti ćeš mi se svakako pokoriti,
danas ću postati šehid, u ovoj bici sam se zakleo.
Ili ćeš na to sama dragovoljno pristati,
ili ću te ja na to silom naterati.
Ako u ovoj bici ne budeš ubijena, reci mi, o dušo moja,
zar nikada nećeš umreti?
Ako učiniš ono što su učinili
Džafer ibn Ebu Talib i Zejd ibn Harisa, znaj da ćeš dobro učiniti.
Oni su postali šehidi, o dušo moja, ne zaostaj,
inače ćeš biti nesrećna, hajde, juriš napred!

I hazreti Abdullah upustio se uz uzvike „Allahu ekber!“ u nemilosrdnu borbu s neprijateljem. U jednom trenutku udarac mača pogodio ga je u prst, i odsečeni prst počeo mu je visiti s ruke. Taj mubarek zapovednik, koji je goreo ljubavlju prema Allahu teala i Njegovom Resulu, odmah je skočio s konja na zemlju, stavio pod nogu ranjeni prst, koji mu je smetao u borbi, i rekavši: „Zar nisi samo jedan ranjeni prst? A i ovu nezgodu doživeo si na putu Allaha teala!“, iščupao ga. Skočivši kao munja na konja, svom snagom ponovo je počeo da se bori. Ali, pošto i pored tolike borbe nije dostigao stepen šehida, počeo je da kori samog sebe… Iznova i iznova nasrtao je na neprijatelja. Na kraju je od udarca koplja pao na zemlju. Boreći se na putu Allaha teala i Njegovog Resula, pao je kao šehid, a njegova mubarek duša odletela je u džennet… U tom trenutku Ebul-Jusr Ka’b ibn Umejr, koji se borio pored hazreti Abdullaha, pokušao je da zavijori zastavu. Pogledom je preleteo preko ashaba tražeći nekoga ko je stariji i iskusniji od njega. Kada je ugledao Sabita ibn Ekrema, predao mu je zastavu. Hazreti Sabit pobo je zastavu pred mudžahidima i rekao: „O braćo moja! Brzo izaberite jednoga između sebe za zapovednika i sledite ga!“ Oni su rekli: „Izabrali smo tebe“, ali hazreti Sabit to nije prihvatio. Pogled mu je pao na hazreti Halida ibn Velida. Rekao mu je: „O Ebu Sulejmane! Ti uzmi zastavu!“ Hazreti Halid, koji se tek bio pridružio muslimanima, iz pristojnosti nije hteo da uzme svetu zastavu, i s njegovih mubarek usana izašle su ove reči: „Ja ne mogu uzeti ovu zastavu od tebe! Ti si je dostojniji od mene. Jer stariji si i počastvovan si time što si se u bici na Bedru borio pored Resulullaha!…“ Ali vreme je bilo dragoceno. Ashab-i kiram oko njih nemilosrdno su se borili s neprijateljem i trudili se da potisnu neprijatelja od sto hiljada ljudi. Hazreti Sabit je ponovio svoje reči: „O Halide! Brzo uzmi Resulullahovu svetu zastavu! Allaha mi, uzeo sam je da bih je dao tebi. Ti bolje od mene poznaješ ratnu veštinu!“ Zatim je upitao mudžahide oko sebe: „O braćo moja! Šta mislite o tome da Halid bude zapovednik?“ Oni su svi u jedan glas rekli: „Postavili smo ga sebi za zapovednika.“ Na to je hazreti Halid s velikim poštovanjem i pristojnošću uzeo zastavu, koju je svojom mubarek rukom predao Predvodnik svetova, i poljubio ju je. Skočio je na konja i svom veličinom i silinom navalio na neprijatelja.4

Junački ashabi ponovo su krenuli u napad za svojim novim zapovednikom. Hazreti Halid borio se neviđenom hrabrošću i veštinom i obarao svakoga ko bi mu izašao na put. U jednom trenutku hazreti Kutba ibn Katada odvojio je od tela glavu Malika ibn Zafile, jednog od neprijateljskih zapovednika. Vizantincima je pao moral. Ali vreme je isticalo, palo je veče i počelo je da se smrkava. Boriti se u mraku bilo je veoma opasno. Jer mogli su greškom da udare svoje drugove…

Zato su se obe strane povukle u svoje tabore. Ranjenici su počeli da se leče. Hazreti Halid bio je genije ratne veštine. Želeo je da ujutro izađe pred neprijatelja s novom taktikom i da ga zbuni. Te noći promenio je mesta vojnicima: one s desne strane prebacio je na levu, one s leve na desnu, one napred nazad, a one pozadi napred.

Ujutro su junački mudžahidi ponovo krenuli u napad i uz uzvike „Allahu ekber“ počeli da se bore. Neprijateljski vojnici prvi put su videli vojnike koji su ih napadali. To nisu bili oni s kojima su se borili juče.

Mora da je muslimanima u pomoć stigla nova vojska!… Vizantijskim vojnicima, koji su se uplašili misleći da je stiglo pojačanje, pao je moral. Obuzela ih je panika i počeli su da beže. Islamska vojska, smatrajući to prilikom, žestoko ih je napala.

Pošto je neprijatelj odbijen, došli su do tvrđave Muta. Osvojili su i tvrđavu i ubili mnogo njenih uglednika. Hazreti Halid i junački ashabi toga dana borili su se još bolje, udarali mačevima po neprijatelju i hiljade njih poslali u džehennem. Tog dana u ruci hazreti Halida ibn Velida slomilo se devet mačeva.5 Dobročinstvom Allaha teala i bereketom dova Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem) tri hiljade mudžahida gazija razbilo je neprijateljsku vojsku od sto hiljada vojnika. U toj velikoj bici na bojnom polju dato je petnaest šehida. Tako je Vizantijskom carstvu pokazana njegova granica i sprečeno je da preduzima nove pohode dalje na jug… Resul-i ekrem, Nebijj-i muhterem, okupio je svoje ashabe u mesdžidu da im objavi šta se dogodilo kod Mute, pre nego što mu je s bojnog polja stigla ma kakva vest. Po mubarek licu našeg voljenog Poslanika videlo se da je veoma tužan i niko se, iz straha da se još više ne ožalosti, nije usuđivao ništa da pita. Najzad je jedan od ashaba rekao: „Naši životi neka su ti žrtva, ja Resulallah! Otkako smo videli tugu na tebi, srce nam krvari, a kolika je naša tuga zna samo Dženab-i Hakk!“ Iz mubarek očiju našeg voljenog Poslanika potekle su suze i rekao je: „Tuga koju ste videli na meni, ono što me je bacilo u žalost, bilo je to što su moji ashabi pali kao šehidi. To stanje trajalo je dok ih nisam video u džennetu kao braću koja sede na prestolima jedni naspram drugih. Zejd ibn Harisa uzeo je zastavu u ruku. Najzad je pao kao šehid. On je sada ušao u džennet. Onde trči naokolo. Zatim je zastavu uzeo Džafer ibn Ebu Talib. Navalio je na neprijateljske vojske. Borio se i najzad je i on pao kao šehid. On je kao šehid ušao u džennet i na dva krila od jakuta leti kako hoće. Posle Džafera zastavu je uzeo Abdullah ibn Revvaha. Sa zastavom u ruci borio se s neprijateljima, pao kao šehid i ušao u džennet. Pokazani su mi u džennetu na prestolima od zlata. Allahu moj! Oprosti Zejdu!… Allahu moj! Oprosti Džaferu! Allahu moj! Oprosti Abdullahu ibn Revvahi!“

„O Halide! Brzo uzmi Resulullahovu svetu zastavu! Allaha mi, uzeo sam je da bih je dao tebi. Ti bolje od mene poznaješ ratnu veštinu!“ Sabit ibn Ekrem (radijallahu anhu)

Iz mubarek očiju Predvodnika svetova suze su i dalje lile. Kroz suze je nastavio govoriti: „Posle Abdullaha ibn Revvahe zastavu je uzeo Halid ibn Velid. Eto, sada je bitka postala žestoka. Allahu moj! On (Halid ibn Velid) je jedan od Tvojih mačeva. Pomozi mu!…“6 Naš voljeni Poslanik je, Allahovom dozvolom, kao mudžizu video šta se zbiva na bojnom polju udaljenom više od hiljadu kilometara i to je saopštio svojim ashabima. Na dan kada je Džafer ibn Ebu Talib pao kao šehid, Poslanik je, pošto je ispričao ovaj događaj, ustao i otišao u kuću hazreti Džafera. Njegova žena Esma upravo je završila kućne poslove, okupala decu i počešljala im kosu. Naš voljeni Poslanik je rekao: „O Esma! Gde su Džaferovi sinovi? Dovedi mi ih!“ Kada je Esma-hatun dovela decu, Resulullah ih je privio na grudi, naljubio ih i namirisao do mile volje. Njegovo mubarek srce nije moglo da izdrži i iz mubarek očiju suze su mu potekle u mlazevima. Videvši to, žena hazreti Džafera ga je preklinjala: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, pa i moj život, ja Resulallah! Zašto mojim sinovima pokazujete samilost kakvu pokazujete jetimima? Da niste možda primili neku gorku vest o Džaferu i njegovim drugovima?!“ Predvodnik svetova bio je duboko potresen. Rekao je: „Da!… Oni su danas postali šehidi!…“ I naša majka hazreti Esma privila je svoju siročad na grudi i zaplakala. Naš voljeni Poslanik nije mogao dugo da gleda taj prizor i otišao je odatle.7

Vrativši se u svoju blagoslovenu kuću, Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je svojim čistim ženama: „Ne zaboravite da spremite jelo za Džaferovu porodicu!“ Tri dana slalo se jelo porodicama šehida. Prošlo je nekoliko dana kada je radosnu vest u Medinu doneo hazreti Jala ibn Umejja. Pre nego što je stigao da ispriča šta se dogodilo, Resul-i ekrem mu je rekao: „Ako hoćeš, ti ispričaj šta se dogodilo, a ako hoćeš, ja ću tebi ispričati“, i do pojedinosti je ispričao sve što se zbilo na bojnom polju. Na to je hazreti Jala ibn Umejja rekao: „Kunem se Allahom teala, koji te je poslao kao poslanika s pravom verom i Knjigom, nisi propustio nijedan događaj koji su mudžahidi doživeli.“ Poslanik mu je odgovorio: „Allah teala je za mene uklonio razdaljinu koja nas je delila, pa sam bojno polje video svojim očima.“

Posle nekoliko dana glasnici su javili da se islamska vojska približava Medini. Poslanik je sa svojim ashabima ustao i izašao iz Medine da je dočeka. Iz daljine se dizao oblak prašine, a sveta islamska zastava vijorila se na vetru. Sjaj sablji i štitova obasjavao je okolinu kao ogledalo… Na svakome se videlo duboko uzbuđenje. Ubrzo su u Medinu ušli mudžahidi gazije, a na čelu im je bio hazreti Halid ibn Velid, radijallahu teala anhum edžmain…

„Allahu moj! Oprosti Zejdu!… Allahu moj! Oprosti Džaferu! Allahu moj! Oprosti Abdullahu ibn Revvahi!“ Hadis-i šerif

Hurije devojke dođoše,
U pelene od nura ga poviše,
Muhammedu lica prisloniše
One noći kad se Muhammed rodi.
Nebeska se vrata otvoriše,
Po svetu se milost prosu,
Džennetske se haljine skrojiše
One noći kad se Muhammed rodi.
Junus kaže: „O braćo moja,
Iz očiju krvave suze teku,
Sedždu učiniše brda i stene
One noći kad se Muhammed rodi.“

Mekke-i mukerreme [1890]