POHOD NA UMRETUL-KAZU

Prošla je godina dana od Hudejbijskog mira. Mesec dana pre Kurban-bajrama, početkom meseca zulkade, Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) naredio je svojim ashabima da se pripreme za umru. Na umru je trebalo da dođu svi koji su išli na Hudejbiju i učestvovali u Bejat-i Ridvanu, osim onih koji su preselili na ahiret. Posle te naredbe dve hiljade ashaba završilo je pripreme. Za kurban je uzeto sedamdeset kamila. Zadatak da ih, napasajući ih usput, dovedu do Mekke poveren je Nadžiji ibn Džundubu i njegovoj četvorici drugova. Osim toga, hazreti Muhammed ibn Meslema poslat je napred sa sto konjanika da ponese oružje koje se koristi u ratu, kao što su oklopi, koplja i mačevi. Mušricima se nije moglo verovati. U slučaju bilo kakvog napada, poslužili bi se tim oružjem. Neki od ashaba rekli su: „Ja Resulallah! Po Hudejbijskom miru, na umru nismo smeli doći ni sa kakvim oružjem osim mačeva u koricama!“ Predvodnik svetova je rekao: „Ovo oružje nećemo uneti u Harem, među Kurejšije. Ali ono će biti u našoj blizini, pri ruci, u slučaju da nas Kurejšije napadnu.“

Kao zamenik u Medine-i munevveri ostavljen je Ebu Zerr Gifari.1 Prenosi se i da je ostavljen Ebu Ruhm Gifari. Dve hiljade ashaba krenulo je sa našim voljenim Poslanikom na put prema Mekki. Ashab-i kiram bili su veoma uzbuđeni. Videće svoje domove, ognjišta i zavičaj, koje su pre toliko godina napustili na putu Allaha teala, radi našeg voljenog Poslanika… Posetiće Ka’be-i muazzamu, prema kojoj su se okretali u pet dnevnih namaza… Videće svoje rođake, koji su postali muslimani, ali zbog ugovora nisu mogli doći u Medinu. Kurejšijama mušricima, koji su ih godinama terali da umesto suza liju krv, koji su ih tlačili tako da su jecali i stenjali i koji su mnogu njihovu braću učinili šehidima da bi ih naterali da obožavaju njihove kipove, pokazaće dostojanstvo i čast islama. Možda će u srca mušrika koji to vide ući ljubav prema islamu, pa će postati muslimani!..

Oni koji su ostali u Medini ispratili su Predvodnika svetova tekbirima do uzvišenja Veda, oprostili se i vratili se… Kada je došao u Zul-Hulejfu, koja je desetak kilometara udaljena od Medine, naš voljeni Poslanik ušao je u ihram. Slavni ashabi sledili su ga. Svi su bili obučeni u belo. Počelo je putovanje u Mekke-i mukerremu radi umre. Sada su i zemlja i nebo odjekivali od uzvika „Lebbejk, Allahumme lebbejk! Lebbejk, la šerike leke lebbejk! Innel-hamde ve-n-nimete leke ve-l-mulk, la šerike lek!“ (Evo me, Allahu moj, evo me! Tvom pozivu odazvao sam se rečju i bićem iznova i iznova, Tvojoj naredbi povinovao sam se. Ti nemaš druga, svim svojim bićem okrenuo sam se Tebi. Hvala i blagodat pripadaju samo Tebi. I vlast je Tvoja. Ti nemaš ortaka.)

Putovanje je proticalo u velikom zadovoljstvu, u zahvaljivanju Allahu teala, u dovi Njemu i u spominjanju Njegovog mubarek imena.

Kada se odred koji je išao napred pod zapovedništvom Muhammeda ibn Mesleme približio Mekki, primetili su ga kurejšijski mušrici. Sa strahom su im prišli i, kao da kažu „Zar smo se pre godinu dana tako dogovorili?“, upitali: „Šta je ovo?“ Muhammed ibn Meslema dao im je odgovor od koga im se ledila krv u žilama: „Ovo su konjanici Resula Allaha teala… Ako Allah teala dozvoli, sutra će i on počastiti ovo mesto svojim dolaskom!…“ Mušrici su se u strahu vratili i preneli vest u Mekku. Mekkanski mušrici govorili su: „Kunemo se, mi smo se držali ugovora. Zašto bi se Muhammed borio s nama?…“ Odmah su iz svojih redova poslali jedno izaslanstvo da razgovara s Poslanikom.

„Lebbejk, Allahumme lebbejk! Lebbejk, la šerike leke lebbejk! Innel-hamde ve-n-nimete leke ve-l-mulk, la šerike lek!“ Telbija

U to vreme Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) stigao je do mesta zvanog Batn-i Jedžedž, odakle se mogla videti Mekka. Tu su ostavili svo oružje osim mačeva koje su nosili o pojasu. Dve stotine ashaba postavili su kao stražu da čuvaju oružje. Kada su te pripreme završene, kurejšijsko izaslanstvo zatražilo je dozvolu da razgovara s Poslanikom i da bude primljeno pred njega. Kada im je to dozvoljeno, rekli su: „O Muhammede! Od Hudejbijskog ugovora nismo vas ni u čemu izneverili. Pa ipak, zar ćeš u Mekku, među svoj narod, ući s ovim oružjem? A po našem ugovoru kod vas nije trebalo da bude ništa osim mačeva u koricama!…“ Na to je Predvodnik svetova odgovorio: „Ja sam od detinjstva do današnjeg dana poznat po tome što držim datu reč i što sam veran. U Harem nećemo ući ni sa kakvim oružjem osim mačeva u koricama. Ali želim da oružje bude na mestu nedaleko od mene.“ Shvativši da stvari stoje drugačije nego što im je javljeno, izaslanici su se smirili i rekli: „O Muhammede! Iskreno govoreći, od tebe smo uvek videli samo vernost i dobrotu. To i dolikuje tebi.“ Zatim su se vratili. Došli su u Mekku i obavestili Kurejšije o svemu. I oni su se smirili.

Kurejšijski prvaci, iz mržnje i zavisti, napustili su Mekku i popeli se u planine da ne bi gledali te srećne trenutke Poslanika i njegovih ashaba. Naš voljeni Poslanik poslao je napred, u mesto zvano Zi Tuva, obeležene kurbanske kamile. Zatim je, pošto je sa svojim ashabima završio pripreme, krenuo da uđe u sveti grad Mekku. Ashab-i kiram uzeli su Predvodnika svetova u svoju sredinu. Sultan vasione, na svojoj kamili Kasvi, širio je nur oko sebe kao sunce koje zaklanja postojanje hiljada zvezda. Gospodaru moj! Kakva lepota! Kakav veličanstven prizor!…

Na jezicima su bili uzvici „Lebbejk, Allahumme lebbejk! Lebbejk, la šerike leke lebbejk!…“, a u srcima ljubav prema Allahu teala i Njegovom Resulu.

Korak po korak približavali su se veličanstvenoj Ka’bi. Što su se više približavali, njihovo uzbuđenje još više je raslo, kao da kipi. Uzvici telbije, koje su izgovarali svi u jedan glas, ispunjavali su Mekku, a mušrici bi, kad god bi videli taj veličanstveni prizor, osetili kako im se topi srce i kako im u dušu blago teče šerbet ljubavi. U srca mnogih od njih već je bila ušla ljubav prema islamu… Na kraju je pobedio Sultan vasione, Predvodnik oba sveta, naš voljeni i časni Poslanik Muhammed (sallallahu alejhi ve sellem)…

Eto, naš voljeni Poslanik i njegovi slavni ashabi, s mačevima o pojasu, ulazili su u Ka’be-i muazzamu. Hazreti Abdullah ibn Revvaha išao je napred držeći oglav Kasve, kamile Poslanika. Neki mekkanski mušrici, sa svojim ženama i decom, stajali su poređani u Darun-Nedvi i posmatrali našeg voljenog Poslanika i njegove junačke ashabe. Abdullah ibn Revvaha, kako je išao napred, počeo je da recituje stihove, a njegovi bejtovi padali su mušricima na glave kao malj i dosezali im do srca:

O kafiri, sklonite se s puta Poslanika,
Jer Allah teala njemu Kur’an posla.
Svako dobro i hajr u njegovoj je veri,
A smrt za tu veru najbolja je smrt.
On je pravi Resulullah, srcem sam ga primio,
U svaku njegovu reč poverovah, sad sam je prihvatio.
O kafiri! Kada ste poricali
Da je Kur’an spušten od Allaha teala,
Kako smo vas iznenada udarcima sustigli
I kako smo vam glave od tela odvajali,
Ako ni u njegovo značenje ne poverujete,
Isti će vam udarci pasti na glave.
Počinjem mubarek imenom Allaha Onog,
Osim čije vere prave vere nema.
I opet počinjem imenom Allaha Onog:
Muhammed je i Njegov rob i Njegov resul.

Hazreti Omer nije mogao da izdrži i hteo je da ga opomene: „O Ibn Revvaho! Kako možeš da recituješ stihove pred Resulullahom i u Harem-i šerifu?“ Ali Poslanik je rekao: „O Omere! Nemoj ga sprečavati! Kunem se Allahom teala, njegove reči brže i jače deluju na ove kurejšijske mušrike nego da na njih sipamo kišu strela. Nastavi, o Ibn Revvaho!“

Malo kasnije Poslanik je rekao hazreti Abdullahu ibn Revvahi: „Reci: ‚Nema božanstva osim Allaha teala! On je Jedan! On je Taj koji ispunjava Svoje obećanje! On je Taj koji pomaže ovom Svom robu! On je Taj koji jača Svoju vojsku! I samo On je Taj koji je razbio okupljena plemena!’“

Na to je Abdullah ibn Revvaha počeo da recituje:

Nema božanstva osim Allaha teala!
On nema druga, la ilahe illallah!
On je Taj koji muslimanskoj vojsci snagu daje!
I On je Taj koji kafire rastura i pobeđuje!

I muslimani su ponavljali te reči. Kada je ušao u Bejtullah, naš voljeni Poslanik otkrio je svoje mubarek desno rame. Lepota njegovog mubarek tela bleštala je pred očima, privlačila srca i širila nur kao sunce. Zatim je rekao: „Neka Allah teala Svojom milošću oprosti junacima koji će se danas ovim ljudima širka pokazati snažni i čili!“ Na to su ashab-i kiram otkrili desna ramena i, koračajući brzo i dostojanstveno, tri puta obišli Ka’bu u tavafu. Samo između Rukn-i Jemanija i ugla Hadžer-i esveda išli su polako. Poslanik i njegovi ashabi prilazili su Hadžer-i esvedu i ljubili ga ili su, izdaleka, podizali ruke okrenuvši dlanove prema Hadžer-i esvedu.

„Kunem se Allahom teala, njegove (Ibn Revvahine) reči brže i jače deluju na ove kurejšijske mušrike nego da na njih sipamo kišu strela“ Hadis-i šerif

Mušrici su izdaleka pratili ashabe i čudili se njihovom dostojanstvenom i ponosnom hodu. Jer njima su pričali da su muslimani, otkako su otišli u Medinu, oslabili i razboleli se, i širene su slične vesti. A sada su bili svedoci sasvim suprotnog, i njihovo čuđenje je raslo.

Preostala četiri kruga tavafa završena su laganim, odmerenim koracima. Posle tavafa klanjali su dva rekata namaza na Makam-i Ibrahimu. Zatim su sedam puta obavili saj između brežuljaka Safe i Merve. Pošto su kurbani zaklani, Poslanik je obrijao svoju mubarek glavu. Njegove mubarek vlasi hvatane su još u vazduhu. I ashab-i kiram obrijali su glave. Tako se ostvario san koji je Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) usnio tačno godinu dana ranije. Umra je bila obavljena i nastupilo je podnevno vreme. Kada je Predvodnik svetova naredio hazreti Bilalu da prouči ezan na Ka’bi, Bilal Habeši je odmah izvršio naredbu. Dok je on na Ka’bi učio Muhammedov ezan, cela Mekka se uzburkala. Ashab-i kiram slušali su ezan u velikoj skrušenosti i tihim glasom ga ponavljali. Kada je ezan završen, Habibullah je bio imam. Podne-namaz, koji su svi zajedno klanjali, sasvim je posebno delovao na srca mušrika.

Našem voljenom Poslaniku podignut je u Ebtahu šator od kože. I ashabi su tri dana boravili u šatorima oko njega. U namaska vremena okupljali bi se u Bejtullahu i klanjali namaz u džematu. U ostalo vreme posećivali su rodbinu i svojim lepim ahlakom, koji im je podario islam, bili im primer. A ovi kao da su se topili pred tim lepim ponašanjem ashaba i nisu mogli da sakriju divljenje. Za ta tri dana Mekka kao da je bila osvojena iznutra.

Tri dana su istekla… Došlo je vreme rastanka. Pred veče, kada je Poslanik rekao: „Niko od muslimana (koji su došli na umru) neće provesti veče u Mekki, nego će krenuti na put!“, svi su se spremili i krenuli prema Medini… Dok je bio u Džuhfi, Resulullah se sastao s hazreti Abbasom, a hazreti Abbas mu je predložio: „Ja Resulallah! Mejmuna bint Haris ostala je udovica. Zar ne bi bilo dobro da je uzmeš za ženu?“ Na to je Poslanik poslao Ebu Rafija i jednog čoveka od ensarija u Mekku da je prose. Kada je hazreti Mejmuna, dok je bila na kamili, primila vest da Resulullah želi da je uzme za ženu, rekla je: „I kamila i ono što je na njoj pripadaju Resulullahu.“ Sebe je poklonila Poslaniku. Staranje da se to obavi kako treba prepustila je svojoj starijoj sestri Ummu Fadl, a ona svom mužu hazreti Abbasu. Kada su, vraćajući se s umre u Medinu, stigli do mesta Serif, hazreti Abbas je od našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) primio četiri stotine dirhema mehra i venčao hazreti Mejmunu nikahom za Resulullaha. Tu je održana i svadba. Hazreti Mejmuna počastila se Resulullahovim nikahom i postala njegova poslednja supruga. Naš Poslanik se posle toga više nije ženio.

„Neka Allah teala Svojom milošću oprosti junacima koji će se danas ovim ljudima širka pokazati snažni i čili!“ Hadis-i šerif

Usudih se da ti svećnjak poklonim, ja Resulallah!
Želja mi je da služim tvom uzvišenom pragu, ja Resulallah!
Moj bedni dar nije dostojan tvoje Ravde,
Primi ga, ukaži dobročinstvo i pažnju, ja Resulallah!
Koga imam osim tebe da mu svoje stanje javim?
Od tebe je dobročinstvo i velikodušnost, ja Resulallah!
Utičem ti se, aman, sto puta aman, na tvoj prag sam pao,
Smiluj se, učini mi šefaat, ja Resulallah!
U oba sveta uzmi pod svoje pravednog Mahmud-hana,
Tvoja je vlast i na početku i na kraju, ja Resulallah!
II. Mahmud Hân