OSVAJANJE HAJBERA

U svetloj Medini bilo je Jevreja koji su spolja bili muslimani, a u stvari munafici (licemeri). Pre nego što je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) učinio hidžru u Medinu, stanovnici Medine izabrali su sebi za poglavara Abdullaha ibn Ubejja ibn Selula. Dali su mu i krunu ukrašenu draguljima. Kada je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) došao u Medinu, stanovnici Medine potpuno su se okrenuli voljenom Poslaniku, počeli da mu ukazuju poštovanje i pažnju i sledili su ga. Ibn Selul je ostao u zapećku, bez ikakve vrednosti. Ibn Selulu više nisu poklanjali pažnju. Tada je Ibn Selul počeo da radi na tome da Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem) ubije ili da mu nanese neku nevolju. Jednog dana Jevreji su se okupili kod njega. Skovali su neke planove o tome i zatražili pomoć od Lebida ibn Asima. Lebid je rekao: „U toj i toj mahali živi jedna starica po imenu Hajra. Veoma je vešta u čarobnjaštvu. Nađite nju.“ Našli su tu prokletu ženu i dali joj hiljadu dirhema zlata i deset topova tkanine. Rekli su: „Ako uništiš Muhammeda, daćemo ti još mnogo toga.“ Starica je u jednog golubića zabola igle, a konce je vezala u čvorove i njima omotala golubića. Stavila ga je u jedan zapušteni bunar izvan Medine i zatvorila mu otvor. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) se razboleo. Udovi su mu ostali nepokretni. Davali su mu razne lekove, ali nisu pomogli. To stanje trajalo je devet dana.

Zatim je došao Džibril alejhisselam i obavestio ga o tome. Odveli su Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem) tamo. Otvorio je bunar i izvadio golubića. Ali čvorove na koncima nije bilo moguće razvezati. Džibril alejhisselam doneo je sure Muavvizetejn (Felek i Nas). Rekao je: „O Muhammede alejhisselam! Pročitaj ove sure nad tim čvorovima.“ Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) počeo je da uči te sure. Sa svakim ajetom koji je proučio razvezivao se po jedan čvor i izlazila po jedna igla. Kada je sure (jedanaest ajeta obe sure) proučio do kraja, razvezali su se i svi čvorovi. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) sasvim se oslobodio bolesti i ozdravio. Zatim je pozvao te proklete ljude i ukorio ih. Stanovnici Medine kaznili su ih tako da su propali. Uhvatili su i Jevrejina Lebida i doveli ga pred Resulullaha. Kada mu je Poslanik rekao: „Zašto si dao da se ovo uradi?“, odgovorio je: „Iz ljubavi prema zlatu.“ Kada su neki od ashaba rekli: „Ja Resulallah! Ako dozvoliš, da odrubimo glavu ovom Jevrejinu!“, naš voljeni Poslanik, koji nikada nikoga nije kaznio radi sebe, rekao je: „Božanska kazna koju će on na kraju videti mnogo je teža“, i nije dozvolio da bude ubijen.1 Kada su prognani iz Medine, Jevreji su otišli u severne krajeve Arabije. Jedan deo njih ostao je i nastanio se u Hajberu. Drugi deo otišao je u Šam, na severu. Bili su isterani iz svog zavičaja zato što su skovali atentat na Resulullaha. Ali mržnja, pohlepa i želja za osvetom prema muslimanima u njima se nikada nisu ugasile. Štaviše, iz dana u dan su jačale: želeli su da što pre okončaju život Sultana vasione, Habiba Allaha teala, i da unište veru islam.

Neki od njihovih prvaka rekli su: „Hajde da odemo Gatafancima i zatražimo pomoć, pa da se zajedno s njima borimo protiv muslimana!“ A neki su rekli: „Pozovimo u pomoć i Jevreje iz Fedeka, Tejme i Vadil-Kure, pa da, pre nego što muslimani navale na nas, mi napadnemo njihov grad i osvetimo se za sve što se desilo!…“ Hajberski Jevreji prihvatili su taj predlog i pozvali u pomoć okolna jevrejska plemena i Gatafance. Samo od Gatafanaca došlo je mnogo odabranih boraca i u Hajberu su počele pripreme. Dok su oni vršili te pripreme, Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) saznao je za stanje Jevreja. Uz hazreti Abdullaha ibn Revvahe dao je trojicu ashaba i odmah ga poslao da sazna šta se dešava u Hajberu. Abdullah ibn Revvaha i njegova tri druga brzo su stigli u Hajber. Bio je to bogat grad sa osam jakih tvrđava i još nekim manjim utvrđenjima, plodnom zemljom i mnoštvom vinograda i vrtova. Hazreti Abdullah poslao je jednog od svojih drugova u tvrđavu Šikk, drugoga u tvrđavu Ketiba, a trećeg u tvrđavu Natat. Sam je ušao u jednu drugu tvrđavu. Tri dana izbliza su proučavali stanje Jevreja i njihove pripreme za rat. Posle tri dana sastali su se na dogovorenom mestu, brzo se vratili u Medinu i Poslaniku pojedinačno ispričali sve pripreme koje su Jevreji učinili.

Naš voljeni Poslanik naredio je svojim ashabima da se hitno pripreme. Da bi sprečio Jevreje da napadnu Medine-i munevveru, odlučio je da krene na Hajber. Jevreji u Medini, čuvši za tu odluku, uznemirili su se. Da bi muslimanima slomili moral, govorili su: „Kunemo se, da ste videli hajberske tvrđave i junačke borce koji su se onde okupili, nikada ne biste onamo kročili!… Tvrđave s visokim kulama na vrhovima brda brane junaci u oklopima. Sa svih strana došle su im u pomoć hiljade vojnika!… Zar je moguće da vi osvojite Hajber?!…“ A junački ashabi odgovarali su im: „Allah teala je obećao Svome Habibu da će osvojiti Hajber“, i time pokazivali da se Jevreja nikada neće bojati. Takva odlučnost ashaba još više je žalostila Jevreje i bacala ih u brigu. Poglavar munafika Abdullah ibn Ubejj hitno je poslao vest u Hajber: „Muhammed ide na vas s malom silom. Nema razloga za strah, ali budite oprezni i unesite svoj imetak u tvrđave. Izađite iz tvrđava i dočekajte ih!“ Ashab-i kiram završili su pripreme, oprostili se sa ukućanima, zatražili da im ovi oproste i okupili se oko Poslanika. Bilo ih je dve stotine konjanika i hiljadu četiri stotine pešaka. Bili su spremni da na naredbu voljenog Poslanika šire veru Allaha teala, da čine džihad i da postignu stepen šehida. U to vreme neke žene zatražile su od Poslanika zadatak: da u ratu spremaju hranu ashabima, da neguju ranjene i bolesne, previjaju rane, spremaju lekove i obavljaju druge poslove koje mogu. Resulullah im je ukazao samilost i nije ih lišio tog sevapa. Tako se mudžahidima pridružilo i dvadeset žena mudžahida, na čelu sa hazreti Ummu Selemom, mubarek suprugom našeg voljenog Poslanika.2

Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) ostavio je u Medini kao svog zamenika hazreti Sibu iz plemena Gifar i izdao naredbu da se krene na Hajber. (Prenosi se i da je ostavljen Numejla ibn Abdullah.) Pohod je počeo tekbirima. Ashabi koji zbog opravdanih razloga nisu mogli učestvovati u bici i oni kojima zbog mladosti nije dozvoljeno gledali su s plemenitom zavišću Poslanika i svoje junačke očeve, dede, stričeve, ujake i stariju braću i ispraćali ih tekbirima i dovama.

„Hajberska tvrđava biće osvojena rukom Alije ibn Ebu Taliba“ Hadis-i šerif

Kalendar je pokazivao mesec muharrem sedme godine po hidžri. Svetu zastavu Poslanika nosio je hazreti Alija, a desnim krilom zapovedao je hazreti Omer.3 Za levo krilo Poslanik je odredio jednog drugog ashaba. Put je proticao u veselom raspoloženju. Pesnici su svojim pesmama zahvaljivali Allahu teala na blagodatima koje je podario, donosili salavat našem voljenom Poslaniku i hvalili slavne ashabe. A ashabi su, kao da idu na bajram, svi zajedno uzvikivali „Allahu ekber! Allahu ekber! La ilahe illallahu vallahu ekber!“, tako da se sve naokolo orilo.

Na svakom konaku Sultan vasione upućivao je dovu: „Allahu moj! Tebi se utičem od brige za budućnost, od tuge za prošlim, od nemoći i lenjosti, od škrtosti, kukavičluka i duga koji savija leđa i od prevlasti zulumćara i nepravednih ljudi!“

Kada su se približili Hajberu, naš voljeni Poslanik zaustavio je svoje ashabe. Podigavši ruke, počeo je da upućuje munadžat: „Allahu moj, Gospodaru nebesa i onoga što ona zasenjuju! Allahu moj, Gospodaru zemalja i onoga što je na njima! Allahu moj, Gospodaru šejtana i onih koje oni zavode! Allahu moj, Gospodaru vetrova i onoga što oni razvejavaju! Molimo Te za hajr i dobro ovog mesta, za hajr i dobro ljudi koji u njemu žive i za hajr i dobro svega što je u njemu. I Tebi se utičemo od zla ovog mesta, od zla ljudi i od zla svega što je u njemu!“

Sa usana ashaba čulo se „Amin, amin“. Zatim je rekao svojim ashabima: „Krenite napred izgovarajući ‚Bismillahir-rahmanir-rahim‘.“

Ashab-i kiram okupili su se oko Resul-i ekrema i ponovo krenuli. Došli su blizu tvrđave Natat, jedne od najjačih hajberskih tvrđava.

Onde su podigli svoj tabor. Bilo je akšamsko vreme. Uzvišeni običaj Resulullaha bio je da ne napada dok ne svane i da najpre pozove u islam. Ako ne bi prihvatili poziv, počinjala je borba. Zato su ashab-i kiram čekali jutro. Niko od Jevreja nije primetio da je došla islamska vojska. Pošto je predvodio sabah-namaz, Predvodnik vasione završio je pripreme i pokrenuo mudžahide. Dve stotine konjanika i hiljadu četiri stotine pešaka u uređenim redovima približili su se tvrđavi Natat. U to vreme Jevreji koji su izašli iz tvrđave da rade u vinogradima, vrtovima i na njivama iznenada su naišli na islamske vojnike i zapanjili se.

Rekli su: „Kunemo se, ovo su Muhammed i njegova uređena vojska!…“ i počeli da beže natrag. Videvši ih u tom stanju, naš voljeni Poslanik rekao je: „Allahu ekber! Allahu ekber! Hajber je propao“, i te svoje mubarek reči ponovio je tri puta. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) poručio je Jevrejima da ili postanu muslimani, ili da se predaju i plaćaju harač i džizju, a inače će biti rata i proliće se krv. Jevreji su otišli kod Sellama ibn Miškema, jednog od svojih prvaka, i preneli mu kako stoje stvari. Sellam ih je podsticao na borbu rečima: „Ja sam vam ranije rekao da krenete na Muhammeda, a vi to niste prihvatili. Bar sada nemojte biti mlitavi u borbi s njim. Bolje vam je da izginete boreći se s muslimanima nego da u životu ostanete bez ikoga svoga!…“ Jevreji su brzo smestili svoju decu i žene u tvrđavu Ketiba, namirnice u Naim, a vojnike u tvrđavu Natat.

Na poziv islamske vojske da prime islam Jevreji su odgovorili odapinjući strele. Mudžahidi su strele dočekali svojim štitovima. Po naredbi našeg voljenog Poslanika zategnuti su lukovi i, uz uzvike „Allahu ekber!…“, strele su poletele na Jevreje na kulama tvrđave. Borba je sada počela. Na jednoj strani borili su se Sultan vasione i njegovi junački ashabi da rašire islam i da postanu uzrok da Jevreji postanu muslimani i spasu se od džehennema. Na drugoj strani bili su Jevreji koji nisu razumevali savet, koji su u svakoj prilici hteli da muslimane udare s leđa i koji su uporno odbijali da vide istinu. Kada su videli da pečat poslanika (Hatem-ul-enbija) nije potekao iz njihovog naroda, iz zavisti ga nisu prihvatili. Od njegovog detinjstva pribegavali su svakoj prevari koja im je pala na pamet da bi ga uklonili, ali, zahvaljujući zaštiti Allaha teala, ništa nisu mogli da učine.

Na hiljadu šest stotina slavnih mudžahida više od deset hiljada jevrejskih vojnika odapinjalo je strele. Ashab-i kiram štitili su se štitovima od tih strela koje su pristizale jedna za drugom, a kad god bi im se ukazala prilika, strele koje su pale na zemlju odapinjali su nazad na Jevreje. Ipak, neki ashabi bili su ranjeni.

U jednom trenutku hazreti Hubab ibn Munzir s velikom pristojnošću pristupio je Habibullahu i upitao: „Moj život neka ti je žrtva, ja Resulallah! Zar ne bi bilo bolje da tabor podignemo na nekom drugom mestu?“ Poslanik je rekao: „Inšallahu teala, promenićemo ga kad padne veče!“ Mudžahidi su bili ušli u domet strela. Strele koje su Jevreji odapinjali iz tvrđave dosezale su čak do zadnjih delova islamskog tabora.4 Toga dana borba se do večeri vodila strelama. Pedesetak ashaba ranjeno je od odapetih strela. Kada je palo veče, hazreti Muhammedu ibn Meslemi poveren je zadatak da pronađe novo mesto za tabor. Kada je on rekao da je mesto zvano Redži pogodno, islamski tabor premešten je onamo.

„Mi poslanici ne ostavljamo nasledstvo. Ono što ostavimo sadaka je za siromašne“ Hadis-i šerif

Bitka za Hajber

I ranjenici su počeli da se leče.5 Sutradan su junački ashabi došli pred Natat i borili se do večeri. Opsada se nastavila i trećeg, četvrtog i petog dana. Jevreji su stalno ostajali u odbrani. Tih dana naš voljeni Poslanik dobio je jaku glavobolju, pa dva dana nije mogao biti među mudžahidima. Prvog dana dao je zastavu hazreti Ebu Bekru, a drugog dana hazreti Omeru. Obojica su se, na čelu ashab-i kirama, veoma žestoko borili protiv Jevreja, ali tvrđavu nije bilo moguće osvojiti. U međuvremenu Jevreji, kojima je porasla hrabrost, otvorili su kapije tvrđave i prešli u napad. Sada se počelo boriti prsa u prsa. Bitka se veoma rasplamsala. Kad god bi Poslanik rekao svojim ashabima: „Donosite tekbir govoreći ‚Allahu ekber! Allahu ekber!…’“, oni su uz zvuke tekbira, s ljubavlju i žarom, udarali mačevima po neprijatelju. U jednom trenutku pao je kao šehid Mahmud, brat Muhammeda ibn Mesleme. Borbe su se žestoko nastavile do večeri.

Sutradan je iz tvrđave, okovan u oklope, izašao Merhab, jedan od najpoznatijih hajberskih zapovednika. Bio je to snažan i moćan čovek, kao div. Do tada pred njega nije izašao nijedan junak koji bi ga pobedio. Okrenuo se mudžahidima i počeo da se hvali: „Ja sam Merhab, poznat po svojoj hrabrosti i junaštvu!“ Dok se tako hvalio, iz redova ashaba iskočio je jedan mudžahid. Povikao je Merhabu: „A ja sam Amir, koji se ne boji da se baci usred strašnih i žestokih bitaka!“ i odmah mu stao nasuprot. Div Merhab svom snagom udario je hazreti Amira mačem na kome je pisalo: „Koga dotakne, uništi ga!…“ Junački Amir u tren oka podigao je štit. Kada je široki mač udario u štit, snažan zvuk odjeknuo je naokolo, a mač se zabio u štit.

Hazreti Amir, utekavši se Stvoritelju, uzviknuo je: „Ja Allah!“ i udario mačem po Merhabovim oklopljenim nogama. Čim je mač dotakao čelični oklop, odskočio je i iznenada pogodio ashabovu nogu. Siloviti odskok mača presekao je hazreti Amiru arteriju na nozi. Ashab-i kiram dotrčali su, podigli Amira u naručje i odneli ga u tabor da ga leče. Ali Amir (radijallahu anhu) onde je pao kao šehid i odleteo u najviši džennet.6

Borba se nastavila svom žestinom. Pred veče naš voljeni Poslanik predložio je Gatafancima, mušricima koji su Jevrejima došli u pomoć sa četiri hiljade vojnika i uključili se u borbu, da se odvoje i vrate u svoju zemlju. Obećao je i da će im, ako to učine, dati godišnji rod hajberskih hurmi. Ali Gatafanci su taj predlog odbili. Tada je Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) naredio svojim ashabima da noć provedu oko tvrđave u kojoj su bili Gatafanci. Gatafanci su se veoma bojali da će ih mudžahidi noću napasti i nikako nisu mogli zaspati. Te noći jedan glas, za koji se nije znalo odakle dolazi, objavljivao je da je izvršen prepad na gatafansku zemlju i da su im zarobljeni žene, deca i imetak. Taj glas ponovio se tri puta, a svi Gatafanci slušali su ga u velikom strahu. I njihov zapovednik Ujejna čuo je isti glas tri puta i, kada je zora bila na pomolu, poveo je svoju vojsku, na brzinu se udaljio od Hajbera i krenuo putem svoje zemlje. Ujutro su se Jevreji začudili što su Gatafanci bez razloga napustili Hajber i pali su u očajanje. Mnogo su se pokajali i što su ih pozvali u pomoć.

„Na dan kada smo zauzeli hajbersku tvrđavu, Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) zabranio je da se jede meso domaćeg magarca i da se žena uzima muta-nikahom“ Hazreti Alija (radijallahu anhu)

Junaštvo hazreti Alije

I tog dana pred Hajberom su vođene žestoke borbe, ali tvrđava nije osvojena. Uveče je Sultan vasione doneo radosnu vest: „Sutra ću zastavu dati takvom junaku koji voli Allaha teala i Njegovog Resula, a i Allah teala i Njegov Resul vole njega. Allah teala će njegovom rukom dati osvajanje!“

Te noći ashab-i kiram čekali su jutro u uzbuđenju. Svaki se nadao da će zastava biti data njemu i upućivao je za to dove Allahu teala. Hazreti Bilal Habeši proučio je sabahski ezan svojim dirljivim i lepim glasom. Dok se učio ezan, u svakome bi se rodilo posebno uzbuđenje i posebna slast, a ta božanska slast bila je takva da joj se čovek nije mogao nasititi. Pošto je predvodio ashabe u sabah-namazu, naš voljeni Poslanik je ustao. Naredio je da se donese mubarek islamska zastava. Dok se sveta zastava donosila, ashab-i kiram čekali su na nogama i s napetom pažnjom osluškivali da čuju reči koje će izaći s mubarek usana Resul-i ekrema.

Najzad je Predvodnik svetova rekao: „Kunem se Allahom teala, koji je Muhammeda počastio poslanstvom, ovu zastavu daću junaku koji ne zna šta je bekstvo“, a onda je pogledom svojih mubarek očiju prešao preko ashaba i upitao: „Gde je Alija?“ Ashabi su rekli: „Ja Resulallah! Bole ga oči.“ Poslanik je rekao: „Pozovite mi ga.“ Tih dana hazreti Aliju su zaboljele oči, pa ih nije mogao otvoriti. Otišli su k njemu, javili mu o čemu je reč i, poduprevši ga pod mubarek ruku, doveli ga pred Resulullaha. Sultan vasione uputio je dovu Allahu teala da hazreti Alija ozdravi, nakvasio je svoje mubarek prste pljuvačkom i prevukao ih preko njegovih očiju. U tom času u očima hazreti Alije nije ostalo nikakvog bola. Zatim je za njega uputio i ovu dovu: „Gospodaru moj! Otkloni od njega muku vrućine i hladnoće!“ Onda je hazreti Aliji svojim mubarek rukama obukao oklop, opasao mu svoj mač, dao mu u ruku belu islamsku zastavu i rekao: „Bori se dok ti Allah teala ne podari pobedu. I pazi da se ne okreneš natrag!“ Hazreti Alija je rekao: „Moj život neka ti je žrtva, ja Resulallah! Boriću se s njima dok ne uđu u veru islam.“ A naš voljeni Poslanik je rekao: „Allaha mi, ako Allah teala zbog tebe uputi na pravi put makar jednog čoveka od njih, to ti je bolje nego da poseduješ mnoštvo crvenih kamila i da ih udeljiš kao sadaku na Allahovom putu.“7

Dok je hazreti Alija sa zastavom u ruci išao ka jevrejskoj tvrđavi, slavni ashabi išli su za njim. Kada su se sasvim približili tvrđavi i kada je zastava pobodena u podnožje jednog kamena, otvorila se kapija tvrđave Natat.

Jurišne jevrejske čete izašle su napolje. Bili su to najodabraniji hajberski junaci. Svaki je bio u dvostrukom oklopu, obavijen gvozdenom zaštitom. Jedan od njih krenuo je ka hazreti Aliji i stao pred njega da se bori. Bio je to Haris, Merhabov brat, kome po hrabrosti nije bilo ravna. Brzo je jurnuo… Dok je zvuk dvaju čelika ispunjavao mejdan, Zulfikar je senuo kao munja i odvojio Harisovu glavu od tela. U tom trenutku uzvici „Allahu ekber! Allahu ekber!“ orili su se do nebesa. Čuvši da mu je brat ubijen, Merhab je sa svojim vojnicima u punom trku dojurio na mejdan i stao nasuprot hazreti Aliji. I na njemu je bio dvostruki oklop. Opasan sa dva mača, svojim ogromnim stasom podsećao je na diva. Sav razjaren, počeo je da se hvali: „Ja sam Merhab, koji izlazi na mejdan i junački se bori onda kad su bitke najžešće! Ja i lavove koji riču izbušim kopljem ili mačem!…“

Hazreti Alija (kerremallahu vedžhehu ve radijallahu anhu) odgovorio je: „Ja sam onaj kome je majka dala ime Hajdar (Lav). Ja sam kao lav koji uliva strah! Ja sam junak koji će te jednim udarcem oboriti na zemlju!..“

Kada je od hazreti Alije čuo reč „Hajdar“, Merhabu je u srce ušao strah. Jer ga je te noći u snu rastrgao jedan lav. Da nije lav koga je video u snu bio baš ovaj? Uto je div Merhab jurnuo, a hazreti Alija dočekao ga je štitom. Zatim je, utekavši se Allahu teala, uzviknuo „Ja Allah!…“ i tako spustio Zulfikar na kafirovu glavu da je presekao nadvoje i debeli čelični štit koji je ogromni Merhab držao prema Zulfikaru i šlem od čelika, pa mu rasekao glavu od temena do potiljka; iz vrata mu je šiknula krv kao iz oluka, a njegovo divovsko telo sručilo se na zemlju. Strašni zvuk Zulfikara čuo se na sve strane Hajbera. Poslanik je rekao: „Radujte se! Osvajanje Hajbera sada je postalo lakše.“ Ashab-i kiram zadivili su se tom junaštvu hazreti Alije i uzvicima „Allahu ekber! Allahu ekber!..“ zaorili nebesa.

Borba se nastavila svom žestinom. U jednom trenutku, kada su se ashab-i kiram, boreći se, primakli kapiji tvrđave, jedan Jevrejin udario je mačem po štitu hazreti Alije. Štit je pao na zemlju, ali nije bilo vremena da se sagne i da ga podigne. Ne želeći da propusti priliku, Jevrejin je zgrabio štit i pobegao natrag. Lav Allaha teala, kome je to veoma teško palo, razagnao je Zulfikarom neprijatelje oko sebe, a onda naumio da od kapije tvrđave načini štit. Izgovorivši „Bismillahir-rahmanir-rahim“, uhvatio se za alke ogromne gvozdene kapije. Prodrmao je njene kuke i iščupao ih iz zida… Dok je hazreti Alija čupao kapiju, tvrđava se zatresla iz temelja. Tu kapiju, koju osam-deset junaka ne bi moglo ni pomaći s mesta, uzeo je jednom rukom kao štit i počeo da se bori. Taj neverovatni događaj bio je jedna mudžiza našeg voljenog Poslanika i jedan keramet hazreti Alije.8

Pred njega je, jedan za drugim, izašlo još šest najhrabrijih jevrejskih junaka. Pošto je i njih, Allahovom dozvolom, savladao, hazreti Alija je sa svojim junačkim drugovima ušao u tvrđavu. Sada se borba vodila unutar tvrđave. Ubrzo nije ostao niko ko bi im se suprotstavio. Islamsku zastavu pobodli su na tvrđavi. Tako je osvojen Natat, njihova najjača tvrđava. Naš voljeni Poslanik poljubio je hazreti Aliju u oči i rekao: „Zbog junaštva koje si pokazao Allah teala i Njegov Resul zadovoljni su tobom.“ Čuvši te mubarek reči, Alija je zaplakao od radosti. Kada ga je Poslanik upitao: „Zašto plačeš?“, rekao je: „Moj život neka ti je žrtva, ja Resulallah! Plačem od radosti. Jer Allah teala i Njegov Resul zadovoljni su mnome.“ Na to je naš voljeni Poslanik rekao: „Ne samo ja, nego su i Džibril, Mikail i svi meleci zadovoljni tobom.“ U to vreme Poslaniku je u pomoć došlo četiri stotine muslimana iz plemena Devs.9 Posle toga borbe za osvajanje ostalih tvrđava žestoko su se nastavile. Kada je i preostalih sedam jakih hajberskih tvrđava palo jedna za drugom, Jevreji, ne videći drugog izlaza, poslali su izaslanike i zatražili mir. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) prihvatio je taj predlog i sporazumeli su se o sledećim tačkama: 1. Neće se proliti krv Jevreja koji su se u ovoj bici borili protiv muslimana. 2. Jevreji koji napuste Hajber moći će sa sobom da ponesu samo svoju decu i jedan tovar kamile potrebnih kućnih stvari. 3. Sav ostali pokretni i nepokretni imetak – svo oružje, kao što su oklopi, mačevi, štitovi, lukovi i strele, sva odeća osim one koju nose na sebi, tkanine, zlato, a uz to i riznice, sve životinje, kao što su konji, kamile i ovce… sve što ima – ostaće muslimanima. 4. Ništa od onoga što treba da se ostavi muslimanima ni na koji način neće biti sakriveno. Oni koji sakriju biće izvan amaneta i zaštite Allaha teala i Njegovog Resula…

„Ja sam onaj kome je majka dala ime Hajdar (Lav). Ja sam kao lav koji uliva strah!“ Hazreti Alija (radijallahu anhu)

Kinana ibn Rebi, koji se nije držao ovih uslova i koji je svoje riznice u mešinama zakopao u zemlju, bio je kažnjen. Ratnom plenu koji je zadobijen nije bilo broja. Sve one plodne hajberske zemlje i hurmini gajevi ostavljeni su islamskoj vojsci.10 U to vreme Gatafanci, koji su se bili vratili u svoju zemlju, ponovo su došli u Hajber da pomognu Jevrejima. Kada su videli da je Poslanik osvojio Hajber i primio predaju Jevreja, rekli su: „O Muhammede! Obećao si nam da ćeš nam, ako napustimo Hajber, dati godišnji rod hajberskih hurmi. Mi smo održali reč. Hajde, daj nam ih!“ Poslanik im je rekao: „Neka je to i to brdo vaše.“ Gatafanci su pokušali da prete: „Onda ćemo se boriti s vama.“ Resul-i ekrem je rekao: „Neka naše bojište bude Dženefa.“ Dženefa je bilo ime jednog gatafanskog kraja. Čuvši to, Gatafanci su se od straha povukli i otišli.

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) i njegovi junački ashabi bili su se veoma umorili tokom osvajanja Hajbera. S jedne strane lečili su ranjenike, a s druge se odmarali.

Zejneb, žena Sellama ibn Miškema, jednog od jevrejskih prvaka, htela je da Poslanika otruje i ubije. Zbog toga je zaklala i ispekla jednu ovcu i u meso stavila mnogo otrova. Zatim je izašla pred Resulullaha i rekla da je donela poklon. Resul-i ekrem ga je primio i pozvao svoje ashabe, pa su svi zajedno seli da jedu. Predvodnik svetova otkinuo je komad ovčijeg pečenja i, izgovorivši „Bismillahir-rahmanir-rahim“, stavio ga u svoja mubarek usta. Pošto ga je nekoliko puta prožvakao, odmah ga je izvadio iz svojih mubarek usta i rekao: „O moji ashabi! Povucite ruke od ovog jela! Jer ovo meso s plećke mi je javilo da je otrovano.“ Ashabi su odmah povukli ruke od jela. Ali hazreti Bišr ibn Bera, koji je pojeo jedan zalogaj mesa, odmah je pomodreo i pao kao šehid. Našem voljenom Poslaniku došao je Džibril alejhisselam i rekao mu da pusti krv hidžamom između svojih mubarek ramena, da bi se spasao od dejstva otrova koji se pomešao s njegovom mubarek pljuvačkom. Tako je i učinjeno. Zatim je otrovano pečenje zakopano u zemlju. Zejneb, koja je to učinila, uhvaćena je i dovedena pred Poslanika.

Poslanik ju je upitao: „Jesi li ti otrovala ovo ovčije pečenje?“ Ona je priznala šta je učinila i rekla: „Da! Ja sam ga otrovala!“ Kada ju je Poslanik upitao: „Zašto si htela to da učiniš?“, rekla je: „Ti si mi ubio muža, oca i strica. Rekla sam sebi: ‚Ako je on zaista poslanik, Allah će mu to javiti. Ako nije, otrov će delovati na njega i umreće. Tako ćemo ga se otarasiti.‘“ Ashab-i kiram veoma su se ožalostili zbog tog događaja. Kada su upitali: „Naši životi neka su ti žrtva, ja Resulallah! Da je ubijemo?“, Predvodnik svetova, koji je praštao svaku uvredu nanetu njegovoj ličnosti, oprostio je i njoj. Videvši tu veliku milost, Zejneb je izgovorila kelime-i šehadet i postala muslimanka.11 Među plenom i zarobljenicima zadobijenim u Hajberu bila je i Safija, kći Hujejja ibn Ahtaba. Ona je, kao pravo vrhovnog zapovednika, pripala Poslaniku. Predvodnik svetova oslobodio je svoju zarobljenicu. Ona je, veoma dirnuta time, od sveg srca izgovorila kelime-i šehadet i postala muslimanka. Naš voljeni Poslanik, koji se tome veoma obradovao, počastio je i obradovao našu majku hazreti Safiju nikahom. Tako je hazreti Safija postala majka vernika. Svadba je održana u mestu Sehba i priređena je velima, to jest svadbena gozba, od dinje i hurmi.12

U mubarek očima naše majke Safije videla se jedna modrica.

Kada ju je naš voljeni Poslanik upitao: „Kakav je ovo trag?“, ona je rekla: „Jedne noći sanjala sam da se mesec spustio s neba i ušao mi u nedra. Kada sam to ispričala svom mužu Kinani, rekao je: ‚Ti si bacila oko da postaneš žena tog arabljanskog kralja koji ide na nas!‘ i udario me u oko, i, kao što vidite, pomodrelo je.“ Pošto je Hajber osvojen, Jevreji su Poslaniku došli s ovakvim predlogom: „O Muhammede! Mi ćemo otići iz Hajbera. Ali mi se dobro razumemo u zemljoradnju i u negovanje njiva, vinograda i vrtova. Ako hoćeš, daj nam ove plodne zemlje u zakup. Mi ćemo obrađivati ova imanja i polovinu roda dati tebi!“ Naš voljeni Poslanik i ashabi nisu imali vremena da se bave poljskim poslovima. Oni su se trudili da šire veru islam i neprestano radili, spajajući noć s danom, za džihad na Allahovom putu (džihad fi sebilillah).13 Poslanik je bio zadovoljan tim predlogom i rekao: „Pod uslovom da vas isteramo kad god hoćemo.“ Jevreji su to prihvatili i počeli da obrađuju hajberske zemlje.14 Poslanik se vratio sa svojim ashabima kao pobednik u Medinu. Tih dana ashabi, poslednji od muhadžira koji su učinili hidžru u Abisiniju, među kojima je bila i Ummu Habiba (radijallahu anha), ukrcali su se, pod vođstvom Džafera ibn Ebu Taliba, na dva broda koja im je obezbedio Nedžaši i iskrcali se u luci Džar. Zatim su na kamilama došli u Medinu. Kada je video da su se njegovi ashabi, koji su pre dvanaest godina učinili hidžru u Abisiniju, vratili pod vođstvom Džafera ibn Ebu Taliba, Poslanik se veoma obradovao. Poljubio je hazreti Džafera u čelo, privio ga na grudi i rekao:

„O moji ashabi! Povucite ruke od ovog jela! Jer ovo meso s plećke mi je javilo da je otrovano“ Hadis-i šerif

„Ne znam da li da se radujem osvajanju Hajbera ili Džaferovom dolasku. Vaša hidžra je dvostruka: učinili ste hidžru i u abisinsku zemlju i u moj zavičaj.“ Oni su Resulullahu predali darove i pismo koje je poslao Nedžaši Ashama. Svadba s našom majkom Ummu Habibom bila je iste godine. Naša majka Ummu Habiba tada je imala trideset šest godina. Plen zadobijen u Hajberu podeljen je svim ashabima koji su učestvovali u Hudejbijskom ugovoru, onima koji su učestvovali u bici za Hajber, ashabima koji su se vratili s hidžre iz Abisinije i plemenu Devs, koje je učestvovalo u osvajanju.15

Osvajanjem Hajbera svi Jevreji u Arabiji došli su pod vlast Poslanika. Više nisu imali mogućnosti da pomažu mušricima. I okolna plemena i države shvatili su da muslimani, koji su zauzeli hajbersku tvrđavu, koju po oružju i vojsci kao da je bilo nemoguće osvojiti, imaju veliku snagu, i počeli su da se čuvaju te islamske države. Mekkanski mušrici pali su u veliku tugu i očaj zbog osvajanja Hajbera. Posle tog osvajanja mnoga plemena, mala i velika, došla su u Medine-i munevveru da postanu muslimani i počastila su se time što su postala ashabi, čak i Gatafanci… A neka plemena koja se nisu urazumila pokorena su slanjem vojske.