PISMA POZIVA

Pisma upućena vladarima

Kada se vratio sa Hudejbije, Nebijj-i muhterem (sallallahu alejhi ve sellem) želeo je da se islam raširi po celom svetu i da se ljudi spasu od džehennemske kazne i steknu pravu sreću. Jer je on poslan celom svetu kao milost. Zato je odlučio da okolnim vladarima pošalje izaslanike i pozove ih u islam. Krajem meseca zulhidžeta šeste godine po hidžri, odnosno početkom meseca muharrema sedme godine, poslao je Amra ibn Umejju (radijallahu anhu) abisinskom, Dihju Kelbija (radijallahu anhu) vizantijskom, a Hatiba ibn Ebu Belteu (radijallahu anhu) egipatskom vladaru. Sa istim zadatkom poslao je Abdullaha ibn Huzafu (radijallahu anhu) iranskom vladaru, Šudžu ibn Vehba (radijallahu anhu) u Gassan, Selita ibn Amra (radijallahu anhu) u Jemamu, a Ala Hadremija bahreinskom emiru Munziru ibn Saviju.1 Ti izaslanici bili su najodabraniji među ashabima, oni najlepšeg izgleda i najlepšeg govora. Svakom vladaru napisano je posebno pismo poziva u islam. Naš voljeni Poslanik zapečatio je pisma svojim pečatom, na čijem je kamenu srebrnog prstena u tri reda, odozdo nagore, bilo urezano „Muhammed, Resul, Allah“. Izaslanici koji je trebalo da odu vladarima probudili su se ujutro, zahvaljujući mudžizi Poslanika, znajući jezik države u koju će ići.2

Pismo Nedžašiju Ashami

Amr ibn Umejja, koji je trebalo da ode u Abisiniju, imao je zadatak da od Nedžašija Ashame zatraži da u Medinu pošalje ashabe koji su ranije onamo učinili hidžru. Resulullah je Nedžašiju poslao dva pisma. Amr ibn Umejja je ubrzo stigao u Abisiniju i izašao pred kralja Nedžašija Ashamu. Najpre mu je predao prvo pismo. Nedžaši je sišao sa svog prestola i primio pismo s velikim poštovanjem i ljubavlju. Poljubio ga je, prineo licu i očima, a onda ga otvorio i naredio da mu se pročita: „Bismillahir-rahmanir-rahim! Od Muhammeda alejhisselam, resula Allaha teala, abisinskom kralju Nedžašiju Ashami!… Mir neka je onome ko sledi pravi put!…

„O vladaru! Pozivam te da poveruješ u Allaha teala, koji nema ni premca ni ortaka, da Njemu činiš ibadet, da mene slediš i da veruješ u ono što mi je Allah teala poslao. Jer ja sam resul Allaha teala, kome je naređeno da to objavi“ Naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam

uputio vladarima

Na pečatu u donjem levom uglu pisma reči „Muhammed, Resul, Allah“ ispisane su u tri reda, odozdo nagore. Taj pečat, urezan u kamen srebrnog prstena, utiskivan je ispod svakog pisma poziva koje je slato. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) služio se tim prstenom kao državnim pečatom sve dok nije preselio na ahiret. Potom je taj prsten bio pečat u vreme hilafeta hazreti Ebu Bekra, zatim hazreti Omera i, kao trećeg, hazreti Osmana. Hazreti Osman mogao ga je nositi samo šest meseci. Jednog dana prsten je skliznuo halifi s prsta i pao u bunar Eris. Uprkos svoj potrazi, nikako nije pronađen.

O vladaru! Želim ti da budeš u miru i zahvaljujem Allahu teala na blagodatima koje ti je podario. Nema božanstva osim Njega. On je Melik (jedini koji upravlja celom vasionom). On je Kuddus (čist od svake mane i nedostatka). On je Selam (Onaj koji Svoje robove čuva od svake opasnosti). On je Mumin (Onaj koji daje sigurnost). On je Muhejmin (Onaj koji nad svim bdi i sve čuva).

Svedočim da je Isa (alejhisselam) duh i reč Allaha teala, koju je On spustio u Merjem, prečistu i čestitu, koja se sasvim povukla od svakog ovosvetskog života. Tako je ona zatrudnela Isom. Allah teala je stvorio Isu onako kako je Svojom moći stvorio Adema.

O vladaru! Pozivam te da poveruješ u Allaha teala, koji nema ni premca ni ortaka, da Njemu činiš ibadet, da mene slediš i da veruješ u ono što mi je Allah teala poslao. Jer ja sam resul Allaha teala, kome je naređeno da to objavi. Eto, ja sam ti dostavio ono što ti je potrebno i dao ti savet koji će ti doneti sreću i na ovom svetu i na ahiretu. Primi moj savet! Mir neka je onima koji su našli pravi put i stupili na ispravnu stazu.“

Nedžaši Ashama, koji je pismo Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem) saslušao s velikom pristojnošću i poniznošću, odmah je izgovorio kelime-i šehadet i postao musliman:

„Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu.“ Zatim je rekao: „Kunem se da je on poslanik čiji su dolazak očekivali sledbenici Knjige, jevreji i hrišćani, i čiji su dolazak najavili raniji poslanici. Da imam mogućnosti da odem k njemu, sigurno bih otišao i imao čast da mu služim!“ Pismo je s poštovanjem stavio u jednu lepu kutiju i rekao: „Dok god ova pisma budu ovde, hajr i bereket neće napustiti Abisiniju.“3 Nedžaši Ashama je s poštovanjem pročitao naredbe iznete u drugom pismu i, po Poslanikovoj naredbi, našu majku Ummu Habibu venčao nikahom za Resul-i ekrema, tako da je postala mubarek supruga našeg voljenog Poslanika. Zatim je našu majku Ummu Habibu i ashabe koji su onde boravili ugošćavao oko dva meseca, a onda ih je ukrcao na brodove i s mnoštvom darova poslao u Medinu. U pismu koje im je dao objavio je da je primio iman.

Pismo vizantijskom caru Irakliju

Hazreti Dihja Kelbi dobio je zadatak da vizantijskog cara pozove u islam. Pismo je trebalo da preda gasanskom vladaru Harisu u Busri, a ovaj da ga pošalje vizantijskom caru Irakliju. Hazreti Dihja, koji je pismo poziva Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) primio s velikim poštovanjem, brzo je stigao u Busru. Sastao se s Harisom i objasnio mu o čemu je reč. Haris je uz Dihju dao Adija ibn Hatema, koji tada još nije bio musliman, i poslao ih Irakliju, koji se u to vreme nalazio u Jerusalimu (Kudsu). Njih dvojica zajedno su došli u Jerusalim i počeli da traže način da se sretnu s carem. Carski ljudi rekli su mu: „Kada izađeš pred kajsera, ići ćeš pognute glave, a kad mu priđeš, pašćeš na zemlju i učinićeš sedždu. Dok ti ne dozvoli da ustaneš sa sedžde, nikako nećeš podizati glavu sa zemlje.“ Te reči teško su pale hazreti Dihji, pa im je rekao: „Mi muslimani nikome osim Allahu teala ne činimo sedždu. Uostalom, da čovek čini sedždu čoveku protivno je njegovoj prirodi.“ Na to su kajserovi ljudi rekli: „Onda kajser nikada neće primiti pismo koje si doneo i oteraće te od sebe.“ Hazreti Dihja je rekao: „Naš Poslanik Muhammed alejhisselam ne dozvoljava da mu drugi čine sedždu, pa ni da mu se makar malo naklone. Onome ko želi da razgovara s njim, pa makar bio i rob, on posvećuje pažnju. Prima ga kod sebe, sasluša njegovu muku, otklanja njegovu nevolju i teši mu srce. Zato su svi koji njega slede slobodni i časni.“

„Kunem se da je on poslanik čiji su dolazak očekivali sledbenici Knjige, jevreji i hrišćani, i čiji su dolazak najavili raniji poslanici“ Nedžaši Ashama (rahmetullahi alejh)

Jedan od onih koji su slušali te reči rekao je: „Kad već nećeš da učiniš sedždu kajseru, pokazaću ti drugi način da izvršiš zadatak koji si preuzeo. Ispred palate kajser ima mesto gde se odmara. Svakog dana posle podne izlazi u to dvorište i tu šeta. Onde ima jedan minber. Ako je na njemu kakav spis, kajser ga najpre uzme i pročita, a onda se odmara. Idi sada, ostavi pismo na taj minber i čekaj napolju. Kad ugleda pismo, pozvaće te. Tada ćeš izvršiti svoj zadatak.“

Na to je hazreti Dihja ostavio pismo na pomenuto mesto. Iraklije je uzeo pismo i zatražio prevodioca koji zna arapski. Prevodilac je počeo da čita pismo Resulullaha. Na samom vrhu pisma stajalo je: „Bismillahir-rahmanir-rahim! Od Muhammeda (alejhisselam), Resula Allaha teala, Irakliju, velikanu Vizantinaca.“ Iraklijev sinovac Jennak veoma se naljutio što pismo tako počinje i snažno je udario prevodioca pesnicom u grudi. Od siline udarca prevodilac je pao na zemlju, a mubarek pismo ispalo mu je iz ruku. Kada ga je Iraklije upitao: „Zašto si to učinio?“, on je odgovorio: „Zar ne vidiš pismo? Počeo ga je svojim imenom pre tvoga, a nije ni rekao da si vladar, nego je napisao ‚Irakliju, velikanu Vizantinaca‘. Zašto nije napisao ‚vladaru Vizantinaca‘ i zašto nije počeo tvojim imenom? Njegovo pismo danas se neće čitati.“

Na to je Iraklije rekao: „Allaha mi, ili si veoma nerazuman ili sasvim lud. Nisam znao da si takav. Hoćeš li da pismo pocepaš i baciš pre nego što sam i pogledao šta u njemu piše? Kunem se svojim životom: ako je on, kao što kaže, Resulullah, onda ima pravo da u pismu svoje ime napiše pre moga i da me spomene kao velikana Vizantinaca. Ja sam samo njihov starešina, a ne njihov vladar.“ Zatim je oterao Jennaka od sebe. Onda je pozvao čoveka po imenu Uskuf, koji je bio najučeniji među hrišćanima, njihov poglavar i njegov savetnik. Dao mu je da pročita pismo. U nastavku pisma stajalo je: „Mir neka je onima koji slede Allahovu uputu i koji su našli pravi put!“ A zatim: „(O velikanu Vizantinaca!) Pozivam te u islam. Primi islam, pa ćeš se spasti. Postani musliman, pa će ti Allah teala dati dvostruku nagradu. Ako okreneš glavu, na tebi će biti breme greha svih hrišćana. (O Moj Resule!) Reci: ‚O sledbenici Knjige (jevreji i hrišćani)! Dođite do reči koja je zajednička nama i vama: da osim Allaha teala ne obožavamo ništa, da Mu ništa ne pripisujemo kao druga i da niko od nas, mimo Allaha teala, nikoga ne uzima za Gospodara Stvoritelja. Ako se od te reči okrenu, recite: Budite svedoci da smo mi pravi muslimani.‘“4

Dok se čitalo pismo Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem), Irakliju su niz čelo tekle kapi znoja. Kada je čitanje završeno, rekao je: „Od vremena Sulejmana alejhisselam nisam video pismo koje počinje sa ‚Bismillahir-rahmanir-rahim‘.“ Kada je Iraklije upitao Uskufa šta on misli o tome, Uskuf je rekao:

„Allaha mi, on je poslanik za koga su nam Musa i Isa (alejhimesselam) najavili da će doći. Pa mi smo njegov dolazak i očekivali.“

Iraklije je upitao: „Šta mi savetuješ da u ovome učinim, šta smatraš ispravnim?“ Uskuf je odgovorio: „Smatram da je ispravno da ga slediš.“ Iraklije je rekao: „Ja dobro znam to što govoriš. Ali nemam snage da ga sledim i postanem musliman. Jer tada ću izgubiti vladavinu, a i mene će ubiti.“ Zatim je pozvao hazreti Dihju i Adija ibn Hatema. Adij je rekao: „O vladaru! Ovaj čovek pored mene, iz roda Arabljana koji drže stada ovaca i kamila, govori o nekom čudesnom događaju u svojoj zemlji.“ Kada je Iraklije upitao: „Kakav je to događaj u vašoj zemlji?“, hazreti Dihja je rekao: „Među nama se pojavio jedan čovek. Objavio je da je poslanik. Jedan deo naroda ga sledi, a drugi deo mu se suprotstavlja. Između nas koji smo poverovali i onih koji nisu poverovali dolazi do sukoba.“

Posle toga Iraklije je počeo da se raspituje o Poslaniku. Naredio je damaskom namesniku da pronađe nekoga iz istog roda kao Resul-i ekrem. U međuvremenu je pisao i jednom učenjaku u Rimu, svom prijatelju koji je znao hebrejski, i upitao ga o tome. Od prijatelja iz Rima stiglo je pismo u kome je stajalo da je čovek o kome pita ahir-zemanski Pejgamber. A damaski namesnik naišao je na jedan kurejšijski karavan koji je išao radi trgovine. Među njima je bio i Ebu Sufjan, kurejšijski poglavar, koji tada još nije bio musliman. Ebu Sufjan priča: „Dok smo bili u Gazi, Iraklijev damaski namesnik došao je k nama kao da će nas napasti i upitao: ‚Jeste li vi iz naroda onog čoveka u Hidžazu?‘ Rekli smo: ‚Jesmo.‘ Rekao je: ‚Hajde, poći ćete sa nama caru!’“ Poveo je Ebu Sufjana i njegove saputnike u Damask. Damaski namesnik izveo je Ebu Sufjana i one koji su bili s njim pred Iraklija. Iraklije se u to vreme nalazio u Jerusalimu, u Bejtul-Mukaddesu. Sedeo je sa svojim vezirom, s krunom na glavi. Tu je Iraklije primio Ebu Sufjana i tridesetak Mekkanaca koji su bili s njim.

Pozvao je prevodioca i upitao ih: „Ko je od vas po poreklu najbliži čoveku koji kaže da je poslanik?“ Ebu Sufjan je odgovorio: „Ja sam mu po poreklu najbliži.“ Iraklije je zatražio da se Ebu Sufjan dovede bliže k njemu, a da ostali stanu iza Ebu Sufjana. Kada je Iraklije upitao: „U kakvom ste srodstvu?“, on je rekao: „On je sin moga strica.“ (Jer Ebu Sufjanov deda je Umejja, a Resulullahov deda Abdulmuttalib. Njihovi dede bili su braća od strica. Zato je rekao „sin moga strica“. Njihove loze spajaju se u dedi njihovih deda, Abdu Menafu.) Iako je Ebu Sufjan u početku lagao, uplašio se vladareve pretnje i više nije mogao da laže.

„Allaha mi, on je poslanik za koga su nam Musa i Isa (alejhimesselam) najavili da će doći. Pa mi smo njegov dolazak i očekivali“ Jerusalimski Uskuf

Zatim se među njima odvio ovaj razgovor. Iraklije: – Kakvo je među vama poreklo čoveka koji kaže da je poslanik? – On je najboljeg porekla u svoje doba. Po poreklu je najodabraniji među nama. – Da li je pre njega neko među vama tvrdio da je poslanik? – Nije. – Da li je među njegovim precima bilo nekog vladara? – Nije. – Da li ga slede ugledni ljudi iz naroda ili siromašni i slabi? – Slede ga siromašni, slabi, mladići i žene. Od starijih i uglednih iz njegovog naroda malo ko ga sledi. – Da li se broj njegovih sledbenika povećava ili smanjuje? – Povećava se. – Ima li nekog ko se, pošto je ušao u njegovu veru, vratio zato što mu se nije dopala ili iz ljutnje? – Nema. – Da li je iko video da je ikada slagao pre nego što je rekao da je poslanik? – Nije. – Da li je taj poslanik ikada prekršio zakletvu ili obećanje i nije održao reč? – Nije, nikada. Ali mi smo sada s njim sklopili ugovor da na određeno vreme prekinemo borbu. Ne znamo šta će on učiniti za to vreme. – Šta vam naređuje? – Naređuje da činimo ibadet samo jednome Allahu i da Mu ništa ne pripisujemo kao druga. Zabranjuje nam da obožavamo ono što su obožavali naši preci (kipove). Naređuje da klanjamo namaz, da budemo istinoljubivi, da pomažemo siromašne, da se čuvamo harama, da budemo verni zakletvi, da ne izneverimo amanet i da obilazimo rodbinu. Taj razgovor odvio se u Bejtul-Mukaddesu i tu je pročitano mubarek pismo Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem). Kada je Iraklije poljubio pismo, prineo ga očima i stavio na glavu, među Vizantincima je nastala još veća graja.

Car je naredio da se Ebu Sufjan i Kurejšije koji su bili s njim izvedu napolje. Ebu Sufjan, koji tada još nije bio musliman, tu se zakleo i rekao da veruje da će se stvar našeg voljenog Poslanika uspešno završiti. Hazreti Dihja stao je pred Iraklija i svojim mubarek lepim licem i prijatnim glasom rekao: „O kajseru! Tebi me je iz Busre poslao jedan čovek (Haris) koji je bolji od tebe. Kunem se Allahom teala da je onaj (Resulullah) koji me je poslao njemu bolji i od njega i od tebe. Moje reči treba da saslušaš s poniznošću i da primiš savete koji ti se daju! Jer ako budeš ponizan, razumećeš savete. A ako savete ne primiš, nećeš biti pravedan!“

Kada je Iraklije rekao: „Nastavi“, hazreti Dihja je rekao: „Onda te pozivam da poveruješ u Allaha teala, kome je Isa alejhisselam klanjao namaz. Pozivam te da poveruješ u ovog ummi (koji nije učio čitati i pisati) Poslanika, čiji su dolazak najpre Musa alejhisselam, a posle njega Isa alejhisselam radosno najavili. Ako o tome nešto znaš i ako želiš da stekneš sreću na ovom svetu i na ahiretu, imaj to pred očima. Inače ćeš izgubiti sreću na ahiretu i ostati u kufru i širku. I dobro znaj da je Allah teala, koji je tvoj Gospodar, Onaj koji uništava zulumćare i menja blagodati.“

Iraklije je rekao: „Ja ne ostavljam nijedan spis koji mi dođe do ruku a da ga ne pročitam, niti učenjaka koji mi dođe a da od njega ne saznam ono što ne znam. Od toga vidim samo hajr i dobro. Daj mi vremena da razmislim dok ne nađem istinu.“ Kasnije je Iraklije pozvao hazreti Dihju k sebi i razgovarao s njim nasamo. Ovako mu je otkrio šta mu je u srcu: „Ja znam da je onaj koji te je poslao ahir-zemanski Pejgamber, čiji je dolazak radosno najavljen u knjigama i čiji se dolazak očekuje. Ali ako njega budem sledio, bojim se da će me Vizantinci ubiti. Poslaću te Safatiru – on je njihov najveći učenjak i njega poštuju više nego mene. Svi hrišćani ga slede. Ako on poveruje, poverovaće svi Vizantinci. Tada ću i ja javno pokazati šta mi je u srcu i u šta verujem.“

Posle toga Iraklije je napisao jedno pismo, dao ga hazreti Dihji i poslao ga Safatiru.

Monah Safatir

Resulullah je i Safatiru poslao pismo. Kada je Safatir pročitao pisma i čuo osobine Poslanika, rekao je da nema nikakve sumnje da je on ahir-zemanski Pejgamber, čiji su dolazak najavili hazreti Musa i hazreti Isa, i poverovao je. Otišao je kući, zatvorio se i pune tri nedelje nije izlazio da drži propovedi koje je držao nedeljom. Hrišćani su vikali: „Šta je sa Safatirom? Otkako je razgovarao s onim Arabljaninom, ne izlazi napolje. Hoćemo da ga vidimo!“

Safatir je skinuo sa sebe crnu monašku odeću. Obukao je belu odeću, uzeo štap u ruku i došao u crkvu. Pošto je okupio stanovnike mesta, ustao je i rekao: „O hrišćani! Znajte da nam je stiglo pismo od Ahmeda (alejhisselam). On nas poziva u pravu veru. Ja jasno znam i verujem da je on pravi resul Allaha teala.“ Kada su to čuli, hrišćani su navalili na Safatira i pretukli ga tako da je pao kao šehid. Hazreti Dihja je došao i javio Irakliju šta se dogodilo.

Iraklije je rekao: „Zar ti nisam rekao? Hrišćanima je Safatir draži i miliji od mene. Kad bi to čuli od mene, i mene bi ubili kao njega.“ A u vesti koju navodi Buhari u svojoj knjizi „Sahih“, a prenosi Zuhri, kaže se: „Iraklije je u svoj dvorac u Homsu pozvao vizantijske velikaše i naredio da se zatvore vrata. Zatim se popeo na jedno uzvišeno mesto i rekao: ‚O Vizantinci! Želite li da steknete sreću i mir, da vaša vlast ostane trajna i da sledite ono što je rekao hazreti Isa?‘ Vizantinci su upitali: ‚O vladaru naš! Šta da učinimo da to postignemo?‘ Iraklije je rekao: ‚O Vizantinci! Sazvao sam vas radi jedne dobre stvari. Stiglo mi je pismo od hazreti Muhammeda. On me poziva u veru islam. Allaha mi, on je poslanik čiji smo dolazak neprestano očekivali, koga smo našli zapisanog u našim knjigama i čije znakove znamo. Hajde da ga sledimo i da se spasemo i na ovom svetu i na ahiretu.‘ Na to su svi, govoreći ružne reči i gunđajući, pojurili ka vratima da pobegnu napolje. Ali pošto su vrata bila zatvorena, nisu mogli izaći. Kada je Iraklije video takvo ponašanje Vizantinaca i shvatio da tako beže od islama, uplašio se za svoj život i rekao: ‚O Vizantinci! Te reči izgovorio sam samo da proverim koliko ste privrženi svojoj veri. Svojim očima video sam vašu privrženost veri i ponašanje koje me je obradovalo.‘ Na to su Vizantinci učinili sedždu Irakliju i, kada su se vrata dvorca otvorila, izašli su i otišli.“5 Iraklije je pozvao hazreti Dihju i ispričao mu šta se dogodilo. Dao mu je darove, jedan vredniji od drugog. Osim toga, napisao je pismo Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem). Svoje pismo i darove koje je dao pripremiti poslao je po hazreti Dihji našem voljenom Poslaniku.

„Nema nikakve sumnje da je on ahir-zemanski Pejgamber, čiji su dolazak najavili hazreti Musa i hazreti Isa“ Monah Safatir

Iraklije je želeo da postane musliman, ali iz straha da će izgubiti položaj i iz straha od smrti nije poverovao. U pismu koje je napisao Poslaniku stajalo je: „Muhammedu, Allahovom Resulu, koga je radosno najavio hazreti Isa, od kajsera, vladara Vizantije! Tvoj izaslanik došao mi je zajedno s tvojim pismom. Svedočim da si ti pravi Allahov resul. Jer mi smo te našli zapisanog u Indžilu, a hazreti Isa nam je radosno najavio tebe. Pozvao sam Vizantince da poveruju u tebe, ali oni na to nisu pristali. Da su me poslušali, to bi za njih sigurno bilo dobro. Veoma želim da budem pored tebe, da ti služim i da ti perem noge.“ Hazreti Dihja je otišao od Iraklija i stigao u Hismu. Na putu, u dolini Šenar, jednoj od dolina Džuzama, Hunejd ibn Us, njegov sin i njegovi ljudi opljačkali su hazreti Dihju. Uzeli su mu sve što je imao osim stare odeće. U tom kraju Dubejb ibn Rifaa ibn Zejd i njegovo pleme bili su primili islam. Kada im je Dihja došao i ispričao šta se dogodilo, oni su krenuli na Hunejda ibn Usa i njegovo pleme i vratili sve stvari.

Kasnije je Resulullah poslao Zejda ibn Harisu na Hunejda ibn Usa i njegove ljude. Svi koji su živeli u tom kraju poverovali su. Kada je stigao u Medinu, hazreti Dihja nije ni svratio kući, nego je otišao pravo pred vrata Habib-i ekrema. Pokucao je na vrata. Naš Poslanik je upitao: „Ko je to?“ Dihja je rekao: „Dihjetul-Kelbi.“ Predvodnik svetova je rekao: „Uđi.“ Hazreti Dihja je ušao i ispričao sve što se dogodilo, sa svim pojedinostima. Pročitao je Poslaniku Iraklijevo pismo. Resulullah je rekao: „On će još neko vreme ostati (na prestolu). Dok god je moje pismo kod njih, njihova vlast će trajati.“

Iako je Iraklije u svom pismu napisao da je poverovao u našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), Resulullah je rekao: „Laže. Nije se odrekao svoje vere.“ Iraklije je pismo našeg voljenog Poslanika umotao u svileni atlas i čuvao u okrugloj zlatnoj kutiji. Iraklijeva porodica čuvala je to pismo i krila ga od svih. Govorili su i verovali da će njihova vlast trajati dok god im je to pismo u rukama. I zaista je tako bilo.6