DOGAĐAJ NA HUDEJBIJI

Nijet – umra, ishod – Hudejbija

Bio je mesec zulkade šeste godine po hidžri. Jedne noći Nebijj-i muhterem (sallallahu alejhi ve sellem) video je u snu da je s ashab-i kiramom otišao u Mekke-i mukerremu i obišao tavafom Ka’be-i muazzamu, da je jedan deo njih skratio kosu, a jedan deo obrijao glavu. Kada je Resulullah ispričao taj san svojim ashabima, oni su se silno uzbudili. Prvi put od hidžre otići će u Mekku, svoj lepi zavičaj, gde su se rodili i odrasli i koji je bio pun gorkih i slatkih uspomena. Posetiće svetu Ka’bu, prema kojoj su se u pet dnevnih namaza okretali i za kojom su čeznuli, i obići će je tavafom. Kakva je to lepa radosna vest bila!.. Čim su primili radosnu vest našeg voljenog Poslanika: „Vi ćete sigurno ući u Mesdžid-i haram!“, ashab-i kiram odmah su počeli s pripremama. Pošto su pripreme završene, Habib-i ekrem ostavio je u Medini Abdullaha ibn Ummu Mektuma kao zamenika. Prvog ponedeljka meseca zulkade uzjahao je svoju kamilu po imenu Kasva. Sa hiljadu četiri stotine ashaba koji su se spremili za put oprostili su se s onima koji su ostajali u Medini. Doneli su nijet za umru i krenuli prema svetom gradu Mekki. Sa sobom su poneli svoje mačeve, kao putničko oružje, i sedamdeset kamila za klanje. Od ljudi u karavanu dve stotine ih je bilo na konjima, a četiri osobe bile su žene iz reda ashaba. Jedna od tih žena bila je mubarek i čista supruga našeg voljenog Poslanika, naša majka hazreti Ummu Selema. Kada su stigli do mikata zvanog Zul-Hulejfa, obukli su ihram i klanjali podne-namaz. Zatim su kamilama koje će biti zaklane obeležili uši i oko vratova im vezali konopce. Nadžiji ibn Džundubu Eslemiju dati su pomoćnici i povereno mu je da brine o kamilama. Abbad ibn Bišr postavljen je za zapovednika konjičkog odreda od dvadeset ljudi i poslat napred u izvidnicu. Bišr ibn Sufjan poslat je u Mekku kao glasnik.1 Naš voljeni Poslanik i junački ashabi, obučeni u ihram i odeveni u belo, počeli su da donose hamd Allahu teala, da potvrđuju uzvišenost Njegovog imena i da Ga preklinju:

„Lebbejk, Allahumme lebbejk! Lebbejk, la šerike leke lebbejk! Innel-hamde ven-nimete leke vel-mulk, la šerike lek!“

(Evo me, Allahu moj, evo me! Tvom pozivu odazvao sam se rečju i bićem, iznova i iznova, i pokorio se Tvojoj naredbi. Ti nemaš sudruga, svim svojim bićem okrenuo sam se Tebi. Hvala i blagodat pripadaju samo Tebi. I vlast je Tvoja. Ti nemaš ortaka.) Od te mubarek telbije odjekivali su zemlja i nebo, a Zul-Hulejfu je obavilo svetlo, nuransko ozračje. Svi su bili uzbuđeni i napustili su Zul-Hulejfu da što pre stignu u Mekku.

Na putu su hazreti Omer i hazreti Sa’d ibn Ubada prišli Habib-i ekremu i izrazili zabrinutost: „Ja Resulallah! Zar ćemo ići nenaoružani na ljude koji su s Vama u ratu? Bojimo se da Vas Kurejšije ne napadnu i ne nanesu štetu Vašem mubarek telu!..“ Server oba sveta rekao im je: „Doneo sam nijet za umru. U tom stanju ne želim da nosim oružje.“

Putovanje je proticalo mirno. Svraćali su kod raznih plemena duž puta, a Poslanik ih je pozivao u islam. Jedan deo se ustezao da prihvati, a jedan deo je slao poklone. Tako su prešli pola puta i stigli na mesto zvano Gadirul-Eštat, iza Usfana. Tu se vratio hazreti Bišr ibn Sufjan, kome je ranije povereno da odnese vest Mekkancima i koji je razgovarao s Kurejšijama. Ispričao je Poslaniku šta je video: „Ja Resulallah! Kurejšije su čuli da dolaziš. Od straha su priredili gozbe okolnim plemenima i zatražili od njih pomoć. Poslali su prema vama u izvidnicu konjički odred od dve stotine ljudi. Okolna plemena prihvatila su taj zahtev i okupila se u Beldahu. Skupili su mnogo vojske i zakleli se da vas neće pustiti u Mekku.“

Na tu vest Predvodnik svetova bio je veoma ožalošćen i rekao je: „Kurejš je propao. Rat ih je već izjeo i dokrajčio… Misle li kurejšijski mušrici da imaju neku snagu? Allaha mi, nikada neću prestati da se borim s njima, sve dok ova vera, radi čijeg širenja me je poslao Allah teala, ne prevlada i ne nadvisi sve, sve dok mi se glava ne odvoji od tela!“ Zatim se okrenuo svojim junačkim ashabima i upitao ih za mišljenje i stav o tome. Slavni ashabi, koji su se svim svojim bićem posvetili Resulullahu, rekli su: „Allah teala i Njegov Resul bolje znaju. Neka su naši životi žrtva za tebe, ja Resulallah! Mi smo krenuli na put s nijetom da obavimo tavaf oko Bejtullaha. Nismo došli ni da koga ubijemo, ni da se borimo. Ali ako hoće da nas spreče da posetimo Ka’bu, sigurno ćemo se boriti s njima i stići do svog cilja!..“ Ta odlučnost ashab-i kirama svidela se našem voljenom Poslaniku. Rekao je: „Onda, napred, s časnim imenom Allaha teala!..“ Ashabi, okupljeni oko Poslanika, doneli su telbiju „Lebbejk, Allahumme lebbejk!..“ i tekbir „Allahu ekber! Allahu ekber!..“ i pošli napred prema Mekki.

Jednog dana u vreme podne-namaza Bilal Habeši je svom lepotom svoga glasa proučio ezan-i Muhammedi i objavio da je nastupilo vreme namaza. U to vreme stigao je tamo kurejšijski konjički odred od dve stotine ljudi, stao između Mekke i ashaba i zauzeo položaj spreman za napad. Uprkos tome, Predvodnik svetova poredao se u safove sa svojim uzvišenim ashabima i stao na namaz. Prizor oko hiljadu četiri stotine ashaba, koji su u safovima nepomično stajali na kijamu iza našeg voljenog Poslanika i saginjali se na ruku’, bio je vredan gledanja. A to što su svi zajedno padali na sedždu ličilo je na veličanstvenu planinu koja se saginje i ponovo uspravlja.

„Tako mi Allaha teala, šta god Kurejš od mene zatraži, prihvatiću, pod uslovom da se poštuje Bejt-i šerif“ Hadis-i šerif

Put na Hudejbiju

Njihova poniznost pred Allahom teala, dok su svoja časna čela stavljali na zemlju, ulila je ljubav prema islamu u srca nekih kurejšijskih konjanika. Kada su ashab-i kiram predali selam i završili namaz, zapovednik kurejšijskih konjanika rekao je sa žaljenjem: „Da smo iskoristili to njihovo stanje i napali, pobili bismo većinu njih!.. Zašto ih nismo napali dok su bili na namazu?“ Zatim je svojim drugovima poručio da ovog puta neće propustiti priliku: „Ne brinite. Ionako će stati na još jedan namaz, koji im je draži i od života i od dece!..“ Te njihove reči Allah teala je vahjem preko Džibrila alejhisselam obznanio Poslaniku. U ajet-i kerimu koji je spušten rečeno je: „(O Moj Habibe!) Kada budeš među njima i budeš im (svojim ashabima) predvodio namaz (naspram neprijatelja), (podeli ih na dva dela,) neka jedan deo stoji s tobom (na namazu, a drugi naspram neprijatelja). Neka uzmu svoje oružje uza se. Oni koji su s tobom na namazu klanjali jedan rekat neka odu (čuvajući se postupaka koji kvare namaz) naspram neprijatelja. Zatim neka dođe drugi deo, koji još nije klanjao, i neka s tobom klanja drugi rekat, a neka i oni uzmu uza se svoje oklope, zaštitnu opremu i oružje. (Neka s tobom prouče tešehhud. Kada ti predaš selam, neka oni, ne predajući selam, odu naspram neprijatelja; neka se oni koji su prvi klanjali jedan rekat vrate, sami klanjaju još jedan rekat i predaju selam. A neka i oni koji su drugi rekat klanjali s imamom opet dođu, klanjaju još jedan rekat, dovrše namaz i predaju selam.) Kafiri žele da budete nepažljivi prema svom oružju i stvarima, pa da vas iznenada napadnu… Ako vam od kiše bude kakva nevolja ili ako ste bolesni, nije vam greh da odložite oružje. Ali ipak preduzmite sve mere opreza. Zaista je Allah teala kafirima pripremio ponižavajuću kaznu.“2 Kada je u vreme ikindije hazreti Bilal proučio ezan, kurejšijski konjanici ponovo su stali između Mekke i ashab-i kirama, spremni za napad. Poslanik je svojim ashabima predvodio namaz onako kako je navedeno u ajet-i kerimu. Mušrici su se začudili tome kako oprezno muslimani klanjaju namaz. Allah teala ulio im je strah u srca. Nisu se usudili da išta preduzmu. Otišli su odatle da odnesu vest u Mekku. I Poslanik i njegovi ashabi krenuli su odatle prema Mekki. Kada su stigli do granice svete Mekke, Resulullahova (sallallahu alejhi ve sellem) kamila Kasva iznenada je klekla, bez ikakvog vidljivog razloga. Mnogo su se trudili da je podignu, ali nije ustala. Na to je Sultan vasione rekao: „Ona nema običaj da tako klekne. Ali Allah teala, koji je nekada zadržao (Ebrehinog) slona da ne uđe u Mekku, sada je zadržao i Kasvu. Kunem se Allahom teala, u čijoj je moći moje biće: šta god da Kurejš od mene zatraži od onoga što je Allah teala zabranio da se čini na području Harema (kao što je odustajanje od borbe i prolivanja krvi), sigurno ću im ispuniti tu želju!“

Onda su hteli da podignu Kasvu. Kamila je skočila i ustala. Nije ušla unutar granica Harema, nego je stala tačno na granici, na mestu zvanom Hudejbija. Poslanik i ashab-i kiram ulogorili su se na tom mestu, gde je bilo malo vode.

„Misle li kurejšijski mušrici da imaju neku snagu? Allaha mi, nikada neću prestati da se borim s njima, sve dok ova vera, radi čijeg širenja me je poslao Allah teala, ne prevlada i ne nadvisi sve, sve dok mi se glava ne odvoji od tela!“ Hadis-i šerif

Resul-i ekrem dao je da se njegov šator podigne izvan granice mubarek Mekke. Počeo je da čeka tu sa svojim ashabima. Kada bi nastupilo vreme, namaze su klanjali unutar granica Mekke-i mukerreme. U bunarima nije ostalo vode ni za piće ni za upotrebu. Voda je postojala samo u Poslanikovom ibriku. Ashabi, koji su se našli u teškom položaju, rekli su: „Neka su naši životi žrtva za tebe, ja Resulallah! Vode imamo samo u tvom ibriku. Propali smo.“

Predvodnik svetova rekao je: „Dok sam ja među vama, nećete propasti.“ Zatim je izgovorio „Bismillah“ i stavio svoju mubarek ruku na ibrik. Kada ju je podigao i rekao: „Uzimajte!..“, između njegovih mubarek prstiju potekla je voda kao sa česme. Ashab-i kiram napili su se do mile volje, uzeli abdest, napunili sve svoje mešine i napojili konje i kamile. Naš voljeni Poslanik, more milosrđa, koji je s osmehom posmatrao svoje ashabe, doneo je hamd Allahu teala. Hazreti Džabir ibn Abdullah, koji je tog dana bio tamo, rekao je: „Bilo nas je hiljadu četiri stotine. Da nas je bilo i sto hiljada, ta voda bi svima bila dovoljna.“

Bejat-i Ridvan

Dok je Resul-i ekrem bio na Hudejbiji, Budejl, poglavar plemena Huzaa, koje je od davnina bilo prijatelj muslimana, došao je kod njega i javio da se kurejšijska vojska, uz pridružena okolna plemena, utaborila na Hudejbiji i da su se zakleli da će se boriti dok im se vojska ne rasprši. Na to je Poslanik rekao: „Mi nismo došli ovamo da se borimo ni s kim. Došli smo samo da obavimo umru, da posetimo Ka’be-i muazzamu i obiđemo je tavafom. Ipak, ko pokuša da nas spreči da posetimo Bejtullah, borićemo se s njim. Nema sumnje da su ratovi Kurejš veoma iscrpli, oslabili i naneli mu velike štete. Ako žele, odrediću im rok primirja. Tokom tog roka neka budu bezbedni od mene. Neka se ne mešaju između mene i drugih plemena; neka me ostave nasamo s njima. Ako ja pobedim ta plemena, a Dženab-i Hakk im podari hidajet pa postanu muslimani, i kurejšijski mušrici, ako hoće, mogu postati muslimani kao oni. A ako ja, kako oni misle, ne pobedim ostale zajednice, onda će i oni sami naći mir i ojačati. Ako kurejšijski mušrici ovo ne prihvate i počnu da se bore sa mnom, kunem se Allahom teala, u čijoj je moći moje biće, da ću se boriti s njima za ovu veru koju nastojim da raširim, sve dok mi se glava ne odvoji od tela. Tada će i Allah teala nesumnjivo ispuniti Svoje obećanje da će mi pomoći!“

Budejl, poglavar plemena Huzaa, krenuo je da Poslanikove reči prenese u kurejšijski tabor. Pošto su od Budejla saslušali Resulullahove reči, mušrici su Poslaniku poslali jednog od svojih prvaka, Urvu ibn Mesuda, da pregovara. Kada je Urva javio da su Kurejšije čvrsto odlučili da nikoga ne puste u Mekku, Habib-i ekrem rekao je: „O Urva! Reci, Allaha radi! Može li se sprečiti da se ove kurbanske kamile prinesu kao kurban i da se ova Ka’be-i muazzame poseti i obiđe tavafom?“ Zatim je i Urvi ispričao ono što je rekao poglavaru plemena Huzaa.

Urva je, s jedne strane, slušao Poslanika, a s druge je pazio na držanje i ponašanje ashab-i kirama, na to kako se odnose jedni prema drugima i prema Predvodniku svetova, na njihovo uvažavanje i poštovanje. Pošto je saslušao predlog našeg voljenog Poslanika, ustao je i pošao da to ispriča Kurejšijama. Kada je došao kod njih, rekao je: „O kurejšijski narode! Znate da sam kao izaslanik odlazio pred mnoge vladare, kao što su vizantijski car (kajser), Nedžaši i iranski car (kisra). Kunem se da do sada nisam video da se ijednom vladaru ukazuje poštovanje i uvažavanje kakvo muslimani ukazuju Muhammedu. Niko od njegovih ashaba ne govori ako od njega ne dobije dozvolu. Ako mu s glave padne jedna dlaka, grabe je i čuvaju u nedrima radi bereketa. Kada govore u njegovom prisustvu, stišavaju glas da se jedva čuje. Iz poštovanja prema njemu ne mogu da ga pogledaju u lice, nego obore pogled. Ako svojim ashabima da neki znak ili nešto naredi, trude se da to izvrše makar po cenu života.

O skupe kurejšijski! Koliko god se mašali za mačeve i pribegli svim sredstvima, oni vam neće predati ni jednu dlaku svog Poslanika. Čak neće dati ni da mu se nanese ikakva šteta, ni da ga iko dotakne. Eto, takvo je stanje. Dobro razmislite šta ćete dalje! A kad je tako, Muhammed nam nudi dobro primirje, iskoristite to!“

Kurejšijski mušrici nisu prihvatili te reči, poneli su se grubo prema Urvi i uvredili ga. Kada iz kurejšijskog tabora nije stigla nikakva vest, Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) poslao je kao izaslanika Hiraša ibn Umejju da ponovi svoje predloge. Mušrici su se prema izaslaniku islama poneli veoma grubo. Zaklali su mu kamilu i pojeli je, a na njega samog nasrnuli da ga ubiju. Hiraš ibn Umejja, koji im se jedva oteo iz ruku, došao je kod Poslanika i ispričao šta se dogodilo, a Poslanik se veoma ražalostio zbog uvrede nanete njegovom izaslaniku. U to vreme iz mušričkog tabora pojavio se Hulejs, poglavar plemena Ahabiš. Dolazio je prema Poslaniku. Mušrici su mu poverili dužnost izaslanika. Kada je video da dolazi Hulejs, naš voljeni Poslanik rekao je: „Ovaj što dolazi je iz naroda koji poštuje kurban i koji se trudi da izvršava naredbe Allaha teala i da čini ibadet. (O ashabi moji!) Poterajte kurbanske kamile prema njemu, neka ih vidi!“ Ashab-i kiram pustili su kurbanske kamile prema njemu i doneli telbiju: „Lebbejk, Allahumme lebbejk!“ Kada je ugledao kurbane vezanih vratova i obeleženih ušiju, Hulejs ih je dugo posmatrao. Oči su mu se napunile suzama i nije mogao da se uzdrži da tužnim glasom, koji je dolazio iz dubine njegove duše, ne kaže: „Muslimani nemaju nikakvu drugu nameru osim da obiđu i posete Ka’bu. Kako je ružno sprečavati ih u tome! Kunem se Gospodarom Ka’be, Kurejšije će zbog tog pogrešnog postupka propasti!“ Čuvši te reči, Predvodnik svetova rekao je: „Da, tako je, brate iz Kinaninih sinova.“ Hulejs od stida nije mogao da dođe pred Resulullaha, pa čak ni da ga pogleda u mubarek lice. Vratio se u kurejšijski tabor. Ispričao je šta je video i otvoreno rekao svoje mišljenje: „Ne smatram ispravnim što ga sprečavate da poseti Ka’bu.“ Kurejšijski mušrici su se veoma razljutili i optužili Hulejsa za neznanje.

„O Urva! Reci, Allaha radi! Može li se sprečiti da se ove kurbanske kamile prinesu kao kurban i da se ova Ka’be-i muazzame poseti i obiđe tavafom?“ Hadis-i šerif

Ovog puta mušrici su kao izaslanika poslali Mikreza ibn Hafsa, poznatog po svojoj okrutnosti. I on je dobio svoj odgovor i vratio se. Posle Mikrezovog poslanstva mušrike je obuzeo strah da bi ih muslimani mogli iznenada napasti.

Poslanik nije želeo da stvar ostavi na pola puta i hteo je da pošalje nekog od svojih ashaba koji je bio ugledan kod Kurejšija. Na kraju je odlučeno da se pošalje hazreti Osman. Naš voljeni Poslanik rekao je Osmanu ibn Affanu: „Reci im: ‚Mi nismo došli ovamo da se borimo ni s kim. Došli smo samo da obiđemo tavafom i posetimo Ka’be-i muazzamu. Zaklaćemo kurbanske kamile koje imamo sa sobom i vratiti se‘, i pozovi ih u islam!“ Osim toga, naložio mu je da muslimanima u Mekki donese radosnu vest da će Mekka uskoro biti osvojena.3

Hazreti Osman otišao je kod mušrika i preneo im Poslanikove reči tačno onako kako ih je rekao. Oni su odbili i predlog koji je doneo hazreti Osman. Rekli su da, ako hoće, samo on može da obavi tavaf oko Bejtullaha. A hazreti Osman je rekao: „Dok Resul alejhisselam ne obavi tavaf oko Bejtullaha, neću ni ja!“ Mušrici, koji su se zbog toga silno razljutili, zadržali su ga. Do ashaba je stigla vest: „Osman je ubijen kao šehid.“ Kada su to javili Poslaniku, veoma se ražalostio i rekao: „Ako je ova vest istinita, nećemo otići odavde dok se ne sukobimo s tim narodom.“ Zatim je seo pod drvo po imenu semura i pozvao svoje ashabe na bejat rečima: „Allah teala mi je naredio da mi date bejat.“ Junački ashabi stavili su ruke na mubarek ruku Poslanika i dali reč: „Dali smo bejat da ćemo se boriti pred tobom i ostvariti osvojenje dok ti Allah teala ne podari pobedu, ili da ćemo na tom putu postati šehidi!“ Poslanik je stavio jednu svoju ruku na drugu i sam sebi dao bejat u ime hazreti Osmana, koji nije bio prisutan. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) bio je veoma zadovoljan tim bejatom svojih ashaba i rekao je: „Nijedan od onih koji su pod drvetom iskreno dali bejat neće ući u džehennem.“ Taj bejat nazvan je „Bejat-i Ridvan“.4 Ashab-i kiram (radijallahu anhum), isukanih mačeva, sada više nisu mogli da miruju na svojim mestima i čekali su samo znak Resula alejhisselam. U to vreme kurejšijske uhode, koje su motrile islamski tabor, videle su da su mudžahidi našem voljenom Poslaniku dali bejat da će se na tom putu boriti dok ne ispiju šerbet šehidstva i da se spremaju. Odmah su otišle u kurejšijski tabor i ispričale šta se dogodilo. Poslanik je, za svaki slučaj, noću postavljao stražare da čuvaju ashabe. Jedne noći, u danima dok je hazreti Osman bio zadržan, grupa od pedeset mušrika pod vođstvom Mikreza napala je da iznenadi islamske vojnike u snu. Te noći na straži su bili Muhammed ibn Meslema i njegovi drugovi. Posle kratke borbe čvrsto su pohvatali kafire koji su došli. Samo je Mikrez uspeo da pobegne. Zarobljenike su doveli pred Resulullaha. Jedan deo je zatvoren, a jedan deo pomilovan. Mušrici su i sledeće noći hteli da izvedu prepad, ali su opet pohvatani. Poslanik je i njih pomilovao i pustio.

Mirovni ugovor na Hudejbiji

Kafirsku vojsku obuzeo je strah kada je shvatila da islamska vojska danju i noću čeka spremna za borbu i da može da napadne u svakom trenutku. Videvši da nema drugog izlaza osim sporazuma, na brzinu su izabrali izaslanstvo. Tom izaslanstvu, izabranom pod vođstvom Suhejla ibn Amra, rečeno je: „Sklopite sporazum pod uslovom da ove godine ne uđu u Mekku.“

Naš voljeni Poslanik primio je kurejšijske izaslanike. Prvi zahtev izaslanika bio je da se puste njihovi zatočeni ljudi. Predvodnik svetova rekao je: „Dok ne pustite moje ashabe koje ste zadržali u Mekki, neću pustiti ove vaše ljude!“ Suhejl je rekao: „Pravo da kažem, postupili ste s nama veoma pravedno i pošteno“, i postarao se da budu pušteni hazreti Osman, zadržan u Mekki, i desetak ashaba koje su ranije bili zatvorili. Posle toga pušteni su i mušrici koji su pohvatani i zatvoreni prilikom prepada.

Posle dugih razgovora postignut je sporazum. Došao je red da se napiše. Za pisara je izabran hazreti Alija. Za pisanje mirovnog ugovora pripremljeni su papir i mastionica. Habibullah, poslat kao milost svetovima, rekao je hazreti Aliji: „Piši!“

„Bismillahir-rahmanir-rahim!“ Suhejl se tome odmah usprotivio: „Kunem se, ne znam šta znači reč ‚Rahman‘. Nemoj tako pisati; piši ‚Bismike Allahumme‘! Inače neću pristati na mir!“ Poslanik je u sklapanju mira video veoma velike mudrosti. Zato je rekao: „I ‚Bismike Allahumme‘ je lepo“ i naredio hazreti Aliji da tako napiše. Pošto je to napisano, Poslanik je rekao: „Ovo su tačke o kojima se Muhammed Resulullah sporazumeo i pomirio sa Suhejlom ibn Amrom i koje je potpisao da bi strane ispunile njihove uslove“, a Suhejl je uhvatio hazreti Aliju za ruku. Okrenuo se Poslaniku i rekao: „Kunemo se, da smo priznali da si ti Allahov resul, ne bismo ti se suprotstavljali i ne bismo te sprečavali da posetiš Ka’bu. Zato umesto ‚Resulullah‘ napiši ‚Muhammed, Abdullahov sin‘!“

Poslanik je prihvatio i to i rekao: „Allaha mi, iako me smatrate lažljivcem, ja sam ipak, bez ikakve sumnje, resul Allaha teala. To što ću dati da se napiše moje ime i ime moga oca neće ukinuti moje poslanstvo. O Alija! Izbriši to i napiši ‚Muhammed ibn Abdullah‘.“

Nijedan od ashab-i kirama nije se srcem mirio s brisanjem reči „Resulullah“. Zaboravivši u trenu na sve, rekli su: „O Alija! Napiši ‚Muhammed Resulullah‘, inače će između nas i ovih mušrika presuditi samo mač!..“ Poslanik je bio zadovoljan tom revnošću svojih ashaba, ali im je svojim mubarek rukama dao znak da ućute. Kada je naredio hazreti Aliji da to izbriše, on se izvinio: „Neka je moj život žrtva za tebe, ja Resulallah! Ne može mi ruka da izbriše ovo tvoje mubarek svojstvo!..“ Naš voljeni Poslanik zatražio je da mu pokaže to mesto. Kada mu je pokazao, uzeo mu je zapis iz ruke, izbrisao te reči svojim mubarek prstom i dao da se napiše „Abdullahov sin“. Zatim su počele da se pišu tačke: 1) Sporazum će važiti deset godina; za to vreme dve strane neće ratovati jedna protiv druge.

„Nijedan od onih koji su pod drvetom iskreno dali bejat neće ući u džehennem“ Hadis-i šerif

Muslimani ove godine neće posetiti Ka’bu, ali će moći da je posete posle godinu dana. 3) Muslimani koji dođu da posete Ka’bu ostaće tri dana i kod sebe neće imati drugog oružja osim putničkog. 4) Dok muslimani obilaze Ka’bu tavafom, mekkanski mušrici izaći će iz Ka’be i omogućiti im da slobodno obave tavaf.

Ako neko od Kurejšija ko primi islam ode u Medinu bez dozvole svog staratelja, biće vraćen; ako neko od muslimana pređe na stranu Kurejša i ode u Mekku, neće biti vraćen. Kada je hazreti Omer za ovu tačku upitao: „Ja Resulallah! Zar ćeš prihvatiti i taj uslov?“, naš voljeni Poslanik se osmehnuo i rekao: „Da. One koji bi od nas otišli njima neka Allah teala udalji od nas!“
Ako neko od ashaba dođe u Mekku s nijetom da obavi hadž ili umru, njegov život i imetak biće bezbedni.
Ako neko od mušrika, putujući u Šam, Egipat ili negde drugde, svrati u Medinu, i njegov život i imetak biće bezbedni.
Ostala arapska plemena moći će da stupe pod zaštitu strane koju žele i biće slobodna da se udruže s muslimanima ili s mušricima.5

Došao je red na potpisivanje sporazuma. U tom trenutku ugledali su nekog čoveka koji je, vukući lance na nogama, dolazio prema islamskoj vojsci. Približavao se sve više i vikao: „Spasite me!..“ Čuvši taj glas, poglavar kurejšijskog izaslanstva odmah je skočio sa svog mesta. Uzeo je trnovitu granu i počeo da ga udara po glavi i licu. A on je prikupio svu snagu, bacio se pred mubarek kolena Resulullaha i preklinjao: „Spasi me, ja Resulallah!“ Bio je to jedan musliman koga je otac okovao u lance zato što je u Mekki primio islam. Svakoga dana podvrgavali su ga teškim mukama i terali ga da se klanja kipovima. Iskoristivši to što su mušrici otišli na Hudejbiju, pokidao je lance, izašao iz Mekke tako da ga niko ne vidi i bacio se među muslimane. Taj mubarek čovek, koji je stekao hidajet, bio je hazreti Ebu Džendel, sin Suhejla, poglavara mušričkog izaslanstva. Suhejl je pokazao na svog sina Ebu Džendela i rekao Poslaniku: „Po sporazumu koji smo malopre napisali, ovo je prvi čovek koga moraš da mi vratiš!“

I Poslanik i ashabi bili su veoma potreseni. Svi su napeto čekali kakav će odgovor dati Resulullah. S jedne strane mirovni ugovor, a s druge jedan ashab pod mukama… Predvodnik svetova rekao je Suhejlu: „Mi ovaj mirovni ugovor još nismo potpisali!“ Suhejl je uporno rekao: „O Muhammede! Tačke sporazuma napisali smo do kraja pre nego što je moj sin došao ovamo. Ako mi ne vratiš sina, ja nikada neću potpisati mirovni ugovor!“ Iako je Poslanik rekao: „Izuzmi ga iz sporazuma, mene radi“, mušrici to nisu prihvatili. Dok je Suhejl ibn Amr vukao svog sina, Ebu Džendel je zapomagao: „Ja Resulallah! O braćo moja muslimani!.. Iako sam primio islam i potražio utočište kod vas, zar me predajete mušricima? Zar smatrate prikladnim da me svaki dan muče nepodnošljivim mukama? Ja Resulallah! Zar me vraćate da bi me odvratili od vere?!..“

Bilo je veoma teško podneti to srceparajuće preklinjanje. Ashabi, ranjenih srca, počeli su da plaču. I mubarek oči našeg voljenog Poslanika, mora milosrđa, napunile su se suzama. Otišao je do Suhejla i zamolio: „Hajde, nemoj! Pokloni mi ga!“ Ali Suhejl je odgovorio: „Nemoguće, ne poklanjam!“ Na to je naš voljeni Poslanik utešio Ebu Džendela rečima: „O Ebu Džendele! Strpi se još malo! Podnesi ono što ti čine! Nagradu za to traži od Allaha teala. Allah teala će tebi i muslimanima slabim i bez zaštitnika kao što si ti sigurno podariti olakšanje i izlaz“, i dodao: „Ne priliči nam da ne održimo datu reč.“ On je rekao: „Dobro, ja Resulallah“, i tako dao do znanja da će se strpeti.

Taj srceparajući događaj nisu mogli da podnesu ni mušrici u izaslanstvu, pa su rekli: „O Muhammede! Tebe radi uzimamo Ebu Džendela pod svoju zaštitu. Nećemo dati Suhejlu da ga muči!“

Posle toga Resulullah i ashab-i kiram malo su se smirili. (Suhejl ibn Amr primio je islam posle osvajanja Mekke i postao jedan od ashab-i kirama.) Mirovni ugovor napisan je u dva primerka i obe strane su ga potpisale. Mušrici su se vratili u svoj tabor.6 Kurejšijsko izaslanstvo bilo je veoma radosno zbog ovih tačaka, koje su izgledale kao da su na štetu muslimana. Naprotiv, ovaj mirovni ugovor bio je velika pobeda za vernike i ove tačke bile su u korist muslimana. Pre svega, mušrici su priznavali da su muslimani država. Ako bi neki mušrik iz Mekke, putujući radi trgovine ili nekog drugog posla u Šam ili Egipat, svratio u Medinu, njegov život i imetak bili bi bezbedni. Tako će mušrici izbliza videti kako muslimani žive, diviće se pravdi islama i lepom ophođenju ashaba jednih prema drugima i zavoleće islam. Na kraju će primiti islam i pridružiti se redovima ashaba. Tim sporazumom, koji je trebalo da traje deset godina, muslimani će se umnožiti i ojačati. Islam će se raširiti na sve strane. Ali tačka: „Ako neko od Kurejšija primi islam i poželi da potraži utočište u Medini, biće vraćen“ veoma je ražalostila Poslanika i on je rekao: „Allah teala će im sigurno stvoriti olakšanje i izlaz.“ Sa mušricima više nije bilo posla. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je ashab-i kiramu: „Ustanite! Zakoljite svoje kurbane. Pošto obrijete glave, izađite iz ihrama.“ Poslanik je pre svih zaklao svoj kurban. Zatim ga je obrijao njegov berberin, hazreti Hiraš ibn Umejja. Ashab-i kiram grabili su u vazduhu te mubarek vlasi pre nego što bi pale na zemlju i čuvali ih radi bereketa. I ashabi su zaklali svoje kurbane; jedan deo njih obrijao je kosu, a jedan deo ju je skratio.7

„O Ebu Džendele! Strpi se još malo! Podnesi ono što ti čine! Nagradu za to traži od Allaha teala. Allah teala će tebi i muslimanima slabim i bez zaštitnika kao što si ti sigurno podariti olakšanje i izlaz“ Hadis-i šerif

Na Hudejbiji su ostali oko dvadeset dana. Poslanik je sa svojim drugovima krenuo da se vrati u Medinu. Na putu je Allah teala objavio Poslaniku suru Feth i doneo mu radosnu vest da će upotpuniti Svoju blagodat i pomoć. U danima kada je Sultan vasione (sallallahu alejhi ve sellem) kao pobednik počastio svetlu Medinu svojim dolaskom, Ebu Basir iz kurejšijskog plemena Sekif primio je islam. Shvativši da ne može da živi među mušricima, Ebu Basir je peške došao u Medinu. Ali, kako je to nalagao sporazum sa Hudejbije, otišao je iz Medine i nastanio se na mestu zvanom Is, na obali Crvenog mora.8

To mesto nalazilo se na trgovačkom putu kojim su kurejšijski mušrici išli u Šam. Posle toga, oni iz Kurejša koji su primali islam napuštali su Mekku i odlazili ne u Medinu, nego u Is, kod Ebu Basira. Prvi od njih bio je hazreti Ebu Džendel. Zatim se to više nije prekidalo. Bilo ih je pedeset, sto, dve stotine, tri stotine. Kurejšijski karavan na putu u Šam morao je da prolazi tuda. Hazreti Ebu Basir i muslimani koji su bili s njim hvatali su mušrike koji su tuda prolazili i tražili od njih da prime islam. S onima koji nisu primali islam borili su se i dovodili ih u težak položaj. Videvši da su im trgovački putevi za Šam presečeni, mekkanski mušrici poslali su izaslanstvo u Medinu. Preklinjali su da se ukine tačka mirovnog ugovora sa Hudejbije: „Ako neko od Kurejšija ko primi islam ode u Medinu bez dozvole svog staratelja, biće vraćen!..“ Poslanik se smilovao i prihvatio taj njihov zahtev. Tako su se Kurejšijama ponovo otvorili trgovački putevi za Šam. A muslimani su, kao nagradu za svoje strpljenje, došli u Medinu, kod Poslanika.

O NAJLEPŠI OD LEPIH!

O najlepši od lepih, spalio si me ljubavlju svojom!
Oko mi ništa ne vidi, um mi svakog časa o tebi sanja!
Ti si šah (Kabe-kavsejn), a ja zalutali rob,
Kako da ovaj zbunjeni rekne da ti bude gost?
Smilovao si se i pogledao, mrtva srca oživeo si,
Utekoh tvom beskrajnom milosrđu i zakucah na tvoja vrata!
Ti si izvor dobrote, more si lekova!
Udeli mi kap blagosti, bez leka za bol ostadoh!
Svako dolazi u Mekku, Ka’bi, Safi i Mervi,
A ja sam radi tebe planine i brda prešao!
Sinoć mi u jednom snu glava dotače nebesa,
Pomislih da su mi sluge sa tvojih vrata na šiju stale!
O hazreti Džami, slavuju moga voljenog!
Između tvojih stihova izabrah ovaj bejt:
Kao šugavi psi, isplažena jezika,
Nadajući se kapljici, stigoh do mora tvoga dara.
Mevlana Halid Bagdadi (kuddise sirruh)

„Mi smo ti, zaista, podarili jasnu pobedu“ Feth: 1

Resulullahova pisma poziva

Sunce svet ne bi obasjalo
da ta draga duša ne dođe,
svetlost svetu ne bi dalo
da ne svane čas mevluda.
Od kristala i od radosti
ne bi lice ružino sazdano bilo,
da se s nurom što u srca sija
u telo nije uobličilo.
Eyyübî