BITKA NA HENDEKU

Sevnula je munja

Kopanje rova počinjalo je svakog dana rano ujutro i trajalo do večeri. Jednog dana tokom kopanja hazreti Alija ibn Hakem povredio je nogu. Popeli su ga na konja i doveli pred Poslanika. Predvodnik svetova izgovorio je „Bismillahir-rahmanir-rahim“ i pogladio mu nogu. Poslanikovom mudžizom krv mu je iz noge u trenu prestala da teče i bol je nestao. Kopanje rova se nastavljalo. Ashabi su u jednom trenutku naišli na veoma tvrdo mesto. Nije se moglo kopati. Došli su kod Resul-i ekrema i obavestili ga o tome. On je došao i sišao u rov. Zatražio je sud vode. Uzeo je gutljaj i vratio ga u sud. Zatim je tu vodu poprskao po tvrdom tlu. Uzeo je malj i jednim udarcem razdrobio to mesto kao pesak. Sada se ono lako kopalo. Kada se pri tom udarcu otkrio mubarek stomak našeg voljenog Poslanika, prisutni su videli da je od gladi na svoj mubarek želudac vezao kamen. Videvši Resulullaha u takvom stanju, hazreti Džabir ibn Abdullah došao je kod njega i zatražio dozvolu: „Neka su ti otac i majka žrtva, ja Resulallah! Ako mi dozvoliš, da skoknem do kuće.“ Šta je bilo pošto je dobio dozvolu, hazreti Džabir je ispričao ovako:

„Pošto mi je dozvoljeno, došao sam kući i upitao ženu: ‚Video sam kod Resula alejhisselam takvu glad da se ne može podneti. Ima li u kući nešto za jelo?‘ Ona je rekla: ‚Nema ničega osim ovog jareta i nekoliko šaka ječma.‘ Odmah sam zaklao jare, a žena je samlela ječam na ručnom mlinu u brašno. Zatim je od njega zamesila testo. Meso je stavila u lonac i počela da ga peče u tandiru. Dok sam se vraćao Resulullahu, žena mi je strogo napomenula da se ne osramotimo zbog toga što je jela malo. Zatim sam otišao kod Resulullaha i rekao: ‚Ja Resulallah! Imam vrlo malo jela. Povedite sa sobom jednog-dva čoveka i izvolite kod nas na obed!‘

Resulullah mi je rekao: ‚Reci ženi da ne vadi iz tandira ni lonac s mesom ni hleb dok ja ne dođem.‘ Zatim se okrenuo mudžahidima i rekao: ‚O ljudi s Hendeka! Džabir nam je priredio gozbu, poziva nas na obed. Njegovo jelo je i obilno i ukusno. Ustanite! Idemo na Džabirovu gozbu!‘ Na tu naredbu ashab-i kiram su se okupili i pošli za našim Poslanikom. Ja sam se odmah vratio kući, ispričao ženi šta je bilo i rekao: ‚Šta ćemo sada?‘ Ona me je upitala: ‚Zar Resul alejhisselam nije pitao koliko ima jela?‘ Rekao sam: ‚Pitao je i rekao sam mu.‘ Žena je upitala: ‚Da li si ashab-i kiram pozvao ti ili Resulullah?‘ Kada sam rekao: ‚Pozvao ih je Resulullah‘, utešila me je rečima: ‚Resul alejhisselam bolje zna.‘

Malo zatim na našim vratima ukazalo se ozareno lice Poslanika. Mnogobrojnim ashabima rekao je: ‚Uđite unutra ne gurajući se.‘ Moja braća ashabi seli su u grupama od po deset ljudi. Nebijj-i muhterem uputio je dovu da hleb i meso budu bereketni. Zatim je, ne vadeći lonac iz tandira, kutlačom vadio ono što je u njemu, stavljao to na hlebove koje je uzimao i nudio svojim ashabima. Tako je nastavio dok se svi ashabi nisu nasitili. Kunem se da su hleb i meso ostali isti kao pre, iako je onih koji su jeli bilo više od hiljadu. Pošto smo i mi jeli, ostatak smo podelili komšijama.“3

Hazreti Selman Farisi veoma je dobro kopao rov. Sam je radio posao desetorice ljudi. Dok je sa svojim drugovima kopao deo koji im je bio dodeljen, naišli su na veoma tvrdu i veliku belu stenu. Mnogo su se mučili da je razbiju, ali sav trud bio im je uzaludan. Štaviše, polomili su im se i maljevi, pijuci i lopate. Hazreti Selman došao je kod našeg voljenog Poslanika i izneo mu nevolju: „Neka su ti otac i majka i moj život žrtva, ja Resulallah! Dok smo kopali rov, naišli smo na tvrdu stenu. Iako nam se polomilo sve gvozdeno oruđe, nismo mogli ni da je pomerimo s mesta.“ Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) došao je na to mesto i zatražio malj. Ashab-i kiram koji su bili tu radoznalo su čekali ishod. Sultan poslanika sišao je u rov. Izgovorio je „Bismillahir-rahmanir-rahim“, podigao malj i tako snažno udario stenu da je od tog udarca sevnula munja koja je osvetlila Medinu, a od stene se odlomio komad.

Resul-i ekrem doneo je tekbir: „Allahu ekber!“ Čuvši to, i ashabi su doneli tekbir. Zatim je drugi put udario maljem. Ponovo munja koja je osvetlila sve naokolo!…

„I ja želim da budem ortak u sevapu koji vi zarađujete radom“ Hadis-i šerif

I komadi koji su se odlomili od stene… Naš voljeni Poslanik ponovo je doneo tekbir: „Allahu ekber!“ Za njim su tekbir doneli i ashab-i kiram. Kada se malj spustio treći put, sevnula je još jedna munja koja je osvetlila sve naokolo i stena se raspala u komade. Predvodnik svetova ponovo je doneo tekbir: „Allahu ekber!“ Njegovi časni ashabi poveli su se za njim i opet doneli tekbir.

Hazreti Selman pružio je ruku. Naš voljeni Poslanik izašao je gore. Selman Farisi je rekao: „Neka su ti otac i majka i moj život žrtva, ja Resulallah! Sada sam video nešto što u životu nikad nisam video. Koja je mudrost ovoga?“ Na to se Poslanik okrenuo svojim ashabima i upitao: „Da li ste i vi videli ono što je video Selman?“ Oni su rekli: „Da, ja Resulallah! Kada ste udarili maljem po steni, videli smo kako je sevnula snažna munja. Kada ste vi doneli tekbir, doneli smo ga i mi.“ Poslanik je rekao: „U svetlosti prvog udarca ukazali su mi se dvorci kisre, iranskog cara (u Medainu). Došao je Džibril (alejhisselam) i obavestio me: ‚Tvoj ummet će zavladati tim krajevima.‘ Pri drugom udarcu ukazali su mi se crveni dvorci vizantijske pokrajine (Šama). Došao je Džibril (alejhisselam) i rekao: ‚Tvoj ummet će zavladati i tom zemljom.‘ Pri trećem su mi se ukazali dvorci Sane (Jemena). Džibril (alejhisselam) me je obavestio: ‚I tim mestom će zavladati tvoj ummet.‘“

Kada je zatim Sultan vasione opisao palatu persijskog kisre u Medainu, hazreti Selman, koji je bio odatle, rekao je: „Neka je moj život žrtva za tebe, ja Resulallah! Kunem se Allahom teala, koji te je poslao s pravom verom i Knjigom, da su ti dvorci tačno onakvi kakve si ih opisao. Svedočim da si ti resul Allaha teala.“ Poslanik je rekao: „O Selmane! Šam će sigurno biti osvojen. Iraklije će pobeći u najzabačeniji kraj svoje zemlje. Vi ćete zavladati celim Šamom. Niko vam se neće moći suprotstaviti. Jemen će sigurno biti osvojen. I ovaj ‚Dijar-i Mešrik‘ sigurno će biti osvojen, a kisra će biti ubijen. Allah teala će vam ta osvajanja podariti posle mene.“4

Selman Farisi je kazivao: „Video sam da su se obistinile sve ove Resulullahove radosne vesti.“

Neprijatelj je samo što nije stigao. Rov se kopao najvećom brzinom i nastojalo se da se što pre završi. Mudžahidi su posao ostavljali samo u nuždi, uz Poslanikovu dozvolu, a kada bi obavili potrebu, ponovo su hitali na svoj posao.

Munafici su, pak, bili krajnje nemarni: dolazili su na posao kad su hteli i odlazili kad su hteli, ne tražeći dozvolu. Osim toga, rugali su se takvom radu ashaba, pa su čak i o radosnim vestima koje je Poslanik dao govorili: „Mi se iz straha od neprijatelja sklanjamo u rovove, a on nam obećava dvorce Jemena, Vizantije i Persije. Čudimo se ovom vašem stanju!..“

Na to je u ajet-i kerimu koji je spušten o mudžahidima rečeno, po značenju: „Pravi vernici su samo oni koji veruju u Allaha teala i Njegovog Resula i koji, kada su s njim (s Resulullahom) radi nekog zajedničkog posla (društvenog, koji se tiče svih), ne odlaze dok od njega ne zatraže dozvolu. Oni koji od tebe (o Moj Habibe!) traže dozvolu, to su zaista oni koji veruju u Allaha teala i Njegovog Resula. Kada ti ti vernici zatraže dozvolu za neke svoje poslove, ti dozvoli kome od njih hoćeš i zamoli Allaha teala da im oprosti. Zaista je Allah teala Gafurur-Rahim, Onaj koji mnogo prašta i veoma je milostiv.“5

A u ajet-i kerimima spuštenim o munaficima rečeno je, po značenju: „Ne izjednačavajte poziv Resula Allaha teala s tim kako vi jedni druge dozivate! Allah teala sigurno zna one među vama koji se, zaklanjajući se jedni iza drugih, krišom (iskradaju i) beže. Neka se čuvaju oni koji se protive njegovoj naredbi da ih na ovom svetu ne zadesi smutnja, a na ahiretu bolna kazna! Pazite! Sve što je na nebesima i na zemlji pripada Allahu teala. On zna i u kakvom ste stanju (sva vaša svojstva, vaše namere, da li ste vernici ili munafici). Allah teala će vas na Sudnjem danu, kada Mu budete vraćeni, obavestiti o svemu što ste radili. Allah teala sve zna.“6

Od početka kopanja rova prošlo je šest dana. Svako je svoj posao valjano završio. Samo jedno mesto, jer nije bilo dovoljno vremena, nije moglo biti iskopano dovoljno široko i duboko. Poslanik je izrazio zabrinutost zbog tog mesta i rekao: „Mušrici ne mogu proći nigde drugde osim ovuda.“ Tu je postavio stražare.

Allah teala je najbolji zaštitnik

Kada se mušrička vojska sasvim približila Medini, Hujejj, poglavar jevrejskih Nadirovih sinova, javio je zapovedniku kurejšijske vojske da su Jevreji Kurejze u Medini u ugovoru s muslimanima, ali da može da prevari njihovog poglavara Ka’ba ibn Eseda i privuče ga na svoju stranu. Zapovednik mu je rekao: „O Hujejju! Odmah idi kod Ka’ba ibn Eseda. Neka raskinu ugovor koji su sklopili s muslimanima i neka nam pomognu.“ Jedna od tačaka tog ugovora glasila je: „Ako neka neprijateljska vojska napadne Medinu, udružiti se s muslimanima i suprotstaviti se neprijatelju.“

Jevrejin Hujejj odvojio se od mušričke vojske i noću došao do kuće Ka’ba, poglavara Beni Kurejze. Pokucao je na vrata, predstavio se i rekao: „O Ka’be! Doveo sam celu kurejšijsku vojsku i mnoga plemena, kao što su Kinanini i Gatafanovi sinovi, kao vojsku od deset hiljada ljudi. Muhammed i njegovi ashabi sada se neće spasti. Zakleli smo se s Kurejšijama da odavde nećemo otići dok ih potpuno ne uništimo!..“ Ka’b je izrazio svoju bojazan: „Ako Muhammed i njegovi ashabi ne budu ubijeni, a Kurejšije i Gatafanci se vrate u svoje zemlje, ostaćemo ovde sami. Bojim se da će nas na kraju sve pobiti!..“ Hujejj mu je odgovorio: „Da bi taj strah nestao, traži od Kurejšija i Gatafanaca sedamdeset ljudi kao taoce. Dok su ti taoci kod tebe, oni odavde ne mogu otići. Ako budu poraženi i odu, ja se od vas neću odvajati. Nevolja koja zadesi vas zadesiće i mene.“ Tako je prevario Ka’ba, a zatim i ostale Jevreje. Naterao ih je da pocepaju ugovor s muslimanima. Tako je ugovor bio raskinut.

Hujejj se vratio u mušričku vojsku i ispričao šta je bilo. Javio je da će Beni Kurejza udariti muslimane s leđa.

„O ljudi s Hendeka! Džabir nam je priredio gozbu, poziva nas na obed. Njegovo jelo je i obilno i ukusno. Ustanite! Idemo na Džabirovu gozbu!“ Hadis-i šerif

Sedmog dana mušrici su sa velikom vojskom od deset hiljada ljudi došli na severnu i severozapadnu stranu Medine i podigli svoj tabor. Taj tabor nalazio se naspram mesta gde je iskopan rov. Mušrici su nameravali da tom velikom vojskom Medinu od kraja do kraja spale i sruše, da uklone Poslanika i njegove ashabe i da unište islam. Bila je to, na izgled, veoma velika vojska kojoj je bilo teško odupreti se. Kada su ugledali prepreku rova, koja im ni na pamet nije padala, mušrici su se zbunili i klonuli duhom. Jer, rov je bio toliko širok da ga ni dobar konj u trku nije mogao preskočiti. Ko bi u njega pao, ne bi lako izašao. A čoveku u oklopu bilo je naročito teško da se popne gore. Saznavši da su mušrici stigli, naš voljeni Poslanik odmah je okupio svoje ashabe, umorne od šestodnevnog neprekidnog rada, i podigao tabor s ove strane rova, u podnožju brda Sel. Iza njih su bili brdo Sel i Medina, pred njima rov, a s one strane rova neprijatelj… I opet je Ibn Ummu Mektum ostavljen u Medini kao Poslanikov zamenik. Žene i deca smešteni su u utvrđenja. Islamska vojska od tri hiljade ljudi imala je trideset šest konjanika. Zastave su nosili hazreti Zejd ibn Harisa i Sa’d ibn Ubada.7 Resulullahov šator od kože podignut je u podnožju brda Sel. Ashab-i kiram, koji će opet pokazati mnoga junaštva, počeli su pažljivo da prate kretanje neprijatelja. U to vreme hazreti Omer došao je kod našeg voljenog Poslanika i rekao: „Ja Resulallah! Koliko sam čuo, Jevreji Kurejze raskinuli su ugovor između nas i spremaju se za rat protiv nas!“ Na tu neočekivanu vest Predvodnik svetova odgovorio je: „Hasbunallahu ve nimel-vekil (Allah teala nam je dovoljan. Kako je On divan Vekil!)“ Bio je veoma ožalošćen. Islamska vojska sada se našla između dve vatre. Na severu i zapadu bile su mušričke vojske, a na jugoistoku Jevreji. Resulullah je poslao hazreti Zubejra ibn Avvama u tvrđavu Kurejzinih sinova. Hazreti Zubejr je otišao i saznao kakvo je stanje. Kada se vratio, ispričao je šta je video: „Ja Resulallah! Video sam ih kako popravljaju tvrđave i izvode ratne vežbe i manevre. Osim toga, skupljali su i svoju stoku.“ Na to je Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) poslao Sa’da ibn Muaza, Sa’da ibn Ubadu, Havvata ibn Džubejra, Amra ibn Avfa i Abdullaha ibn Revvahu Kurejzinim sinovima da ih posavetuju i obnove ugovor.8 Tih pet ashaba, kojima je poveren zadatak, otišli su u tvrđavu Jevreja Kurejze i posavetovali ih. Ali savet nije pomagao. Štaviše, počeli su i da ih vređaju. Kao poslednju reč rekli su: „Proteravši našu braću, Nadirove sinove, iz njihovog zavičaja, slomili ste nam krila. A ko je uopšte taj Muhammed! Između nas i njega nema nikakve reči ni ugovora. Zakleli smo se da ćemo svi zajedno napasti vašeg Poslanika i ubiti ga. Sigurno ćemo stati iza svoje braće i pomoći im!..“ Hazreti Sa’d ibn Muaz i njegovi drugovi došli su kod Resulullaha i izneli mu stanje prikriveno, tako da ne može svako da razume. Poslanik je rekao: „Držite svoju vest u tajnosti. Otkrijte je samo onome ko već zna. Jer rat se sastoji od opreza i varke.“9

Ashab-i kiram čekali su Poslanika s ove strane rova i radoznalo se pitali kako će postupiti. Malo zatim Sultan vasione došao je među svoje junačke ashabe i doneo tekbir: „Allahu ekber! Allahu ekber!“ Čuvši to, slavni ashabi doneli su tekbir u jedan glas, oglasili uzvišenost časnog imena Dženab-i Hakka i uneli strah u srca kafira koji su se s one strane rova komešali kao pesak. Kada su čuli tekbire, mušrici su rekli: „Muhammedu i njegovim ashabima sigurno je stigla neka radosna vest.“

Poslanik je svojim ashabima rekao: „O džemate muslimana! Radujte se pobedi i pomoći Allaha teala!“ i tako im doneo radosnu vest da će pobediti. Slavni ashabi do tada su učestvovali u mnogim serijjama (vojnim odredima) i u bitkama na Bedru i na Uhudu. Mušrike, brojnije i jače od sebe, svaki put su porazili s dozvolom Allaha teala i bereketom dove Resul-i ekrema. Kada im je na čelu bila „kruna“ svih bića, nije moglo biti posla koji ne bi mogli obaviti ni nevolje koju ne bi mogli podneti. Bilo je hladno, oskudica teška, a glad velika… Mnogi su, među njima i Poslanik, vezali kamenje na svoje mubarek stomake. Naspram njih neprijatelj se komešao kao pesak!… Ali za slavne ashabe ni brojnost neprijatelja ni muke koje su trpeli nisu imali nikakav značaj. Allah teala je bio najbolji zaštitnik… Njemu su se predali, na Njega su se oslonili, kod Njega su potražili utočište. Pre nego što su doneli odluku o opštem napadu, vodeći kurejšijski zapovednici i vođe ostalih plemena koja su došla s Kurejšijama počeli su da traže oko rova mesto gde bi mogli da pređu. Obišli su rov od jednog do drugog kraja. Najzad su se zaustavili kod uskog mesta, koje je zbog žurbe ostalo nedovršeno, i odlučili da je najbolje napasti odatle. I mušrički vojnici išli su za svojim zapovednicima i čudili se, gledajući čas u rov, čas u slavne ashabe. Govorili su: „Kunemo se, ovo nije način kome pribegavaju Arapi. Ovo je sigurno savetovao onaj Persijanac!“ Kada su kurejšijski zapovednici, pokazujući vojnicima usko mesto rova, upitali: „Ko može da preskoči odavde na drugu stranu?“, iz njihovih redova izdvojilo se pet konjanika. Trebalo je da oni pređu na drugu stranu rova da bi se borili jedan na jedan. Slavni ashab-i kiram i mušrički vojnici počeli su radoznalo da prate šta će učiniti tih pet konjanika. Konjanici su se povukli unazad da uzmu zalet. Zatim su okrenuli glave konja prema najužem mestu rova i poterali ih. Pet rasnih konja u punom galopu uspelo je da jednim skokom pređe na drugu stranu rova. Mnogi konjanici hteli su da ih slede, ali nisu uspeli i ostali su s one strane rova. Među onima koji su prešli bio je jedan veoma snažan rvač po imenu Amr ibn Abdud, kome leđa nikad nisu dotakla zemlju; svi su ga se bojali i niko nije smeo da mu izađe na megdan. Sam je vredeo koliko cela vojska. To što je iz vojske od deset hiljada ljudi baš on izašao ovamo pokazivalo je upravo to. Od glave do pete bio je u oklopu. Na konju je izgledao veoma zastrašujuće. Taj čovek, čija je pojava unosila strah u srca, viknuo je prema mudžahidima: „Ako ima neko ko može da se bori sa mnom, neka izađe na megdan!…“ Videvši taj spomenik oholosti, hazreti Alija došao je pred našeg voljenog Poslanika i zatražio dozvolu: „Neka je moj život žrtva za tebe, ja Resulallah! Da se ja borim s njim.“ Na sebi nije imao čak ni oklop.

„O Selmane! Šam će sigurno biti osvojen. Iraklije će pobeći u najzabačeniji kraj svoje zemlje. Vi ćete zavladati celim Šamom. Niko vam se neće moći suprotstaviti. Jemen će sigurno biti osvojen. I ovaj ‚Dijar-i Mešrik‘ sigurno će biti osvojen, a kisra će biti ubijen. Allah teala će vam ta osvajanja podariti posle mene“ Hadis-i šerif

Ashab-i kiram gledali su ga s plemenitom zavišću. Naš voljeni Poslanik skinuo je svoj mubarek oklop i obukao ga hazreti Aliji. Opasao mu je svoj mač. Skinuo je čalmu sa svoje mubarek glave i svojim mubarek rukama lično mu ju je omotao oko glave. Zatim je uputio dovu, preklinjući: „Allahu moj! U bici na Bedru postao je šehid moj stričević Ubejda, a u bici na Uhudu moj stric Hamza. Uz mene je ostao Alija, moj brat i stričević. Ti ga sačuvaj. Podari mu Svoju pomoć. Ne ostavljaj me samog!“ Ashab-i kiram rekli su: „Amin!“ Među dovama i tekbirima Lav Allaha teala, koji je peške išao napred, stao je pred Amra ibn Abduda, koji je kao utvara sedeo na konju. Amr, kome je sve osim očiju bilo pokriveno oklopom, nije prepoznao tog junaka i upitao ga je ko je. Kada se on predstavio: „Ja sam Alija ibn Ebu Talib“, Amr mu je tobož sažaljivo rekao: „O sinovče! Tvoj otac mi je prijatelj. Zato ne želim da prolijem tvoju krv. Zar nema nekog od tvojih stričeva da izađe preda me?“ A hazreti Alija ga je podbo rečima: „O Amre! Allaha mi, ja želim da prolijem tvoju krv. Samo, zar ne treba da obojica budemo u jednakom položaju? Zar to ne priliči i ugledu junaštva? A ja sam pešak, a ti na konju!…“

Čuvši to, Amru je provrela junačka krv; odmah je sjahao s konja, mačem isekao konju noge i gnevno stao pred hazreti Aliju. Kada se spremao da nasrne, Lav Allaha teala upitao je: „O Amre! Čuo sam da si se zakleo da ćeš, kad se sukobiš s nekim iz Kurejša, ispuniti jednu od njegove dve želje. Je li to istina?“ Kada je on odgovorio: „Da, istina je“, hazreti Alija pozvao ga je u iman: „Onda je moja prva želja da poveruješ u Allaha teala i Njegovog Resula i postaneš musliman!“ Čuvši to, Amr se naljutio i rekao: „Prođi se toga! To mi ne treba!“ Hazreti Alija rekao je: „Moja druga želja je da odustaneš od borbe i vratiš se u Mekku. Jer ako Resul alejhisselam pobedi neprijatelja, ti ćeš mu tim postupkom pomoći!…“ Kada je Amr rekao: „Prođi se i toga! Zakleo sam se da neću stavljati miris na sebe dok se ne osvetim. Ako imaš neku drugu želju, reci je!“, hazreti Alija je rekao: „O neprijatelju Allaha teala! Sada ništa nije ostalo osim da se borim s tobom!“

Amr se nasmejao na te reči i rekao: „Pravo čudo! Nije mi ni na pamet padalo da u arapskoj zemlji postoji junak koji bi smeo da mi izađe na megdan! O sinovče! Kunem se, ne želim da te ubijem. Jer tvoj otac mi je bio prijatelj. Želeo sam da preda me izađe neko od kurejšijskih velikaša, kao što je Ebu Bekr, kao što je Omer.“ Kada je hazreti Alija rekao: „Neka je i tako, ja sam ovamo izašao da te ubijem“, Amru je krv udarila u glavu. Podigao je mač i u istom trenu ga spustio. Lav Allaha teala, hazreti Alija (kerremallahu vedžhehu), koji je tako nešto i očekivao, skočio je kao munja u stranu i dočekao udarac štitom. Ali Amr je razbio mnoge takve štitove. Njegovom udarcu nisu mogli da odole ni najjači štitovi. Tako je bilo i sada. Štit hazreti Alije se raspao, a mač mu je, uz to, okrznuo glavu i ranio ga. Sada je red da udari došao na hazreti Aliju.

Potraživši utočište kod Allaha teala, povikao je: „Ja Allah!..“ i spustio Zulfikar na Amrov vrat. Čim ga je spustio, u islamskoj vojsci počeli su da se ore glasovi „Allahu ekber!.. Allahu ekber!..“, od kojih su odjekivali zemlja i nebo, a u vojsci kafira podigli su se jauci… Da, dova Sultana poslanika, krune svih bića, bila je primljena. Gorostasni Amr ležao je opružen na zemlji; iz tela mu je krv šikljala kao iz oluka, a glava mu je odletela zajedno sa šlemom. Videvši da je pao Amr, u koga su se najviše uzdali, njegovi drugovi odmah su nasrnuli na hazreti Aliju. Videvši to, ashab-i kiram pritrčali su tamo. Zubejr ibn Avvam ranio je Nevfela ibn Abdullaha i oborio ga zajedno s konjem u rov.

Hazreti Alija sišao je u rov i presekao Nevfela na dva dela. Ostali su jedva prešli rov i pobegli nazad. A glavni zapovednik mušričke vojske zapao je u veliko beznađe već na početku bitke.

Sada se videlo kakav će biti tok bitke. Rov je sprečavao borbu prsa u prsa. Obe strane pokušavale su da jedna drugoj nanesu gubitke gađanjem strelama. To ni čemu nije služilo osim odugovlačenju ishoda. Shvativši da na taj način ne mogu pobediti, mušrici su zaključili da je najbolji put napasti sa svih strana rova i prešli su u napad. Ogromna neprijateljska vojska od deset hiljada ljudi upinjala se da pređe rov, a slavna islamska vojska od tri hiljade ljudi trudila se da ih strelama i kamenjem ne pusti preko rova. Počela je strašna borba. Ta borba trajala je do večeri.

Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) noću je na razna mesta rova postavio stražare. I sam je počeo da stražari na uskom mestu. U Medinu je poslao patrolu od pet stotina ljudi i naredio im da na ulicama glasno donose tekbire. Tako će se na vreme sprečiti opasnost koja bi mogla doći od Jevreja ili kurejšijskih mušrika, a žene i deca biće zaštićeni.

Jevreji Kurejze, pak, poslali su Hujejja ibn Ahtaba mušricima i zatražili silu od dve hiljade ljudi za noćne prepade. Nameravali su da noću napadnu žene i decu, koji su ostali bez odbrane. Ali to što su mudžahidi do zore patrolirali i donosili tekbire uzvicima „Allahu ekber!“ unelo im je veliki strah u srca. Povukli su se u svoje tvrđave i počeli da čekaju priliku. S vremena na vreme pokušavali su u malim grupama da uđu u Medinu.

Jedne noći Gazzal, jedan od prvaka Kurejzinih sinova, sa odredom od deset ljudi uspeo je da dođe do kule u kojoj je bila Poslanikova tetka, naša majka Safija. Unutra su bile žene i deca. Nisu imali ni jednog jedinog oružja da se odbrane. Jevreji su najpre počeli da gađaju kulu strelama, a zatim da pokušavaju da uđu unutra. Jedan od njih uspeo je da pređe u unutrašnje dvorište i počeo da izviđa okolo da bi ušao. U tom trenutku junačka tetka našeg voljenog Poslanika napomenula je onima oko sebe da ne puštaju ni glasa, sišla dole i došla do vrata. Pošto je čvrsto povezala glavu maramom i poprimila izgled muškarca, uzela je u ruku motku, a za pojas zadela nož. Polako je otvorila vrata, prišla tom Jevrejinu iza leđa i snažno ga udarila motkom po glavi. Ne gubeći ni časa, ubila je Jevrejina koji je pao na zemlju. Zatim je glavu ubijenog Jevrejina bacila Jevrejima koji su napolju gađali strelama. Ugledavši odsečenu glavu svog druga pred svojim nogama, Jevreji su se silno uplašili i počeli da beže.

Bežeći, gunđali su: „Javili su nam da muslimani kod kuće nisu ostavili nijednog muškarca, nego su sve poslali u rat!..“10 Ujutro se bitka nastavila istom žestinom. Strele su fijukale kroz vazduh. Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je svojim slavnim ashabima: „Kunem se Allahom teala, u čijoj je moći moje biće, da će nevolje s kojima smo se suočili sigurno biti uklonjene s vas i da ćete biti izvedeni u olakšanje“, savetovao im da budu strpljivi i doneo im radosnu vest da će pobeda pripasti onima koji veruju. Primivši tu radosnu vest, junački ashabi zaboravili su muke kao što su glad i oskudica.

„O džemate muslimana! Radujte se pobedi i pomoći Allaha teala!“ Hadis-i šerif

Borili su se svim srcem i dušom i nijednom mušriku nisu dali da pređe rov.

Hazreti Sa’d ibn Muaz, jedan od prvaka ashab-i kirama, borio se pokazujući veliko junaštvo. Tokom borbe ranjen je u ruku strelom koju je odapeo jedan mušrik po imenu Hibban ibn Kajs ibn Araka. Strela je pogodila arteriju i prouzrokovala veliki gubitak krvi. Ranjeni hazreti Sa’d, videvši kako se oni oko njega trude da zaustave krv, shvatio je da mu je stanje ozbiljno i uputio dovu: „Gospodaru moj! Ako će Kurejš nastaviti rat, podari mi život. Jer ni u čemu ne uživam toliko koliko u borbi protiv ovih mušrika koji su uznemiravali Tvog Resula i smatrali ga lažljivcem. Ako se rat među nama završava, uzdigni me na stepen šehida. Ali ne uzimaj mi dušu pre nego što vidim kraj Beni Kurejze.“ Dova mu je primljena i krv je prestala da teče. A munafici poput Abdullaha ibn Ubejja, koji su se pravili da se bore među ashab-i kiramom, bili su krajnje spori i nisu se približavali prednjim redovima. Osim toga, činili su sve što su mogli da pokolebaju duh mudžahida i pokušavali da izazovu smutnju govoreći: „Muhammed vam neprestano obećava blago vizantijskog cara (kajsera) i iranskog cara (kisre). A mi smo sada zatočeni u rovu. Od straha ne možemo ni nuždu da obavimo. Allah i Njegov Resul ništa nam ne čine osim što nas varaju, a ni od ovog sveta nam ništa ne obećavaju!…“ Kada bi ih priteglo, napuštali bi svoja mesta dužnosti izgovarajući se da bi neprijatelj mogao napasti njihove kuće. I ti postupci munafika bili su posebna nevolja i posebna muka. Mušrička vojska trošila je svu svoju snagu da što pre dođe do ishoda, ali pred junačkom odbranom časnih ashaba nije mogla ništa da postigne. Najviše su napadali uski prolaz. Naš voljeni Poslanik nije se odatle udaljavao i podsticao je svoje ashabe na borbu. Ashab-i kiram, koji su želeli da steknu čast da se bore uz samog Poslanika, pokazivali su na bojnom polju neviđena junaštva. U jednom trenutku primećeno je da su mušrici počeli žestoko da gađaju strelama. Meta im je bio šator u kome je bio Sultan vasione.

Mubarek telo našeg voljenog Poslanika pokrivao je oklop. Na mubarek glavi imao je šlem. Stajao je uspravno ispred šatora i, prema toku bitke, izdavao naredbe svojim ashabima. Mušrici bi ponekad iznenada navalili na mesto koje je izgledalo najslabije, a mubarek ashabi bi pritrčali tamo i s ushićenjem se borili dok ne bi odbili neprijatelje vere.

„Jedan Alijin udarac mačem vredniji je od ibadeta svih ljudi i džina“ Hadis-i šerif

Bitka na Hendeku

Ta neviđena borba bila je veoma žestoka: junački ashabi nisu imali vremena ni da se osvrnu oko sebe. Borba, koja je tog dana počela ujutro, trajala je do kasnih sati. Kad god bi nastupilo vreme namaza, slavni ashabi govorili bi: „Ja Resulallah! Nismo mogli da klanjamo namaz“, a Predvodnik svetova, Sultan vasione, odgovarao bi u velikoj tuzi: „Allaha mi, ni ja nisam mogao da klanjam.“ Oko vremena jacije veoma žestokim napadom potisnuli su i rasterali mušričku gomilu koja im nije dala da obave ibadet. Kurejšije i Gatafanci, koji nisu mogli da se priberu iz tog rasula, povukli su se u svoje tabore da prenoće. I mudžahidi su pošli prema šatoru našeg voljenog Poslanika. Tada Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem), poslat kao milost svetovima, iako nije imao časni običaj da izriče kletvu, nije mogao da izdrži zbog namaza i izrekao je kletvu protiv mušrika: „Kao što su nas do zalaska sunca držali u borbi i sprečili nas da klanjamo namaz, neka i Allah teala njihove kuće, njihove stomake i njihove kabure napuni vatrom!“ Pošto je kao kaza klanjao propuštene podne-namaz, ikindija-namaz i akšam-namaz, predvodio je jacija-namaz.

Gospodaru moj, porazi kafire

Posle tih borbi koje su vodili da potpuno unište islam, mušrici su shvatili da muslimani ne mogu biti poraženi danju. Po njima, jedini izlaz bio je da istom žestinom organizuju noćne prepade. Samo bi tako muslimani mogli biti pobeđeni. Tu odluku odmah su sproveli u delo i zajedno s jevrejskim Kurejzinim sinovima počeli da izvode noćne prepade. Podelivši vojnike u grupe, mušrici su naizmenično jurišali. To je trajalo danima. Naš voljeni Poslanik na čelu i junački ashab-i kiram, iako gladni, neispavani i umorni, nastavili su odbranu. Nijednom neprijateljskom vojniku nisu dali da pređe rov na ovu stranu. Ta odbrana, vođena svim srcem i dušom, bila je strašnija, žešća, teža i mukotrpnija od svih ranijih bitaka.

Kod mušrika, koji su se danima borili, počela je da se oseća nestašica hrane. I konji i kamile počeli su da im ugibaju, jer na zemlji nisu nalazili ni pregršt suve trave. Zbog toga je zapovednik mušrika poslao jedan odred pod zapovedništvom Dirara ibn Hattaba Jevrejima Kurejze po hranu. Jevreji, koji su kafirima žrtvovali sve što su imali, odmah su natovarili dvadeset kamila pšenicom, ječmom, hurmama i slamom za stoku i predali im. Dok se Dirar sa svojim vojnicima radosno vraćao, u blizini Kube naišli su na grupu ashaba. Junački ashabi odmah su jurišali. Posle krvavog sukoba naterali su mušrike u bekstvo, natovarene kamile predali Poslaniku i postali dostojni mnogih njegovih dova.11 Sultan vasione (sallallahu alejhi ve sellem) sažaljevao je svoje junačke ashabe, koji su se u toj žestokoj borbi, što je trajala blizu mesec dana, našli u veoma teškom položaju, i pokazivao im višestruko veću nežnost nego njihovi očevi. Zbog tih natčovečanskih napora svojih slavnih ashaba, stavljao je svoje mubarek čelo na zemlju i za njih ovako preklinjao Allaha teala:

„O Ti koji pritičeš u pomoć onima u nevolji! Allahu moj, koji primaš dovu potrebnih i bespomoćnih! Ti sigurno vidiš i znaš stanje moje i mojih ashaba. Gospodaru moj! Porazi kafire, posej razdor među njima, podari nam pomoć protiv njih i podari nam pobedu!..“

Naš voljeni Poslanik poslednjih dana često je ponavljao ovu dovu. Zbog patnji koje im je donosila i oskudica, mušrici su trošili svu svoju snagu da što pre unište muslimane. Jedne večeri, dok su se tako borili, kod Poslanika je došao jedan čovek iz mušričke vojske, u čije je srce ušla ljubav prema islamu. Bio je to Nuajm ibn Mesud iz plemena Gatafan. Rekao je našem voljenom Poslaniku: „Ja Resulallah! Došao sam da potvrdim da je Allah teala jedan i da si ti pravi poslanik. Hvala Allahu, počastvovan sam time što sam postao musliman. Do sada sam se borio protiv vas. Od sada ću se boriti protiv kafira. Spreman sam da učinim šta god mi narediš! Ja Resulallah! Ni moj narod ne zna da sam postao musliman.“ Resul-i ekrem je upitao: „Možeš li da uđeš među ove kafire, poseješ razdor i pokušaš da ih odvojiš jedne od drugih?“ On je odgovorio: „Ja Resulallah! S pomoću Allaha teala mogu da ih odvojim jedne od drugih. Samo, imam li dozvolu da kažem šta god hoću?“ Poslanik je rekao: „Rat je varka, možeš reći šta hoćeš.“

Hazreti Nuajm ibn Mesud najpre je otišao kod Jevreja Kurejze i rekao: „Znate koliko vas volim. Samo, neka ovo o čemu ćemo razgovarati ostane među nama, niko da ne sazna!“ Jevreji su se zakleli: „Niko neće saznati.“ Na to je hazreti Nuajm rekao: „Posao ovog čoveka (Poslanika) prava je nevolja. Znate šta je učinio Nadirovim i Kajnukinim sinovima. Svi ste videli kako ih je proterao iz njihove zemlje i njihovih domova. Sada su došli Kurejšije i Gatafanci i bore se s muslimanima, a vi im pomažete. Iako se danima borimo, još nismo došli ni do kakvog ishoda. Ako se ovako nastavi, izgleda da će opsada potrajati. Imetak, imanja, zemlja i deca Kurejšija i Gatafanaca nisu ovde kao vaši. Ako u ovom ratu nađu priliku i pobede, pokupiće plen i otići. A ako budu poraženi, povući će se i ostaviti vas nasamo s muslimanima. A vi nemate ni snage ni moći da izađete na kraj s muslimanima. Sadašnje stanje rata, pak, pokazuje da će muslimani pobediti. Ako bude kako pretpostavljam, muslimani vas neće ostaviti dok vas sve ne poseku mačem. Zato treba hitno da preduzmemo neku meru!…“12 Jevreji, koji su te reči slušali s velikim uzbuđenjem i strahom, bili su veoma zadovoljni što hazreti Nuajm toliko misli na njih i rekli su: „Ti si nam valjano pokazao svoje prijateljstvo. Reci nam i kakvu meru treba da preduzmemo.“ Nuajm ibn Mesud, koji je to i čekao, rekao je: „Pravo je ovo: nikako ne ulazite u rat s muslimanima dok ne uzmete za taoce neke od velikaša Kurejša i Gatafana! Dok su taoci kod vas, oni ne mogu pobeći iz rata i otići!“ Jevreji, koji su prihvatili da je i to veoma dobra mera, zahvalili su mu i ukazali mu počast i gostoprimstvo. Hazreti Nuajm otišao je od Jevreja pravo u kurejšijski tabor. Rekao je njihovim zapovednicima: „Znate moje neprijateljstvo prema Muhammedu i koliko vas volim. Saznao sam nešto i smatrao sam velikom dužnošću, kako to naše prijateljstvo nalaže, da vam to prenesem. Samo, morate mi dati reč i zakleti se da ovo što ću vam reći nećete nikome preneti!“ I oni su se zakleli i radoznalo rekli: „Govori, slušamo te.“ On je rekao: „Znajte da su se Jevreji Kurejze pokajali što su se udružili s vama i poslali su Muhammedu poruku: ‚Da uzmemo taoce od Kurejša i od gatafanskih prvaka i predamo ih tebi da im odrubiš glave. Zatim ćemo se udružiti s tobom i boriti se dok ne istrebimo mušrike! Samo, ti moraš oprostiti našoj braći, Nadirovim sinovima, i vratiti im njihovu zemlju!‘ I Muhammed je prihvatio te zahteve Jevreja! Ako Jevreji od vas zatraže taoce, nikako ne pristajte, sve će ih pobiti! Pazite da ovo što sam rekao niko ne čuje!…“ Kurejšije su mnogo zahvalili hazreti Nuajmu na toj važnoj vesti i ukazali mu veliku pažnju.

„Kunem se Allahom teala, u čijoj je moći moje biće, da će nevolje s kojima smo se suočili sigurno biti uklonjene s vas i da ćete biti izvedeni u olakšanje“ Hadis-i šerif

Nuajm ibn Mesud (radijallahu anhu) otišao je odatle i došao kod Gatafanaca. I njima je rekao ono što je ispričao Kurejšijama.

Dan kasnije kurejšijski zapovednik poručio je Kurejzinim sinovima: „Nama je postalo veoma teško da ovde ostanemo. Jer hladno je, a stoka nam skapava od gladi. Noćas se dobro pripremite, da sutra svi zajedno krenemo u žestok napad.“ Jevreji su odgovorili: „Mi, prvo, subotom ne ratujemo, a drugo, da bismo mogli da se uključimo u borbu zajedno s vama, morate nam dati za taoce mnoge od vaših prvaka. Ako opsada potraje, a vi ostanete nemoćni i vratite se u svoju zemlju, predaćete nas Muhammedu. A ako date taoce, nećete nas napustiti i otići!…“ Kada je ta vest stigla do kurejšijskog zapovednika, on je rekao: „Nuajm ibn Mesud je, dakle, govorio istinu!“ Kurejšije su ponovo poručili Jevrejima: „Nećemo vam dati za taoca ni jednog jedinog čoveka. Ako sutra dođete i borite se zajedno s nama, tim bolje; ako ne, mi odlazimo u svoju zemlju. A vi ćete ostati nasamo s Muhammedom i njegovim ashabima!…“

Čuvši to, Jevreji Kurejze pomislili su da su se Nuajmove reči obistinile i odgovorili: „U tom slučaju ni mi se nećemo udružiti s vama u borbi protiv muslimana…“ Tako je strah ušao u srca obe strane.13 Poslaniku je došao Džibril alejhisselam i doneo radosnu vest da će Allah teala uništiti mušrike olujom. Na to je Predvodnik svetova kleknuo na svoja mubarek kolena, pružio svoje mubarek ruke i rekao: „Allahu moj! Zahvaljujem Ti što si se smilovao meni i mojim ashabima“, i tako izrazio zahvalnost Allahu teala. Zatim je tu radosnu vest saopštio svojim junačkim ashabima. Ta noć bila je noć uoči subote. Sve je prekrila strašna tama, da se prst pred okom nije video. A onda je pao ljuti mraz, a za njim je počeo da duva veoma jak vetar.

Hazreti Huzejfe ibn Jeman tu noć je ovako opisao: „Bili smo u takvoj noći da dotad nikad nismo videli mračniju noć. Uz tu gustu tamu počeo je da duva i strašan vetar, uz huku nalik grmljavini. U to vreme Poslanik nam je javio da je mušričku vojsku obuzela pometnja i strah i da su se međusobno zavadili. Od ljute hladnoće, gladi i strahote noći nismo mogli da ustanemo, nego smo, pokrivši se nečim, čekali tamo gde smo bili. Resulullah je stao na namaz i deo noći proveo klanjajući namaz.

Zatim se okrenuo prema nama i rekao: ‚Ima li među vama neko ko će otići do mušričke vojske, izvideti njihovo stanje i doneti mi vest? Zamoliću Allaha teala da onaj ko donese tu vest bude moj drug u džennetu.‘ Prisutni nisu mogli da ustanu od ljute gladi i hladnoće. Onda je Resulullah došao do mene. Od hladnoće i gladi sedeo sam zgrčen, klečeći na oba kolena. Resulullah me je dotakao i upitao: ‚Ko si ti?‘ Rekao sam: ‚Ja sam Huzejfe, ja Resulallah.‘ Resulullah je rekao: ‚Idi i vidi šta radi taj narod! Dok se ne vratiš k meni, ne gađaj ih ni strelom ni kamenom i ne udri ni kopljem ni mačem. Dok se ne vratiš k meni, nećeš pretrpeti štetu ni od hladnoće ni od vrućine, nećeš biti zarobljen niti mučen.‘

Uzeo sam mač i luk i spremio se da pođem. Resulullah je za mene uputio dovu: ‚Allahu moj, sačuvaj ga spreda i sastrag, zdesna i sleva, odozgo i odozdo.‘

Pošao sam prema mušricima. Kao da sam išao kroz hamam. Allaha mi, u meni nije bilo ni straha, ni zime, ni drhtavice. Najzad sam stigao u mušrički tabor. Njihovi zapovednici i prvaci naložili su vatru u jednom zaklonu i grejali se. Ebu Sufjan je govorio: ‚Odavde treba otići.‘ Odmah mi je palo na pamet da ga tu ubijem. Izvadio sam strelu iz tobolca i stavio je na luk. Hteo sam da ga pogodim koristeći svetlost vatre. Baš kad sam hteo da odapnem, setio sam se Resulullahovih reči: ‚Dok se ne vratiš k meni, nećeš izazivati nikakav događaj‘ i odustao sam od toga da ga ubijem. Posle toga osetio sam u sebi snažnu hrabrost. Ušao sam među mušrike i seo pored vatre. Neviđeno snažan vetar i nevidljiva vojska Allaha teala (meleci) činili su im ono što im je bilo dosuđeno. Od vetra im se prevrtalo posuđe, gasile su im se vatre i svetiljke, a šatori im se rušili na glave. U jednom trenutku zapovednik mušričke vojske Ebu Sufjan ustao je i rekao: ‚Među vama može biti izvidnika i uhoda. Pazite, neka svako pogleda ko je pored njega! Neka svako uzme za ruku onoga ko sedi do njega!‘ Ebu Sufjan kao da je naslutio da se među njih uvukao neki stranac. Odmah sam pružio ruke, uhvatio za ruke dvojicu koji su sedeli zdesna i sleva od mene i pre njih ih upitao za imena. Tako sam sprečio da me prepoznaju. Najzad se Ebu Sufjan ovako obratio svojoj vojsci: ‚O Kurejšije! Niste na mestu gde se može ostati. Konji i kamile počeli su da ugibaju. Oskudica je zavladala na sve strane.

Vidite šta nas je snašlo od vetra. Odmah se dižite i odlazite! Evo, ja odlazim!‘ rekao je i uzjahao kamilu. Mušrička vojska, razbijena, okupila se i krenula prema Mekki. Zasipali su ih pesak i šljunak.14 Kada je mušrička vojska otišla, i ja sam krenuo prema Resulullahu. Kada sam stigao do pola puta, preda mnom se pojavilo dvadesetak konjanika s belim čalmama (meleci). Rekli su mi: ‚Javi Resulullahu: Allah teala je uništio neprijatelja…‘ Kada sam se vratio Resulullahu, on je klanjao namaz na jednom ćilimu. Ali čim sam se vratio, ponovo me je spopala zima i drhtavica kao pre polaska. Posle namaza Resulullah me je upitao kakvu vest donosim. Javio sam mu u kakvom su rasulu mušrici i da su otišli. Resulullah se veoma obradovao toj vesti i nasmešio se. Danima nismo spavali. Naš Poslanik me je privukao k sebi i pokrio me jednim krajem ćilima koji je bio na njemu. Tako smo dočekali jutro. U sehersko vreme Resulullah me je probudio. Kada je svanulo, od mušričke vojske nije ostalo ni traga.“ Sve dok se nisu približili Mekki, za njima je duvao jak vetar i iza sebe su neprestano slušali glasove tekbira.

Kada su kurejšijski mušrici napustili svoj tabor i pobegli, i ostala mušrička plemena koja su došla za njima napustila su Medinu. Utonuli su u tugu i jad zbog veoma velikog poraza koji nikada neće moći da zaborave. Dok su oni doživljavali taj poraz, Predvodnik vasione (sallallahu alejhi ve sellem) i njegovi slavni ashabi (radijallahu anhum) padali su na sedždu zahvalnosti Allahu teala, donosili Mu hamd i izražavali zahvalnost.

„Allahu moj! Zahvaljujem Ti što si se smilovao meni i mojim ashabima“ Hadis-i šerif

Mudžahidi su uz uzvike „Allahu ekber!.. Allahu ekber!..“ krenuli putem svetle Medine. Ulice Medine u trenu su preplavila deca koja su izašla da dočekaju Sultana vasione i svoje mubarek očeve, stričeve, ujake i stariju braću. I Poslanik im je, smešeći se, otpozdravljao… U bici na Hendeku palo je šest šehida… O toj bici Allah teala u ajet-i kerimima kaže, po značenju: „Allah teala je te kafire (u bici na Hendeku) vratio s njihovom srdžbom, a da nisu postigli nikakvo dobro ni pobedu. Tako je Allah teala (melecima i vetrom) bio dovoljan vernicima u borbi (da bi odneli uspeh). Allah teala je kadar sve. On je Aziz, nad svim nadmoćan.“15

„O vi koji verujete! Setite se blagodati Allaha teala prema vama. Kada su na vas (u bici na Hendeku) navalile vojske, Mi smo na njih poslali vetar i vojske (od meleka) koje vi niste videli…“16

Posle te bitke naš voljeni Poslanik rekao je: „Sada je red na vama. Od sada Kurejš neće moći da krene na vas.“

Bitka s Beni Kurejzom