POHOD NA MALI BEDR

Ovaj pohod naziva se i Bedrul-Mevud i Bedrus-Sugra. Kada je Ebu Sufjan, vraćajući se sa Uhuda, rekao: „Iduće godine ponovo ćemo se boriti na Bedru“, hazreti Faruk-i azam (radijallahu anhu), na znak Habib-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem), odgovorio mu je: „Neka bude tako.“ Ebu Sufjan je skupljao vojsku i podsticao Kurejšije na rat i borbu. Ali u srcu to nije želeo. Ipak je predvodio narod, da ne bi govorili da nije održao reč. U to vreme u Mekku je došao Nuajm ibn Mesud Ešdžai. Govorio je o tome kako je islamska vojska spremna za borbu i opisivao njenu snagu i moć. Ebu Sufjan mu je rekao: „Ako odeš u Medinu i odvratiš Muhammeda i njegove ashabe od izlaska u borbu, daću ti dvadeset trogodišnjih kamila. Neka Suhejl ibn Amr jamči za ovo moje obećanje.“ Nuajm je pristao. Došao je u Medinu i razglasio da je vojska kafira veoma brojna. Jedan deo ashaba ostao je u nedoumici. Ali Ebu Bekr i Omer (radijallahu anhuma) došli su kod Poslanika i predložili da se izađe iz Medine. Resulullah se tome obradovao. Rekao je: „Tako mi Allaha, u čijoj je moći moja duša, sigurno ću izaći u borbu.“ Abdullaha ibn Revvahu ostavio je u Medini kao zamenika, a zastavu je dao hazreti Aliji.

U to vreme mekkanski mušrici krenuli su prema Bedru sa dve hiljade vojnika pod zapovedništvom Ebu Sufjana, da spreče širenje islama. Predvodnik svetova stigao je na Bedr pre njih sa hiljadu pet stotina junačkih ashaba. Kada su saznali da su mudžahidi stigli na Bedr pre njih, mušricima se uvukao strah u srca. Uspeli su da stignu samo do Merruz-Zahrana. Nisu se usudili da se sukobe s junačkom islamskom vojskom. Obuzeti strahom, izgovarajući se i sušom te godine, vratili su se u Mekku. Mekkanci su im se rugali i izvrgli ih ruglu.

Muslimani su imali samo dva konja, ali mnogo trgovačke robe. Na Bedru su je prodali za mnogo novca. Bila je sredina meseca zulkade. Dobro su zaradili. Resul-i ekrem je sa svojim slavnim ashabima osam dana čekao mušrike na Bedru. Zatim su se s radošću i čašću uputili nazad u Medinu.

Pohod na Zatur-Rika

Ovaj pohod dogodio se u mesecu muharremu. Jedan čovek koji je došao u Medinu da prodaje ovce javio je muslimanima da plemena Beni Enmar i Beni Seleme skupljaju vojsku protiv njih. Ta vest stigla je do Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem). Ostavio je hazreti Osmana u Medini kao zamenika, i muslimani su sa četiri stotine, a po jednom predanju sedam stotina ljudi izašli iz Medine u noći uoči nedelje, desetog dana tog meseca. Stigli su do mesta gde su mušrici živeli. Tamo nisu zatekli nikoga osim žena. Muškarci su im pobegli u planine. Da mušrici ne bi postavili zasedu i napali, ta mesta su opljačkana, a okolna mušrička plemena zastrašena i utišana.1 Pošto su petnaest dana proveli u pohodu, vratili su se u Medinu.

„Tako mi Allaha, u čijoj je moći moja duša, sigurno ću izaći u borbu“ Hadis-i šerif

Bitka kod Murejsija

Pohod na Dumetul-Džendel

Resulullah je sa vojskom od hiljadu ljudi krenuo u pohod na plemena koja su živela u Dumetul-Džendelu, uznemiravala putnike koji su išli u Damask i vraćali se odatle i pretila Medine-i munevveri. Bio je ponedeljak, krajem meseca rebiul-evvela. Sibu ibn Urtufu ostavio je u Medini kao zamenika. Kada su čula da dolazi islamska vojska, neprijateljska plemena su pobegla. Pošto su tu ostali nekoliko dana, oko dvadesetog rebiul-ahira vratili su se u Medinu.2

Bitka kod Murejsija

Ova bitka naziva se i bitka s Beni Mustalikom. Murejsi je naziv vodenih bunara plemena Huzaa u Kudejdu i utvrđenja podignutog da te bunare čuva. To mesto bilo je ujedno i isturena straža plemena Beni Huzaa.

Pete godine po hidžri poglavar Mustalikovih sinova, Haris ibn Ebu Dirar, okupio je veliki broj ljudi da se bori protiv Poslanika. Nameravao je da ih naoruža i krene na Medinu. Kada je ta vest stigla do našeg voljenog Poslanika, odmah je sa odredom od sedam stotina ljudi krenuo u pohod na Mustalikove sinove. Kod bunara Murejsi podignut je tabor i Mustalikovi sinovi najpre su pozvani u islam. Oni to nisu prihvatili, nego su započeli bitku gađajući muslimane strelama. Izvršavajući Resulullahovu naredbu: „Svi zajedno iznenada jurnite u napad!“, ashab-i kiram ubili su desetoricu Mustalikovih sinova. Poglavar plemena spasao je život bekstvom, ali su njegova kći Berra i 600 ljudi iz njegovog plemena pali u ropstvo. Plen je podeljen. Berra je došla pred Poslanika i rekla: „Dogovorila sam se sa vlasnikom kome sam dopala u deo da steknem slobodu za devet zlatnika. Pomozite mi!“ Poslanik se smilovao, ispunio joj tu želju i otkupio ju je. Zatim ju je oslobodio i dao joj slobodu. Pošto joj je naš voljeni Poslanik preneo islam, postala je muslimanka. Predvodnik svetova, koji se njenom prelasku na islam silno obradovao, kao nagradu počastio ju je brakom sa sobom. Videvši to, svi ashab-i kiram rekli su: „Stidimo se da rođake naše majke, koja je sada Resulullahova porodica, držimo kao sluge“, i oslobodili su svoje zarobljenike. Taj brak bio je povod da stotine zarobljenika budu oslobođeni.

Naš voljeni Poslanik promenio je ime svoje mubarek supruge iz Berra u Džuvejrija. O našoj majci hazreti Džuvejriji naša majka hazreti Aiša govorila je: „Nisam videla ženu bolju i bereketniju od Džuvejrije.“3

Dok je islamska vojska s pobedom išla putem svetle Medine, okolna mušrička plemena bila su uplašena i shvatila su koliko je opasno usuditi se napasti muslimane.

Neki događaji pete godine po hidžri

Pri povratku iz bitke s Beni Mustalikom dunuo je jak vetar. Ashabi su pomislili da neprijatelj hoće da dođe u Medinu i opljačka je. Resulullah je rekao: „Ne bojte se. Medina je bezbedno mesto; na svakom njenom uglu nalaze se meleci čuvari. Ali danas je umro jedan munafik. To je bio Zejd ibn Furaa, prijatelj Ubejja ibn Selula.“

„Nisam videla ženu bolju i bereketniju od Džuvejrije“ Hazreti Aiša (radijallahu anha)

U ovom pohodu učestvovale su i majke vernika hazreti Aiša i Ummu Selema. Munafici su potvorili našu majku hazreti Aišu. Neki muslimani takođe su naseli toj potvori. Spušteni su ajet-i kerime, potvore munafika razotkrivene, a hazreti Aiša pohvaljena.4 Resulullah je rekao: „Raduj se, o Aiša! Hakk teala te je opravdao. Posvedočio je tvoju čistotu.“ Poslanik alejhisselam okupio je ashabe u mesdžidu. Održao je hutbu i proučio spuštene uzvišene ajete. Bereketom tih ajet-i kerima nestalo je sumnji iz srca vernika. A oni koji su se usudili na tu potvoru dobili su svoju kaznu. Pri povratku iz tog pohoda spušten je ajet o tejemmumu.5

Aišina (radijallahu anha) ogrlica se još jednom izgubila na mestu zvanom Salsala. To mesto bilo je blizu Medine. Čekali su tu dok se ogrlica ne nađe. Tamo nije bilo vode, a ni ashabi nisu imali vode kod sebe. Resulullah alejhisselam spavao je na krilu Aiše Siddike. Ashab-i kiram izneli su hazreti Ebu Bekru nevolju zbog bezvodice. On je otišao kod Resulullaha i Resulullah alejhisselam se probudio. Allah teala spustio je ajet o tejemmumu. Ashabi su uzeli tejemmum i klanjali sabah-namaz. Zatim su Aišu (radijallahu anha) popeli na kamilu. Kada je kamila ustala, ogrlica se našla.

Ti si danas nur sveta i miljenik Hudaov,
Ne odvajaj ni za tren zaljubljene od svojih vrata.
Neka mi časno ime tvoje ne silazi s jezika ni časa,
Lek je mom bolnom srcu, duša u njemu nalazi milinu.
Nadam se da će mi svako tvoje ime zasebno učiniti šefaat:
Ahmed i Mahmud, Ebul-Kasim, Muhammed Mustafa.
Jer o njemu je rečeno ‚Veš-Šems‘, a i ‚Ved-Duha‘,
Zar je čudo ako mu lice i čelo uporedim sa Suncem i Mesecom?
Kanûnî Sultân Süleymân (Muhibbî)