BITKA S BENI KUREJZOM
Kada se Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) posle bitke na Hendeku vratio u Medine-i munevveru, došao je u kuću naše majke hazreti Aiše. Skinuo je oružje i oklop. Mubarek telo bilo mu je prašnjavo. Okupao se. U tom trenutku došao je jedan konjanik u liku hazreti Dihje, s oklopom i oružjem na sebi. Bio je to Džibril alejhisselam. Kada mu je Poslanik prišao, saopštio mu je naredbu: „O Resule Allaha teala! Dženab-i Hakk ti naređuje da odmah kreneš na Kurejzine sinove!“ Sultan vasione pozvao je hazreti Bilala i izdao mu ovu naredbu da je objavi ashab-i kiramu: „O ashabi moji! Ustanite, uzjašite svoje konje i kamile! Oni koji su poslušni neka ikindija-namaz klanjaju u zemlji Kurejzinih sinova!“
Habib-i ekrem odmah je obukao oklop i opasao mač. Stavio je šlem na svoju mubarek glavu, štit prebacio na leđa, a koplje uzeo u ruku. Zatim je uzjahao konja. Došao je među svoje ashabe, predao hazreti Aliji zastavu islama i poslao ga kao prethodnicu prema tvrđavi Jevreja Kurejze, koja se nalazila u ravnici odmah jugoistočno od Medine. Abdullaha ibn Ummu Mektuma ostavio je u Medini kao zamenika.1
Slavni ashabi, okruživši našeg voljenog Poslanika, izašli su iz Medine uz tekbire „Allahu ekber! Allahu ekber!“ Na putu su naišli na Ganmove sinove. Naoružani, čekali su Resulullaha. Poslanik ih je upitao: „Je li neko prošao pored vas?“ Oni su rekli: „Ja Resulallah! Pored nas je prošao Dihja Kelbi. Jahao je belu osedlanu mazgu. Na toj mazgi bio je kadifeni pokrovac od atlasa.“ Naš voljeni Poslanik rekao im je:
„To je Džibril. Poslat je Beni Kurejzi da im uzdrma tvrđave i unese strah u srca…“ Do dolaska pred tvrđavu Jevreja Kurejze broj islamske vojske popeo se na tri hiljade. Hazreti Alija pobo je zastavu islama ispred tvrđave Jevreja Kurejze. Videvši to, Jevreji su izgovarali ružne reči protiv Poslanika. Hazreti Alija otišao je i ispričao Poslaniku šta se događa. Pošto je Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) sa tri hiljade vojnika stigao tamo, iz svoje milosti pozvao ih je u islam. Jevreji nisu prihvatili taj lepi predlog. Odbili su i predlog našeg voljenog Poslanika: „Onda se pokorite naredbi Allaha teala i Njegovog Resula, siđite iz tvrđave i predajte se.“
Na to je Predvodnik svetova rekao hazreti Sa’du ibn Ebu Vekkasu, majstoru strelaca: „O Sa’de! Idi napred i obaspi ih strelama!“ Hazreti Sa’d i ostali strelci počeli su da uz glasove tekbira odapinju strele iz svojih tobolaca na jevrejsku tvrđavu. I oni su odgovorili strelama i kamenjem i tako je počela borba. Ova jevrejska rulja, koja je muslimane u teškim trenucima udarala s leđa i iz zavisti nije priznavala poslanstvo Muhammeda alejhisselam, nije imala hrabrosti da otvori kapiju tvrđave i izađe na megdan.
„O ashabi moji! Ustanite, uzjašite svoje konje i kamile! Oni koji su poslušni neka ikindija-namaz klanjaju u zemlji Kurejzinih sinova!“ Hadis-i šerif
Borba se nastavila kao opsada. Munafici u islamskoj vojsci krišom su slali poruke u tvrđavu: „Nikako se ne predajte! Čak i ako traže da odete iz Medine, ne pristajte! Ako nastavite borbu, pomoći ćemo vam svom snagom i ništa nećemo od vas požaliti. A ako vas proteraju iz Medine, i mi ćemo izaći i otići s vama!..“ Jevreji, koji su primili tu poruku i očekivali pomoć munafika, nastavili su odbranu s novom odlučnošću i nadom. Opsada se odužila; iako je prošlo blizu mesec dana, od munafika nije stigla nikakva pomoć. Strah im je ušao u srca i poručili su da žele sporazum.
Da bi sklopio sporazum, Jevrejin po imenu Nebbaš ibn Kajs došao je kod Resulullaha i rekao: „O Muhammede! Pokažite i nama milost koju ste pokazali Nadirovim sinovima. Neka naš imetak i naše oružje budu vaši! Samo nam ne prolivajte krv. Dozvolite nam da sa decom i ženama izađemo iz svoje zemlje. Dozvolite nam i da, osim oružja, svaka porodica ponese po jedan tovar kamile!..“ Predvodnik svetova je rekao: „Ne! Taj predlog ne mogu da prihvatim!“ Ovog puta Nebbaš je rekao: „Odustali smo od toga da nosimo imetak. Ne prolivajte nam krv! Dozvolite nam da povedemo žene i decu!“ Naš voljeni Poslanik je rekao: „Ne! Nemate drugog izlaza nego da se bezuslovno pokorite mojoj presudi, poslušate i predate!“ Jevrejin Nebbaš, sav utučen, vratio se u tvrđavu i preneo razgovor. Kurejzini sinovi tada su utonuli u veliko beznađe i tugu.2 Njihov prvak Ka’b ibn Esed, priklonivši se pravičnosti, svom narodu je ovo priznao i predložio: „O narode moj! Kao što vidite, zadesila nas je velika nevolja. U ovakvom stanju imam vam tri saveta. Izaberite koji hoćete i prema njemu postupite! Prvi: da sledimo ovog čoveka i prihvatimo njegovo poslanstvo! Allaha mi, svi znamo da je on poslanik koga je poslao Allah i čija smo svojstva videli u svojim knjigama. Ako poverujemo u njega, spašćemo svoje živote, svoju decu, svoje žene i svoj imetak. Jedini razlog zašto ga ne sledimo jeste naša zavist prema Arapima i to što on nije od sinova Israilovih. A to je stvar koju zna Allah. Hajde da ga sledimo!..“ Jevreji su se svi odreda usprotivili i rekli: „Ne! To ne prihvatamo i nećemo slediti nikoga ko nije od nas!“
Tada je Ka’b izneo drugi predlog: „Hajde da svi pobijemo svoju decu i žene, pa kad iza nas ne ostane niko o kome bismo morali da brinemo, da krenemo na muslimane i borimo se do smrti!..“ Jevreji su i to odbili.
U trećem predlogu Ka’b je rekao: „Noćas je noć uoči subote. Pošto muslimani znaju da se mi te noći ne borimo, mogu biti bezbrižni i nepažljivi. Hajde da isukamo mačeve i svi zajedno izađemo na kapiju. Takvim prepadom možda bismo pobedili!..“
Jevreji su rekli: „Ne možemo prekršiti zabranu rada u subotu!“ i odbili i taj predlog. Samo su braća Esid i Sa’laba i njihov stričević Esed prihvatili prvi predlog i primili islam. Izašli su iz tvrđave i pridružili se ashab-i kiramu.3 Jevreji su se dugo prepirali među sobom. Na kraju su istakli zastavu predaje i zatražili od Poslanika da im odredi presuditelja (hakema) koji će o njima doneti presudu. Resulullah je rekao: „Izaberite za presuditelja koga hoćete od mojih ashaba.“ Oni su rekli: „Pristajemo na presudu koju donese Sa’d ibn Muaz.“ Poslanik je to prihvatio i naredio da se dovede hazreti Sa’d ibn Muaz.
Sa’d ibn Muaz bio je teško ranjen u bici na Hendeku. Resulullah ga je lečio u jednom šatoru u Mesdžid-i Nebevi. Kada je izabran za presuditelja, hazreti Sa’da su na nosilima odneli do tvrđave Kurejze. Na putu je hazreti Sa’d govorio sam sebi: „Allaha mi, na putu Allaha teala neću mariti za prekor nijednog prekoritelja!“ Pred Resulullahom spustili su ga s nosila. Poslanik je rekao: „O Sa’de! Ovi su pristali da se predaju po tvojoj presudi. Hajde, saopšti mi svoju presudu o njima.“ A Sa’d ibn Muaz je rekao: „Neka je moj život žrtva za tebe, ja Resulallah! Zaista su Allah teala i Njegov Resul dostojniji da donesu presudu.“ Resulullah je rekao: „Allah teala ti je naredio da o njima doneseš presudu.“ Hazreti Sa’d uzeo je od Jevreja čvrstu reč da će pristati na njegovu presudu. Obe strane počele su napeto da čekaju presudu koja će biti doneta. Tada je hazreti Sa’d objavio ovu veličanstvenu presudu, koja je pokazala njegovu nadmoć, od koje se ledila krv u žilama i koja je bila dostojna njegovog ugleda:
„Moja presuda je da se svim muškarcima koji su razumni i balig odrube glave! Njihove žene i deca neka budu zarobljeni, a imetak neka se podeli među muslimanima!..“
Pred tom odlučnom presudom Jevreji su se ukočili. Jer, i u njihovoj sopstvenoj knjizi kazna za one koji se tako obesno ponašaju bila je upravo takva. Tamo je pisalo: „Kada dođeš u neki grad da ratuješ protiv njega, pozovi ih na mir. Ako to prihvate i otvore ti svoje kapije, neka ti svi koji su u njemu plaćaju danak i služe ti. A ako odluče da ratuju, opsedni ih. Kada ih, darom Allaha teala, pobediš, sve njihove muškarce poseci mačem. Njihove žene, decu i imetak uzmi kao plen!..“
Pošto je presuda koju je doneo hazreti Sa’d ibn Muaz bila u skladu s božanskom presudom, Predvodnik svetova, naš voljeni Poslanik, čestitao mu je i izrazio svoje priznanje rečima: „Presudio si o njima u skladu s presudom koju je Allah teala doneo iznad sedam nebesa, na Levh-i mahfuzu!“
Jevreji nisu mogli da ospore tu presudu, navedenu u njihovoj sopstvenoj knjizi. Svim razumnim i balig muškarcima ruke su vezane za vrat i odvedeni su u Medinu. Sutradan su, po Resulullahovoj naredbi, hazreti Alija i hazreti Zubejr izvršili presudu. Deca, žene i imetak podeljeni su među ashab-i kiramom.4 Tako je Medina s okolinom očišćena od tog podmuklog, izdajničkog i razornog naroda, koji je muslimane u njihovim najtežim trenucima udarao s leđa, kršio sve ugovore i još od Poslanikovog detinjstva pokušavao da ga ukloni. Među zarobljenicima jedna žena stekla je sreću da postane muslimanka. Ta žena, po imenu Rejhana, dopala je u deo Poslaniku. Resulullah joj je ostavio na volju da, ako hoće, ostane u svojoj veri, a ako hoće, postane muslimanka. Rejhana je rekla da želi da ostane u svojoj veri. Poslata je u kuću Ummu Munzir. Kasnije se, savetima i trudom Sa’labe ibn Saje, njeno srce zagrejalo za islam. Na to joj je naš Poslanik rekao: „Želiš li da kreneš putem Allaha teala i Njegovog Resula? Ja smatram da je tako prikladno.“ Rejhana je rekla: „Da.“ Naš voljeni Poslanik, veoma obradovan tim njenim postupkom, iz milosti, da bi se i ona obradovala i da bi njen stepen u džennetu bio veoma visok, oslobodio ju je i primio za suprugu. Dao joj je mehr i uzeo ju je nikahom. I njihova svadba bila je u kući Ummu Munzir. Tako je Rejhana (radijallahu anha) stekla čast da postane majka svih muslimana.5
„Ne! Nemate drugog izlaza nego da se bezuslovno pokorite mojoj presudi, poslušate i predate!“ Hadis-i šerif
Šehidska smrt Sa’da ibn Muaza
Pošto je doneo presudu o Jevrejima Beni Kurejze, Sa’d ibn Muaz ponovo je odnet u svoj šator. Rana mu se pogoršala i stanje postalo teško. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) došao je do njega, zagrlio ga i uputio dovu: „Allahu moj! Sa’d se borio na Tvom putu radi Tvoga zadovoljstva. I potvrdio je Tvog Resula. Olakšaj mu…“ Kada je čuo ove mubarek reči našeg voljenog Poslanika, hazreti Sa’d ibn Muaz otvorio je oči i prošaputao: „Ja Resulallah! Šaljem ti selam i poštovanje. Svedočim da si ti poslanik Allaha teala.“ Posle toga rođaci Sa’da ibn Muaza preneli su ga iz šatora u kome je ležao u kuću Abdulešhelovih sinova. Te noći stanje mu se veoma pogoršalo. Poslaniku je došao Džibril alejhisselam i rekao: „Ja Resulallah! Ko je taj iz tvoga ummeta koji je noćas preselio na ahiret i čije je preseljenje među melecima objavljeno kao radosna vest?“ Na to je Sultan vasione odmah upitao za stanje Sa’da ibn Muaza. Rekli su mu da su ga odneli kući. Poslanik je s nekim od ashab-i kirama pošao kod Sa’da ibn Muaza. Pošto su na putu išli veoma brzo, ashab-i kiram rekli su: „Umorili smo se, ja Resulallah!“ Poslanik im je objasnio zašto žure: „Kao što su meleci bili pre nas na Hanzalinoj dženazi, tako će i na Sa’dovoj dženazi biti pre nas. Nećemo stići pre njih.“
Kada je stigao do Sa’da ibn Muaza, Poslanik ga je zatekao preminulog. Stao je kraj njegovog uzglavlja i, oslovivši Sa’da ibn Muaza njegovom kunjom, rekao: „O Ebu Amre! Bio si najbolji među poglavarima. Neka ti Allah teala podari sreću, bereket i najbolju nagradu! Ispunio si reč datu Allahu teala. I Allah teala će ti dati ono što ti je obećao!“ U tom trenutku majka Sa’da ibn Muaza, plačući, izgovorila je ovaj bejt:6
Kako da izdrži, jao, nesrećna mu majka!
Strpljenja treba; plačem nad onim što me snađe!
Eslem ibn Haris ispričao je ovako: „Resulullah je došao u kuću Sa’da ibn Muaza. Mi smo čekali na vratima. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) ušao je unutra; išao je veoma širokim koracima. I mi smo pošli za njim. Kada nam je Resulullah dao znak da stanemo, stali smo i vratili se. Unutra nije bilo nikoga osim Sa’dove dženaze. Pošto je malo postojao unutra, Resulullah je izašao napolje. Bio sam radoznao, pa sam upitao: ‚Ja Resulallah! Koja je mudrost u tome što ste išli tako širokim koracima?‘ Na to je rekao: ‚Nikada nisam bio u tako mnogoljudnom skupu. (Meleci su ispunili kuću.) Jedan melek uzeo me je na svoje krilo i tek sam tako mogao da sednem.‘ Zatim je, oslovivši Sa’da ibn Muaza kunjom, rekao: ‚Blago tebi, o Ebu Amre! Blago tebi, o Ebu Amre! Blago tebi, o Ebu Amre!‘“
Njegovo preseljenje na ahiret veoma je ražalostilo Resulullaha i ashab-i kiram, pa su lili suze i plakali. Na njegovu dženazu okupili su se svi ashab-i kiram. Naš voljeni Poslanik predvodio je dženaza-namaz i nosio njegovu dženazu. Dok su nosili dženazu Sa’da ibn Muaza, ashab-i kiram rekli su: „Ja Resulallah! Nikada nismo videli dženazu koja se tako lako nosi!“ Na to je Poslanik rekao: „Spustili su se meleci, oni je nose.“ Kada su, dok je dženaza odmicala, munafici, da bi ga ocrnili, rekli: „Kako je samo laka!“, naš voljeni Poslanik rekao je: „Na Sa’dovu dženazu spustilo se sedamdeset hiljada meleka. Do sada se nikada nisu spustili na zemlju u tako velikom broju.“
Ebu Said Hudri preneo je da je njegov deda rekao: „I ja sam bio jedan od onih koji su kopali kabur Sa’da ibn Muaza. Kada smo počeli da mu kopamo kabur, iz kabura se oko nas raširio miris mošusa!“ A Šurahbil ibn Hasena rekao je: „Dok su sahranjivali Sa’da ibn Muaza, neko je uzeo pregršt zemlje iz njegovog kabura. Kada ju je zatim odneo kući, ta zemlja pretvorila se u mošus. Dok su dženazu spuštali u kabur, naš Poslanik je sedeo kraj kabura; mubarek oči su mu se napunile suzama, držao je rukom svoju mubarek bradu i bio veoma tužan. Rekao je: ‚Zbog smrti Sa’da ibn Muaza zadrhtao je Arš.‘“ Jednom je našem Poslaniku poklonjena veoma skupocena odeća. Kada su ashab-i kiram rekli koliko je lepa, on je rekao: „Maramice Sa’da ibn Muaza u džennetu lepše su od ove.“
Ebu Sufjanova želja za osvetom
Pošto se vratio iz bitke na Hendeku, Ebu Sufjan je jednog dana, sedeći među svojim plemenom, rekao im: „Zar nema nikoga ko će nam se osvetiti Muhammedu?!“ Jedan beduin čuo je te reči i došao kod Ebu Sufjana. Rekao je: „Ako mi podmiriš potrebe, ja ću to učiniti. I put dobro znam. I oštar bodež imam. I nikoga se ne bojim.“ Ebu Sufjan mu je podmirio potrebe i ispunio želje. Kupio je kamilu, predao mu ju je i rekao mu da tu stvar drži u tajnosti. Beduin je noću izašao iz Mekke i za kratko vreme stigao u Medinu. Saznao je da je Poslanik alejhisselam kod plemena Beni Abdulešhel. Svezao je kamilu na jednom mestu i peške otišao tamo. Poslanik alejhisselam držao je pouku u mesdžidu tog plemena. Ugledavši beduina izdaleka, rekao je: „Ovaj čovek koji dolazi ima rđavu nameru. Ali blagonaklonost i dar Allaha teala biće zavesa između mene i njega.“
Beduin je krenuo prema Resulullahu. U tom trenutku Usejd ibn Hudajr ga je uhvatio i povukao nazad. Rekavši: „Dalje od Resulullaha, prokletniče!“, posegao mu je za pojas. Ugledao je bodež za pojasom. Shvatio je da ima rđavu nameru. Beduin mu je pao pred noge i zavapio: „Ne prolivaj moju krv!“ Usejd ga je odveo Resulullahu. Poslanik alejhisselam rekao je: „O beduine, reci istinu, ko si ti? Ništa ti neće koristiti osim istinite reči. Ako slažeš, Allah teala mi je već obznanio tvoju nameru.“ Beduin je zatražio eman i ispričao kako stoji stvar. Po naredbi Resulullaha alejhisselam zatvorili su ga.
Sutradan ga je pozvao k sebi i rekao: „Dao sam ti eman, idi kuda hoćeš. Ali da ti predložim nešto vrednije od toga.“ Beduin je upitao: „Šta je to?“ Poslanik alejhisselam rekao je: „Želim da posvedočiš Allahovu jednoću i moje poslanstvo.“ Beduin je odmah izgovorio kelime-i šehadet i rekao: „Ja Resulallah, nikada se nikoga nisam bojao. Kada sam te ugledao, pamet mi je stala. Saznao si šta mi je bilo na umu. To niko nije znao osim mene i Ebu Sufjana. Shvatio sam da si ti Allahov Resul i da si pod Njegovom zaštitom, a Ebu Sufjanova namisao je šejtanska namisao.“
„Allahu moj! Sa’d se borio na Tvom putu radi Tvoga zadovoljstva. I potvrdio je Tvog Resula. Olakšaj mu“ Hadis-i šerif
Pošto je od Ebu Sufjana poteklo takvo zlo, Hodža-i kainat (sallallahu alejhi ve sellem) naredio je Amru ibn Umejji i Damri ibn Eslemu da odu u Mekku i, ako nađu priliku, ubiju Ebu Sufjana. Dok su ta dva ashaba, stigavši u Harem, obavljala tavaf, prepoznala ih je jedna robinja. Povikala je: „O Mekkanci, ne budite bezbrižni! Ovo su Amr ibn Umejja i Damra ibn Eslem!“ Kada ih je narod prepoznao, njih dvojica su se razdvojila. Amr se sakrio u jednu pećinu u mekkanskim planinama. A Ibn Eslem je otišao u Medinu. Nakon nekoliko dana Amr je izašao iz pećine. Pred njega su izašla dvojica Ebu Sufjanovih uhoda. Jednog je pogodio strelom i ubio, a drugi je pobegao. Zatim je Amr živ i zdrav stigao u Medinu. Kada je Ebu Sufjan to saznao, veoma se uplašio.
Neki važni događaji pete godine po hidžri
Resul-i ekrem se u mesecu zulkade oženio Zejneb bint Džahš.7 Te godine spušteni su ajet-i kerime o hidžabu i muslimankama je naređeno da se pokrivaju.8 Pleme Muzejna, koje je živelo blizu Medine-i munevvere, poslalo je izaslanstvo, primilo islam i ubrojano je među muhadžire.9 Te godine dogodili su se i zemljotres i pomračenje Meseca. Osim toga, te godine hadž je postao farz. Posle bitke na Hendeku, deo okolnih plemena priznao je snagu islamske države. Počeli su da misle da je najispravniji put živeti u prijateljstvu s muslimanima, pa čak i primiti islam. Neki od njih došli su kod Poslanika i primili islam.
Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) obrazovao je odrede od svojih ashaba i slao ih da okolna plemena pozivaju u islam, kako bi se vera islam širila. Neka plemena posetio je i lično. Plemena poput naroda Dumetul-Džendela prihvatila su savete i primila islam. A plemena poput Gatafanaca i Lihjanovih sinova, bojeći se susreta s islamskom vojskom, pobegla su. Tako su okolna plemena bila zastrašena.
Pohod na Beni Lihjan
Mušrici su u događaju kod Redžia učinili šehidima Asima ibn Sabita, Hubejba ibn Adija i njihove drugove (radijallahu anhum edžmain). Poslanik je zbog toga bio veoma tužan i potresen. Čekao je pogodno vreme da Beni Lihjan pozove na odgovornost za to što su učinili, jer su počinili izdaju. Kada su se stekli uslovi, krenuo je na Beni Lihjan sa silom od dve stotine ljudi. U Medini je kao zamenika ostavio Abdullaha ibn Ummu Mektuma. Da bi zavarali neprijatelja, pravili su se da idu u Šam i došli su do vode Redži, gde su ti vernici postali šehidi. Tu su od Dženab-i Hakka tražili oprost za Asima i njegove drugove. Kada su čuli da dolazi islamska vojska, ljudi iz Beni Lihjana pobegli su u planine.
Tu su ostali jedan dan. Vojnici su poslati na sve strane, ali i pored sveg traganja neprijatelja nije bilo moguće pronaći. Taj strah im je bio dovoljan. Zatim su stigli u Usfan. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je hazreti Ebu Bekru (radijallahu anhu): „Sa silom od deset ljudi pretražite okolinu do Ganima i vratite se.“ Kafiri su čuli glas islamske vojske i strah im je ušao u srca. Nestali su u planinama. Nisu naišli ni na koga. Ali ovaj pohod bio je za okolne mušrike kao povelja o nadmoći. Zatim su se vratili u Medinu. Taj pohod trajao je četrnaest dana.
Pohod na Gabu
Naziva se i pohod na Zu-Karad. Resulullah je imao dvadeset kamila s mladima. Pasao ih je u polju sin Ebu Zerra (radijallahu anhu). Neko po imenu Ujejna ibn Hisn iz plemena Fezara došao je u noći uoči srede sa četrdeset konjanika i učinili su šehidom Ebu Zerrovog sina. Kamile su oterali.
Kada je ta vest stigla do Resulullaha, ostavio je u Medini Abdullaha ibn Ummu Mektuma kao zamenika, a sam je krenuo na put sa pet stotina konjanika. Hazreti Mikdadu ibn Esvedu (radijallahu anhu) dao je zastavu i poslao ga s delom ashaba napred kao prethodnicu. Na kafire je poslao i Selemu ibn Ekvu (radijallahu anhu). Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) podigao je tabor na mestu zvanom Zu-Karad.
Prethodnica je stigla do zaštitnice neprijatelja. Ebu Katada (radijallahu anhu) ubio je kafira Mesadu Fezarija. Ukkaša (radijallahu anhu) ubio je kafira po imenu Ibban ibn Amr. Od muslimana je jedan postao šehid. Selema ibn Ekva (radijallahu anhu) krenuo je u poteru za kafirima. Bio je odličan strelac. Ubio je mnoge od tih prokletnika, a mnoge ranio. Naterao ih je da ostave mnogo stvari. Oteo je iz ruku kafira deset kamila. Kada je Ebu Katada (radijallahu anhu) došao u tabor, Resulullah je za njega uputio dovu: „Allahu moj! Podari Ebu Katadi zdravlje i daj da do kraja života ostane čio!“ Resulullah je konja i oružje Mesade Fezarija dao hazreti Ebu Katadi. Posle Ebu Katade došao je i Selema ibn Ekva. Sa sobom je imao i dva konja koja su ostala od mušrika. Naš Poslanik je i njega primio, čestitao mu i rekao: „Danas je najbolji od naših konjanika Ebu Katada, a najbolji od naših pešaka Selema ibn Ekva.“
Ovaj pohod bio je nezaboravna pouka mušricima, koji su se s velikom drskošću mašili Poslanikove imovine, i ostalim plemenima. U Zu-Karadu su ostali jednu noć i jedan dan. Zatim su se vratili u Medinu. Taj pohod trajao je pet dana.
„Maramice Sa’da ibn Muaza u džennetu lepše su od ove“ Hadis-i šerif
Tvoj dolazak milost je, radost i milina, ja Resulallah,
Tvoja pojava lek je za bol zaljubljenih, ja Resulallah.
Poslanik si bio dok je Adem još bio između vode i gline,
Dostojno je da budeš imam poslanika, ja Resulallah.
Savršenstvo savršenih tvojim je nurom postalo,
Tvoje biće potpuno je očitovanje Hudaovo, ja Resulallah.
Po tebi stigoše do Zata i do svake vrste slasti,
Tvoj je posao darivati potrebite, ja Resulallah.
Učini šefaat Hudajiju, i javno i skrovito,
On je prosjak što se tvojim vratima priklonio, ja Resulallah!
Aziz Mahmûd Hüdâyî