POHOD NA BENI NADIR
Amr ibn Umejja (radijallahu anhu), dok je bio zarobljen kod Maune, oslobodio se veza i, vraćajući se u Medinu, na putu naišao na dvojicu mušrika iz Beni Amira. Ubio je ta dva kafira. Oni su bili pod Resulullahovom zaštitom (emanom), ali Amr to nije znao. Došao je u Medinu i ispričao Resulullahu šta se dogodilo. Poslanik je rekao da je Amr pogrešio i naredio da se njihovim naslednicima isplati krvnina (dija).
Između plemena Beni Amir i Beni Nadir postojalo je prijateljstvo. Beni Nadir su poštovali i pravo susedstva. Zato je za isplatu te krvnine bilo potrebno posredovanje plemena Beni Nadir.
Posle bitke na Uhudu, u mesecu rebiul-evvelu četvrte godine po hidžri, Resulullah je od ashab-i kirama poveo hazreti Ebu Bekra, Omera, Aliju, Zubejra, Talhu, Sa’da ibn Muaza i Usejda ibn Hudajra (radijallahu anhum) i otišao kod Beni Nadira. Objasnili su im o čemu se radi. Oni su rekli da su spremni da pomognu u isplati krvnine za ta dva kafira i dodali: „Malo sačekajte, da spremimo jelo.“ Resul alejhisselam sedeo je tada naslonjen leđima na zid kuće kod koje su se zaustavili, a ashabi su se okupili i sedeli oko njega. U tom trenutku Hujejj ibn Ahtab rekao je: „O Jevreji! Nikada nam se više neće ukazati prilika da Muhammeda nađemo ovako usamljenog. Neka se neko od vas popne na krov ove kuće i odatle mu baci kamen na glavu, da ga se otarasimo.“ Amr ibn Džehaš rekao je: „Ja ću to učiniti.“ Koliko god ih je Sellam ibn Miškem od toga odvraćao, nije pomoglo. On je rekao: „Odustanite od toga. Njemu će to javiti. To će biti uzrok da se naš ugovor raskine. Iz toga mogu proisteći veoma loše stvari.“ Jevreji Beni Nadira nisu ga poslušali. U tom trenutku došao je Džibril alejhisselam i javio to Resulullahu. Ne rekavši ništa ashabima, Poslanik je ustao sa tog skupa kao da odlazi zbog nekog posla i otišao u Medinu. Tako se njihova zla namera nije ostvarila.
Posle toga Predvodnik svetova poslao je toj jevrejskoj zajednici, koja je raskinula ugovor, Muhammeda ibn Meslemu i rekao: „Idi Jevrejima Beni Nadira! Reci im: ‚Resulullah me je poslao da vam saopštim ovu naredbu: Izađite iz moje zemlje! Nemojte ovde živeti sa mnom! Vi ste skovali zaveru da me ubijete. Dajem vam rok od deset dana. Ko se od vas posle tog roka bude video ovde, biće mu odsečena glava.‘“
Kada je hazreti Muhammed ibn Meslema preneo tu naredbu, od straha su počeli da se spremaju za put. Ali poglavar munafika Abdullah ibn Ubejj poručio im je: „Nikako ne izlazite iz svoje tvrđave. Ne ostavljajte svoja imanja i svoju zemlju. Dolazimo vam u pomoć sa dve hiljade mojih ljudi.“
Čuvši to, Sultan vasione krenuo je sa svojim ashab-i kiramom na tvrđavu Beni Nadira, udaljenu četiri kilometra od Mesdžid-i Nebevija. Kao zamenik u Medini ostavljen je hazreti Ibn Ummu Mektum. Zastavu je nosio hazreti Alija. Tvrđava je opkoljena i počela je opsada. Jevreji, koji su dotad izazivali ashab-i kiram, nisu se usudili da izađu iz tvrđave. Ni pomoć munafika nije stigla.
Ashab-i kiram držali su tvrđavu pod takvim nadzorom da ni ptica nije mogla da izleti. Na kraju opsade, koja je trajala više od dvadeset dana, Jevreji su se predali. Ostavili su muslimanima svo svoje oružje, zlato i srebro; jedan deo njih proteran je u Šam (Siriju), a jedan deo u Hajber. Tako su od Jevreja u medinskoj oblasti ostali samo Beni Kurejza.1
„Jevreji su planirali da me ubiju! Kada mi je Džibril to javio, ustao sam!“ Hadis-i šerif
Važni događaji četvrte godine po hidžri
Ove godine objavljen je ajet-i kerim koji je zabranio piće.2 Jedna od mubarek žena Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem), hazreti Zejneb bint Huzejma, preselila je na ahiret u rebiul-ahiru četvrte godine po hidžri, kada je imala trideset godina, oko osam meseci posle nikaha s Resulullahom.3 Takođe je ove godine rođen hazreti Husejn, drugo dete hazreti Alije i hazreti Fatime.4 Muž hazreti Ummu Seleme, koji je bio ranjen u bici na Uhudu i kasnije preminuo, ostavio je nekoliko dece. Naša majka Ummu Selema, već u godinama, ostala je u teškom položaju. Naš voljeni Poslanik veoma se sažalio na nju, ukazao joj milost i počastio je time što ju je uzeo za ženu nikahom.5
Smrt Fatime bint Esed
Ove godine preselila je na ahiret i majka hazreti Alije, Fatima bint Esed.6 Naš voljeni Poslanik se zbog toga veoma ožalostio i rekao: „Danas mi je majka preselila na ahiret!“ Posle smrti svog dede Abdulmuttaliba naš voljeni Poslanik odrastao je kod nje. A kada je objavio svoje poslanstvo, Fatima je odmah stekla čast da postane muslimanka. Zato ju je Sultan vasione smatrao majkom i ukazivao joj veliko poštovanje. Iz milosti prema njoj, skinuo je mubarek košulju koju je imao na sebi i naredio da je u nju umotaju kao u ćefin. Pošto je predvodio dženaza-namaz, objavio je da je u namazu bilo prisutno sedamdeset hiljada meleka. Otišao je do kabura i spustio se u njega. Da bi joj život u kaburu bio miran i prijatan, napravio je pokret kao da ga širi prema uglovima, a zatim je legao u kabur.
Kada je izašao iz kabura, mubarek oči bile su mu pune suza, a mubarek suze pale su u kabur. Gospodaru moj! Kakva je to bila milost?… I kakva je to srećna žena bila?… Čak ni hazreti Omer nije mogao da izdrži, pa je upitao: „Neka Vam je moj život žrtva, ja Resulallah! Učinili ste ovoj ženi ono što nikome niste učinili!“, a naš voljeni Poslanik, najverniji od vernih, rekao je: „Posle Ebu Taliba niko mi nije učinio toliko dobra koliko ova mila žena. Ona je bila moja majka. Dok su njena deca bila gladna, ona je najpre meni punila stomak. Dok su njena deca bila prašnjava i uprljana, ona je najpre meni češljala kosu i mazala je ružinim uljem. Ona je bila moja majka! Obukao sam joj svoju košulju kao ćefin da bi je obukli u džennetsku odeću. Legao sam pored nje u kabur da bi joj život u kaburu bio blag i lak. Džibril mi je od Allaha teala doneo vest: ‚Ova žena je od stanovnika dženneta.‘“ Posle toga uputio je ovu dovu za našu majku Fatimu bint Esed: „Allah teala neka ti oprosti, neka te pomiluje i neka te nagradi. O majko moja! Allah teala neka ti se smiluje. Sama si bila gladna, a mene si hranila. Sama se nisi oblačila, a mene si oblačila; sama nisi jela, a mene si hranila. Onaj ko oživljava i ko usmrćuje jeste Allah teala. On je večno živ. On ne umire. Allahu moj! Oprosti i pomiluj moju majku Fatimu bint Esed! Nauči je njenom dokazu (hudždžetu). Proširi joj kabur. O Allahu moj, Najmilostiviji od milostivih! Radi hakka Tvog Poslanika, to jest mene, i ranijih poslanika, primi ovu moju dovu.“
Drugi važni događaji četvrte godine po hidžri
Preselio je na ahiret šestogodišnji Abdullah, sin hazreti Osmana i hazreti Rukajje. Predvodnik svetova predvodio je dženaza-namaz nad svojim unukom i sam ga spustio u kabur. Veoma se ožalostio, a mubarek suze pale su mu u kabur. Svojim mubarek rukama postavio je nišan i rekao: „Allah teala se smiluje onima među Svojim robovima koji su milostivi i meka srca.“7
Ti si sultan poslanika, preslavni šah, Predvodniče moj.
Ti si večna sreća bespomoćnih, Predvodniče moj.
U božanskom divanu ti si prvi, Predvodniče moj.
Fermanom „Leamruk“ potvrđen si, Predvodniče moj.
Ti si i Ahmed, i Mahmud, i Muhammed, Predvodniče moj,
od Hakka nama potvrđeni sultan, Predvodniče moj.
Čistim dušama sjaj daje tvoj dragulj.
Mesto gde meleci lice trljaju – prah tvojih vrata.
Ogledalo lica tedžellija – tvoj pogled,
Ebu Bekr, Omer, Osman i Alija – tvoji su drugovi.
Ti si i Ahmed, i Mahmud, i Muhammed, Predvodniče moj,
od Hakka nama potvrđeni sultan, Predvodniče moj.
Tvoja se hutba uči na minberu večne zemlje.
Tvoj sud se izvršava na sudu Dana polaganja računa.
Poklik tvog dolaska ori se na Allahovom Aršu.
Tvoja časna imena spominju se na zemlji i nebu.
Ti si i Ahmed, i Mahmud, i Muhammed, Predvodniče moj,
od Hakka nama potvrđeni sultan, Predvodniče moj.
Şeyh Galib
„Posle Ebu Taliba niko mi nije učinio toliko dobra koliko ova mila žena (Fatima bint Esed). Ona je bila moja majka“ Hadis-i šerif
Pohod na mali Bedr