DOGAĐAJ KOD REDŽIA

Hazreti Asim ibn Sabit, jedan od najboljih strelaca u bici na Uhudu, u toj bici ubio je mušrika Musafija ibn Talhu i njegovog brata Harisa. Njihova majka Sulafa bint Sa’d, poznata po velikoj osvetoljubivosti, obećala je da će onome ko donese glavu Asima ibn Sabita, koji joj je ubio oba sina, dati stotinu kamila. Zaklela se da će piti vino iz lobanje hazreti Asima. Osim toga, pošto je Abdullah ibn Unejs, u jednoj serijji koju je poslao Resulullah, ubio Halida ibn Sufjana iz Lihjanovih sinova, Lihjanovi sinovi dogovorili su se sa plemenima Adel i Kara. Ova dva plemena, koja su živela u okolini Mekke, skovala su plan i spremila izaslanike. Rekli su im: „Reći ćete da ste postali muslimani. Reći ćete: ‚Davaćemo zekat i tražimo učitelje da ga preuzmu i da nas uče islamu.‘ Deo onih koji dođu pobićemo i osvetićemo se. A deo ćemo odvesti u Mekku i prodati Kurejšijama.“

U mesecu saferu četvrte godine po hidžri došlo je Poslaniku izaslanstvo od šest ili sedam ljudi iz ova dva plemena i reklo: „Postali smo muslimani, pošalji nam učitelje koji će nas učiti Kur’an-i kerimu i veri.“

U to vreme naš voljeni Poslanik bio je spremio jednu serijju od deset ljudi da proveri da li se mekkanski mušrici spremaju za rat. Kada je i iz plemena Adel i Kara došlo takvo izaslanstvo i zatražilo učitelje, poslao je taj izvidnički odred od deset ljudi zajedno s pridošlicama, da istraži stanje, da ga prouči i da javi.

U toj serijji bili su, od ashab-i kirama, Mersed ibn Ebu Mersed, Halid ibn Ebu Bukejr, Asim ibn Sabit, Hubejb ibn Adij, Zejd ibn Desinna, Abdullah ibn Tarik, Muattib (Mugir) ibn Ubejd i još trojica ashaba čija imena nisu poznata (radijallahu anhum).

Taj izvidnički odred, skrivajući se danju i putujući noću, jednog dana u zoru stigao je do vode Redži. Tu su se malo odmorili i jeli od dobre vrste medinske hurme zvane adžva. Zatim su otišli odatle, popeli se na jedno obližnje brdo i sakrili se.

Do vode Redži došla je i jedna žena iz plemena Huzejl koja je čuvala ovce. Videvši koštice od hurmi, shvatila je da se tu jela medinska hurma. Povikala je: „Ovde su bili ljudi iz Medine!“ i javila to svom plemenu.

U to vreme jedan od izaslanika plemena Adel i Kara, koji je bio uz ovu serijju od deset ashaba, pod nekim izgovorom odvojio se od njih. Odmah je otišao Lihjanovim sinovima i javio im.

Primivši tu vest, Lihjanovi sinovi krenuli su. Na ovu malu serijju poslali su snagu od dve stotine ljudi, od kojih je stotinu bilo strelaca. Ta gomila mušrika pronašla je hazreti Asima ibn Sabita i njegove drugove na vrhu brda i opkolila ih. U međuvremenu im se pridružio i čovek koji je mušricima javio o stanju deset ashaba. Ashab-i kiram tada su shvatili da su prevareni, odlučili su da se bore i izvukli mačeve. Shvativši to, mušrici su pokušali da ih prevare i rekli: „Ako siđete k nama, nećemo ubiti nijednog od vas. Dajemo vam čvrstu reč. Allaha nam, ne želimo da vas ubijemo. Ali želimo da za vas od Mekkanaca dobijemo otkup (fidju).“

„Za one koji su se, i pošto su bili ranjeni, odazvali pozivu Allaha teala i Njegovog Poslanika, a naročito za one od njih koji čine dobro i čuvaju se zla, postoji veoma velika nagrada“ Al-i Imran: 172

Događaj kod Redžia

Asim ibn Sabit, Mersed ibn Ebu Mersed i Halid ibn Ebu Bukejr (radijallahu anhum) odbili su sve njihove ponude rekavši: „Mi nikada nećemo prihvatiti reči i zakletve mušrika.“ Hazreti Asim ibn Sabit rekao je: „Zakleo sam se da nikada neću prihvatiti zaštitu mušrika. Allaha mi, neću se, zavaran njihovom zaštitom i njihovim rečima, spustiti i predati.“ Podigao je ruke i uputio dovu: „Allahu moj! Obavesti Svog Poslanika o našem stanju.“ Allah teala primio je dovu hazreti Asima i obavestio Resulullaha o njima.

Hazreti Asim rekao je mušricima: „Mi se ne bojimo smrti. Jer u svojoj veri vidimo jasno (ako poginemo, bićemo šehidi i ući ćemo u džennet).“ Kada je poglavar mušrika rekao: „O Asime! Nemoj upropastiti ni sebe ni svoje drugove, predaj se!“, Asim ibn Sabit odgovorio je strelom. Dok je odapinjao strele, kazivao je ove stihove:

Ja sam snažan, nikakve mane nemam.
Debela tetiva mog luka je zategnuta.
Smrt je istina, život je prazan i prolazan.
Sve što je određeno, čoveku će doći.
Ljudi će se pre ili kasnije Allahu vratiti.
Ako se ja s vama ne budem borio,
majka će mi (od tuge) pamet izgubiti.

U Asimovom tobolcu bilo je sedam strela. Svakom strelom koju je odapeo ubio je po jednog mušrika. Kada su mu strele nestale, mnoge je izbušio kopljem. Ali i koplje mu se slomilo. Odmah je izvukao mač, slomio korice i bacio ih. (To je značilo: „Boriću se dok ne poginem, neću se predati.“) Zatim je uputio ovu dovu: „Allahu moj! Ja sam do danas čuvao Tvoju veru. Molim Te da na kraju ovog dana Ti sačuvaš i zaštitiš moje telo.“ Uzvici „Allahu ekber!“ hazreti Asima ibn Sabita i drugih ashaba orili su se planinama. Deset mudžahida borilo se na život i smrt protiv dve stotine ljudi, a oni koji bi im se približili dobijali su kaznu za ono što su činili. Na kraju je Asim (radijallahu anhu), ranjen u obe noge, pao na zemlju. Pošto su ga se kafiri veoma bojali, ni kada je pao nisu smeli da mu priđu, nego su ga strelama iz daljine učinili šehidom. Toga dana sedmorica od deset ashaba koji su bili tamo pala su kao šehidi, a trojica su zarobljena.

Lihjanovi sinovi hteli su da odseku mubarek glavu Asima ibn Sabita da bi je prodali Sulafi bint Sa’d. Ali pošto je Allah teala primio dovu hazreti Asima ibn Sabita, poslao je tamo roj pčela. One su kao oblak stajale nad Asimom ibn Sabitom. Mušrici nisu mogli da mu priđu. Na kraju su rekli: „Ostavite ga, kad padne veče, pčele će se razići, a mi ćemo mu odseći glavu i odneti je.“

Uveče je Allah teala spustio jaku kišu. Dolinama su potekle bujice i odnele mubarek telo hazreti Asima ibn Sabita na nepoznato mesto. Koliko god da su mušrici tražili, nisu ga našli. Zato mušrici nisu uspeli da odseku nijedan deo tela hazreti Asima ibn Sabita.

„Allahu moj! Ja sam do danas čuvao Tvoju veru. Molim Te da na kraju ovog dana Ti sačuvaš i zaštitiš moje telo“ Asim ibn Sabit (radijallahu anhu)

Kada bi se spomenulo kako su pčele čuvale hazreti Asima, hazreti Omer bi rekao: „Allah teala, naravno, čuva Svog roba vernika. Kao što je Asim ibn Sabit za života bio zaštićen od mušrika, tako je i Allah teala posle njegove smrti sačuvao njegovo telo i nije dao mušricima da ga dotaknu.“ Zato su Asima ibn Sabita, kada bi ga spominjali, nazivali „onaj koga su čuvale pčele“.1

Trojica zarobljenih ashaba bili su Hubejb ibn Adij, Zejd ibn Desinna i Abdullah ibn Tarik (radijallahu anhum). Lihjanovi sinovi vezali su svu trojicu tetivama lukova. Među njima Abdullah ibn Tarik nije pristao da bude odveden mekkanskim mušricima. Opirao se i nije hteo da ide. Uzviknuo je: „Moji drugovi koji su pali kao šehidi počastvovani su džennetom!“ Pokidao je veze na rukama, ali su Lihjanovi sinovi, zasipajući ga kamenjem, i njega učinili šehidom. Hazreti Hubejb ibn Adij i Zejd ibn Desinna strpeli su se, misleći: „Možda ćemo naći priliku da izvršimo izviđački zadatak koji nam je dao Resulullah.“

Lihjanovi sinovi odveli su obojicu u Mekku. Mušrici kojima su najbliži poginuli u bitkama na Bedru i Uhudu goreli su od mržnje i žeđi za osvetom i tražili priliku. Hazreti Hubejba kupio je mušrik Hudžejr ibn Ebu Ihab Temimi da bi se osvetio za svog brata poginulog u bici na Bedru, a hazreti Zejda ibn Desinnu kupio je Safvan ibn Umejja da bi se osvetio za svog oca Umejju ibn Halefa, poginulog u bici na Bedru. Namera mušrika bila je da ubiju obojicu. Ali pošto su bili u mesecima u kojima su smatrali da je rat zabranjen, držali su ih u zatvoru i čekali da to vreme prođe. Zatvorili su ih na različitim mestima. Oba ashaba pokazala su u tom ropstvu veliko strpljenje, izdržljivost i plemenitost.

Oslobođena robinja Mavija, koja je živela u kući u kojoj je bio zatvoren hazreti Hubejb ibn Adij (ova žena je kasnije postala muslimanka), kazivala je:

„Hubejb je bio zatvoren u jednoj sobi u kući u kojoj sam ja živela. Nisam videla boljeg zarobljenika od njega. Jednog dana pogledam, a u ruci mu grozd grožđa velik kao ibrik. Jeo je od njega. Svaki dan videli su ga sa takvim grozdom u ruci. U to doba godine, i to u Mekki, nikako nije bilo moguće naći grožđe. Allah teala mu je davao nafaku. U sobi u koju je bio zatvoren klanjao je namaz i učio Kur’an-i kerim. Žene koje su slušale Kur’an-i kerim koji je učio plakale su i sažaljevale ga. Ponekad, kada bih ga upitala: ‚Imaš li neku želju?’, rekao bi: ‚Daj mi slatke vode, ne donosi mi meso životinja zaklanih za kipove, i još – javi mi unapred kada budu hteli da me ubiju, ništa drugo ne želim.‘ Kada je određen dan u koji će ga ubiti, otišla sam i rekla mu. Kada je to saznao, nimalo se nije izmenio i nije pokazao ni trunku tuge.

Kada se taj dan približio, rekao je da pre smrti želi da očisti telo i zatražio britvu. Ja sam britvu dala svom detetu u ruku i poslala ga. Kada je dete ušlo k njemu, najednom sam se uplašila. Rekla sam: ‚Jao! Ovaj čovek će zaklati dete britvom. Ionako će njega ubiti.‘ Potrčala sam da vidim dete. Hubejb je britvu koju sam poslala uzeo detetu iz ruke i posadio dete na koleno da ga pomiluje. Videvši to, veoma sam se uplašila i počela da vrištim. Kada je shvatio o čemu se radi, rekao je: ‚Misliš li da ću ubiti ovo dete? U našoj veri tako nečega nema. Nepravedno oduzimanje života nije u našoj naravi, niti priliči našem dostojanstvu.‘“

Došao je dan koji su mušrici odredili da ubiju Hubejba ibn Adija i Zejda ibn Desinnu. Toga dana rano ujutro skinuli su zarobljenicima lance i odveli ih na mesto zvano Tenim, izvan Mekke. (Tenim je udaljen 5–8 km od Ka’be. Tamošnje brdo zove se takođe brdo Tenim.) Stanovnici Mekke i mušrički prvaci okupili su se da gledaju njihovo pogubljenje. Unaokolo je bila velika gomila.

Na mestu na kome će pogubiti zarobljenike mušrici su podigli dvoja vešala. Kada su hteli da hazreti Hubejba podignu na vešala i vežu, rekao je: „Pustite me da klanjam dva rekata namaza.“ Pustili su ga i rekli: „Eno, klanjaj tamo.“ Hubejb je odmah stao na namaz i sa hušuom (skrušenošću) klanjao dva rekata namaza. Okupljeni mušrici, žene i deca uzbuđeno su ga posmatrali. Kada je završio namaz, rekao je: „Allaha mi, da ne biste pomislili da produžavam namaz iz straha od smrti, produžio bih ga i klanjao bih više.“ Prvi koji je pred pogubljenje klanjao dva rekata namaza i tako postao uzrok da to postane običaj i sunnet jeste hazreti Hubejb ibn Adij. Kada je Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) čuo da je pred pogubljenje klanjao dva rekata namaza, našao je da je taj njegov postupak na mestu i ispravan.2

Pošto je klanjao namaz, hazreti Hubejba podigli su na vešala i vezali. Lice su mu okrenuli od kible prema Medini. Zatim su rekli: „Hajde, otpadni od svoje vere! Pustićemo te na slobodu.“ On je odgovorio: „Allaha mi, neću otpasti! Kad bi ceo svet bio moj i kad bi mi ga dali, ni tada ne bih otpao od islama!“

Dobivši taj odgovor, mušrici su rekli: „Da li bi sada voleo da je na tvom mestu Muhammed i da njega ubiju? Ako kažeš ‚da‘, spasićeš se i mirno ćeš sedeti kod svoje kuće!“ Hubejb je rekao: „Ja nikada ne bih pristao ni da se Muhammedu alejhisselam trn zabode u nogu!“

Mušrici su mu se rugali, smejali se i rekli: „O Hubejbe! Otpadni od vere islama! Ako ne otpadneš, sigurno ćemo te ubiti!“ Hubejb im je odgovorio: „Kad je to na putu Allaha teala, za mene moja pogibija nema nikakve važnosti.“

Posle toga Hubejb je uputio dovu: „Allahu moj! Ovde ne vidim drugo lice osim lica neprijatelja. Allahu moj! Prenesi od mene selam Svom Resulu. Obavesti Svog Resula o ovome što nam je učinjeno!“ i rekao: „Esselamu alejke, ja Resulallah.“ Dok je Hubejb upućivao ovu dovu, naš voljeni Poslanik sedeo je sa ashab-i kiramom. Zejd ibn Harisa kazivao je: „Jednog dana, dok je sedeo sa svojim ashabima, Resulullah je rekao: ‚Ve alejhisselam.‘ Ashab-i kiram upitali su: ‚Ja Resulallah! Na čiji je ovo selam odgovor?‘ Rekao je: ‚Ovo je odgovor na selam našeg brata Hubejba. Džibril (alejhisselam) doneo mi je Hubejbov selam.‘“3

Kurejšijski mušrici koji su se okupili oko Hubejba podbadali su mladiće da nasrnu na njega kopljima govoreći: „Evo, to je čovek koji vam je pobio očeve“, i oni su počeli da ranjavaju njegovo mubarek telo. U to vreme Hubejbovo lice okrenulo se prema Ka’bi. Mušrici su ga okrenuli prema Medini. Hazreti Hubejb uputio je dovu: „Allahu moj! Ako sam ja kod Tebe primljen rob, okreni mi lice prema kibli.“ Lice mu se ponovo okrenulo prema kibli. Nijedan od mušrika nije mogao da mu okrene lice na drugu stranu osim prema Ka’bi. U međuvremenu je Hubejb na vešalima izgovorio pesmu u kojoj je kazivao kako ga, usamljenog među neprijateljima, čine šehidom. Kada su mušrici počeli da ga muče zabadajući mu u telo koplja koja su držali u rukama, rekao je: „Allaha mi, kad već ginem kao musliman, ne marim na koju ću stranu pasti kad me poseku! Sve je ovo na putu Allaha teala.“

„Ja nikada ne bih pristao ni da se Muhammedu alejhisselam trn zabode u nogu!“ Hubejb ibn Adij (radijallahu anhu)

Posle toga Hubejb je ovako prokleo mušrike: „Allahu moj! Uništi sve kurejšijske mušrike! Rasturi njihovu zajednicu! Uzmi im duše jednu po jednu, ne ostavi ih u životu!“ Čuvši tu kletvu, mušrici su se veoma uplašili i jedan deo njih pobegao je odatle. Neki od onih koji su ostali počeli su jedan za drugim da mu zabadaju koplja. Jedan od njih zabio mu je koplje u grudi i koplje mu je izašlo na leđa. Dok mu je krv šikljala iz tela i dok je na vešalima davao poslednji dah, Hubejb je pao kao šehid govoreći: „Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu.“4

Telo Hubejba ibn Adija (radijallahu anhu) visilo je na vešalima četrdeset dana. Telo mu nije istrulilo niti je zaudaralo. Iz njega je neprestano tekla sveža krv. Naš voljeni Poslanik poslao je od ashab-i kirama hazreti Zubejra ibn Avvama i Mikdada ibn Esveda da donesu njegovo telo. Noću su tajno ušli u Mekku. Skinuli su Hubejba s vešala na koja je bio obešen, natovarili ga na kamilu i krenuli putem prema Medini. Saznavši za to, mušrici su u velikoj gomili pošli na njih. Da bi se odbranili, oba ashaba spustila su telo na zemlju. Malo zatim videli su da se zemlja na mestu gde su ostavili telo razdvojila, primila telo u sebe i zatvorila se, pa su produžili putem za Medinu.

I hazreti Zejda ibn Desinnu vezali su za druga podignuta vešala. Hteli su da ga nateraju da otpadne od vere. Ali mušrici nisu postigli ništa drugo osim što su još više učvrstili Zejdov iman. Tada su Zejda zasuli kišom strela. Na kraju ga je učinio šehidom Nistas, oslobođeni rob Safvana ibn Umejje.