BITKA NA UHUDU

Ko će ovom maču dati njegovo pravo?

U jednom žestokom trenutku, kada nijedna strana više nije mogla da stoji na mestu, naš voljeni Poslanik pokazao je mač koji je držao u ruci. Na njemu je bio napisan ovaj bejt:

U kukavičluku je sramota, u jurišu čast i ugled.
Strahom se čovek od kadera ne spasava.

I čulo se kako kaže: „Ko će od mene uzeti ovaj mač?“ Čuvši to, mnogi od ashab-i kirama odjednom su pružili ruke da ga uzmu. Kada je naš Poslanik ponovo rekao: „Ko će ga uzeti da bi mu dao njegovo pravo?“, ashab-i kiram su zaćutali i povukli se. Od onih koji su mač žarko tražili Zubejr ibn Avvam rekao je: „Ja ću ga uzeti, ja Resulallah.“ Naš Poslanik nije dao mač hazreti Zubejru. Naš Poslanik nije prihvatio ni molbe Ebu Bekra, Omera i Alije (radijallahu anhum).

Ebu Dudžana je upitao: „Ja Resulallah! Koje je pravo ovog mača?“ Naš voljeni Poslanik rekao je: „Njegovo pravo je da njime udaraš neprijatelja dok se ne iskrivi i ne savije. Njegovo pravo je da njime ne ubiješ muslimana i da s njim ne bežiš pred kafirima. Da se njime boriš na Allahovom putu dok ti Allah teala ne podari pobedu ili šehadet.“ Tada je Ebu Dudžana rekao: „Ja Resulallah! Ja ga uzimam da bih mu dao njegovo pravo.“ Naš Poslanik mu je predao mač koji je držao u ruci.14

Ebu Dudžana (radijallahu anhu) bio je koliko hrabar i junačan, toliko i veoma lukav na bojnim poljima i u potpunosti se pridržavao hadis-i šerifa „Rat je lukavstvo“15. Kada je uzeo mač, hazreti Ebu Dudžana krenuo je prema bojnom polju ponosito, dostojanstveno i oholo, kazujući stihove. Na sebi nije imao ništa osim košulje i crvene čalme na glavi.

Ovakav hod hazreti Ebu Dudžane ashab-i kiram nisu baš rado primili. Tada je Poslanik rekao: „Ovo je hod koji, izvan ovakvih mesta (bojišta), izaziva gnev Allaha teala“ i time objavio da je ohol hod dozvoljen samo pred neprijateljem.

Ne mogavši više da čeka, Halid ibn Velid je iz mušričkih redova krenuo u napad sa odredima pod svojom komandom. I naš voljeni Poslanik izdao je naredbu za napad ashab-i kiramu, koji nisu mogli da stoje na mestu. U trenu je bojno polje ispunio uzvik „Allahu ekber!“ Sasvim napred, na čelu neoklopljenih odreda, hazreti Hamza počeo je mačevima koje je držao u rukama da udara svakog kafira koji bi mu došao. Odredi Halida ibn Velida, koji su navaljivali s velikom žestinom, odmah su odbačeni nazad. Tada je Halid ibn Velid, da bi kroz planinski klanac udario s leđa, napravio širok luk i stigao do brda Ajnejn. Ali hazreti Abdullah ibn Džubejr i pedeset junaka pod njegovom komandom odbili su ih kišom strela.

Bitka se već rasplamsala. Obe strane borile su se svom snagom. Svaki ashab, boreći se sa najmanje četiri mušrika, trudio se da prodre napred.

„O ashabi moji! Onima kojih je malo teško je boriti se s neprijateljem. Ako oni pokažu postojanost i trud, Allah teala ih dovodi do olakšanja“ Hadis-i šerif

Hazreti Hamza s jedne strane uzvikivao je: „Allahu ekber! Allahu ekber!“, a s druge govorio: „Ja sam Allahov lav!“ i napredovao satirući neprijatelja. Safvan ibn Umejja govorio je onima oko sebe: „Gde je Hamza? Pokažite mi ga“ i pretraživao bojno polje. Najednom je ugledao jednog čoveka koji se borio sa dva mača i upitao je: „Ko je ovaj borac?“ Oni oko njega rekli su: „Onaj koga tražiš! Hamza!“ Safvan je rekao: „Do danas nisam video drugog čoveka tako žestokog i neustrašivog kao što je on, koji juriša da pobije svoj narod.“

Kada se bitka sasvim rasplamsala, Zubejr ibn Avvam iz reda muhadžira, ožalošćen što mač nije dat njemu, rekao je sam sebi: „Tražio sam mač od Resulullaha, ali on ga je dao Ebu Dudžani. A ja sam sin njegove tetke Safije. Uz to sam Kurejšija. A i prvi sam ga zatražio. Da odem da vidim šta će to Ebu Dudžana učiniti više od mene?“ Zatim je počeo da prati Ebu Dudžanu. Hazreti Ebu Dudžana donosio je tekbir „Allahu ekber!“ i koga god bi od mušrika sreo, udario bi ga i ubio. Jedan od najokorelijih mušrika, krupne građe, sav prekriven oklopima, tako da su mu se videle samo oči, sukobio se sa Ebu Dudžanom. Najpre je on napao hazreti Ebu Dudžanu. Ebu Dudžana se od njegovog udarca zaštitio štitom. Mušrikov mač zarinuo se u Ebu Dudžanin štit. Povukao je svoj mač, ali nije mogao da ga izvuče. Sada je red došao na Ebu Dudžanu. Jednim udarcem mača ubio je svog protivnika.

Posle toga Ebu Dudžana, obarajući svakog bezvernika koji bi mu izašao na put, stigao je sve do žena koje su u podnožju brda defovima podbunjivale mušrike. Ali, iako je već podigao mač, odustao je od toga da ubije Ebu Sufjanovu ženu Hindu.16 Videvši to, Zubejr ibn Avvam rekao je sam sebi: „Allah i Njegov Resul bolje od mene znaju kome treba dati mač.“ I dodao je: „Allaha mi, nisam video čoveka koji se bolje bori i bolje udara od njega.“

Mikdad ibn Esved, Zubejr ibn Avvam, hazreti Alija, hazreti Omer, Talha ibn Ubejdullah i Mus’ab ibn Umejr – svi su oni bili kao neosvojiva tvrđava. Videvši da se Poslanik bori sasvim blizu neprijatelja i da iznova juriša, slavni ashabi nisu mogli da stoje na mestu. Bojeći se da Resulullahu ne bude naneta neka šteta, okupljali su se oko njega i neprijatelju u oklopima nisu davali da dođe do daha. U to vreme videlo se da je hazreti Abdullah ibn Amr pao kao šehid. Bio je to prvi šehid Uhuda. Videvši da je pao kao šehid, njegovi drugovi postali su kao lavovi i radi Allahovog zadovoljstva jurnuli u samu sredinu neprijatelja.

U jednom trenutku kada se bitka žestoko rasplamsala, susreli su se simbol junaštva hazreti Abdullah ibn Džahš i prvak strelaca hazreti Sa’d ibn Ebu Vekkas. Obojica su bili ranjeni na raznim mestima. Hazreti Sa’d ibn Ebu Vekkas kazuje: „Bio je to jedan od najžešćih trenutaka bitke na Uhudu. Najednom mi se primakao Abdullah ibn Džahš, uhvatio me za ruku i odvukao u podnožje jedne stene. I rekao mi je: ‚Sada ti ovde uputi dovu, a ja ću reći Amin. Zatim ću ja uputiti dovu, a ti reci Amin!‘ Rekao sam: ‚Dobro.‘ Uputio sam ovu dovu: ‚Allahu moj! Pošalji mi veoma jake i teške neprijatelje. Da se s njima nemilice borim. Da ih sve pobijem. Da se vratim kao gazi (pobednik).‘ Na ovu moju dovu on je svim srcem rekao: ‚Amin.‘

Zatim je on počeo da upućuje dovu: ‚Allahu moj! Pošalji mi jake neprijatelje, da se s njima nemilice borim. Da džihadu dam njegovo pravo. Da ih sve pobijem. Na kraju neka me jedan od njih učini šehidom. Zatim neka mi odseče usne, nos i uši. Da dođem pred Tebe obliven krvlju. Kada me Ti upitaš: „Abdullahu! Šta si učinio sa svojim usnama, nosom i ušima?“, ja da kažem: „Allahu moj! Njima sam mnogo grešio, nisam ih upotrebljavao na pravi način. Bilo me je stid da ih donesem pred Tebe. U bici u kojoj je bio moj voljeni Poslanik uprljao sam se prašinom i zemljom i takav sam došao.“‘ Srce mi nije htelo da na takvu dovu kaže Amin. Ali pošto je on to želeo i pošto sam mu unapred dao reč, rekao sam nevoljno: ‚Amin.‘

Zatim smo izvukli mačeve i nastavili borbu. Obojica smo ubijali koga god bismo sreli pred sobom. On je napadao krajnje junački i rasturao neprijateljske redove. Iznova i iznova udarao je na neprijatelja i sa neugasivom željom da postane šehid ponovo jurišao. Dok se borio uzvikujući ‚Allahu ekber! Allahu ekber!…’, slomio mu se mač. U tom trenutku naš voljeni Poslanik pružio mu je granu hurmine palme i naredio mu da nastavi borbu. Ta grana je mudžizom postala mač i on je nastavio da se bori sa svakim ko bi mu došao nasuprot. Ubio je mnogo neprijatelja. Pred kraj bitke postigao je šehadet koji je želeo, od strela koje je odapeo jedan mušrik po imenu Ebul-Hakem. Kada je pao kao šehid, kafiri su se bacili na njegovo telo i odsekli mu nos, usne i uši. Ceo je bio obliven krvlju.“

U mudžahidskim redovima bio je jedan čovek po imenu Kazman. On je slomio korice svog mača i rekao: „Bolje je poginuti nego pobeći!“, pa je golim mačem jurnuo među mušrike. Kazman je pokazao mnogo junaštva i odvažnosti. Sam je ubio sedam-osam kafira. Na kraju je ranjen pao na zemlju. Kada su ashab-i kiram, zadivljeni tim njegovim junaštvom, to javili Poslaniku, on je rekao: „On je od stanovnika džehennema.“ Hazreti Katada ibn Nu’man otišao je do Kazmana i rekao: „O Kazmane! Neka ti je šehadet mubarek!“, a Kazman je odgovorio: „Nisam se borio iz revnosti za veru, nego da Kurejšije ne bi došli u Medinu i upropastili moj hurmenjak!“ Zatim je strelom probušio vene na zglobu ruke i ubio sam sebe. Tako se shvatila mudrost Poslanikovih reči: „On je od stanovnika džehennema!“

Od početka bitke svi ashab-i kiram, a pre svih Predvodnik svetova, naš voljeni Poslanik, vodili su veliku borbu. Žestokim napadima odbili su mušričku vojsku. Gomila mušrika, koji su od kipova koje su sami napravili od kamena i drveta i koje su obožavali uzvikujući „Lat, Uzza, Hubel!“ tražili korist i pomoć, pred tim junaštvom mudžahida počela je da se rasipa i beži. Žene koje su došle da ih podstiču na borbu dizale su kuknjavu i pokušavale da stignu vojnike koji su bežali.

Kada su kurejšijski mušrici počeli da napuštaju bojno polje i, ostavljajući imetak koji su doneli sa sobom, da beže prema Mekki, islamski vojnici su se obradovali i zahvalili Allahu teala što su postigli pobedu koju im je obećao. Iako su brojem i snagom bili višestruko nadmoćniji, mušrici su pred muslimanima bili razbijeni. Dok su bežali gazeći jedni druge, slavni ashabi su ih gonili i ubijali one koje bi stigli. U toj gužvi hazreti Hanzala ibn Ebu Amir, koji se tek bio oženio, stigao je vrhovnog zapovednika mušričke vojske Ebu Sufjana, koji je pokušavao da pobegne na konju. Udario je mačem konja po nogama i oborio ga na zemlju. Ebu Sufjan, oboren na zemlju, počeo je da kuka iz sveg glasa: „O Kurejšije!… U pomoć!… Ja sam Ebu Sufjan! Hanzala hoće da me iseče mačem!…“ Iako su to videli, mušrici koji su zajedno s njim pokušavali da pobegnu mislili su samo na svoj život i nisu marili za svog zapovednika.

„Rat je lukavstvo“ Hadis-i šerif

Ali u tom trenutku mušrik Šeddad ibn Esved, koji je stajao odmah iza hazreti Hanzale, zabio je svoje koplje Hanzali u leđa. Iako je hazreti Hanzala hteo da još jednom jurne uzviknuvši „Allahu ekber!“, pao je na zemlju kao šehid, a njegova mubarek duša odletela je u džennet. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Video sam kako meleci između neba i zemlje kupaju Hanzalu kišnicom u srebrnoj posudi.“ Ebu Usejdi je kazivao: „Kada sam čuo ove Resulullahove reči, otišao sam do Hanzale. S glave mu je kapala kišnica. Vratio sam se i javio to Resul-i ekremu.“ Hazreti Hanzalu nazvali su „Gasilul-melaike“, to jest onaj koga su okupali meleci.17

Videvši da mušrici beže, neki od strelaca u klancu Ajnejn pomislili su da je bitka završena i napustili svoja mesta. Njihov zapovednik Abdullah ibn Džubejr i dvanaest ljudi ostali su na svojim mestima.18

Junaštvo hazreti Alije

U to vreme zapovednik kurejšijskih strelaca Halid ibn Velid, koji je budno čekao i nastojao da iskoristi svaku priliku, video je da se broj mudžahida u klancu smanjio i pokrenuo je konjanike pod svojom komandom.

Halid i Ikrima ibn Ebu Džehl u trenu su stigli do klanca Ajnejn. Hazreti Abdullah ibn Džubejr i njegovi verni i odani drugovi poređali su se u red i raširili. Sipali su strele na neprijatelja dok im se strele u tobolcima nisu istrošile. Zatim su se borili kopljima, a kada su se sukobili prsa u prsa, uzvikujući „Allahu ekber! Allahu ekber!“, mačevima su pokazali mnogo junaštva. Odnos između onih s imanom i onih bez imana bio je veoma nejednak: jedan prema dvadeset pet. Slavni ashab-i kiram borili su se do poslednje kapi krvi da bi ispunili naredbu svog Poslanika. Jedan za drugim ispili su šerbet šehadeta, njihova mubarek tela pala su na zemlju, a duše im odletele u džennet (radijallahu anhum).

Mušrici su iz mržnje svukli odeću hazreti Abdullaha i izbušili mu mubarek telo kopljima. Rasekli su mu stomak i izvadili mu utrobu.

Kada su Halid ibn Velid i Ikrima učinili šehidima mudžahide u klancu, brzo su napali islamsku vojsku s leđa. Videvši neprijatelja koji im se iznenada pojavio za leđima, ashab-i kiram nisu stigli da se pregrupišu. Jer su mnogi od njih čak i oružje bili odložili. Sve se najednom izmenilo. Kurejšijski mušrici koji su bežali napred, videvši da je Halid ibn Velid prešao u napad s leđa, ponovo su se okrenuli. Mudžahidi su se našli između dve vatre. Neprijatelj je, napadajući i spreda i s leđa, počeo da pritešnjava mudžahide. Veza ashaba jednih s drugima bila je prekinuta. Bili su prinuđeni da se raziđu.19

Hazreti Alija je kazivao: „Jurnuo sam u sredinu jednog mušričkog odreda u kome je bio i Ikrima ibn Ebu Džehl. Opkolili su me, a ja sam većinu njih posekao mačem. Upao sam u drugi odred i izbacio iz stroja veliki broj i od njih. Pošto mi nije došao smrtni čas, ništa mi se nije desilo. U jednom trenutku nisam mogao da vidim Resulullaha. Rekao sam sam sebi: ‚Kunem se, on nije čovek koji bi napustio bojno polje i otišao. Mora biti da ga je Allah teala zbog naših nedoličnih postupaka uzeo i uzdigao iz naše sredine! Sada mi ne preostaje drugi put osim da se borim dok ne poginem‘, i slomio sam korice svog mača. Kada sam jurišao na mušrike i rasterao ih, video sam da je Resulullah ostao među njima. Tada sam shvatio da Allah teala čuva Resulullaha Svojim melecima.“

Neprijateljski vojnici primakli su se sasvim blizu Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem). Stanje je bilo veoma opasno. Naš voljeni Poslanik stajao je kao strma planina, ostajao postojan i nije se pomicao sa svog mesta. S jedne strane borio se s neprijateljem, a s druge, nastojeći da okupi svoje rasute ashabe, govorio je: „O taj i taj, dođi k meni! O taj i taj, dođi k meni! Ja sam Resulullah.

Ko se vrati k meni, njemu pripada džennet!“ Hazreti Ebu Bekr, hazreti Omer, Abdurrahman ibn Avf, Talha ibn Ubejdullah, Alija ibn Ebu Talib, Zubejr ibn Avvam, Ebu Dudžana, Ebu Ubejda ibn Džerrah, Sa’d ibn Muaz, Sa’d ibn Ebu Vekkas, Hubab ibn Munzir, Usejd ibn Hudajr, Sehl ibn Hanif, Asim ibn Sabit i Haris ibn Simme (radijallahu anhum) u trenu su se u prsten poređali oko našeg voljenog Poslanika i, da bi ga zaštitili, obrazovali živi bedem tvrđave.

U to vreme čuo se glas hazreti Abbasa ibn Ubade, koji je vikao da bi okupio rasute ashab-i kiram: „O braćo moja! Ova nesreća koja nas je snašla posledica je toga što nismo ispunili naredbu našeg Poslanika. Ne razilazite se! Dođite oko našeg Poslanika! Ako ne zauzmemo mesto pored onih koji ga brane i ako zbog nas Resulullahu bude naneta šteta, pred našim Gospodarom nećemo imati nikakvog opravdanja!“ Hazreti Abbas ibn Ubada, zajedno sa Haridžom ibn Zejdom i Evsom ibn Erkamom, uzvikujući „Allahu ekber!“, jurnuo je golim mačem među neprijatelje. Junački su se borili na Resulullahovom putu, da bi ga zaštitili. Haridža ibn Zejd bio je ranjen na devetnaest mesta. Ni rane druge dvojice nisu bile manje. I sva trojica postigla su stepen šehida za kojim su toliko čeznuli.

U tom veoma opasnom trenutku ashab-i kiram počeli su polako da se okupljaju oko Poslanika. Mušrici su opkolili našeg voljenog Poslanika i njegove slavne ashabe, koji su mu svojim telima bili zaklon. Napredujući sa svih strana u odredima, sužavali su obruč. Videvši da je jedna grupa Kurejšija jurnula napred, Predvodnik svetova rekao je ashabima pored sebe, koji su bili spremni da žrtvuju svoje živote: „Ko će dočekati ovaj odred?“, a videlo se kako hazreti Vehb ibn Kabus izleće napred govoreći: „Neka ti je moj život žrtva, ja Resulallah! Ja ću ih dočekati!“ Taj junak, kome ime Allaha teala nije silazilo s jezika, upao je golim mačem među mušrike. Poslanik je rekao: „Donosim ti radosnu vest o džennetu.“ A kada je video postojanost i trud koje je pokazivao pred neprijateljem, rekao je: „Allahu moj! Smiluj mu se! Sažali se na njega!“

Videvši da su mušrici opkolili hazreti Vehba i kopljima ga učinili šehidom, Sa’d ibn Ebu Vekkas jurnuo je napred da mu pomogne, prodro u sredinu neprijatelja i pokazao neviđeno junaštvo. Mnoge kafire izbacio je iz stroja, a ostale odbio i vratio se svom voljenom Poslaniku. Resul-i ekrem rekao je za hazreti Vehba: „Ja sam zadovoljan tobom. Neka je i Allah teala zadovoljan!“ Videvši da jedna grupa mušrika, probivši obruč mudžahida, napreduje prema njemu, Habib-i ekrem rekao je hazreti Aliji: „Napadni ih!“ Hazreti Alija je napao, ubio Amra ibn Abdullaha, a ostale naterao u bekstvo. Kada mu se slomio mač, naš Poslanik mu je dao Zulfikar. Kada je došla druga grupa, Poslanik je rekao: „O Alija! Odbij od mene zlo ovih!“ Allahov lav, koji je svoj život žrtvovao za Resulullaha, odmah je prešao u napad. Ubio je Šejbu ibn Malika, a ostale odbio. U tom trenutku došao je Džibril alejhisselam i rekao Poslaniku: „Ja Resulallah! Ovo je izvanredno junaštvo koje je pokazao Alija.“ Resulullah je rekao: „On je od mene, a ja sam od njega.“

„Video sam kako meleci između neba i zemlje kupaju Hanzalu kišnicom u srebrnoj posudi“ Hadis-i šerif

A Džibril alejhisselam rekao je: „A ja sam od vas dvojice.“ U istom trenutku čuo se jedan glas: „Nema junaka kao što je Alija, ni mača kao što je Zulfikar.“

Kada su shvatili da ne mogu da priđu našem voljenom Poslaniku, mušrici su počeli da ga gađaju strelama. Odapete strele ili su preletale preko njega, ili padale ispred njega, ili s njegove desne ili leve strane.

Čim su to videli, ashab-i kiram, koji su se, stavivši život na kocku, borili da odbiju neprijatelja, okupili su se oko Predvodnika svetova i počeli da ga svojim mubarek telima zaklanjaju od strela koje su dolazile. Kada je Poslanik naredio svojim ashabima da uzvrate strelama, i ashabi su počeli da gađaju neprijatelja strelama. Naš voljeni Poslanik posadio je hazreti Sa’da ibn Ebu Vekkasa ispred sebe. Hazreti Sa’d, koji je bio izvrstan strelac, počeo je brzo, jednu za drugom, da sipa strele na neprijatelja. Svaki put kada bi izvukao strelu iz tobolca, to jest iz torbe za strele, govorio je: „Gospodaru moj! Ovo je Tvoja strela. Pogodi njome neprijatelja!“, a Poslanik je govorio: „Allahu moj! Primi Sa’dovu dovu! Allahu moj! Usmeri Sa’dovu strelu!… Nastavi, Sa’de! Nastavi! Majka i otac neka su ti žrtva!“ Tako je pri svakom hicu Poslanik ponavljao te iste dove.

Kada su hazreti Sa’du nestale strele, naš voljeni Poslanik dao mu je svoje strele da gađa. Svaka strela hazreti Sa’da ibn Ebu Vekkasa pogađala je ili nekog neprijatelja ili životinju koju je jahao.

Dok su mušrici gađali strelama, hazreti Ebu Talha zaklanjao je našeg voljenog Poslanika spreda i svojim telom i štitom bio mu je zaklon od svake strele koja bi doletela, a povremeno je ispuštao bojne pokliče koji su zbunjivali neprijatelja. Poslanik je rekao: „Glas Ebu Talhe u vojsci bolji je od stotinu ljudi.“ Kad god bi našao priliku, Ebu Talha nije propuštao da gađa mušrike strelama; gađao je snažno i veoma brzo, a nijedna njegova strela nije promašila. Kad god bi Resul-i ekrem, radoznao da vidi njegove strele, podigao svoju mubarek glavu, Ebu Talha, bojeći se da Resulullaha ne pogodi strela, govorio je: „Majka i otac i moj život neka su Vam žrtva, ja Resulallah! Ne podižite svoju mubarek glavu, da Vas ne pogodi neprijateljska strela i naudi Vam! Moje telo je štit Vašem mubarek telu i Vama je žrtva! Neće doći do Vas dok mene ne zakolju! Dok ja ne umrem, Vama se ništa neće desiti!…“ Tako je našeg voljenog Poslanika pretpostavljao samom sebi.

Na svim stranama uhudskog bojišta nemilosrdna, strašna bitka trajala je svom žestinom; neki na konjima, a neki pešice vodili su borbu imana i kufra. Ashab-i kiram još nisu bili uspeli da se okupe. Oko Poslanika kružilo je samo tridesetak ashaba, kao leptiri oko sveće. Svoja tela stavljali su kao štit pred strele, koplja i udarce mačeva. Njihova jedina želja bila je da ispune Poslanikovu naredbu i da od njega otklone svaku štetu koja bi ga mogla snaći. Predvodnik junaka hazreti Hamza u toj se gužvi odvojio od Poslanika. Borio se usred jedne grupe držeći u obe ruke po mač i uzvicima „Allahu ekber!…“ ulivao strah u srce neprijatelja. Do tog trenutka sam je ubio trideset jednog mušrika, a mnoge je ostavio bez ruke ili noge. Dok je hazreti Hamza rasterivao gomilu mušrika u koju je upao, Siba ibn Ummu Enmar pozvao ga je na mejdan: „Ima li junaka koji može da mi se suprotstavi?“ Hazreti Hamza rekao je: „Dođi mi, o sine obrezivačice! Znači, ti izazivaš Allaha i Njegovog Resula?“, pa ga je, ne davši mu da dođe do daha, uhvatio za noge i oborio na zemlju.20 Hazreti Hamza se spustio na njega i odvojio mu glavu od tela. Zatim je video da iza stene preko puta Vahši, koji još nije bio musliman, drži koplje u ruci i nišani u njega. Odmah je krenuo prema njemu, ali kada je stigao do jaruge koju su pred njim izdubile bujice, okliznuo se i pao na leđa. U tom trenutku oklop mu se otvorio na stomaku. Ugrabivši priliku, Vahši je bacio koplje!… Koplje je doletelo, zabilo se u mubarek telo hazreti Hamze i izašlo na drugu stranu. Najveći među junacima klonuo je na tom mestu uzviknuvši: „Allahu moj!“ Pao je kao šehid i stigao do stepena za kojim je čeznuo. Svoj život žrtvovao je na putu Allaha teala, za svog voljenog Poslanika (radijallahu anhu).

„O Sa’de! Majka i otac neka su ti žrtva! Gospodaru moj! Dovedi njegove strele do cilja i primi njegove dove!“ Hadis-i šerif

U to vreme neko je u neprijateljskim redovima podsticao mušrike da napadnu Predvodnika vasione (sallallahu alejhi ve sellem) govoreći: „O zajednico Kurejša! Ne prestajte da se borite protiv Muhammeda, koji ne poštuje prava srodstva i koji je podelio vaš narod. Ako se Muhammed spase, neka se ja ne spasem!…“ Bio je to glas Asima ibn Ebu Avfa. Hazreti Ebu Dudžana čuo je taj glas. Boreći se, pronašao je Asima ibn Ebu Avfa i odmah ga ubio. Ali mušrik Mabed, koji je bio iza njega, svom snagom zamahnuo je mačem na hazreti Ebu Dudžanu. Allahovom milošću, Ebu Dudžana se iznenadnim i veoma brzim pokretom sagnuo do zemlje i izbegao smrtonosni udarac. Odmah je ustao, udario Mabeda mačem i ubio ga.

Cilj kurejšijskih mušrika bio je Predvodnik svetova. Da bi mu se približili, ulagali su svu svoju snagu. Ali nikako nisu mogli da prođu kroz njegove slavne i časne ashabe, koji su kružili oko njega kao leptiri oko sveće i koji ni za trunku nisu oklevali da žrtvuju svoje živote od straha da mu se ne desi neka šteta. Ovih trideset junaka rekli su pred Resulullahom: „Ja Resulallah! Da se nikada ne odvojimo od tebe, naša lica su pred tvojim mubarek licem zaklon i štit; naša tela su žrtva za tvoje mubarek telo; samo da si ti živ i zdrav!“

Mušrici su napadali u grupama. Ponos sveta pokazao je na jednu grupu i rekao junačkim ashabima pored sebe, koji su mu svojim telima bili štit: „Ko će na putu Allaha teala za nas žrtvovati svoje telo?“, na šta je petorica ashaba iz Medine izletela napred. Ti junački leptiri borili su se pred mubarek očima Resulullaha donoseći tekbire i kružeći oko njega. Najzad su četvorica od njih tu odmah pala kao šehidi. Kada je peti, ranjen na četrnaest mesta, pao na zemlju, Predvodnik svetova rekao je: „Primaknite ga k meni.“ Iz svakog dela tela tekla mu je krv. Naš voljeni Poslanik seo je i svoje mubarek stopalo stavio mu pod glavu kao jastuk. Taj srećni ashab koji je u tom stanju stekao čast da postane šehid bio je hazreti Umara ibn Jezid.

Junaštvo Talhe ibn Ubejdullaha

U jednom trenutku kada su se mušrici sasvim približili, naš Poslanik je rekao: „Ko će ove dočekati, ko će ih zaustaviti?“ Hazreti Talha ibn Ubejdullah hteo je da jurne napred govoreći: „Ja! Ja Resulallah!“ Poslanik je rekao: „Ko još ima kao ti?“ Jedan od ashaba iz Medine zatražio je dozvolu govoreći: „Ja Resulallah! Ja!“ Kada je naš voljeni Poslanik rekao: „Hajde, ti ih dočekaj“, izleteo je napred i bacio se na mušrike.

Pokazao je junaštvo kome nema ravnog. Pošto je ubio nekoliko bezvernika, ispio je šerbet šehadeta.21 Resul-i ekrem ponovo je rekao: „Ko će se ovima suprotstaviti?“ Pre svih ponovo je izašao hazreti Talha. Kada je Poslanik upitao: „Ko još ima kao ti?“, jedan blagosloveni čovek iz reda ensarija rekao je: „Ja ću ih dočekati, ja Resulallah.“ Naš Poslanik je rekao: „Hajde, ti ih dočekaj.“ I on je, boreći se s mušricima, pao kao šehid. Tako su svi ashabi koji su u tom trenutku bili uz Poslanika, boreći se, postigli šehadet.

Uz Sultana vasione sada nije ostao niko osim hazreti Talhe ibn Ubejdullaha. Brinući se da Resulullahu ne bude naneta šteta, hazreti Talha trčao je na sve četiri strane i nemilice se borio s kafirima. To što je tako brzo zamahivao mačem, što je u trenu uzvraćao neprijatelju sa svake Resulullahove strane i što je svoje telo stavljao kao štit pred udarce strela, koplja i mačeva, bilo je nešto čemu ravno nije viđeno. Hazreti Talha kružio je kao leptir oko sveće i nimalo nije mario za mačeve koji su ga pogađali. Njegova želja bila je da zaštiti Sultana vasione i da na tom putu, kao i njegova druga braća, postane šehid. Na telu mu nije ostalo nijedno neozleđeno mesto, a na odeći mu se ništa nije videlo osim krvi. Pa ipak, stizao je odjednom na sve četiri strane. U to vreme do Resul-i ekrema stigli su hazreti Ebu Bekr i hazreti Sa’d ibn Ebu Vekkas.

U međuvremenu predvodnik junaka hazreti Talha pao je od gubitka krvi na vrelu zemlju i onesvestio se. Celo telo bilo mu je izbušeno udarcima mačeva, koplja i strela. Imao je šezdeset šest velikih i bezbroj malih rana. Naš voljeni Poslanik naredio je hazreti Ebu Bekru da odmah pritekne u pomoć hazreti Talhi. Ebu Bekr Siddik poprskao je vodom mubarek lice hazreti Talhe da bi se osvestio. Čim je došao k sebi, hazreti Talha ibn Ubejdullah upitao je: „O Ebu Bekre! Je li Resulullah živ i zdrav?“ i time pokazao najlepšu ljubav i odanost. Voleti Resul-i ekrema i žrtvovati svoj život za njegovo mubarek telo – veća ljubav i odanost od ove ne mogu postojati. Kada je hazreti Ebu Bekr rekao: „Resulullah je živ. On me je poslao“, Talha je odahnuo i rekao: „Beskrajna hvala Allahu teala. Kad je on živ, svaka nevolja je ništa.“ U to vreme stiglo je još nekoliko ashaba.

Predvodnik svetova, Muhammed Mustafa (sallallahu teala alejhi ve sellem) došao je do hazreti Talhe. Ranjeni mudžahid zaplakao je od radosti videvši Resulullaha živog. Pošto ga je pomilovao po telu, Poslanik je podigao ruke i uputio dovu: „Allahu moj! Podari mu šifu (izlečenje) i snagu.“ Kao Resul-i ekremova mudžiza, hazreti Talha ustao je na noge potpuno zdrav i ponovo počeo da se bori s neprijateljem. Naš voljeni Poslanik rekao je za njega: „Na Dan Uhuda video sam da na zemlji osim Džibrila s moje desne strane i Talhe ibn Ubejdullaha s moje leve strane nema nikog ko mi je blizu.“22 „Ko želi da vidi čoveka od stanovnika dženneta kako hoda po zemlji, neka pogleda Talhu ibn Ubejdullaha.“

„Talha i Zubejr su moji susedi u džennetu“ Hadis-i šerif

Na svim stranama bojišta borba je trajala svom žestinom. Oko Poslanika bili su Ebu Dudžana, barjaktar Mus’ab ibn Umejr, Talha ibn Ubejdullah, Nesiba-hatun, koja je dotrčala iz zadnjih redova da brani našeg Poslanika, i još nekoliko ashaba. Oni su se zajedno s Resulullahom borili protiv mušrika. Okoreli mušrik Abdullah ibn Hunejd, naoružan od glave do pete, u oklopu i sa šlemom, kada je ugledao našeg voljenog Poslanika, mamuznuo je konja. Vikao je: „Ja sam Zuhejrov sin. Pokažite mi Muhammeda. Ili ću ja njega ubiti, ili ću poginuti pored njega!“ Dok je terao konja prema Poslaniku, hazreti Ebu Dudžana isprečio mu se na putu i rekao: „Hajde, dođi! Ja sam čovek koji svojim telom štiti mubarek telo Muhammeda alejhisselam. Dok mene ne pregaziš, do njega ne možeš doći!“ Udario je mačem konja po nogama, oborio Abdullaha ibn Hunejda na zemlju i, podigavši mač, rekao: „Uzmi, ovo je od Harešinog sina!“, pa ga je jednim udarcem uništio. Predvodnik svetova, koji je to posmatrao, uputio je dovu: „Allahu moj! Kao što sam ja zadovoljan Harešinim sinom (Ebu Dudžanom), tako budi i Ti zadovoljan njime!“

Jedan od mušrika, izvrstan strelac koji je pogađao svakom strelom, Malik ibn Zuhejr, svuda je tražio Poslanika i želeo da ga pogodi strelom čim mu se ukaže prilika. Prišao je sasvim blizu Resulullaha, zategao luk, nanišanio u mubarek glavu našeg voljenog Poslanika i odapeo strelu. Nije bilo vremena ni koliko da se trepne. Hazreti Talha je u trenu raširio dlan i stavio ga pred strelu. Strela se zabila u dlan hazreti Talhe i osakatila mu ruku. Sve žile na prstima bile su mu presečene, a kosti šake slomljene. I Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem) video je šta se dogodilo, veoma se ožalostio i rekao: „Da si (kada si pružio ruku prema streli da me zaštitiš) rekao: ‚Bismillahir-rahmanir-rahim‘, meleci bi te, dok ljudi gledaju u tebe, podigli na nebesa.“23

Četvorica mekkanskih mušrika po imenu Abdullah ibn Kamia, Ubejj ibn Halef, Utba ibn Ebu Vekkas i Abdullah ibn Šihab Zuhri dogovorili su se i zakleli da će okončati život Resul-i ekrema. U tom teškom trenutku Resulullah se sa nekoliko ashaba pored sebe nemilice borio protiv neprijatelja. Ispred Poslanika bio je barjaktar hazreti Mus’ab ibn Umejr. Zbog oklopa koji je imao na sebi, hazreti Mus’ab bio je veoma sličan našem voljenom Poslaniku. I on je, držeći u desnoj ruci islamsku zastavu, ušao u strašnu borbu s mušricima. U to vreme Ibn Kamia, sav u oklopima, približio se tu na konju. Vičući iz sveg glasa: „Pokažite mi Muhammeda! Ako se on spase, neka se ja ne spasem!“, poterao je konja prema Poslaniku. Hazreti Mus’ab i Nesiba-hatun suprotstavili su mu se i počeli da se bore, stavljajući svoja tela kao zaklon pred Poslanika. Koliko god da su tog kafira udarali mačem, udarci zbog oklopa nisu imali dejstva. Ibn Kamia udario je Nesibu-hatun mačem i rasekao joj rame. Zatim je spustio mač na desnu ruku hazreti Mus’aba kojom je držao zastavu. Mus’ab ibn Umejr, kome je desna ruka bila odsečena, nije dao da mubarek islamska zastava, koju je cenio više od svog života, padne na zemlju, nego ju je uzeo u levu ruku.

U tom trenutku učio je ajet-i kerim čije je značenje: „Muhammed alejhisselam je resul. I pre njega su dolazili resuli.“24 Ovaj put Ibn Kamia udario je mačem po levoj ruci hazreti Mus’aba. Slavni barjaktar, kome je i leva ruka bila odsečena, ni tada nije pustio da islamska zastava padne na zemlju. Junački ashab obuhvatio je zastavu nadlakticama, pritisnuo je uz telo i nastavio da je vije. Tada je Ibn Kamia zabio koplje u telo slavnog ashaba. I on je, kao i njegovi drugi drugovi, pao kao šehid i preselio na ahiret.

Kada je hazreti Mus’ab pao, slavna islamska zastava nije pala na zemlju: odmah ju je zgrabio jedan melek koji je uzeo Mus’abov lik. Kada je naš voljeni Poslanik rekao: „Napred, o Mus’abe! Napred!“, melek koji je držao zastavu rekao je: „Ja nisam Mus’ab.“ Tada je Sultan vasione shvatio da je to melek i dao zastavu hazreti Aliji.25

A Ibn Kamia, pošto je mislio da je hazreti Mus’ab Poslanik, žurno je otišao među mušrike i počeo da viče: „Ubio sam Muhammeda!“ Čuvši to, mušrici su, opijeni zadovoljstvom što su postigli svoj cilj, još više podivljali. A ashab-i kiramu, koji nisu mogli da saznaju šta se zapravo dogodilo, ruke i noge su se oduzele. Svuda okolo zavladao je duh žalosti. Čak su i hazreti Omeru ruke klonule, pa je sa svojim drugovima ostao da sedi gde se zatekao. Kada ih je Enes ibn Nadr video u tom stanju, upitao je: „Zašto sedite?“

Oni su odgovorili: „Resulullah je pao kao šehid!…“ Hazreti Enes je rekao: „Ako je Resulullah pao kao šehid, njegov Gospodar (Allah teala) je večan. Šta ćemo mi živi posle Resulullaha! Hajde, ustanite! Za ono za šta se naš Poslanik borio i žrtvovao svoj mubarek život, žrtvujmo i mi svoje živote.“ Enes je slomio korice svog mača26 i uz uzvike „Allahu ekber!…“ golim mačem jurnuo u sredinu neprijatelja. Posekao je mnoge kafire i pao kao šehid. Samo na licu imao je sedamdeset rana. Pošto je na telu imao bezbroj rana, niko osim njegove sestre nije mogao da ga prepozna.

Mnogi od ashab-i kirama bili su rasuti, a jedan deo njih postigao je šehadet. Iskoristivši to njihovo rasulo, mušrici su se okupili oko Resul-i ekrema. Pokušavali su kamenom i mačem da učine šehidom Sultana oba sveta. Pošto je na sebi imao dva oklopa, udarci nisu imali dejstva. Kamenje koje je bacio Utba ibn Ebu Vekkas pogodilo je mubarek lice našeg voljenog Poslanika i ranilo mu donju usnu. Slomljen mu je mubarek desni zub rebaijja, to jest sekutić u donjoj vilici. U tom trenutku došao je i mušrik zvani Ibn Kamia i udario mačem po mubarek glavi Predvodnika svetova. Šlem našeg voljenog Poslanika se raspukao, a dve njegove karike zabile su mu se u mubarek slepoočnice.

Još jednim udarcem mača Ibn Kamia ranio ga je u mubarek rame i on je pao na bok u duboku jamu koju je iskopao Ebu Amir da bi u nju upadali muslimani. Naš voljeni Poslanik uputio je dovu protiv podlog Ibn Kamie: „Allah teala neka te ponizi i upropasti!“ Ibn Kamia, silno obradovan, otišao je Ebu Sufjanu vičući: „Ubio sam Muhammeda! Ubio sam Muhammeda!…“ Mušrici su postigli svoj cilj! Više nisu marili za našeg Poslanika. Udaljili su se od jame u kojoj je bio Poslanik i počeli da se bore s ashab-i kiramom.27

„Ko želi da vidi čoveka od stanovnika dženneta kako hoda po zemlji, neka pogleda Talhu ibn Ubejdullaha“ Hadis-i šerif

Kada je Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) pao u jamu, iz mubarek obraza tekla mu je krv. Kada je mubarek rukama prešao preko lica, video je da su mu ruke i mubarek brada obojene krvlju. Pre nego što je i jedna kap pala na zemlju, stigao je Džibril alejhisselam, prihvatio tu mubarek krv i rekao: „Ja Habiballah! Hakka mi Allaha teala, kad bi jedna kap ove krvi pala na zemlju, do Sudnjeg dana na zemlji ne bi nikla trava.“ I Ponos sveta rekao je: „Ako iz mene kap krvi padne na zemlju, s neba će sići kazna. Gospodaru moj! Oprosti mom narodu! Jer oni ne znaju“ i upućivao je dovu da na pravi put (hidajet) dođu oni koji su pokušali da ga ubiju, koji su udarili mačem po njegovom mubarek telu, slomili mu mubarek zube i obojili krvlju njegovo mubarek lice.

U to vreme hazreti Ka’b ibn Malik vikao je: „O muslimani! Radosna vest! Evo Resulullaha ovde!…“ Čuvši taj glas, slavni ashabi obradovali su se kao da su ponovo oživeli i dotrčali tamo. Hazreti Alija i Talha ibn Ubejdullah odmah su došli i izvukli Poslanika iz jame. Hazreti Ebu Ubejda ibn Džerrah zubima je izvukao karike šlema koje su se zabile u mubarek slepoočnice našeg voljenog Poslanika. Dok je vadio te komade gvožđa, ispala su mu i dva prednja zuba. Jedan od ashab-i kirama, hazreti Malik ibn Sinan, isisao je krv koja je curila iz Resulullahovog mubarek lica. Tada je Poslanik rekao: „Onoga čija se krv pomešala s mojom krvlju neće dotaći džehennemska vatra.“

Mušrici su ponovo počeli da naviru na njih. Ashab-i kiram, s radošću što su ponovo uz Poslanika, u trenu su se u prsten poređali oko Resulullaha i nisu pustili nijednog mušrika da priđe. Shvativši da Poslaniku više ništa ne mogu učiniti, mušrici su počeli da se penju na vrh brda. Sultan oba sveta rekao je hazreti Sa’du ibn Ebu Vekkasu, koji je bio pored njega: „Vrati ih nazad.“ Kada je hazreti Sa’d upitao: „Ja Resulallah! Kod sebe imam samo jednu strelu. Kako da ih njome vratim?“, Resul-i ekrem ponovio je istu naredbu. Tada je prvak strelaca hazreti Sa’d ibn Ebu Vekkas posegnuo rukom u tobolac i odapeo svoju strelu. Strela je pogodila cilj i oborila jednog mušrika. Kada je ponovo pružio ruku u tobolac, video je da je tamo još jedna strela. Pažljivo je pogledao: to je bila strela koju je malo pre odapeo. Poginuo je još jedan mušrik. To se ponovilo mnogo puta. Bila je to mudžiza našeg voljenog Poslanika: hazreti Sa’d je svaki put u tobolcu nalazio strelu koju je malo pre odapeo. Videvši da im ljude ubijaju jednog za drugim, Kurejšije su odustali od penjanja na brdo. Spustili su se i povukli.

Među njima je Ubejj ibn Halef poterao konja prema Poslaniku i počeo da viče: „Gde je taj što tvrdi da je poslanik? Neka mi izađe nasuprot i neka se bori sa mnom!“ Iako su ashab-i kiram hteli da mu izađu nasuprot, naš voljeni Poslanik nije dozvolio. Uzeo je koplje hazreti Harisa ibn Simme i sam istupio napred. Podli Ubejj ošinuo je konja i približio se govoreći: „O Muhammede! Ako se ti spaseš, neka se ja ne spasem!“ Bio je od glave do pete u oklopima. Predvodnik svetova bacio je koplje koje je držao u ruci u Ubejjev vrat. Koplje je doletelo i zabilo mu se u vrat između šlema i okovratnika oklopa. Ričući kao vo, Ubejj se skotrljao s konja na zemlju. Slomila su mu se rebra. Mušrici su ga podigli i odneli. Na putu je izdahnuo vičući: „Muhammed me je ubio!…“ Resulullah je sa ashabima koji su bili s njim počeo da se penje prema uhudskim stenama. Kada je stigao do stena, hteo je da se popne gore. Ali pošto je bio veoma umoran, pošto je na sebi imao dva oklopa jedan preko drugog i pošto je njegovo mubarek telo više od sedamdeset puta bilo pogođeno mačem, nije imao snage. Tada ga je hazreti Talha uzeo na leđa i izneo na stene. Naš voljeni Poslanik rekao je: „Kada je Talha pomogao Resulullahu, džennet mu je postao vadžib.“ Pošto mu nije ostalo nimalo snage, podne-namaz klanjao je sedeći.

U podnožju brda ashabi, od kojih je svaki postao kao lav, jurišali su na mušrike. Onima koji su mačem udarili našeg Poslanika pretvorili su svet u tamnicu. U jednom trenutku Hatib ibn Ebu Beltea došao je našem voljenom Poslaniku i upitao: „Neka ti je moj život žrtva, ja Resulallah! Ko ti je ovo učinio?“ Poslanik je rekao:

„Utba ibn Ebu Vekkas gađao me je kamenom, pogodio me u lice i slomio mi zub rebaijju.“ Tada je hazreti Hatib ponovo upitao: „Ja Resulallah! Na koju je stranu otišao?“ Poslanik mu je znakom pokazao stranu na koju je otišao. Hazreti Hatib odmah je potrčao na tu stranu. Tražeći dugo, pronašao je Utbu. Oborio ga je s konja, jednim udarcem mu odsekao glavu, doneo ju je pred Resulullaha i javio mu radosnu vest. Poslanik je uputio dovu za njega: „Neka je Allah teala zadovoljan tobom. Neka je Allah teala zadovoljan tobom.“ Mušrici nisu mogli da odole ashab-i kiramu, koji su se prikupili i ponovo prešli u napad. Izgubivši blizu trideset ljudi, napustili su bojno polje i krenuli putem prema Mekki. Vest da je Poslanik pao kao šehid već je bila stigla u Medinu. Žene kao što su hazreti Fatima, hazreti Aiša, Ummu Sulejm, Ummu Ejmen, Hamna bint Džahš i Kuajba dotrčale su na Uhud. Hazreti Fatima zaplakala je kada je videla svog oca, Poslanika, ranjenog. Resulullah ju je utešio. Hazreti Alija doneo je vodu u svom štitu. Naša majka Fatima tom vodom oprala je Poslanikovo mubarek lice i sprala krv. Ali krv na licu nije prestajala. Kada je hazreti Fatima spalila komad hasure i pepeo pritisnula na ranu, krv je prestala.28

Zatim su sišli na bojno polje. Najpre su pronašli ranjene i previli im rane. Mušrici su neke šehide unakazili do neprepoznatljivosti.

Odsekli su im uši, noseve i druge delove tela i rasekli im stomake. Među njima je bio i hazreti Abdullah ibn Džahš. Videvši to, naš voljeni Poslanik i njegovi ashabi veoma su se ožalostili. Najodabraniji ashabi ispili su šerbet šehadeta, natopili uhudsku zemlju svojom krvlju i odleteli u džennet. Ali takav postupak prema šehidima nije se mogao podneti. Ne samo Poslaniku, nego i svim ashabima srce se cepalo od tuge. Pred tim prizorom Predvodnik svetova zaplakao je. Dok su mu suze tekle iz mubarek očiju, rekao je: „Ja ću na Sudnjem danu svedočiti da su ovi šehidi svoje živote žrtvovali na putu Allaha teala. Sahranite ih sa njihovom krvlju. Allaha mi, na Sudnjem danu doći će na mahšer29 dok im rane krvare. Boja njihove krvi biće boja krvi, a njihov miris – miris mošusa.“

Zatim je naš voljeni Poslanik rekao: „Ne vidim Hamzu. Šta je bilo s njim?“ Hazreti Alija ga je potražio i pronašao. Kada je naš Poslanik došao tamo i ugledao prizor kakav se ne može zamisliti, nije mogao da izdrži. Hazreti Hamzi bile su odsečene uši, nos i drugi delovi tela, lice unakaženo do neprepoznatljivosti, stomak rasečen, a džigerica izvađena. Dok su mu suze tekle iz mubarek očiju, Poslanik se obratio hazreti Hamzi: „O Hamza! Nikada nikoga nije snašla, niti će snaći, ovolika nevolja kao tebe. O striče Resulullahov! O Hamza, lave Allaha teala i Njegovog Resula! O Hamza, koji si činio dobra! O Hamza, zaštitniče Resulullahov! Neka ti se Allah teala smiluje!…“

„Kada je Talha pomogao Resulullahu, džennet mu je postao vadžib“ Hadis-i šerif

U to vreme videla se jedna žena koja je žurno i zabrinuto dolazila s druge strane. Bila je to tetka našeg voljenog Poslanika, naša majka hazreti Safija. I ona je, kao i druge žene, kada je čula vest da je Resulullah pao kao šehid, zaboravila na sve i trčeći došla na Uhud. Kada je ugledao svoju tetku, Resul-i ekrem, misleći da ona neće moći da podnese prizor šehida, rekao je njenom sinu Zubejru ibn Avvamu: „Vrati svoju majku, neka ne vidi telo svoga brata.“ Hazreti Zubejr otrčao je do majke. Mubarek žena rekla je uzbuđeno: „Sine moj! Javi mi vest o Resulullahu!…“ Do njih je došao i hazreti Alija. Kada je on rekao: „Elhamdulillah30, Resulullah je živ i zdrav“, Safiji je laknulo, ali nije mogla da se uzdrži da ne kaže: „Pokažite mi ga.“ Hazreti Alija znakom je pokazao Predvodnika svetova. Naša majka hazreti Safija, kada je videla sunce oba sveta živo, veoma se obradovala i zahvalila Allahu teala. Tada je htela da pođe napred da vidi u kakvom je stanju njen brat hazreti Hamza. Kada joj je sin Zubejr rekao: „Majko mila! Resulullah naređuje da se vratite“, hazreti Safija rekla je: „Ako treba da se vratim da mi ne bi pokazali šta su mu učinili, ja sam već saznala da je telo mog brata isečeno i unakaženo. On je to doživeo na putu Allaha teala. Mi smo na ovom putu zadovoljni i gorim od toga. Nagradu za to očekivaćemo od Allaha teala. Inšallah, bićemo strpljivi i izdržaćemo.“ Kada je hazreti Zubejr ibn Avvam došao i to javio, Poslanik je rekao: „Onda je pusti da vidi.“

Hazreti Safija sela je pored tela hazreti Hamze i tiho zaplakala. Kada je dolazila, hazreti Safija donela je sa sobom dva ogrtača (hirke). Izvadila ih je i rekla: „Ovo sam donela za svog brata Hamzu, umotajte ga u njih.“ Hazreti Hamzu, „Sejjiduš-šuheda“, to jest predvodnika šehida, umotali su kao u ćefin u jedan od tih ogrtača.31 Habibullah je došao do uzglavlja barjaktara Mus’aba ibn Umejra. Hazreti Mus’abu bile su odsečene ruke i bio je ranjen na mnogo mesta. Oko njega je bilo jezero krvi. Poslanik se i tu veoma ožalostio i, obraćajući se ovim dragim šehidima, proučio dvadeset treći ajet-i kerim sure Ahzab, čije je značenje: „Među vernicima ima ljudi koji su verno ispunili reč datu Allahu teala. Neki od njih ispunili su reč da će se boriti dok ne postanu šehidi (postali su šehidi). A neki još očekuju da postanu šehidi. Oni svoju reč nimalo nisu izmenili.“ Zatim je Poslanik rekao: „I Resul Allaha teala svedok je da ćete vi na Sudnjem danu biti proživljeni pred Allahom teala kao šehidi.“

Zatim se okrenuo onima pored sebe i rekao: „Posećujte ih. Nazovite im selam. Kunem se Allahom teala, ko im na ovom svetu nazove selam, ovi dragi šehidi uzvratiće mu selam na Sudnjem danu.“

Za hazreti Mus’aba ibn Umejra nisu našli ništa što bi poslužilo kao ćefin. Njegov sopstveni kaftan nije sasvim pokrivao njegovo mubarek telo. Ako bi mu pokrili glavu, noge bi ostale otkrivene, a ako bi pokrili noge, glava bi ostala otkrivena. Habib-i ekrem rekao je: „Glavu mu pokrijte kaftanom, a noge travom izhir.“32

Taj srećni ashab, koji je svoj život proveo služeći islamu i na tom putu dostigao stepen šehida, otišao je sa ovoga sveta sa pola ćefina.33

Nad ostalim šehidima klanjan je dženaza-namaz i sahranjeni su u svojoj krvavoj odeći, po dvojica ili trojica u jedan kabur (radijallahu anhum). U bici na Uhudu palo je sedamdeset šehida. Od njih šezdeset četvorica bili su iz reda ensarija, a šestorica iz reda muhadžira.

Mnogim ashabima rođaci su pali kao šehidi. Zato su im srca bila ranjena. Da bi utešio one koji su ostali, Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Allaha mi, koliko bih voleo da sam i ja zajedno sa svojim ashabima pao kao šehid i da noćim u nedrima brda Uhud. Kada su vaša braća pala kao šehidi, Allah teala stavio je njihove duše u voljke zelenih ptica.

One dolaze do džennetskih reka i piju iz njih vodu. Jedu džennetske plodove. Posmatraju sve četiri strane dženneta. Lete po njegovim ružičnjacima. Zatim ulaze u zlatne kandile okačene ispod Arš-i ala i u njima provode veče. Kada vide prijatnost i lepotu takvog jela i pića, kažu: ‚Kamo sreće da naša braća znaju kakve nam je počasti Allah teala ukazao, pa da ne izbegavaju džihad i da, iz straha od borbe, ne okreću lica od neprijatelja!‘ A Allah teala rekao je: ‚Ja ću im obznaniti vaše stanje.‘“ (I Dženab-i Hakk spustio je ajet-i kerim i rekao, po značenju:) „Nikako ne mislite da su mrtvi oni koji su pali kao šehidi na putu Allaha teala! Naprotiv, oni su živi i kod svog Gospodara im se daje nafaka. Oni se raduju onome što im je Allah teala podario (stepenom šehida). Žele da obraduju one iza sebe koji im se još nisu pridružili (šehadetom): ‚Oni se ničega neće bojati i neće tugovati.‘ Oni se raduju blagodati i dobročinstvu od Allaha teala i radosnoj vesti da Allah teala neće dati da propadne nagrada vernika.“34 „Allah teala im se pokaže i kaže: ‚O robovi Moji! Recite šta vam duša želi, pa ću vam dati da to okusite u obilju.‘ Oni kažu: ‚Gospodaru naš! Nema blagodati uzvišenije od blagodati koje si nam Ti podario, pa da je tražimo. Mi u džennetu neprestano jedemo šta god poželimo. Ali kad bismo tražili, tražili bismo da nam se duše vrate u tela, da nas vrate na svet i da ponovo budemo ubijeni boreći se na Tvom putu.‘“

Tu više nije bilo šta da se radi. Prikupili su se i spremili za put. Na Uhudu, kuda su došli radi džihada na Allahovom putu, to jest radi širenja vere Allaha teala, odigrala se bitka kakvoj nema ravne u istoriji. Posvedočeno je bezbroj junaštava ashab-i kirama, kakva oko ne može videti i koja prevazilaze maštu, a kafirima je data još jedna lekcija.

„O Hamza! Nikada nikoga nije snašla, niti će snaći, ovolika nevolja kao tebe. O striče Resulullahov! O Hamza, lave Allaha teala i Njegovog Resula! O Hamza, koji si činio dobra! O Hamza, zaštitniče Resulullahov! Neka ti se Allah teala smiluje!…“ Hadis-i šerif

Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) krenuo je sa svojim mubarek ashabima prema svetloj Medini. Kada su stigli do mesta zvanog Harra, postavio je svoje ashabe u safove, podigao mubarek ruke i počeo da preklinje Allaha teala i da upućuje ovu dovu: „Allahu moj! Hvala i slava najviše pripadaju Tebi. Allahu moj! Nema nikoga ko bi na pravi put izveo onoga koga Ti ostaviš u zabludi, niti ko bi zaveo onoga koga Ti izvedeš na pravi put… Allahu moj! Učini da nam iman bude mio. Ukrasi naša srca imanom. Učini da nam budu mrski kufr, bahatost i prestupanje granica. Učini nas od onih koji znaju šta je štetno za našu veru i naš svet i od onih koji su našli pravi put. Allahu moj! Daj nam da živimo kao muslimani i da umremo kao muslimani. Pridruži nas skupini dobrih i čestitih. Jer oni nisu ni od onih koji su izgubili čast i dostojanstvo, ni od onih koji su otpali od svoje vere. Allahu moj! Kazni i kafire koji Tvog Resula nazivaju lažovom, koji se okreću od Tvog puta i koji ratuju protiv Tvog Poslanika! Spusti na njih Svoju kaznu, koja je istina i stvarnost!… Amin!“

I ashab-i kiram pridružili su se toj dovi govoreći: „Amin! Amin!“ Naš voljeni Poslanik sa svojim ashabima približio se Medini. Žene i deca koji su ostali u Medini izašli su na puteve i, zabrinuti i tužni, pokušavali da među vojskom koja se vraćala ugledaju Predvodnika vasione. Kada su ugledali njegovo svetlo lice, koje obasjava svet, zahvalili su Allahu teala. Zatim su se pogledi upirali u vojsku, tražili su se očevi, muževi, sinovi, ujaci i stričevi. Ako ih ne bi videli… nisu mogli da zadrže suze. Videvši to tužno stanje svojih ashaba, i Resul-i ekrem, more milosrđa, veoma se ožalostio, a iz mubarek očiju tekle su mu suze.

U jednom trenutku videlo se kako se Poslaniku približava Kebša-hatun, majka hazreti Sa’da ibn Muaza. Na Uhudu joj je pao kao šehid sin Amr. Kada je došla pred Poslanika, rekla je: „Majka i otac i moj život neka su ti žrtva, ja Resulallah! Elhamdulillah, videla sam te živog i zdravog. Kad si ti živ, sve nevolje za mene su ništa!“ Nije pitala za svog milog sina. Pošto joj je izrazio saučešće zbog sina Amra, naš voljeni Poslanik rekao joj je: „O majko Sa’dova! Evo radosne vesti za tebe i njegove ukućane: svi od njih koji su pali kao šehidi sabrali su se u džennetu i postali drugovi jedni drugima. Oni će činiti šefaat i za svoje ukućane.“

Kebša-hatun rekla je: „Zadovoljni smo svime što dolazi od Allaha teala, ja Resulallah! Ko će za njima plakati posle ovih radosnih vesti! Vi uputite dovu za one koji su ostali za njima.“ Predvodnik svetova uputio je ovu dovu: „Allahu moj! Otkloni tugu koja je u njihovim srcima! A one koji su za njima ostali učini najboljim od onih koji su ostali!“

Misleći na borbu protiv telesnih prohteva, Poslanik je rekao svojim ashabima: „(O ashabi moji! Sada) smo se vratili iz malog džihada, počinjemo veliki džihad.“35 Zatim je svima savetovao da se u svojim kućama odmore, a ranjenima da leče svoje rane. I sam je bio ranjen. Otišao je pravo u svoj blagosloveni dom.

Pohod na Hamraul-Esed

Pošto se Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) vratio u Medinu, a postojala je mogućnost da se mušrici svakog trenutka vrate i napadnu Medinu, preduzeo je mere.

U ponedeljak posle bitke na Uhudu, iako je i sam bio ranjen, da bi pokazao da muslimani nisu oslabili od jučerašnje bitke i da bi zastrašio neprijatelja i sprečio ga da se vrati u Medinu, rekao je Bilalu Habešiju: „Reci: ‚Resulullah vam naređuje da gonite neprijatelja! Neka ne dolaze oni koji se juče na Uhudu nisu borili zajedno s nama, neka dođu samo oni koji su učestvovali u borbi!’“ Kada je Bilal preneo tu naredbu ashabima, iako je većina njih bila ranjena, odmah su se spremili. Čak su i braća po imenu Abdullah i Rafi, koji su bili teško ranjeni, čim su čuli taj poziv Resul-i ekrema, uprkos svim bolovima i mukama, potrčali u mudžahidske redove govoreći: „Zar da propustimo priliku da s Resulullahom krenemo u gazu?!“

Naš voljeni Poslanik sa svojim slavnim ashabima počeo je da goni mušrike. Na mestu zvanom Revha saznali su da su se mušrici okupili i odlučili da napadnu Medinu i da unište muslimane. Pokazalo se da je i ova mera bila mudžiza Poslanika.

Kada su čuli da Resul-i ekrem dolazi na njih, mušrici su se uplašili, napustili mesto na kome su bili i vratili se u Mekku.36

Poslanik ih je gonio do mesta zvanog Hamraul-Esed. Dvojica mušrika su uhvaćena. Muslimani su tu ostali tri dana, a zatim su se vratili u Medinu.

Allah teala je ove časne ashabe koji su išli na Hamraul-Esed pohvalio u ajet-i kerimu, po značenju: „Za one koji su se, i pošto su bili ranjeni, odazvali pozivu Allaha teala i Njegovog Poslanika, a naročito za one od njih koji čine dobro i čuvaju se zla, postoji veoma velika nagrada.“37

Od onih koji su se na Uhudu zakleli da će ubiti našeg voljenog Poslanika, Ibn Kamia, pošto se vratio u Mekku, jednog dana popeo se na brdo da obiđe svoje ovce. Na vrhu brda našao je svoje ovce. Jedan ovan iz stada dotrčao je i počeo da bode Ibn Kamiu. Bodući ga, rastrgao ga je na komade i ubio.

Abdullaha Šihaba Zuhrija, dok je išao u Mekku, ujela je zmija sa belim pegama i ubila ga.

Svi koji su podigli ruku na Poslanika u toku jedne godine primili su svoju kaznu i pomrli.

„O ashabi moji! Sada smo se vratili iz malog džihada, počinjemo veliki džihad“ Hadis-i šerif

Ako njegov prijatelj zmijski otrov popije, to mu ab-i hajat bude,
a ako mu dušmanin pije, u zmijski se otrov pretvara voda.
U svakoj kapi hiljadu mora milosti zatalasa se
kad za abdest pruži ruku i ružinom licu prinese vodu.
„Da stignem do praha njegovih stopa“, vekovima bez prestanka
udarajući glavom od kamena do kamena, luta skitnica voda.
Svaku trunku praha s njegovog praga želi nurom da obaspe,
s tog se praga ne vraća, makar se u komade razbila voda.
Grešnici znaju: ponavljati tvoj nat (pohvalu) lek je,
kao što, da otkloni mamurluk,
pijanica pije vodu.
Ja Habiballah, ja Hajrel-bešer, čeznem za tobom
kao što žedne usne, goreći, žele vodu.
Ti si to more darežljivosti, čiju je u noći Miradža
rosu dobročinstva do zvezda i planeta donela voda.