BITKA NA BEDRU

Ova gaza naziva se i Drugi Bedr, Bedr-i kital i Bedr-i kubra. Uspeh ashab-i kirama u serijjama počeo je da plaši kafire. Sada su njihovi karavani kretali na put u grupama i sa vojnicima uz sebe. Druge godine po hidžri mekkanski mušrici prikupili su kapital od svake porodice i poslali u Damask karavan od hiljadu kamila. Na čelu mu je bio Ebu Sufjan, jedan od mekkanskih prvaka, koji tada još nije bio primio islam.1 Za čuvanje karavana bilo je određeno i četrdesetak čuvara… Pošto roba bude prodata, za sav novac trebalo je kupiti oružje, koje će se upotrebiti u borbi protiv muslimana.

Kada je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) saznao da su mušrici radi trgovine poslali veliki karavan u Damask, zadužio je nekoliko muhadžira da izvide njihovo stanje. Kada su stigli do mesta zvanog Zul-Ušejra, saznali su da je karavan već prošao i vratili se u Medinu. Kad bi se ljudima kufra oduzeli oružje i imovina, ne bi mogli nauditi muslimanima i njihov otpor bio bi slomljen. Zato je Resulullah, procenivši stanje, odmah počeo pripreme za bitku.

Na svoje mesto, da predvodi namaz, ostavio je Abdullaha ibn Ummu Mektuma.2 Hazreti Talhu ibn Ubejdullaha i Saida ibn Zejda poslao je kao izvidnice da saznaju kada se karavan vraća.3 Pošto je žena hazreti Osmana bila teško bolesna, naredio mu je da ostane u Medini. Zatim je dao zadatak još četvorici. Tako je onih sa zadatkom bilo osam.

Prilika se nije smela propustiti. Poslanik se odmah spremio i, povedši sa sobom tri stotine pet ashaba od muhadžira i ensarija, dvanaestog dana časnog ramazana krenuo prema mestu Bedr. Zajedno sa onima koji su imali zadatak bilo ih je 313.4 Šezdeset četvorica od njih bili su muhadžiri.

Bedr je bilo mesto gde se sastaju putevi koji vode u Mekku, Medinu i Siriju.

Poslanika su preklinjali da ih povede u ovaj pohod i mladići koji su tek stasali, pa čak i žene. Kada je Ummu Varaka došla kod Resulullaha i rekla: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Ako dozvolite, želim da pođem s Vama. Previjaću rane ranjenicima i služiti bolesnike. Možda i meni Allah teala podari šehadet!“, Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Ti sedi kod kuće i uči Kur’an-i kerim. Nema sumnje, Allah teala će ti podariti šehadet.“

„Ti (Ummu Varaka) sedi kod kuće i uči Kur’an-i kerim. Nema sumnje, Allah teala će ti podariti šehadet“ Hadis-i šerif

Maršruta bitke na Bedru

Sa’d ibn Ebu Vekkas je pričao: „Kada je Resulullah hteo da vrati decu koja su želela da pođu s nama u gazu, video sam da moj brat Umejr pokušava da se negde sakrije i da ga ne primete. Tada mu je bilo šesnaest godina. Rekao sam: ‚Šta ti je, zašto se tako kriješ?‘ Rekao je: ‚Bojim se da će me Resulullah smatrati malim i vratiti! A ja želim da učestvujem u gazi i da mi Allah teala podari šehadet.‘ Kada su u tom trenutku o njemu obavestili Resulullaha, rekao je mom bratu: ‚Ti se vrati.‘ Tada je moj brat Umejr zaplakao. Habib-i ekrem, more milosti, nije mogao da odoli njegovim suzama i dozvolio mu je. A mač mog brata, pošto ga on sam nije mogao opasati, ja sam mu privezao oko pojasa.“5 Zastavu našeg voljenog Poslanika, Predvodnika svetova, nosili su Mus’ab ibn Umejr, Sa’d ibn Muaz i hazreti Alija.6 Ashab-i kiram su imali samo tri konja i sedamdeset kamila. Jedan konj bio je Mikdadov, jedan Zubejrov, a jedan Merseda ibn Ebu Merseda. Dvojica ili trojica jahali su naizmenično jednu kamilu. Resulullah je jahao naizmenično sa hazreti Alijom, Ebu Lubabom i Mersedom ibn Ebu Mersedom. Ali svi su ga preklinjali da ne ide peške, nego da uvek jaše kamilu: „Neka su naši životi žrtva za Vas, ja Resulallah! Ne silazite s kamile. Mi ćemo ići peške umesto Vas.“ Ali Sultan vasione, ne smatrajući se drugačijim od njih, rekao je: „Kao što vi niste jači od mene u hodanju, tako ni meni sevap i nagrada nisu ništa manje potrebni nego vama.“ Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) i njegovi uzvišeni ashabi išli su pustinjom pod žarkom vrućinom. Uz to su postili. Ashab-i kiram su, podnoseći mnoge teškoće da bi širili islam, išli za Poslanikom s ljubavlju i oduševljenjem. Jer na kraju ih je čekalo zadovoljstvo Allaha teala i Njegovog Resula, šehadet za kojim su toliko čeznuli, i džennet… Naš voljeni Poslanik je, pogledavši stanje svojih ashaba, uputio dovu: „Allahu moj! Oni su pešaci. Podari im jahalice! Allahu moj! Oni su neodeveni i goli. Obuci ih! Allahu moj! Oni su gladni, nahrani ih. Siromašni su, obogati ih Svojom dobrotom i darežljivošću!“

Dok su Poslanik i njegova mubarek vojska pod tim žestokim vrućinama napredovali prema Bedru, i mušrički karavan koji je dolazio iz Damaska približio se Bedru. Dva ashaba, koje je Poslanik poslao da saznaju vesti o karavanu, saznala su da bi karavan mogao stići u Bedr za dan-dva i brzo su se vratila. Kada su ljudi iz karavana stigli u selo u kome su oni saznali tu vest, upitali su seljake: „Znate li nešto o uhodama muslimana?“ Oni su rekli: „Ne znamo. Ali došla su dvojica, malo su sedela tu, a onda su ustala i otišla.“

Ebu Sufjan je otišao na opisano mesto i, ispitujući ga, zgnječio kamilju balegu na zemlji i u njoj video koštice iz stočne hrane, pa je rekao: „Ovo je medinska hrana za stoku. Mislim da su ta dvojica uhode Muhammeda (alejhisselam).“ Pretpostavio je da su muslimani veoma blizu, i obuzeo ga je veliki strah. Zabrinut za sudbinu karavana, odlučio je da, putujući dan i noć i ne gubeći vreme, obalom Crvenog mora brzo ode u Mekku. Osim toga, poslao je u Mekku kao glasnika čoveka po imenu Damdam ibn Amr Gifari da javi šta se događa.7

„Allahu moj! Oni (moji ashabi) su pešaci. Podari im jahalice! Allahu moj! Oni su neodeveni i goli. Obuci ih! Allahu moj! Oni su gladni, nahrani ih. Siromašni su, obogati ih Svojom dobrotom i darežljivošću!“ Hadis-i šerif

Kada je taj čovek stigao u Mekku, razderao je košulju spreda i pozadi. Samar na kamili okrenuo je naopako. U čudnom stanju počeo je da kuka i viče: „Upomoć! Upomoć!… O Kurejšije! Pritecite!… Muhammed i njegovi ashabi napali su vaš karavan i vašu imovinu koju nosi Ebu Sufjan. Ako stignete na vreme, možete spasti svoj karavan!…“

Čuvši to, Mekkanci su se odmah okupili i spremili. Sakupili su sedam stotina ljudi na kamilama, sto konjanika i sto pedeset pešaka. Kada su Ebu Lehebu rekli: „Hajde, pridruži se i ti!“, on se iz straha izgovorio bolešću. Umesto sebe poslao je kao zamenu Asa ibn Hišama. Mušrik po imenu Umejja ibn Halef veoma je oklevao u pripremama za bitku. Čuo je, naime, da je Poslanik rekao: „Moji ashabi će ubiti Umejju.“ Bojao se, jer je znao da on nikada ne odstupa od istine. Zato je, uprkos Ebu Džehlovom navaljivanju, navodio da je star i veoma debeo. Ali kada ga je Ebu Džehl optužio za kukavičluk, morao je da pođe.

Mušrička vojska brojala je oko hiljadu ljudi. Svi su nosili gvozdene oklope. Sa sobom su imali žene lepog glasa. Nisu zaboravili ni muzičke instrumente ni piće. Mislili su da će sa tako snažnom vojskom odmah pobediti ne tri stotine ljudi, nego i vojsku od hiljadu ljudi. Bilo je i onih koji su i pre polaska računali koga će ubiti i kakav će plen uzeti. Ali najveća želja svih njih bila je da unište islam. Ova obesna mušrička rulja krenula je na put uz defove u koje su žene udarale i pesme koje su pevale.

U međuvremenu Ebu Sufjan se dosta udaljio od Bedra i prešao dobar deo puta prema Mekki. Kada se uverio da je opasnost prošla, poslao je Kurejšu svog čoveka po imenu Kajs ibn Imril-Kajs i poručio: „O zajednico Kurejša! Vi ste krenuli iz Mekke da zaštitite svoj karavan, svoje ljude i svoju imovinu. Mi smo se spasli od opasnosti. Sada se vratite!…“ Osim toga, savetovao im je: „Pazite da ne idete u Medinu i da se ne sukobite s muslimanima!“

Kada je Kajs doneo vest mušričkoj vojsci, Ebu Džehl je rekao: „Kunem se da ćemo otići do Bedra i tri dana i tri noći slaviti, klati kamile i piti vino. Okolna plemena gledaće nas i zavideti nam i videće da se nikoga ne bojimo. Posle toga niko se neće usuditi da nas napadne, iz straha od naše sile. O nepobediva vojsko Kurejša! Napred!…“ Videvši da Ebu Džehl nije spreman da posluša, Kajs se vratio i obavestio Ebu Sufjana o stanju. Ebu Sufjan, dalekovid i oprezan čovek, nije mogao da se uzdrži a da ne kaže: „Jao! Teško Kurejšu!… Ovo je plan Amra ibn Hišama (Ebu Džehla). On je to sigurno učinio iz žudnje da bude poglavar ljudima. A takva obest uvek je velika mana i nesreća. Ako ih muslimani sretnu, jao Kurejšu!..“

Ebu Sufjan je brzo doveo karavan u Mekku i sustigao vojsku. U to vreme Server-i kainat (sallallahu alejhi ve sellem) sa svojim ashabima približavao se Bedru. U jednom trenutku ugledao je među islamskom vojskom Hubejba ibn Jesafa i Kajsa ibn Muharrisa, od medinskih mušrika. Iako je Hubejb na glavi imao gvozdeni šlem, prepoznao ga je i rekao hazreti Sa’du ibn Muazu: „Nije li ovo Hubejb?“ On je rekao: „Jeste, ja Resulallah!“ Hubejb je bio hrabar junak koji je poznavao ratnu veštinu. Sa Kajsom je došao pred Resulullaha. Naš Poslanik im je rekao: „Zašto idete s nama?“ Oni su rekli: „Ti si sin naše sestre i naš komšija. A mi s našim narodom idemo da skupljamo plen!“ Kada je Poslanik upitao Hubejba: „Jesi li poverovao u Allaha teala i Njegovog Resula?“, on je rekao: „Nisam.“ Resul alejhisselam je rekao: „Onda se vrati! Onaj ko nije u našoj veri ne može biti s nama.“ Hubejb je rekao: „Svako zna moju hrabrost, moje junaštvo i da sam junak koji neprijatelju zadaje rane u grudi. Boriću se uz tebe protiv tvog neprijatelja radi plena.“ Naš Poslanik nije prihvatio njegovu pomoć.

Pošto su neko vreme išli, Hubejb je ponovio molbu, ali Poslanik mu je dao do znanja da njegova želja ne može biti prihvaćena dok ne primi islam. Kada su stigli do mesta Revha, Hubejb je došao pred Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem) i rekao: „Ja Resulallah! Poverovao sam da je Allah teala Gospodar svetova i u tvoje poslanstvo; primio sam iman“, i Server-i kainat se veoma obradovao. I Kajs je, pošto se vratio u Medinu, počastvovan imanom (radijallahu anhu).

Kada je islamska vojska stigla u dolinu Safra, saznala je da su Mekkanci obrazovali vojsku i da idu prema Bedru da spasu svoj karavan. Poslanik je okupio ashabe i s njima se posavetovao o tom stanju. Jer muslimani iz Medine, kada su Resulullahu dali bejat na Akabi, obećali su: „Ja Resulallah! Dođi u naš grad. Tamo ćemo te štititi od tvog neprijatelja, makar po cenu života, i sledićemo te.“ A sada su izašli izvan Medine. Pred njima je bila velika neprijateljska vojska, višestruko nadmoćnija od njih po broju, oružju i imovini.

Kada je Resulullah upitao ashabe za mišljenje, od muhadžira su Ebu Bekr Siddik i Omerul-Faruk ustali jedan za drugim i rekli da se treba boriti s neprijateljskom vojskom. Zatim je ustao Mikdad ibn Esved, takođe od muhadžira, i rekao: „Ja Resulallah! Učini ono što naređuje Allah teala. Idi po Njegovoj zapovesti. Mi smo u svakom trenutku s tobom i ni na trenutak se nećemo odvojiti od tebe. Mi nećemo reći kao što su sinovi Israilovi rekli Musi alejhisselam: ‚O Musa! Dok god je narod silnika i nasilnika u toj oblasti, mi nećemo otići tamo i nikada nećemo ući u taj grad. Idite, dakle, ti i tvoj Gospodar zajedno i vas dvojica se borite i sukobite s njima. Mi ćemo ovde ostati i sedeti…‘8 Svoje živote i glave žrtvovaćemo na putu Allaha teala i Njegovog Resula. Kunemo se Allahom teala, koji te je poslao kao istinskog poslanika: ako nas pošalješ i u Abisiniju, preko mora, otići ćemo. Nikada ti se nećemo ni najmanje suprotstaviti. Spremni smo da ispunimo svaku tvoju želju. Neka su ti žrtva i majka moja i otac moj, i život moj, ja Resulallah!..“

„Onaj ko nije u našoj veri ne može biti s nama“ Hadis-i šerif

Bitka na Bedru

Ove Mikdadove reči veoma su obradovale našeg voljenog Poslanika i on je uputio dovu za njegovo dobro.9

Tu je mišljenje muslimana iz Medine bilo veoma važno. Jer ih je bilo više, a i dali su reč da će Resulullaha štititi u Medini. Nisu imali obećanje da će se boriti izvan Medine. Kada se to shvatilo, od ensarija je ustao Sa’d ibn Muaz i rekao: „Ja Resulallah! Ako dozvolite, govoriću u ime ensarija.“ Kada mu je dozvoljeno, rekao je: „Ja Resulallah! Mi smo poverovali u tebe i potvrdili tvoje poslanstvo. Šta god da si doneo, istina je i ispravno je. U tome smo ti dali čvrstu reč i zakleli se da ćemo slušati i pokoravati se. Od te reči nikada nećemo odustati i gde god se uputiš, pod tvojom smo komandom. Tvoju naredbu držimo iznad svojih glava. Svoje živote i glave žrtvovaćemo na tvom putu. Kunemo se Allahom teala, koji te je poslao kao istinskog poslanika: ako zaroniš u more, i mi ćemo za tobom zaroniti. Niko od nas neće zaostati ni korak. Šta god ti je u mubarek srcu, naredi i mi ćemo to ispuniti. Neka i naša imovina, zajedno s našim životima, bude žrtva. Nikada nećemo okrenuti leđa neprijatelju. U borbi smo strpljivi. Naša nada je da te obradujemo i steknemo tvoje zadovoljstvo. Neka je milost Allaha teala na tebi…“ Ashab-i kiram, koji su slušali ove reči, veoma su se uzbudili. Svi su izjavili da se svim srcem slažu s ovim rečima. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) bio je veoma zadovoljan. Uputio je dovu za hazreti Sa’da i svoje ashabe. Sada su nestala sva kolebanja. Ma koliko neprijatelj bio brojan i jak, slavni ashabi bili su spremni da, ne trepnuvši, krenu u šehadet za našim voljenim Poslanikom i da steknu zadovoljstvo Allaha teala i Njegovog Resula. Dok im je na čelu bio Predvodnik vasione, nije bilo mesta kuda ne bi pošli… Ponos sveta, videvši njihovu odanost i oduševljenje, obradovao je svoje ashabe radosnom vešću rekavši: „Hajde, krenite! Radujte se milosti Allaha teala. Allaha mi, ja sada kao da gledam mesta gde će kurejšijski narod pasti pogođen na bojnom polju, i vidim ih!“ Posle ove radosne vesti ashab-i kiram su s ljubavlju krenuli za Resulullahom.

Meleci dolaze u pomoć

Kada su stigli u okolinu Bedra, bila je noć uoči petka. Naš voljeni Poslanik rekao je ashabima: „Nadam se da ćete kod bunara pored ovog brežuljka moći da saznate neke vesti.“ Tamo je poslao lava Allaha teala hazreti Aliju, Sa’da ibn Ebu Vekkasa, Zubejra ibn Avvama i još neke ashabe. Hazreti Alija i njegovi drugovi odmah su otišli do bunara. Tamo su videli kurejšijske kamilare i vodonoše. Oni su, ugledavši muslimane, pobegli. Ali dvojica od njih su uhvaćena. Jedan od njih bio je Ešlem, rob Hadždžadžovih sinova, a drugi Ariz Ebu Jesar, rob sinova Asa ibn Saida.

Kada su ih doveli pred Poslanika, Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) ih je upitao: „Gde je Kurejš?“ Oni su odgovorili: „Utaborili su se iza onog peščanog brežuljka koji se vidi.“ Poslanik je upitao: „Koliko ima Kurejšija?“ Rekli su: „Ne znamo.“ Kada su na pitanje: „Koliko kamila kolju dnevno?“ odgovorili: „Jedan dan devet, jedan dan deset“, Poslanik je rekao: „Ima ih manje od hiljadu, a više od devet stotina.“ Ponovo je upitao: „Ko je od kurejšijskih prvaka tu?“ Kada su rekli: „Utba, Šejba, Haris ibn Amr, Ebul-Buhteri, Hakim ibn Hizam, Ebu Džehl, Umejja ibn Halef…“, Resulullah se okrenuo ashabima i rekao: „Stanovnici Mekke žrtvovali su vam svoja mila čeda.“ Zatim je tu dvojicu upitao: „Da li se neko od Kurejšija vratio dok ste dolazili?“, a oni su odgovorili: „Jeste. Iz Beni Zuhre vratio se Ahnes ibn Ebu Šerik.“ Poslanik je rekao: „Iako sam nije na pravom putu i iako ne zna ni za ahiret, ni za Allaha teala, ni za Knjigu, on je Beni Zuhri pokazao pravi put… Da li se još neko vratio?“ i dobio je odgovor: „Vratili su se sinovi Adija ibn Ka’ba.“10

„Ja Resulallah! Učini ono što naređuje Allah teala. Idi po Njegovoj zapovesti. Mi smo u svakom trenutku s tobom i ni na trenutak se nećemo odvojiti od tebe“ Mikdad ibn Esved (radijallahu anhu)

Poslanik je, da ih poslednji put opomene, poslao hazreti Omera Kurejšijama s ponudom ugovora. Omer ibn Hattab im je rekao: „O tvrdoglavi narode! Resul alejhisselam poručuje: ‚Neka svako odustane od ovoga i neka se u miru vrati. Jer mi je borba s bilo kim drugim milija od borbe s vama!…‘“

Na ovu ponudu istupio je Hakim ibn Hizam, od kurejšijskih mušrika, i rekao: „O zajednico Kurejša! Muhammed je prema vama postupio veoma pravedno. Odmah prihvatite ono što traži. Ako ne učinite ono što kaže, kunem se da prema vama posle toga više neće biti pravedan!…“ Naljutivši se na ove Hakimove reči, Ebu Džehl je rekao: „Mi to nikada nećemo prihvatiti i nećemo se vratiti dok se ne osvetimo muslimanima, da se niko više ne usudi da napadne naš karavan“, i time je zatvorio puteve mira. Hazreti Omer se vratio.

Te noći Poslanik i njegovi slavni ashabi stigli su u Bedr pre mušrika i utaborili se na mestu blizu bunara. Poslanik se posavetovao s ashabima i upitao ih za mišljenje o tome gde treba podići tabor. Među njima je ustao Hubab ibn Munzir, koji je tada imao tek trideset tri godine, i zatražio reč. Kada mu je dozvoljeno, upitao je: „Ja Resulallah! Da li je ovo mesto koje Vam je Allah teala naredio za tabor i na kome se obavezno mora ostati? Ili je izabrano po ličnom mišljenju, kao ratna mera?“ Poslanik je rekao: „Ne! Ovo mesto je izabrano kao ratna mera.“

Na to je hazreti Hubab rekao: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, i život moj, ja Resulallah!

Mi smo ratnici. I ova mesta dobro poznajemo. Evo, u bunaru blizu mesta gde će se Kurejšije utaboriti ima slatke i obilne vode. Ako dozvolite, utaborimo se tamo. Zatrpajmo sve okolne bunare. Zatim napravimo jedan bazen i napunimo ga vodom. Dok se budemo borili s neprijateljem, kad god ožednimo, dolazićemo i piti vodu iz našeg bazena. A neprijatelj neće naći vode i biće u nevolji.“11 U tom trenutku Džibril alejhisselam doneo je vahj koji je potvrdio da je to mišljenje ispravno. Poslanik je rekao: „O Hubabe! Ispravno je mišljenje koje si ti pokazao“, i ustao. Svi zajedno došli su do pokazanog bunara. Zatrpali su sve bunare osim onog sa slatkom vodom i napravili veliki bazen. Napunili su ga vodom i postavili posude za piće.

U to je hazreti Sa’d ibn Muaz došao pred Poslanika i predložio: „Ja Resulallah! Da ti napravimo od grana hurminih palmi sennicu u kojoj ćeš sedeti?“ Ponos sveta bio je zadovoljan ovom Sa’dovom zamisli i uputio je dovu za njega. Odmah je napravljena sennica. Sultan poslanika obišao je sa svojim časnim ashabima bojno polje i razgledao ga. S vremena na vreme zastajao je i, govoreći: „Inšallah, sutra ujutro ovo je mesto gde će taj i taj pasti pogođen! Inšallah, sutra ujutro ovo je mesto gde će taj i taj pasti pogođen! Evo, ovo je mesto! Ovo je mesto…“, svojim mubarek rukama pokazivao jedno po jedno mesta na kojima će kurejšijski mušrici biti ubijeni.

Kasnije je hazreti Omer to ovako preneo: „Video sam da je svaki od njih pogođen i ubijen tačno na mestu na koje je Resul-i ekrem stavio svoju mubarek ruku. Nisu bili ni malo napred, ni malo nazad.“

Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) podelio je ashab-i kiram u tri grupe. Zastavu muhadžira dao je Mus’abu ibn Umejru, zastavu Evsa Sa’du ibn Muazu, a zastavu Hazredža Hubabu ibn Munziru. Svako se okupio pod svojom zastavom.12 Poslanik je postavio vojsku u safove i doveo ju je u red.

Dok je uređivao vojsku, dotakao je štapom koji je držao u mubarek ruci grudi Sevada ibn Gazijje, koji je istupio iz safa, i rekao: „Poravnaj se, o Sevade!“ Sevad je rekao: „Ja Resulallah! Štap u Vašoj ruci me je zaboleo. Tako Vam Allaha teala, koji Vas je poslao s istinskom verom, Knjigom i pravdom, i ja želim da Vas tako dotaknem štapom.“ Svi ashabi začudili su se njegovim rečima. Zar se može tražiti kisas (odmazda) od Predvodnika vasione? Zar se tako nešto može učiniti? A Resulullah je otkrio prednji deo svoje mubarek košulje i rekao: „Hajde, uzmi kisas i uzmi svoje pravo.“ Tada je hazreti Sevad s velikom radošću i ljubavlju poljubio mubarek grudi Habib-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem).

Dok su svi očekivali kisas, braća su se, pred prizorom koji su videla, zadivila Sevadom i pozavidela mu. Kada ga je naš voljeni Poslanik upitao: „Zašto si tako učinio?“, Sevad je rekao: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, i život moj, ja Resulallah! Vidim da mi je danas, po naredbi Allaha teala, došao smrtni čas i bojim se da ću se rastati od Vas. Zato sam u ovim poslednjim trenucima među nama poželeo da moje usne dotaknu Vaše mubarek telo. Hteo sam da mi to bude uzrok da mi na Sudnjem danu učinite šefaat i da se tako spasem od kazne.“ Pred tom njegovom ljubavlju i Poslanik se veoma ganuo i uputio je dovu za hazreti Sevada.

Desnim krilom mubarek islamske vojske trebalo je da zapoveda junački mudžahid Zubejr ibn Avvam, a levim Mikdad ibn Esved.13

Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) hteo je da se sa svojim časnim ashabima posavetuje kako da počnu bitku i upitao je: „Kako ćete se boriti?“ Asim ibn Sabit ustao je s lukom i strelom u ruci i izneo svoje mišljenje: „Ja Resulallah! Kada nam se Kurejšije približe na stotinak metara, obaspimo ih strelama. Zatim, kada dođu na domet kamena bačenog rukom, gađajmo ih kamenjem. Kada se približe toliko da ih koplje može doseći, borimo se kopljima dok se ne polome. A onda izvucimo mačeve i borimo se!“ Ova taktika se dopala Poslaniku. Svojim ashabima dao je ovo uputstvo: „Ne napuštajte svoje redove. Čvrsto stojte na svojim mestima, ne pomerajući se. Dok ja ne naredim, ne počinjite borbu. Ne trošite uzalud strele pre nego što vam se neprijatelj približi. Kada se neprijatelj otkrije iza štita, gađajte strelom. Kada se neprijatelj sasvim primakne, bacajte kamenje rukom. Kada se približe, upotrebite koplja. A kada dođe do borbe prsa u prsa, borite se mačevima…“

„Inšallah, sutra ujutro ovo je mesto gde će taj i taj pasti pogođen! Inšallah, sutra ujutro ovo je mesto gde će taj i taj pasti pogođen! Evo, ovo je mesto! Ovo je mesto…“ Hadis-i šerif

Zatim su postavljene straže, a ashab-i kiram su dobili priliku da se odmore. Po mudrosti Allaha teala utonuli su u tako dubok san da nisu mogli ni kapke da podignu. Kada se Poslanik povukao u sennicu napravljenu od hurminih grana, hazreti Ebu Bekr, a zatim i Sa’d ibn Muaz, izvukli su mačeve i stražarili na ulazu u sennicu. Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) podigao je svoje mubarek ruke i u velikoj tuzi počeo da preklinje Allaha teala: „Gospodaru moj! Ako uništiš ovu šačicu ljudi, na zemlji Ti se više neće činiti ibadet…“ Ova tužna dova trajala je do zore.

Mesto gde je mubarek islamska vojska podigla tabor bilo je peskovito. Zato se teško hodalo i noge su tonule u pesak. Dobročinstvom Allaha teala i bereketom Resulullahove dove te noći počela je da pada kiša koja je bivala sve jača, i potekla je bujica tolika da se izlivala iz jaruga. Posude za vodu su napunjene, a tlo se stvrdnulo toliko da noge više nisu tonule.

A mušrici su ostali u blatu i bujici.

Posle zore Resulullah je podigao ashabe na namaz.

Pošto je predvodio sabah-namaz, govorio im je o vrednosti džihada protiv neprijatelja i o vrednosti šehadeta i podsticao ih na borbu. Rekao je: „Zaista, Allah teala naređuje ono što je ispravno i istinito. Ni od koga ne prima delo koje nije učinjeno radi zadovoljstva Allaha teala… Nastojte da izvršite naredbu našeg Gospodara, kojom vam je na ovim mestima obećao Svoju milost i oprost, i položite iskušenje! Jer Njegovo obećanje je istina, Njegova reč je istinita, a Njegova kazna je žestoka. I ja i vi vezani smo za Allaha teala, koji je Hajj i Kajjum. Njemu smo se utekli, Njega smo se držali, na Njega smo se oslonili. I naš konačni povratak je Njemu. Neka Allah teala oprosti meni i svim muslimanima!…“

Sedamnaestog dana časnog ramazana, u petak, izašlo je sunce. Uskoro će početi najnemilosrdnija, najneravnopravnija, najvažnija i najveća bitka u istoriji…

S jedne strane bili su Ponos sveta sallallahu alejhi ve sellem i šačica njegovih časnih ashaba, koji nisu ni najmanje oklevali da žrtvuju svoje živote; a s druge strane obesna i razuzdana rulja kafira, okupljena da islam udavi u kašici vode i da uništi poslanika počašćenog time što je habib Allaha teala. Nažalost, među njima su bili i rođaci Resul-i ekrema. I oni su došli u Bedr da se bore protiv svog voljenog sinovca.

Poslanik je ponovo pregledao poredak svoje vojske i ponovio uputstva koja je dao. U to su kurejšijski mušrici izašli iz svog tabora i počeli da nadiru prema bedrskoj dolini. Većina ih je bila pokrivena oklopima. U velikoj oholosti i gordosti krenuli su u napad na islamsku vojsku. Kada je Resulullah video ovo stanje mušrika, ušao je u šator s hazreti Ebu Bekrom i, podigavši mubarek ruke, počeo da preklinje Dženab-i Hakka: „Gospodaru moj, evo, kurejšijski mušrici dolaze sa svom svojom ohološću i gordošću!… Izazivaju Tebe i proglašavaju lažnim Tvog Poslanika. O Allahu moj! Tražim od Tebe da ispuniš obećanje pomoći i pobede koje si mi dao!… Allahu moj! Ako želiš da ova šačica muslimana propadne, posle toga neće biti nikoga ko će Ti činiti ibadet!…“

Tako je neprestano, iznova i iznova, tražeći pomoć, preklinjao Allaha teala. Ovo izuzetno tužno Poslanikovo preklinjanje, koje je kidalo srca, trajalo je dok se nije zaneo i dok mu ogrtač nije pao s mubarek ramena. Hazreti Ebu Bekr, koji nije mogao da izdrži ovo srdačno preklinjanje, podigao je s velikim poštovanjem mubarek ogrtač sa zemlje i, stavljajući ga Poslaniku na mubarek rame, tešio ga je: „Neka ti je žrtva život moj, ja Resulallah! Dosta je što si toliko preklinjao!… Uporno si upućivao dovu svom Gospodaru! Zaista, Allah teala će ti uskoro dati pobedu koju ti je obećao.“ U tom trenutku Predvodnik svetova izašao je iz šatora učeći ove ajet-i kerime. U njima je rečeno, po značenju: „(Kod Bedra) ova će gomila sigurno uskoro biti razbijena i poražena, okrenuće leđa i pobeći. Štaviše, pravo vreme njihove kazne je kijamet. Kazna tog vremena još je strašnija i gorča.“14

Naš voljeni Poslanik došao je na čelo svoje vojske. Svojim slavnim ashabima proučio je ove ajet-i kerime: „O vi koji verujete! Kada se susretnete s nekom neprijateljskom skupinom, budite postojani i mnogo spominjite Allaha teala da biste se spasli… Tako ćete, nadamo se, postići spas. Pokoravajte se Allahu i Njegovom Resulu. Ne sporite se među sobom, jer ćete doživeti neuspeh i nestaće vam zamaha (snage, moći). Budite strpljivi. Jer Allah teala je sa strpljivima.“15

Ovo je trebalo da bude prva bitka koja se vodi protiv neprijatelja celom vojskom. Bitka je samo što nije počela. Uzbuđenje je doseglo vrhunac. Kada je Resul-i ekrem proučio ajet-i kerim čije je značenje „Mnogo spominjite Allaha teala…“, svi ashabi zajedno počeli su da govore „Allahu ekber!… Allahu ekber!…“ i da preklinju Dženab-i Hakka da im podari pobedu. Sada su očekivali samo jedan Poslanikov znak. Po tadašnjem običaju, pre nego što se dve vojske sukobe, s obe strane izlazili su junaci na mejdan i borili se jedan protiv drugog. U tim dvobojima kod obeju strana rasli su gnev i želja za borbom, pa su se borci zagrevali za bitku. Amir ibn Hadremi, od mušrika, ne poštujući to pravilo i gazeći ga, odapeo je strelu na islamsku vojsku. Strela je pogodila Mihdžu, od muhadžira; on je postao šehid i njegova mubarek duša uznela se u džennet. Predvodnik poslanika je za ovog prvog šehida dao radosnu vest: „Mihdža je predvodnik šehida.“ Ashab-i kiram više nisu mogli da miruju. Ali bez Poslanikove naredbe nisu smeli ni da se pomere.

„Gospodaru moj, evo, kurejšijski mušrici dolaze sa svom svojom ohološću i gordošću!… Izazivaju Tebe i proglašavaju lažnim Tvog Poslanika. O Allahu moj! Tražim od Tebe da ispuniš obećanje pomoći i pobede koje si mi dao!…“ Hadis-i šerif

U svakom od njih počelo je da ključa kao u vulkanu!..

U tom trenutku videlo se da su trojica iz mušričke vojske jurnula napred. To su bili Utba, njegov brat Šejba i sin Velid, ogorčeni neprijatelji islama iz Rebiinih sinova. Prema mudžahidima su vikali: „Ima li među vama neko ko može da se bori s nama?“ Kada je među ashab-i kiramom prvi istupio hazreti Ebu Huzejfa da se bori protiv svog oca Utbe, Sultan svetova mu je rekao: „Ti stani!“ Tada su istupili medinski mudžahidi, sinovi Afre-hatun, Muaz i Muavvez, i Abdullah ibn Revvaha. Stali su naspram Utbe, Šejbe i Velida. S mačevima u rukama čekali su spremni.

Mušrici su zatražili da se predstave: „Ko ste vi?“ Kada su oni rekli: „Mi smo od medinskih muslimana“, mušrici su rekli: „Nemamo posla s vama! Nama trebaju Abdulmuttalibovi sinovi. S njima želimo da se borimo“, pa su se okrenuli prema islamskoj vojsci i povikali: „O Muhammede! Izvedi protiv nas one iz našeg naroda koji su nam ravni!“

Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem), pošto je uputio dovu za ovu trojicu hrabrih ashaba na mejdanu, naredio im je da se vrate na svoja mesta. Zatim je pogledao među ashabe i rekao: „O Hašimovi sinovi! Ustanite! Borite se na putu Hakka protiv onih koji su došli da svojim lažnim verama ugase nur Allaha teala, jer je Allah teala i vašeg Poslanika upravo zbog toga poslao. Ustani, o Ubejda! Ustani, o Hamza! Ustani, o Alija!“

Lavovi Allaha teala, hazreti Hamza, hazreti Alija i hazreti Ubejda, stavili su šlemove i izašli na mejdan. Kada su stali naspram njih, mušrici su rekli: „Ko ste vi? Ako ste nam ravni, borićemo se s vama.“ Kada su oni odgovorili: „Ja sam Hamza! Ja sam Alija! Ja sam Ubejda!“, mušrici su rekli: „I vi ste časni ljudi kao mi. Pristajemo da se borimo s vama.“ Junački islamski mudžahidi najpre su pozvali mušrike u iman, ali oni nisu prihvatili. Tada su sva trojica odjednom izvukla mačeve i nasrnula na mušrike. Hazreti Hamza i hazreti Alija jednim jurišem ubili su kafire Utbu i Velida. Hazreti Ubejda ranio je Šejbu. I Šejba je ranio Ubejdu. Hazreti Hamza i hazreti Alija pritekli su Ubejdi u pomoć i tu na mestu ubili Šejbu. Hazreti Ubejdu su uzeli u naručje i doneli pred Resulullaha.16 Iz mubarek članka hazreti Ubejde ibn Harisa tekli su krv i srž. Ne obraćajući nimalo pažnju na svoje stanje, upitao je: „Neka ti je žrtva život moj, ja Resulallah! Ako umrem u ovom stanju, zar nisam šehid?“ Poslanik mu je rekao: „Jesi, ti si šehid“, i obradovao ga radosnom vešću da je od stanovnika dženneta. (Hazreti Ubejda (radijallahu anhu) preselio je na ahiret na povratku iz bitke, u mestu Safra.) Mušrici, koji su u ovom dvoboju izgubili tri važna čoveka, zbunili su se. Ipak, Ebu Džehl je, da bi podigao duh svoje vojske, pokušavao da ih uteši rečima: „Ne gledajte na to što su Utba, Šejba i Velid poginuli; oni su požurili u borbi i uzalud izginuli! Kunem se da se nećemo vratiti dok ne pohvatamo muslimane i ne povežemo ih užadima!…“ A junački ashab-i kiram jedva su čekali da što pre mačevima kazne ovu mušričku rulju. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) ponavljao je ovu dovu, koju nije skidao sa svog mubarek jezika: „Allahu moj! Ispuni obećanje koje si mi dao!.. Allahu moj! Ako uništiš ovu šačicu islamske zajednice, na zemlji više neće ostati niko ko će Ti činiti ibadet!…“

U tom trenutku iz mušričkih redova izašao je na mejdan i zatražio protivnika Abdurrahman, sin hazreti Ebu Bekra, jedan od najhrabrijih i najboljih strelaca Kurejša, koji tada još nije bio primio islam. U toj podnevnoj julskoj vrućini videlo se da je i iz redova mudžahida jedan čovek odmah potegao mač i istupio. Taj čovek bio je junački hazreti Ebu Bekr, počašćen time što je prvi primio islam i stepenom siddika, najuzvišeniji čovek posle poslanika… On je jurnuo napred da se bori protiv svog sina. Ali Predvodnik svetova rekao mu je: „O Ebu Bekre! Zar ne znaš da si ti za mene kao oko kojim vidim i uho kojim čujem? Ne odvajaj se od mene! Svaka teškoća koja snađe moje telo i srce olakša se kad vidim tvoje mubarek lice. S tobom mi srce jača.“

Tako ga je odvratio od borbe. Ebu Bekr Siddik nije mogao da se uzdrži a da sinu ne kaže: „O pokvarenjače! Gde je ostala tvoja veza sa mnom?“

Zatim se videlo kako se Sultan poslanika, Habib-i ekrem, sagnuo i uzeo šaku peska. Bacivši taj pesak na neprijatelja, rekao je: „Neka im pocrne lica!… Allahu moj! Ubaci strah u njihova srca, a drhtavicu u njihove noge!“, pa se okrenuo ashabima i naredio: „U napad!.. Juriš!“ Slavni ashabi, koji su čekali samo znak, počeli su da dejstvuju prema ranije datim uputstvima. Uz uzvike „Allahu ekber!… Allahu ekber!…“ počele su da zvižde strele, kamenje da pogađa ciljeve, koplja da udaraju u oklope… Lavovi Allaha teala: hazreti Hamza borio se sa dva mača, po jedan u svakoj ruci; hazreti Alija, hazreti Omer, Zubejr ibn Avvam, Sa’d ibn Ebu Vekkas, Ebu Dudžana17 i Abdullah ibn Džahš ulazili su u mušričke redove s jednog kraja, a izlazili na drugi i zbunjivali kafire. Svaki od njih postao je neprobojna tvrđava. Uzvici „Allahu ekber!… Allahu ekber!…“ ispunjavali su svet, a veličina slave Allaha teala spuštala se na glave kafira kao malj. Poslanik je preklinjao Allaha teala: „Ja Hajju! Ja Kajjum! Ja Hajju! Ja Kajjum!“ Hazreti Alija je rekao: „Na Bedru je najhrabriji i najveći junak od svih nas bio Resul alejhisselam. On je bio i najbliži mušričkim redovima. Kada bismo se našli u teškoći, kod njega bismo tražili zaklon.“

Mušrici su svog poglavara Ebu Džehla uzeli u sredinu. Jednog od svojih obukli su kao Ebu Džehla i učinili ga sličnim njemu. Ime ovog nesrećnika bilo je Abdullah ibn Munzir. Hazreti Alija nasrnuo je na Abdullaha i pred očima Ebu Džehla odsekao mu glavu. Zatim su tako obukli Ebu Kajsa. I njega je ubio hazreti Hamza.

Hazreti Alija borio se s jednim mušrikom. Mušrik je zamahnuo mačem na hazreti Aliju i mač se zaglavio u štitu. Kada je hazreti Alija zamahnuo Zulfikarom na mušrikovo telo u oklopu i dok ga je zajedno s oklopom sekao od ramena prema grudima, video je kako iznad njegove glave sinu jedan mač. Brzo je sagnuo glavu. Dok je onaj čiji je mač sinuo govorio: „Drži! I ovo ti je od Hamze ibn Abdulmuttaliba!“, glava mušrika pala je na zemlju zajedno sa šlemom. Hazreti Alija se okrenuo i video svog strica hazreti Hamzu kako se bori sa dva mača. Poslanik je, kad god bi video da se njegovi ashabi tako junački bore, hvalio ih rečima: „Oni su lavovi Allaha teala na zemlji.“

„Allahu moj! Ispuni obećanje koje si mi dao!.. Allahu moj! Ako uništiš ovu šačicu islamske zajednice, na zemlji više neće ostati niko ko će Ti činiti ibadet!…“ Hadis-i šerif

U jednom trenutku slomio se mač hazreti Ukkaše, koji se borio uz samog Resulullaha. Videvši to, naš voljeni Poslanik uzeo je jedan štap koji je video na zemlji, pružio mu ga i rekao: „O Ukkašo! Udri ovim!..“ Čim je Ukkaša uzeo štap, taj štap se, kao mudžiza našeg Poslanika, pretvorio u dugačak, sjajan i oštar mač čvrstog hrpta. Tim mačem je do kraja bitke ubio mnoge mušrike.

Predvodnik svetova, Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem), s jedne strane se borio, a s druge izgovarao ovaj mubarek hadis-i šerif, koji je oduševljavao njegove ashabe: „Kunem se Allahom teala, u čijoj je ruci moći moje biće: one koji se danas, nadajući se zadovoljstvu Dženab-i Hakka, bore pokazujući strpljivost i postojanost, i one koji poginu napredujući, ne okrećući leđa, Hakk teala će sigurno uvesti u Svoj džennet.“ Čuvši ovu mubarek reč, Umejr ibn Humam je rekao: „Kako lepo! Kako lepo! Znači, da bih ušao u džennet, ne treba mi ništa drugo osim da postanem šehid!“ i još je učestao svoje napade. S jedne strane se tukao s neprijateljem, a s druge govorio: „Allahu teala se ne ide s materijalnom poputninom, nego samo sa strahom od Hakka teala, delima za ahiret i strpljivošću i postojanošću u džihadu. Sva ostala poputnina bez sumnje će nestati i potrošiti se!…“ Tako se borio dok nije postao šehid.

Bitka se sasvim rasplamsala!.. Na jednog ashaba nasrtala su odjednom najmanje trojica mušrika. Slavne ashabe, koji su nastojali da svakom od njih stignu posebnim mačem, ništa nije moglo da zaplaši. Kad god bi rekli „Allahu ekber! Allahu ekber!..“, iznova bi ojačali i ne bi se zamorili da napadaju iznova i iznova. U jednom trenutku napad mušrika se pojačao i ashab-i kiram su se našli u teškom položaju. Tada je Resulullah s hazreti Ebu Bekrom ušao u svoj šator napravljen od hurminih grana. Naš Poslanik se ponovo usrdno obratio Allahu teala. Preklinjao je: „Gospodaru moj! Podari mi pomoć koju si mi obećao!…“ U tom trenutku došao je vahj. Rečeno je, po značenju: „Tada ste od svog Gospodara tražili pomoć i pobedu, a On vam je, rekavši: ‚Zaista ću vam u pomoć stići sa hiljadu meleka koji će dolaziti jedan za drugim‘, odgovorio na tu vašu molbu i primio vašu dovu.“18 Poslanik je odmah ustao i rekao: „Raduj se, o Ebu Bekre! Stigla ti je pomoć Allaha teala! Evo, ovo je Džibril. Na peščanim brežuljcima, držeći uzde svoga konja, naoružan, čeka naredbu.“ Kao što je saopšteno u suri Enfal, Dženab-i Hakk je rekao melecima, po značenju: „Seti se kad je tvoj Gospodar objavio melecima: ‚Ja sam s vama (u pružanju pobede i pomoći muslimanima). Hajde, podržite vernike (radosnom vešću o pobedi) i dajte im snagu i moć. Ja ću sada u srca kafira ubaciti užas i strah. Udarajte ih po vratovima, lomite zglobove i spojeve prstiju na njihovim rukama i nogama.‘ Jer su se oni suprotstavili Allahu teala i Njegovom Resulu. Ko se suprotstavi Allahu teala i Njegovom Resulu (stići će ga Njegova kazna), kazna Allaha teala je veoma žestoka!“19

Posle ove naredbe Džibril, Mikail i Israfil alejhimusselam, povevši sa sobom po hiljadu meleka, zauzeli su mesta, redom, pored našeg voljenog Poslanika, s njegove desne i s njegove leve strane.20

Džibril alejhisselam je oko glave bio omotao žutu čalmu. Ostali meleci imali su na glavama bele čalme. Krajeve čalmi pustili su niz leđa i jahali su bele konje. Server-i alem rekao je ashabima: „Meleci imaju znak i obeležje. Napravite i vi sebi znak i obeležje!“

Zubejr ibn Avvam omotao je oko glave žuto, a Ebu Dudžana crveno platno u obliku čalme. Hazreti Alija je stavio beli perjanik, a hazreti Hamza je na grudi zakačio nojevo pero. Ulaskom meleka u bitku stanje se u trenu promenilo. Još pre nego što bi neko od ashab-i kirama zamahnuo mačem na kafira pred sobom, kafiru bi se glava odvojila od tela i pala na zemlju. Videlo se kako se oko Poslanika, zdesna i sleva, ispred i iza njega, nepoznati ljudi bore protiv mušrika.

Hazreti Sehl je pričao: „U bici na Bedru, kad god bi neko od nas zamahnuo mačem na glavu nekog mušrika, videli bismo kako mu se glava, pre nego što bi mač stigao do cilja, odvaja od tela i kotrlja po zemlji!…“

Pogibija Ebu Džehla

Zastavnik mušrika Ebu Aziz ibn Umejr bio je zarobljen. A njihov zapovednik Ebu Džehl neprestano je recitovao stihove da ohrabri Kurejšije i pokušavao da podigne duh svojoj vojsci. Napadao je kao mlad momak, hvalio se govoreći: „Majka me je rodila za ove dane!…“ i podsticao mladiće. Mušrik Ubejda ibn Said obukao je oklop od glave do pete. Videle su mu se samo oči. Okrećući se na konju čas na ovu, čas na onu stranu, na svoj način je izazivao na mejdan govoreći: „Ja sam Ebu Zatul-Keriš! Ja sam Ebu Zatul-Keriš!“, to jest „ja sam onaj s velikim trbuhom, otac trbuha“. Junački mudžahid hazreti Zubejr ibn Avvam primakao mu se, nanišanio kopljem tačno u oko i, rekavši „Allahu ekber!“, bacio ga. Koplje je pogodilo cilj i oborilo ga s konja na zemlju. Kada je hazreti Zubejr dotrčao do njega, Ubejda je već bio mrtav. Iako mu je stao nogom na obraz i vukao iz sve snage, koplje je jedva izvukao; bilo se iskrivilo. Junaštvo koje je hazreti Zubejr pokazao u bici na Bedru bilo je veoma veliko. Na telu mu nije ostalo nijedno neozleđeno mesto. To je njegov sin Urva ovako opisao: „Moj otac je zadobio tri teška udarca mačem. Jedan od njih bio je u vrat. Rana je ostavila tako dubok trag da sam mogao da stavim prst u njega.“ I Abdurrahman ibn Avf borio se nemilosrdno s Kurejšijama i, ne obraćajući pažnju na krv koja je tekla iz njegovih rana, obarao je svakoga ko mu se nađe na putu. Hazreti Abdurrahman je ovako ispričao jedan događaj kome je bio svedok: „U jednom trenutku preda mnom nije bilo nikoga. Kada sam pogledao desno i levo, zapazio sam dva mlada ensarija. Poželeo sam da budem uz onoga koji je jači i bolji borac. Jedan od te dvojice mladića odmerio me je pogledom, a onda se okrenuo prema meni i upitao: ‚Čiko! Poznaješ li Ebu Džehla?‘ Rekao sam: ‚Da, poznajem.‘ Kada sam ga upitao: ‚Sinovče, šta ćeš s Ebu Džehlom?’, rekao je: ‚Javili su mi da je psovao Resulullaha. Kunem se Allahom teala, ako ga vidim, neću se odvojiti od njega dok ga ne ubijem ili dok sam ne poginem.‘ Pravo da kažem, zadivila me je ova odlučna i čvrsta reč koju je jedan mladić izgovorio u uzbuđenju.

„O Ebu Bekre! Zar ne znaš da si ti za mene kao oko kojim vidim i uho kojim čujem? Ne odvajaj se od mene! Svaka teškoća koja snađe moje telo i srce olakša se kad vidim tvoje mubarek lice. S tobom mi srce jača“ Hadis-i šerif

I drugi od te dvojice mladića odmerio me je i rekao isto što i prvi. Tada sam ugledao Ebu Džehla! On se u kurejšijskoj vojsci neprestano okretao napred-nazad. Kada sam rekao: ‚Mladići! Ovaj čovek što užurbano ide amo-tamo jeste Ebu Džehl‘, oni su odmah potegli mačeve i krenuli prema Ebu Džehlu.

Počeli su da se bore. Ti mladići bili su braća Muaz i Muavvez, sinovi Afre-hatun.“ U to je Muaz ibn Amr, jedan od junaka ashab-i kirama, našao priliku da se primakne Ebu Džehlu. Nasrnuo je na Ebu Džehla, koji je sedeo na konju dugog repa, i iz sve snage udario ga mačem po nozi. Ebu Džehlova noga pala je na zemlju. Tada je Ikrima, koji je pritekao u pomoć svom ocu i tada još nije bio musliman, počeo da se bori s hazreti Muazom ibn Amrom.

U tom trenutku braća Muaz i Muavvez jurnula su napred kao sokolovi. Obarajući svakoga ko im se nađe na putu, stigli su do Ebu Džehla. Udarali su ga mačevima dok nisu pomislili da je mrtav.

A hazreti Muaz ibn Amr bio je u borbi s Ikrimom ranjen u šaku i ruku. Mubarek šaka bila mu je odsečena u zglobu i visila je na koži. Muaz ibn Amr, koji se sav predao borbi, nije imao vremena da se bavi rukom niti da je previje radi lečenja. Čak i dok mu je odsečena šaka visila na koži, borio se junački.

Allahu ekber!… Kakav snažan iman!… Kakav prizor vredan da se vidi!… Hazreti Muaz se, pošto se neko vreme tako borio, uverio da mu se pokretljivost smanjila. Uzrok je bila odsečena šaka. Odmah ju je stavio pod nogu, otkinuo i bacio…21

Nevfel ibn Huvejlid, ogorčeni neprijatelj islama, bio je jedan od najčuvenijih kurejšijskih junaka. Neprestano je vikao i trudio se da mušričku rulju uzbudi i podbuni. Videvši ga takvog, Poslanik je uputio dovu: „Allahu moj! Pomozi mi protiv Nevfela ibn Huvejlida. Svrši s njim.“ Lav Allaha teala hazreti Alija, ugledavši mušrika Nevfela, odmah je nasrnuo na njega. Spustio je mač tako snažno da su mu obe noge, iako pokrivene oklopom, odjednom bile odsečene. Zatim ga je udario mačem po vratu i odvojio mu glavu od tela.22

Umejja ibn Halef, koji je Bilala Habešija polagao na užareni pesak i stavljao mu ogromno kamenje na grudi, bio je jedan od najogorčenijih mušrika. Ovaj veliki neprijatelj islama, koji je koristio svaku priliku da muči Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem), i u bedrskoj dolini je pokušavao da okupi mušrike i trudio se da ugasi nur islama. Videvši ga takvog, hazreti Bilal mu se približio s golim mačem, stao pred njega i, rekavši: „O Umejjo ibn Halefe, glavo kufra!… Ako se ti spaseš, ja se ne spasao!“, nasrnuo je na njega. A čim je povikao: „O braćo ensarije! Pritecite, glava kufra je ovde!“, ashab-i kiram su opkolili Umejju i odmah ga ubili.23

U mušričkoj vojsci više nije bilo vođe. Niko od njih nije znao šta da radi, pa su bežali kud koji. Tvrđava kufra bila je srušena. Slavni ashabi nastavili su poteru. Jedan deo mušrika bio je zarobljen. Među zarobljenicima bio je i stric našeg voljenog Poslanika, Abbas.24

Pobeda je pripala vernicima

Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) upitao je svoje slavne ashabe: „Zna li ko nešto o Nevfelu ibn Huvejlidu?“ Hazreti Alija je istupio i rekao: „Ja Resulallah! Ja sam ga ubio.“ Veoma obradovan ovom vešću, naš voljeni Poslanik doneo je tekbir: „Allahu ekber!“ i rekao: „Allah teala je primio moju dovu o njemu.“

Kada su mu rekli da je ubijen Umejja ibn Halef, takođe se veoma obradovao i rekao: „Elhamdulillah! Hvala Allahu teala. Moj Gospodar je potvrdio Svog roba i uzdigao Svoju veru.“

Resul-i ekrem je za Ebu Džehla rekao: „Ko će otići da pogleda šta je učinio i šta je bilo sa Ebu Džehlom?“ i naredio da ga potraže među mrtvima. Tražili su ga, ali ga nisu našli. Poslanik je rekao: „Tražite ga, imam nešto da kažem o njemu. Ako ne možete da ga prepoznate, pogledajte ožiljak od rane na njegovom kolenu. Jednog dana smo ja i on bili na gozbi kod Abdullaha ibn Džudana. Obojica smo bili mladi. Ja sam bio nešto stariji od njega. U gužvi sam ga gurnuo. Pao je na kolena. Jedno koleno mu se povredilo i ožiljak od te rane nije mu nestao s kolena.“

Na to je Abdullah ibn Mesud otišao da traži Ebu Džehla. Našao ga je ranjenog i prepoznao. Rekao je: „Jesi li ti Ebu Džehl?“ Stao mu je nogom na vrat. Uhvatio ga je za bradu, povukao i rekao: „O neprijatelju Allaha teala! Je li te Allah teala najzad ponizio i učinio prezrenim?“ Ebu Džehl je rekao: „Zašto bi me ponizio i učinio prezrenim! O čobanče! Neka tebe Allah ponizi i učini prezrenim. Popeo si se na mesto na koje je vrlo teško popeti se! Kaži ti meni na čijoj je danas strani pobeda i nadmoć.“ Hazreti Ibn Mesud je rekao: „Pobeda je na strani Allaha i Njegovog Resula.“ Skidajući Ebu Džehlu šlem s glave, rekao je: „O Ebu Džehle! Ubiću te.“ Ebu Džehl je rekao: „Nisi ti prvi koji ubija poglavara svog naroda. Ali, pravo da kažem, teško će mi pasti što me ti ubijaš. Bar mi preseci vrat blizu grudi, da mi glava izgleda veličanstveno!“, i tako pokazao do kog je stepena došao njegov kufr, njegova oholost i gordost.

Pošto Ibn Mesud nije mogao da odseče Ebu Džehlovu glavu svojim mačem, odsekao ju je Ebu Džehlovim mačem. Zatim je doneo njegovo oružje, oklop, šlem i glavu i stavio ih pred Poslanika rekavši: „Neka su ti žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Ovo je glava Ebu Džehla, neprijatelja Allaha teala.“ Naš voljeni Poslanik rekao je: „On je Allah, osim koga nema boga.“ Zatim je ustao i sa ashabima otišao do Ebu Džehlovog leša. Tamo je rekao: „Hvala Allahu teala, koji te je ponizio i učinio prezrenim.

O neprijatelju Allahov! Ti si bio faraon ovog ummeta.“ Zatim je zahvalio Allahu teala rekavši: „Gospodaru moj! Ispunio si obećanje koje si mi dao.“ Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) naredio je da se previju rane ranjenim ashabima. Dao je da se utvrdi ko je postao šehid. Palo je četrnaest šehida, šest od muhadžira i osam od ensarija. Dok su se mubarek duše svih njih uznosile u džennet, od mušrika, koji su pokušavali da ugase nur islama, sedamdeset ih je ubijeno, a sedamdeset zarobljeno. Resulullah je poslao u Medinu Abdullaha ibn Revvahu i Zejda ibn Harisu da ih obraduju vešću o pobedi. Poslanik je za šehide predvodio dženaza-namaz25 i naredio da ih sahrane u kabure. Dvadeset četiri leša mušrika bacili su u jedan napušteni, presušeni bunar, a ostale zajedno u jame, i zatrpali ih. Predvodnik svetova došao je sa svojim časnim ashabima do bunara i rekao: „O vi bačeni u bunar!“ Zatim je nabrojao imena ubijenih mušrika zajedno s imenima njihovih očeva: „O Utbo ibn Rebia! O Umejjo ibn Halefe! O Ebu Džehle ibn Hišame!… Kakav ste loš narod bili prema svom Poslaniku! Vi ste me proglašavali lažljivcem, a drugi su me potvrdili i priznali da govorim istinu. Vi ste me proterali iz mog grada, iz mog zavičaja, a drugi su mi otvorili svoja vrata i privili me na grudi. Vi ste ratovali protiv mene, a drugi su mi pomogli. Jeste li našli ono što vam je moj Gospodar obećao? Ja sam našao pobedu koju mi je moj Gospodar obećao.“

„(O moji ashabi!) Meleci imaju znak i obeležje. Napravite i vi sebi znak i obeležje!“ Hadis-i šerif

Hazreti Omer je upitao: „Ja Resulallah! Zar govorite ljudima koji su postali lešine?“ Na to je Resul-i ekrem rekao: „Tako mi mog Gospodara, koji me je poslao kao istinskog poslanika, kažem: vi me ne čujete ništa bolje od njih. Ali oni ne mogu da odgovore.“

Mušrici, koji su brzo bežali s bojnog polja da spasu život, nisu mogli da odnesu ništa od onoga što su doneli. Sve je palo u ruke muslimana. Poslanik je ratni plen podelio svim ashabima koji su učestvovali u bici na Bedru i onima koji su imali zadatak. Ostali su na Bedru još tri noći i posle devetnaest dana vratili se u Medinu. U međuvremenu Abdullah ibn Revvaha i Zejd ibn Harisa, poslati kao glasnici radosne vesti, približili su se Medini. Kada su u nedelju, u vreme duhe (prepodne), stigli do mesta Akik, razdvojili su se. Abdullah ibn Revvaha ušao je u Medinu s jedne strane, a Zejd ibn Harisa s druge. Išli su od kuće do kuće i objavljivali pobedu. Resulullahov pesnik Abdullah ibn Revvaha glasno je objavljivao radosnu vest o pobedi recitujući ove stihove:

O zajednico ensarija! Radosnu vam vest nosim:
Živ je i zdrav Allahov Poslanik.
Mušrici su pobijeni, a u ropstvo pali,
Među robljem ima mnogo čuvenih ljudi.
Sinovi Rebiini i Hadždžadžovi svi do jednog
Na Bedru pobijeni, i Ebu Džehl, Amr ibn Hišam.

Hazreti Asim ibn Adij upitao je: „O Ibn Revvaho! Je li istina to što govoriš?“ Abdullah ibn Revvaha rekao je: „Jeste, Allaha mi, istina je! Inšallah, sutra će i Resulullah doći sa zarobljenicima vezanih ruku!“

Hazreti Rukajja preselila je na ahiret

Tog dana preselila je na ahiret hazreti Rukajja (radijallahu anha), kći našeg voljenog Poslanika. Njen muž hazreti Osman predvodio je dženaza-namaz. Vest o pobedi, koja je stigla posle ove tuge, donela im je malo olakšanja.

Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je sa ashabima zahvalio Allahu teala, koji mu je podario pobedu na Bedru, pao na sedždu zahvalnosti, a zatim sa zarobljenicima krenuo prema Medine-i munevveri.

Abdullah ibn Revvaha i Zejd ibn Harisa, koji su ranije doneli radosnu vest, ispričali su šta se dogodilo u bici na Bedru i ko je postao šehid. Deca, žene i oni s dužnostima, koji su ostali u Medini, veoma su se obradovali pobedi. Izašli su da dočekaju Poslanika. Među šehidima bio je i Harisa ibn Suraka. Majka hazreti Harise, Rebia, saznala je da je njen sin pogođen neprijateljskom strelom i postao šehid dok je pio vodu iz bazena. Naša majka Rebia je, kada je čula tu vest, rekla: „Dok ne dođe Resul alejhisselam, neću plakati za sinom. Kada srećno stigne u Medinu, pitaću ga. Ako je moj sin u džennetu, neću uopšte plakati. A ako je u džehennemu, iz očiju ću umesto suza liti krv.“

Kada je naš voljeni Poslanik sa svojim mubarek ashab-i kiramom stigao u Medinu, Rebia je došla pred njega i rekla: „Neka su ti žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Znaš koliko volim svog sina Harisu. Da li je postao šehid i ušao u džennet? Ako je tako, strpeću se. A ako nije, liću iz očiju krvave suze.“ Habib-i ekrem ju je obradovao radosnom vešću: „O Ummu Hariso! Tvoj sin nije u jednom, nego u više dženneta. Njegovo mesto je Firdevs.“ Na to je Rebia rekla: „Sada više neću plakati za sinom.“ Sultan vasione zatražio je posudu vode. Iz milosti je zagnjurio svoju mubarek ruku u vodu i izvadio ju je. Tu vodu dao je da piju majka i sestra hazreti Harise. Osim toga, tom vodom im je potrao glave i lica. Od tog dana lica Rebie i njene kćeri bila su veoma svetla od nura. I život im je bio veoma dug. Hodža-i kainat (alejhi efdalus-salavat) podelio je sedamdeset zarobljenika dovedenih u Medinu među ashabe i naredio da se prema njima lepo postupa. O sudbini zarobljenika još nije bio došao vahj od Allaha teala. Resulullah se posavetovao sa ashabima i odlučio da zarobljenike pusti na slobodu uz otkupninu (fidju).

Iznos otkupnine određen je prema imovini svakog zarobljenika. Oni koji nisu imali novca, a znali su da čitaju i pišu, trebalo je da u Medini desetoricu ljudi koji ne znaju da čitaju i pišu nauče čitanju i pisanju, pa bi posle toga mogli da odu u Mekku. Poslanik je rekao svom stricu Abbasu, koji je bio među zarobljenicima: „O Abbase! Plati otkupninu za sebe, za sinovca Ukajla (Akila) ibn Ebu Taliba i za Nevfela ibn Harisa. Jer ti si bogat.“ Hazreti Abbas je rekao: „Ja Resulallah! Ja sam musliman. Kurejšije su me na silu dovele na Bedr.“ Resulullah je rekao: „Tvoj islam zna Allah teala. Ako govoriš istinu, Allah teala će ti sigurno dati nagradu za to. Ali ti si, po spoljašnjosti, protiv nas. Zato moraš da platiš svoju otkupninu.“ Kada je Abbas rekao: „Ja Resulallah! Nemam drugog imetka osim 800 dirhema koje ste od mene uzeli kao plen“, Poslanik je rekao: „O Abbase! A zašto ne kažeš za ono zlato?“ On je upitao: „Koje zlato?“ Naš voljeni Poslanik je rekao: „Pa ono zlato koje si, na dan kada je trebalo da kreneš iz Mekke, dao svojoj ženi Ummul-Fadl, Harisovoj kćeri! Kada si ga davao, pored vas nije bilo nikoga. Rekao si Ummul-Fadl: ‚Ne znam šta će me snaći u ovom pohodu. Ako me zadesi nesreća i ne vratim se, ovoliko je tvoje, ovoliko za Fadla, ovoliko za Abdullaha, ovoliko za Ubejdullaha, ovoliko za Kusema.‘“ Hazreti Abbas se zapanjio i rekao: „Kunem se da, kada sam to zlato davao ženi, pored nas nije bilo nikoga. Otkud Vi to znate?“ Kada je Poslanik rekao: „Allah teala me je obavestio“, Abbas je rekao: „Svedočim da si ti resul Allaha teala i da govoriš istinu“, i izgovorio kelime-i šehadet.26 Kada je hazreti Abbas primio islam, Poslanik mu je dao zadatak u Mekki: naredio mu je da tamo štiti muslimane i da šalje vesti o onima koji su neprijatelji islama.

„Tako mi mog Gospodara, koji me je poslao kao istinskog poslanika, kažem: vi me ne čujete ništa bolje od njih (mušričkih lešina). Ali oni ne mogu da odgovore“ Hadis-i šerif

Kurejšu, poraženom u bici na Bedru, poslata je poruka da svoje zarobljenike može otkupiti uz otkupninu. Ali Nadru ibn Harisu, koji je pre hidžre Predvodniku poslanika naneo mnogo muka i mučenja, odrubljena je glava. Ubijen je i niski Ukba ibn Ebu Muajt, koji je pokazao takvu nesrećnu drskost da je Resulu alejhisselam, dok je klanjao u Ka’bi, na mubarek leđa stavio kamilju utrobu. Kada je glava ovog ogorčenog neprijatelja islama odvojena od tela, Resulullah je zahvalio Allahu teala. Prišao mu je i rekao: „Allaha mi, od onih koji su poricali Allaha teala, Njegovog Resula i Kur’an-i kerim i Njegovog Poslanika bacali iz muke u muku, ne znam nikoga tako lošeg kao što si ti.“

Zarobljenici su ostali kod ashab-i kirama (alejhimur-ridvan) dok ih njihovi ne otkupe. Svi ashabi veoma su lepo postupali sa zarobljenicima i delili s njima svoju hranu.

Među zarobljenicima bio je Ebu Aziz, brat Mus’aba ibn Umejra. On je pričao: „I ja sam bio zarobljenik u kući jednog muslimana iz Medine. Veoma su lepo postupali sa mnom: hleb koji su imali za jelo ujutro i uveče davali su meni, a sami su morali da jedu samo hurme. Ako bi nekom od njih dopao komad hleba, doneo bi ga pravo meni. Ja bih se postideo i vratio hleb onome ko ga je doneo. Ali on bi mi hleb ponovo vratio.“

I jedan Kurejšija po imenu Jezid, takođe od zarobljenika, pričao je: „Kada su muslimani išli sa Bedra u Medinu, nas zarobljenike posadili su na životinje, a sami su išli pešice.“

Među zarobljenicima bio je i Ebul-As ibn Rebia, sin sestre Hatidže (radijallahu anha) i Poslanikov zet. Ebul-As je bio jedan od mekkanskih trgovaca i imao je mnogo imetka. Bio je poznat po pouzdanosti i čestitosti. Kada je iz Mekke slata otkupnina za zarobljenike, hazreti Zejneb je, da bi dopunila otkupninu, poslala i ogrlicu koju joj je majka poklonila na svadbi. Kada je stigla otkupnina, Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) prepoznao je ogrlicu i rekao: „O moji ashabi, ako smatrate da je prikladno, pošaljite mojoj kćeri Zejneb njenog zarobljenika zajedno s njenom otkupninom.“ Ashabi su pristali. Ebul-Asu je dozvoljeno da sa svojim imetkom ode u Mekku, pod uslovom da Zejneb pošalje u Medinu. Ebul-As je ispratio Zejneb i one koji su bili s njom, zajedno sa svojim bratom Kinanom. Saznavši za to, mušrici su se razgnevili i poslali za njima nekoliko svojih ljudi. Stigli su ih kod Zi Tuve. Kada je Hebbar ibn Esved bacio koplje, kamila se uplašila i zbacila hazreti Zejneb sa sebe na zemlju. Kinana je prosuo strele ispred sebe i rekao da će strelom pogubiti svakoga ko nasrne na Zejneb. Izveo je Zejneb iz Mekke i doveo ju je do konaka. Hazreti Zejneb se od zadobijenih povreda razbolela. Bila je trudna; kada je stigla u Medinu, pobacila je. Resul alejhisselam se, kada je to čuo, veoma ožalostio.

To što su mušrici poraženi na Bedru i u očajnom stanju pobegli s bojnog polja izazvalo je u Mekki veliku pometnju. Dogodio se ishod kakav nisu očekivali, kakav im ni na pamet nije pao. Rečima onoga koji je prvi doneo vest nisu poverovali ni Ebu Leheb ni ostali mušrici. Kada je Ebu Sufjan, koji je pobegao s bojnog polja, stigao u Mekku, odmah su ga pozvali k sebi. Ebu Leheb ga je upitao: „Sinovče! Hajde, pričaj, kako je bilo?“ Ebu Sufjan je tu seo na jedno mesto. Mnogi su slušali stojeći. Ebu Sufjan je ispričao:

„Ne pitaj ništa; kad smo se sukobili s muslimanima, kao da su nam ruke i noge bile vezane. Radili su s nama šta su hteli: neke od nas su pobili, neke zarobili. Kunem se da ne prekorevam i ne krivim nikoga od naših. Jer smo se tada susreli s ljudima obučenim u belo, na sivim konjima, između neba i zemlje. Njima ništa nije moglo odoleti, niko im se nije mogao suprotstaviti!“

Tu je bio i hazreti Ebu Rafi, Abbasov rob, koji je primio islam u prvim danima islama, ali svoj islam nije pokazivao iz straha od zla mušrika. Ebu Rafi, koji ih je ćutke slušao, od radosti je sve zaboravio i uzviknuo: „Allaha mi, to su bili meleci!“

Ebu Leheb ga je snažno ošamario, podigao ga i tresnuo o zemlju. Zatim ga je dugo tukao. Tada Ummul-Fadl, žena hazreti Abbasa, koja se tu zatekla, nije mogla da izdrži. Jer je i ona već ranije bila primila islam. Uzela je jedan od stubova u sobi i, rekavši: „Smatraš ga slabim zato što nema nikoga svog, je li?“, snažno udarila Ebu Leheba. Ebu Lehebu je pukla glava. Krvareći, ponižen, prezren i osramoćen, okrenuo se i otišao. Posle sedam dana Allah teala mu je dao bolest koja se zove „crni prišt“. Od te bolesti je umro. Sinovi su ga dve ili tri noći ostavili nesahranjenog. Na kraju je počeo da zaudara. Svi su od bolesti koja je snašla Ebu Leheba bežali kao od kuge i gadili se. Na to je jedan Kurejšija rekao Ebu Lehebovim sinovima: „Teško vama, zar vas nije sramota? Ostavili ste oca u kući dok nije počeo da zaudara. Bar ga negde zakopajte i uklonite.“ Sinovi su tom čoveku odgovorili: „Bojimo se bolesti koju je imao!“ Ovog puta taj čovek im je rekao: „Vi idite, ja dolazim, pomoći ću vam.“ Zatim su se sva trojica okupila. Poneli su ga i ostavili na jednom zabačenom mestu. Bacali su na njega kamenje dok ga nije sasvim prekrilo. Tako je Ebu Leheb ušao u svoje prebivalište u kome će večno ostati u kazni i vatri – u svoj mračni kabur, jamu džehennema.

Među Kurejšijama zarobljenim na Bedru bio je i Velid ibn Velid. Njega je zarobio Abdullah ibn Džahš. Velidova braća Hišam i Halid ibn Velid, koji tada još nije bio musliman, došli su u Medinu. Abdullah ibn Džahš nije hteo da ga pusti dok se ne plati fidje-i nedžat, to jest otkupnina za oslobođenje. Od braće je Halid pristao, ali Hišam, brat po ocu, od druge majke, nije prihvatio. Resulullah je predložio da se da očevo oružje i oprema. Na to je Hišam pristao, ali Halid nije prihvatio. Ipak su se na kraju pogodili za očev mač, oklop i šlem vredne sto dinara. Pošto su Velida oslobodili ropstva, krenuli su na put za Mekku. Ali Velid se na putu za Mekku, u Zul-Hulejfi, četiri milje od Medine, odvojio od njih, došao kod Poslanika, primio iman i postao jedan od ashab-i kirama. Neko vreme pošto je primio islam, otišao je u Mekku kod braće. Tada ga je Halid ibn Velid upitao: „Kad si već hteo da postaneš musliman, što to nisi učinio pre nego što je otkupnina plaćena? Zbog tebe smo izgubili uspomenu na oca. Zašto si tako učinio?“, a Velid je odgovorio: „Bojao sam se da će Kurejšije reći: ‚Nije izdržao ropstvo, pa je pošao za Muhammedom alejhisselam.‘“

„O Abbase! Tvoj islam zna Allah teala. Ako govoriš istinu, Allah teala će ti sigurno dati nagradu za to. Ali ti si, po spoljašnjosti, protiv nas. Zato moraš da platiš svoju otkupninu“ Hadis-i šerif

Veoma razgnevljena ovim odgovorom, braća su ga zatvorila kod nekih muslimana iz Mahzumovih sinova – Ajjaša ibn Ebu Rebie i Seleme ibn Hišama (radijallahu anhuma). Velid ibn Velid (radijallahu anhu) ležao je godinama u tamnici zato što je primio iman. Mnogo je nasilja i muka pretrpeo od strica Hišama, jednog od ogorčenih neprijatelja islama, i od rođaka mušrika. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) uputio je za Ajjaša ibn Ebu Rebiu, Selemu ibn Hišama i Velida, koje su mušrici tlačili, ovu dovu: „Allahu moj! Spasi Velida ibn Velida, Selemu ibn Hišama, Ajjaša ibn Ebu Rebiu i ostale vernike koji (pritešnjeni u rukama kafira) izgledaju slabi (i nemoćni). Allahu moj, satri Mudar (Kurejš) još žešće (veoma teško). Učini da im ove godine (za njih) budu kao Jusufove godine.“

Bereketom Resulullahove dove hazreti Velid je našao priliku i pobegao sa mesta gde je bio vezan. Došao je u Medine-i munevveru i sastao se s našim voljenim Poslanikom. Kada je Habibullah upitao za stanje Ajjaša ibn Ebu Rebie i Seleme ibn Hišama, Velid mu je javio da su im noge vezane jedna za drugu i da se grče pod teškim mukama i mučenjima.

Sultan vasione veoma se ožalostio zbog njihovog stanja i tražio način da ih spase. Kada je upitao ko bi mogao da ih spase, Velid, iako je godinama bio pod mukama, s velikom hrabrošću i ljubavlju odgovorio je: „Ja Resulallah! Ja ću ih spasti i dovesti tebi.“ Ponovo je došao u Mekku i, prateći jednu ženu koja im je nosila hranu, saznao gde su muslimani koje muče. Obojica su bila zatvorena u jednoj zgradi bez krova. Velid se noću, spreman na smrt, s velikom hrabrošću spustio niz zid i stigao do drugova. Dvojicu nevinih, kojima nije bilo druge krivice osim što su primili iman, mušrici su bili vezali za jedan kamen i podvrgavali svakovrsnom nasilju na žarkom suncu arabijske pustinje. Velid je spasao ovu svoju mubarek braću i posadio ih na svoju kamilu. On sam krenuo je peške, bos, u Medine-i munevveru, da što pre stigne kod Resulullaha, koga je toliko voleo. Pekla ga nije pustinjska žega, nego čežnja da se sastane s Predvodnikom svetova.

U Medinu je stigao gladan, žedan i bos za tri dana. Prsti su mu bili sasvim razderani od kamenja. Sav u krvi, Velid ibn Velid sastao se s Habibullahom, koga je toliko voleo.

Pobeda na Bedru ispunila je muslimane velikom radošću. A mušrici su zapali u veliku tugu i očaj. Kada je i abisinski vladar Nedžaši čuo da je Resulullah pobedio, odmah je otišao kod ashab-i kirama u svojoj zemlji i obradovao ih radosnom vešću: „Hvala Allahu teala, koji je Svom Resulu dao da pobedi na Bedru i podario mu pobedu.“

Događaji posle bitke na Bedru

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) borio se u Medini i s Jevrejima, i s munaficima kao što je Abdullah ibn Ubejj, koji su se prikazivali kao muslimani, i s mušricima. Osim toga, pozivao je u islam mušrička plemena izvan Medine i trudio se da budu počašćeni islamom. Gaze kao što su Karkara, Beni Kajnuka, Sevik, Gatafan, Bahran… sve su vođene posle bitke na Bedru.

Neki događaji druge godine po hidžri

Te godine stigla je naredba da je zekat farz, da se daje sadaka-i fitr, da se klanjaju bajram-namazi i da se kolju kurbani. Resulullah je svoju kćer Ummu Gulsum udao za hazreti Osmana. Poslanik je uzeo za svoje supruge kćer hazreti Omera Hafsu i Zejneb bint Huzejma (radijallahu anhuma). Rodio se hazreti Hasan, sin hazreti Alije.

Brak s hazreti Aišom

Poslanik se s hazreti Aišom verio dok je bio u Mekki, ali njihova svadba još nije bila održana. Hazreti Ebu Bekr je jednog dana upitao Server-i alema: „Ja Resulallah! Šta te sprečava da se sastaneš sa svojom suprugom?“ Resulullah je rekao: „Mehr.“ Hazreti Ebu Bekr poslao je Resulullahu novac za mehr.27

Nakon toga održana je svadba naše majke hazreti Aiše. Tada je Poslanik imao pedeset pet godina.28 Naša majka hazreti Aiša bila je veoma oštroumna i darovita i umela je da događaje na licu mesta izrazi u stihovima. Ono što bi naučila i upamtila nikada nije zaboravljala. Bila je veoma mudra, oštroumna, učena, književno obrazovana, čedna i čestita. Pošto je imala veoma snažno pamćenje, ashab-i kiram su mnoge stvari pitali nju i učili od nje. Pohvaljena je ajet-i kerimom.

Pohod na Karkaratul-Kudr

Stigla je vest da se jedna skupina iz Beni Sulejma i Gatafana okupila u Karkari. Tada je Poslanik s dve stotine muhadžira i ensarija krenuo iz Medine. U Medini je kao zamenik ostavljen hazreti Ibn Ummu Mektum. Belu zastavu nosio je hazreti Alija. Stigli su na to mesto, ali nikoga nisu našli: mušrici, saznavši da dolazi islamska vojska, napustili su ga. Napredujući kroz dolinu, naišli su na jednog kamilara. Upitali su ga gde su Beni Sulejm i Gatafanci. Kamilar je rekao: „Unajmili su me na pet dana da čuvam njihove životinje. Sada ne znam gde su.“ Kao plen zaplenjeno je pet stotina kamila. Zarobljen je i pastir Jesar. Pošto su tri noći prenoćili u dolini Karkaratul-Kudr, poterali su kamile i krenuli prema Medini. Poslanik je u mestu zvanom Dirar izdvojio petinu kamila, a ostatak podelio. Svakome su pripale po dve kamile. Sutradan, dok su klanjali sabah-namaz, videli su da taj kamilar po imenu Jesar klanja namaz zajedno s njima. Poslanik je oslobodio tog roba. Zatim su se u miru vratili u Medinu.

„Allaha mi, od onih koji su poricali Allaha teala, Njegovog Resula i Kur’an-i kerim i Njegovog Poslanika bacali iz muke u muku, ne znam nikoga tako lošeg kao što si ti (Ukba ibn Ebu Muajt)“ Hadis-i šerif

Svaka duša što u vatri čežnje izgori, nur postaje;
Srce koje je bol ljubavi srušio ponovo se obnovi.

Pohod na Beni Kajnuku

Jednog dana Jevreji iz Beni Kajnuke hteli su da se izruguju jednoj muslimanki. Jedan od ashaba, videvši to, odmah je potegao mač i ubio tog Jevrejina. A Jevreji su se okupili i ubili tog mubarek ashaba, koji je postao šehid. Događaj je javljen Poslaniku. Resul-i ekrem ih je okupio na trgu Kajnuka i rekao: „O zajednico Jevreja! Bojte se da vas ne snađe kazna kao što je ona koju je Allah teala dao Kurejšu, i primite islam. Dobro znate da sam ja poslanik koga je poslao Allah teala. To ste, kao i zavet Allaha teala vama, pročitali u svojoj knjizi…“

„Hvala Allahu teala, koji je Svom Resulu dao da pobedi na Bedru i podario mu pobedu“ Nedžaši Ashama (rahmetullahi alejh)

Pohod na Beni Kajnuku

Uprkos ovoj milosti, Jevreji, koji su prekršili ugovor, izazvali su Sultana svetova: „O Muhammede! Neka te ne zavara to što si porazio narod koji ne zna da ratuje! Kunemo se da smo mi ratnici! Tek kad počneš da se boriš s nama, shvatićeš kakvi smo junaci!…“ Tako su javno pokazali da su prekršili raniji ugovor i da izazivaju. Na to je Džibril alejhisselam doneo vahj u kome je rečeno, po značenju: „(O Moj Habibe!) Ako se pobojiš izdaje (postupanja protivno ugovoru) nekog naroda koji je (s tobom) sklopio ugovor, (pre nego što počneš rat) otvoreno im, po istini i pravdi, javi da si odbacio njihov zavet. Jer Allah teala ne voli izdajnike.“29

U drugom ajet-i kerimu rečeno je, po značenju: „O Moj Resule! Reci tim Jevrejima koji su kafiri: Sigurno ćete biti pobeđeni i bićete sakupljeni i odvučeni u džehennem; a džehennem je ružno prebivalište!“30

Habib-i ekrem je odmah, sredinom meseca ševvala, u subotu, obrazovao vojsku i krenuo na tvrđavu u kojoj su bili Jevreji Kajnuke. Belu zastavu nosio je hazreti Hamza, a u Medini je kao zamenik ostavljen Ebu Lubaba.31

Mubarek vojska opsela je tvrđavu Kajnuka. Jevreji, koji su govorili: „Kakvi smo mi ratnički junaci!..“, ne samo da se nisu suprotstavili, nego se nisu usudili da iz svoje tvrđave odapnu ni jednu strelu. Resulullah je stavio pod nadzor ulaze i izlaze. Niko nije mogao da izađe. To stanje trajalo je petnaest dana.32

Jevreji su se uplašili i predali. Iako je svaki od njih zasluživao smrt, naš voljeni Poslanik, poslat kao milost svetovima, smilovao se i dozvolio Jevrejima Kajnuke da odu u Damask. Nikome nije dozvoljeno da ostane u tom kraju. Tako su proterani s medinske zemlje.33 Beni Kajnuka napustili su svoju domovinu. Njihova imovina i oružje postali su plen muslimana.

Pohod na Sevik

Kada je Ebu Sufjan, pobegavši iz bitke na Bedru, stigao u Mekku, zavetovao se da „neće mazati glavu uljem niti prilaziti svojim ženama“ dok se ne osveti Muhammedu (sallallahu alejhi ve sellem). Druge godine po hidžri, petog dana meseca zulhidže, u nedelju, krenuo je s dve stotine konjanika prema Medini da ispuni svoj zavet. Jedne noći došao je u Medini do nečije kuće i pitao za Poslanika. Taj čovek nije obratio pažnju na njega.

Čak mu nije ni otvorio vrata. Ebu Sufjan je otišao odatle i odseo kao gost kod Sellama ibn Miškema. Sutradan je krenuo odatle i došao u kraj zvani Ariz. Tamo je naišao na Mabeda ibn Amruša, od ensarija, i njegovog slugu i ubio ih dok su radili; oni su postali šehidi. Zapalio je jedan hurmin gaj i, rekavši: „Ispunio sam zakletvu“, otišao odatle.

Kada je Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem) javljen ovaj događaj, ostavio je Ebu Lubabu kao zamenika u Medini i s dve stotine ljudi krenuo u poteru za Ebu Sufjanom.

„Sigurno ćete biti pobeđeni i bićete sakupljeni i odvučeni u džehennem; a džehennem je ružno prebivalište!“ Al-i Imran: 12

Čuvši to, mušrici su počeli da beže. Da bi se spasli, ostavili su tu svoj tovar i vrstu zrnaste hrane koju zovu „sevik“, zajedno s loncima koje su doneli da je kuvaju, i pobegli. Muslimani su to našli i uzeli kao plen. Zato se ova gaza naziva pohod na Sevik.

Venčanje hazreti Alije i hazreti Fatime

Bila je druga godina po hidžri. Hazreti Fatima, kći Ponosa vasione sallallahu alejhi ve sellem, napunila je petnaest godina.

Jednog dana hazreti Fatima ušla je kod Resul-i ekrema zbog nekog posla. Resulullah je primetio da je njegova kći stasala za udaju. Od tog dana našu majku Fatimu Zehru prosili su mnogi. Resul alejhisselam nije obraćao pažnju na njih i govorio je: „Njena stvar zavisi od naredbe Hakka teala.“

Jednog dana Ebu Bekr, Omer i Sa’d ibn Muaz sedeli su u mesdžidu i razgovarali: „Hazreti Fatimu su prosili svi osim hazreti Alije. Niko nije prihvaćen.“ Hazreti Siddik je rekao: „Mislim da će biti suđena Aliji. Hajdemo da ga posetimo i otvorimo ovo pitanje. Ako se pozove na svoje siromaštvo, pomoći ćemo mu.“ Sa’d je rekao: „O Ebu Bekre! Ti uvek činiš dobro. Ustani, i mi ćemo ti biti društvo.“ Sva trojica izašla su iz mesdžida i otišla da se vide s hazreti Alijom. Hazreti Alija je bio poveo kamilu i otišao da zaliva hurmin gaj jednog od ensarija. Kada ih je video, dočekao ih je i upitao kako su. Hazreti Ebu Bekr je upitao: „O Alija! Ti si prvi u svakom dobrom delu i kod Resul-i ekrema si na stepenu kakav nikome nije podaren. Hazreti Fatimu su svi prosili. Niko nije prihvaćen. Mislimo da će biti suđena tebi. Zašto ne pokušaš?“

Kada je hazreti Alija to čuo, mubarek oči su mu se ispunile suzama i rekao je: „O Ebu Bekre! Raspalio si mi srce. Niko je ne želi više od mene. Ali moja oskudica me u tome sprečava.“ Hazreti Ebu Bekr je rekao: „Ne govori tako. Kod Allaha teala i Njegovog Resula dunjaluk nije ništa. Siromaštvo u tome ne može biti prepreka. Idi i prosi je.“

Hazreti Alija priča: „Ušao sam kod Resulullaha stideći se i ustručavajući se. Bio je u svoj svojoj veličanstvenosti i dostojanstvu. Seo sam pred njega, ali nisam mogao da progovorim. Resulullah je upitao: ‚Zašto si došao, imaš li neku potrebu?‘ Ćutao sam. Kada je rekao: ‚Sigurno si došao da prosiš Fatimu‘, jedva sam izustio: ‚Da.‘ (Poslanik je hazreti Fatimi javio da je hazreti Alija prosi. Ona je ćutala.) Poslanik je upitao: ‚Šta imaš da daš Fatimi kao mehr?‘ Rekao sam: ‚Nemam ništa što bih joj dao, ja Resulallah.‘“

On je još upitao: „Gde je hutami oklopna košulja koju sam ti dao, šta je s njom?“ Kada sam rekao: „Kod mene je“, rekao je: „Prodaj je i donesi mi novac. To je dovoljno kao mehr.“34 U drugom predanju, kada je Resulullah upitao hazreti Aliju: „Šta imaš?“, on je odgovorio: „Imam konja i oklopnu košulju“, a Resulullah je rekao: „Konj će ti trebati, ali oklop prodaj.“ A u još jednom predanju rekao je: „O Alija, idi i iznajmi sebi kuću.“

Hazreti Alija je do ženidbe živeo zajedno s Poslanikom. Po Poslanikovoj naredbi iznajmio je kuću Harise ibn Nu’mana, koja se nalazila blizu Mesdžid-i Nebevija, preko puta sobe hazreti Aiše. Svoj oklop poslao je na pijacu. Hazreti Osman (radijallahu teala anhu), obilazeći pijacu, prepoznao je oklop hazreti Alije. Pozvao je tellala i rekao: „Koliko vlasnik traži za ovaj oklop?“ Tellal je rekao: „Traži četiri stotine dirhema.“ Osman (radijallahu anhu) je rekao: „Dođi, uzmi novac.“ Zatim je otišao svojoj kući. Uzeo je oklop od tellala i platio mu. Rekao je: „Ovaj oklop ne dolikuje nikome osim njemu. Neka i ovaj novac potroši na svadbu. I neka primi naše izvinjenje.“ Davši četiri stotine dirhema i stavivši oklop odozgo, poslao je to na poklon hazreti Aliji. Kada je hazreti Alija sa oklopom i dirhemima došao kod našeg Poslanika, Poslanik je uputio mnoge dove za dobro hazreti Osmana i rekao: „Osman je moj drug u džennetu.“ Zatim je pozvao Bilala Habešija, dao mu deo novca i naredio: „Uzmi ovaj novac i idi na pijacu! Kupi malo ružine vodice, a za ostatak novca med, i u jednoj čistoj posudi, na jednom kraju mesdžida, razmutite ga s vodom. Napravite medeni šerbet da ga popijemo posle sklapanja nikaha. Pozovi u mesdžid moje ashabe od ensarija i muhadžira koji su tu i objavi ljudima da će se sklopiti nikah Fatime i Alije.“

Bilal Habeši je izašao i objavio ljudima da će se sklopiti nikah hazreti Alije i hazreti Fatime. Ashab-i kiram došli su u Mesdžid-i Nebevi i ispunili ga iznutra i spolja. Tada je Poslanik ustao i održao ovu hutbu: „Sva hvala i zahvalnost pripadaju Gospodaru svetova. On je Onaj koga hvale zbog blagodati koje daje, kome se čini ibadet zbog Njegove beskrajne moći i snage, od čije se kazne i obračuna strahuje, čija presuda i zapovest vladaju na zemlji i na nebesima. On je Onaj koji je Svojom moći stvorio stvorenja, Svojim pravednim odlukama ih odvojio jedne od drugih i počastvovao ljude verom (islamom) i Poslanikom Muhammedom (alejhisselam)… Allah teala mi je naredio da svoju kćer Fatimu venčam za Aliju ibn Ebu Taliba. Sada vas uzimam za svedoke: ja sam (po naredbi Allaha teala) uz mehr od 400 miskala srebra venčao Fatimu za Aliju ibn Ebu Taliba. Neka ih moj Gospodar sjedini i neka im to učini mubarek. Neka im potomstvo učini čistim, ključem milosti, rudnikom mudrosti i pouzdanim za Muhammedov ummet.

To je ono što sam imao da kažem. Od svog Gospodara tražim oprost za sebe i za vas.“

I hazreti Alija je ustao i održao ovu kratku hutbu: „…Donosim salavat i selam na Muhammeda alejhisselam, u čijem smo prisustvu, koji mi je svoju mubarek kćer Fatimu venčao uz mehr od 400 miskala srebra. O braćo moja po veri! Bez sumnje ste čuli šta je Poslanik rekao i bili ste svedoci. I ja sam tome svedok i zadovoljan sam. Prihvatam to baš tako. Allah teala je svedok rečima svih nas i svima nam je Zaštitnik.“35

„Osman je moj drug u džennetu“ Hadis-i šerif

Kada je sklapanje nikaha završeno, Poslanik je naredio da se donesu sveže hurme i rekao: „Hajde, uzmite od ovih hurmi i jedite.“ Svi su uzeli i jeli. Zatim je hazreti Bilal podelio medeni šerbet, i to su popili, a svi ashabi uputili su dovu: „Barekallahu fikuma ve alejkuma ve džemea šemlekuma.“ Kada je sklopljen nikah, Fatima (radijallahu anha) je imala petnaest, a Alija (radijallahu anhu) dvadeset pet godina.

Posle nikaha hazreti Fatima je plakala. Poslanik je došao k njoj i rekao: „O Fatimo! Šta ti je, zašto plačeš? Kunem se Allahom teala da sam te udao za najučenijeg od onih koji su te prosili, za najizvrsnijeg u blagosti i razboritosti i za onoga koji je prvi primio islam.“ Hazreti Fatima je rekla: „Babo moj! Mehr svake devojke koja se udaje procenjuje se i određuje zlatom i srebrom. Ako se i moj mehr tako odredi, kakva će biti razlika između tebe i drugih? Na Sudnjem danu, koliko god grešnim vernicima ti budeš činio šefaat, ja želim da činim šefaat njihovim ženama. To je moja želja.“

Kada je Allah teala objavio da je ova želja hazreti Fatime primljena, Resulullah je rekao: „O Fatimo, pokazala si da si dete poslanika!“

Hazreti Alija je rekao: „Od tih događaja prošlo je nekoliko meseci. O tome na skupovima nije bilo ni reči. A ja od stida nisam mogao da otvorim usta. Ali Resulullah bi ponekad, kad bi me video nasamo, rekao: ‚Kakva je dobra žena tvoja supruga! Raduj se, ona je predvodnica žena sveta.‘“

Tih dana brat hazreti Alije, hazreti Ukajl, rekao je: „O Alija! Ovim brakom smo se obradovali. Ali moja želja je da ovo dvoje srećnika budu zajedno“, a hazreti Alija je rekao: „I ja to želim, ali se stidim.“ Hazreti Ukajl uzeo je hazreti Aliju za ruku, i kada su došli do Poslanikove kuće, sreli su Ummu Ejmen, Resulullahovu robinju. Rekli su joj o čemu je reč. Ummu Ejmen je rekla: „Za ovo nije potrebno da vi dolazite. Mi ćemo se dogovoriti s čistim suprugama (ezvadž-i tahirat) i javiti vam. Jer se u tome sluša reč žena.“

Ummu Ejmen je to ispričala Resulullahovim suprugama. Tada su se i ostale čiste supruge okupile u kući hazreti Aiše. Setivši se hazreti Hatidže, rekle su: „Da je ona živa, mi ne bismo imali nikakve brige.“ Resulullah je zaplakao i rekao: „Gde je žena kao Hatidža? Dok su me ljudi proglašavali lažljivcem, ona me je potvrdila i sav svoj imetak potrošila na mom putu. Mnogo je pomogla veri islamu. Dok je bila živa, Hakk teala mi je naredio: ‚Obraduj Hatidžu radosnom vešću: u džennetu joj je sagrađen dvorac od smaragda.‘“ Resulullahove supruge prenele su mu želju hazreti Alije. Tada je Resulullah naredio Ummu Ejmen da pozove hazreti Aliju. Kada je Alija došao, žene koje su bile na skupu ustale su i otišle. Hazreti Alija je seo oborene glave. Resulullah je upitao: „Želiš li svoju suprugu, o Alija?“

Alija (radijallahu anhu) je rekao: „Da, ja Resulallah! Neka su ti žrtva i majka i otac.“ Resul-i ekrem je rekao Esmi bint Umejs: „Idi i pripremi Fatiminu kuću.“ Esma je otišla u kuću u koju će Fatima ući kao nevesta. Napravila je jedan dušek od nove kože, jedan od zakrpljene kože i jedan od rogozine i napunila ih vlaknima hurmine palme. Resulullah je posle jacija-namaza došao u Fatiminu kuću i pregledao šta je pripremljeno.

Naš Poslanik je naredio da se za dve trećine novca koji je doneo hazreti Alija kupe hrana, nakit i mirisi, a za jednu trećinu odeća, i dao je da se upotpune kućne stvari. U miraz i kućne stvari hazreti Fatime spadalo je ovo: tri dušeka koje je pripremila Esma bint Umejs, jedan ćilim s resama, jedan jastuk napunjen vlaknima hurmine palme, dva ručna žrvnja, jedna mešina za vodu, jedan zemljani ćup za vodu, jedna kožna čaša za vodu, jedan peškir, jedna suknja, jedna štavljena ovnujska koža, jedan pohabani šareni jemenski ćilim s kojeg je otpala vuna, jedan ležaj ispleten od hurminog lišća, dve šarene haljine jemenske izrade i jedan somotski jorgan. Posle toga Resulullah je dao hazreti Aliji nešto novca i rekao mu da kupi hurme i masla. Hazreti Alija je ono što je bilo posle ispričao ovako:

„Za pet dirhema kupio sam hurme, a za četiri masla. Doneo sam ih pred Resulullaha. Zatražio je kožnu sofru. Svojom mubarek rukom pomešao je hurme, brašno, maslo i jogurt, napravio jednu vrstu jela i rekao: ‚O Alija! Idi i dovedi koga god nađeš.‘ Izašao sam napolje, video mnogo ljudi, sve sam ih pozvao, ušao i rekao: ‚Ja Resulallah! Ljudi je mnogo.‘

Predvodnik svetova, Ponos vasione, rekao je: ‚Uvodi ih po desetoro, neka jedu jelo.‘ Tako sam i učinio. Prebrojali su: sedam stotina muškaraca i žena jelo je i nasitilo se.“

Pošto je pojedena svadbena gozba (velima) hazreti Alije i Fatime, prema onome što je prenela Ummu Ejmen, Poslanik je rekao hazreti Aliji: „O Alija, moja kći Fatima došla je kao nevesta u vašu kuću. I ja ću posle akšam-namaza doći i uputiti dovu. Čekajte me.“

Kada je hazreti Alija došao kući, seo je u jedan ugao. I hazreti Fatima je sela u drugi ugao kuće. Zatim je došao Resulullah i pokucao na vrata. Vrata je otvorila Ummu Ejmen.

Resulullah je upitao: „Je li moj brat ovde?“ Ummu Ejmen je rekla: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Ko je Vaš brat?“ Kada je Resulullah rekao: „To je Alija ibn Ebu Talib“, Ummu Ejmen je upitala: „Zar ste svoju kćer udali za svog brata?“ Resulullah je rekao: „Da.“ Iz Resulullahovih reči „Je li moj brat ovde?“ Ummu Ejmen je pomislila da nikah neće biti dozvoljen. A Resulullah je rečju „Da“ ukazao na to da je prepreka braku rođenje od iste majke.

Zatim je Resulullah upitao Ummu Ejmen: „Je li i Esma bint Umejs ovde?“ Kada je odgovorila: „Jeste“, rekao je: „Znači, došla je da služi Resulullahovoj kćeri.“ Kada je Ummu Ejmen rekla: „Jeste“, uputio joj je dovu rekavši: „Neka postigne dobro.“

„O Fatimo! Šta ti je, zašto plačeš? Kunem se Allahom teala da sam te udao za najučenijeg od onih koji su te prosili, za najizvrsnijeg u blagosti i razboritosti i za onoga koji je prvi primio islam“ Hadis-i šerif

Zatim je naredio da se donese posuda vode. Oprao je svoje mubarek ruke. U vodu je kapnuo malo mošusa. Zatim je pozvao hazreti Fatimu. Hazreti Fatima je od stida gledala u svoju odeću. Resulullah je uzeo malo vode, poprskao njome Fatimina grudi, glavu i leđa i uputio dovu: „Allahumme inni uizuha bike ve zurrijjetiha mineš-šejtanir-radžim“ (Gospodaru moj, utičem se Tebi da nju i njeno potomstvo sačuvaš od zla radžima, to jest kamenovanog šejtana). Zatim je isto učinio i hazreti Aliji i uputio dovu: „Allahumme barik fihima ve barik alejhima ve barik lehuma fi neslihima.“ Proučio je sure Ihlas i Muavvizetejn i rekao: „Uđi kod svoje supruge s imenom i bereketom Allaha teala.“ Zatim je svojim mubarek rukama uhvatio oba krila vrata, uputio dovu za bereket i otišao.36

Hazreti Alija je rekao: „Četiri dana posle naše svadbe Resulullah je posetio našu kuću. Savetovao nas je rečima koje osvajaju srca i pune su mudrosti i rekao: ‚O Alija! Donesi vode!‘ Ustao sam i doneo vodu. Proučio je jedan ajet-i kerim i rekao: ‚Popij malo ove vode. Neka malo ostane.‘ Tako sam učinio. Preostalom vodom poprskao mi je glavu i grudi. Ponovo je rekao: ‚Donesi vode.‘ Opet sam doneo vodu. Ono što je učinio meni učinio je i Fatimi. Zatim me je poslao napolje.“

Kada je Alija izašao, Resulullah je upitao kćer o hazreti Aliji. Fatima je rekla: „Babo moj, u njemu su sva savršena svojstva. Ali neke kurejšijske žene govore mi: ‚Tvoj muž je siromah‘“, a Resulullah je rekao: „O kćeri moja! Ni tvoj otac ni tvoj muž nisu siromašni. Ponuđene su mi sve riznice i blaga zemlje i neba. Nisam ih prihvatio. Prihvatio sam ono što je primljeno kod Allaha teala. O kćerčice moja! Kad bi ti znala ono što ja znam, dunjaluk bi u tvojim očima bio prezren i nizak. Tako mi Allaha teala, tvoj muž je prvi među ashabima. On je i veliki u islamu, a po znanju najdublji. O kćeri moja! Allah teala je iz ehl-i bejta odabrao dvojicu. Jedan je tvoj otac, a drugi tvoj muž. Nikako mu se ne opiri i ne protivi se njegovoj naredbi.“

Ponos vasione (alejhi efdalus-salavat), pošto je savetovao kćer, pozvao je hazreti Aliju. Poverio mu je Fatimu rekavši: „O Alija! Pazi na Fatimino srce. Ona je deo mene. Čuvaj je u zadovoljstvu. Ako nju ožalostiš, mene si ožalostio.“ Oboje ih je poverio Allahu teala. Zatim, kada je ustao da pođe, hazreti Fatima je rekla: „Ja Resulallah! Poslove u kući obavljaću ja, a poslove van kuće Alija. Ako mi podarite jednu služavku, pomagaće mi u nekim poslovima. Obradovaćete me.“ Resulullah je rekao: „O Fatimo! Da ti podarim nešto bolje od sluge ili da ti podarim slugu?“

Naša majka hazreti Fatima rekla je: „Podari mi ono što je bolje od sluge.“ Tada je Resulullah rekao: „Svakog dana, kada ležeš, reci trideset tri puta ‚Subhanallah‘, trideset tri puta ‚Elhamdulillah‘, trideset tri puta ‚Allahu ekber‘ i jednom ‚La ilahe illallahu vahdehu la šerike leh, lehul-mulku ve lehul-hamdu ve huve ala kulli šejin kadir‘. To je ukupno sto reči. Na kijametu ćeš naći hiljadu hasena (dobrih dela). Na Mizanu će tvoja dobra dela biti teška.“ Zatim je Poslanik izašao iz kuće svoje kćeri i otišao u svoj mubarek dom.

Ubistvo Ka’ba ibn Ešrefa

Pobedom na Bedru strah je pao u srca Jevreja i mušrika u Medini koji su obožavali kipove. Neki Jevreji su došli k sebi i, rekavši: „Ovo je sigurno onaj čovek čija smo svojstva čitali u našim knjigama. Sada mu se više nije moguće suprotstaviti. Jer će on uvek pobeđivati“, primili su islam. A neki su rekli: „Muhammed se borio s Kurejšijama, koji ne razumeju rat. Zato je pobedio. Da se borio s nama, pokazali bismo mu kako se ratuje i kako se stiče pobeda.“

I jedan Jevrejin po imenu Ka’b ibn Ešref, čuvši da je islamska vojska pobedila na Bedru, otišao je u Mekku iz mržnje prema muslimanima. Okupio je tamošnje mušrike, recitovao im stihove da napadnu Medinu, podsticao ih i podbunjivao. Dogovorio se s njima da se bore protiv Poslanika. Čak je pripremio i atentat na našeg voljenog Poslanika. Allah teala je to obznanio Resulullahu i rekao, po značenju: „To su oni koje je Allah teala prokleo (udaljio od Svoje milosti)…“37

Na to je Resul-i ekrem rekao svojim časnim ashabima: „Ko će ubiti Ka’ba ibn Ešrefa? Jer je on vređao Allaha teala i Njegovog Resula.“

Muhammed ibn Meslema upitao je: „Ja Resulallah! Hoćeš li da ga ja ubijem?“ Resulullah je rekao: „Da, hoću.“ Muhammed ibn Meslema je nekoliko dana razmišljao o tome i pravio planove. Otišao je kod svojih drugova Ebu Naile, Abbada ibn Bišra, Harisa ibn Evsa i Ebu Absa ibn Džebra i otkrio im stvar. Svi su se složili i rekli: „Ubićemo ga zajedno.“ Zajedno su došli kod Poslanika i rekli: „Ja Resulallah! Ako dozvolite, možemo li, dok budemo razgovarali s njim, da kažemo o Vama neke reči koje će se dopasti Ka’bu?“ Poslanik im je dozvolio da kažu šta žele.

Tada je Muhammed ibn Meslema s drugovima otišao kod Ka’ba ibn Ešrefa. Rekao je: „Ovaj Muhammed tražio je od nas sadaku. Natovario nam je mnogo poreza. Zato sam došao da od tebe uzmem nešto na zajam.“ Ka’b se obradovao, misleći da Muhammed ibn Meslema misli kao i on, i rekao: „On će vam još više dojaditi.“ Muhammed ibn Meslema je rekao: „Eto, jednom smo ga sledili. Nastavićemo da ga sledimo. Da vidimo kakav će biti kraj. Sada nam ti daj na zajam malo hurmi.“ Ka’b je rekao: „Dobro, daću, ali morate mi nešto dati u zalog!“ Muhammed ibn Meslema i oni koji su bili s njim rekli su: „Šta hoćeš?“ Kada je Ka’b rekao: „Hoću vaše žene u zalog“, nisu pristali. Ka’b je rekao: „Onda mi dajte sinove u zalog.“ Rekli su: „Ni njih ne možemo dati u zalog. Za nekog od njih govoriće se: ‚Dat je u zalog za tovar hurmi jedne-dve kamile‘, a to bi za nas bila ljaga koju ne bismo mogli zaboraviti. Ali tebi možemo dati u zalog svoje oružje i oklope.“ Ka’b je prihvatio ovu ponudu. Rekao im je i kad da dođu.38

„O Alija! Pazi na Fatimino srce. Ona je deo mene. Čuvaj je u zadovoljstvu. Ako nju ožalostiš, mene si ožalostio“ Hadis-i šerif

Jedne noći Muhammed ibn Meslema došao je kod Ka’ba. S njim je bio i Ebu Naila. Ka’b ih je pozvao u tvrđavu, a sam je sišao da ih dočeka. Ka’bova žena je rekla: „Kuda izlaziš u ovo doba?“ Ka’b je rekao: „Došli su Muhammed ibn Meslema i moj brat Ebu Naila.“ Žena je rekla: „Ovaj glas koji čujem nikako mi se ne dopada. Kao da iz njega kaplje krv.“ Ka’b je rekao: „Nije to ništa, to su Muhammed ibn Meslema i moj brat po mleku Ebu Naila. On je dobar momak. Kad bi ga noću pozvali i na borbu mačevima, došao bi bez oklevanja. Takav je on.“ Muhammed ibn Meslema uveo je sa sobom u tvrđavu dvojicu, a po jednom predanju trojicu ljudi. To su bili Ebu Abs ibn Džebr, Haris ibn Evs i Abbad ibn Bišr.39 Hazreti Muhammed ibn Meslema rekao je drugovima: „Kada Ka’b dođe, reći ću mu da ću pomirisati njegovu kosu, uhvatiću ga za glavu i pomirisati. Kada vidite da sam Ka’ba dobro uhvatio za glavu, udarite mačevima.“ Ka’b ibn Ešref došao im je lepo obučen, šireći prijatan miris. Ibn Meslema je rekao: „Nikad do sada nisam osetio tako prijatan miris“ i prišao Ka’bu. Ka’b se hvalio: „Kod mene su arapske žene najlepšeg mirisa.“ Muhammed ibn Meslema je rekao: „Dozvoljavate li mi da pomirišem vašu glavu?“ Ka’b je rekao da dozvoljava. Ibn Meslema ga je pomirisao, a dao je da pomirišu i drugovi. Zatim je rekao da želi ponovo da pomiriše. Ovog puta Muhammed ibn Meslema uhvatio ga je za glavu i dao znak drugovima da udare mačevima.

Kada je zadat prvi udarac mačem, Ka’b je strašno povikao, ali nije umro. Tada ga je Muhammed ibn Meslema ubio svojim bodežom. Mudžahidi koji su ubili Ka’ba odmah su napustili to mesto i stigli u Medinu. Kada su Resulullahu doneli radosnu vest, naš Poslanik je zahvalio Allahu teala i uputio dovu za mudžahide. Pogibija kafira Ka’ba ibn Ešrefa bacila je Jevreje u veliki strah. Jer, pošto je ubijen vođa kao što je Ka’b, i njihova pogibija bila je pitanje trenutka. Ujutro su se okupili i došli pred Poslanika. Žalili su se na ono što se dogodilo te noći. Resul-i ekrem je rekao: „On nas je stalno uznemiravao i protiv nas je recitovao stihove. Ako iko od vas tako učini, neka zna da mu je kazna mač.“ Posle ove opomene Jevreji su iz straha ponovo sklopili ugovor s Resulullahom…40

Pohod na Gatafan

Ova gaza naziva se i „pohod na Enmar“ i „pohod na Zi Emr“. Jedna skupina iz Beni Sa’laba i Beni Muhariba okupila se na mestu zvanom Zi Emr i odlučila da opljačka šta god nađe oko Medine. Vođa im je bio neki Dasur ibn Haris ibn Muharib, zvani Gavres. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) ostavio je u Medini kao zamenika Osmana ibn Affana (radijallahu anhu) i s vojskom od četiri stotine pedeset ljudi krenuo iz Medine. Na putu su naišli na čoveka po imenu Džebbar. Upitali su ga za neprijatelja. On je rekao: „Oni ne žele da se bore s vama. Čim su vas videli, pobegli su u planine.“ Resulullah mu je ponudio islam. On je prihvatio i postao musliman.

Dok je islamska vojska napredovala prema dolini, počela je da pada kiša. Neko vreme padala je svom žestinom, a zatim je oslabila i prestala. Svi mudžahidi, a pre svih Poslanik, bili su mokri od glave do pete. Svako je na jednoj strani sušio svoju odeću. I Resulullah je na jednom osamljenom mestu skinuo odeću da je osuši i raširio ju je po jednom drvetu. Dok se odmarao ispod drveta, kafiri koji su motrili na islamsku vojsku videli su Resulullaha samog i javili to Dasuru ibn Harisu. On se tiho prikrao mestu gde se Resulullah odmarao da bi ga ubio. Izvukao je mač i rekao: „Ko te može spasti iz mojih ruku?“ Resulullah je rekao: „Allah teala će me spasti.“ U tom trenutku došao je Džibril alejhisselam, udario Dasura u grudi i oborio ga na zemlju, a mač mu je ispao iz ruke. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) uzeo je Dasurov mač i rekao: „Ko će tebe spasti iz mojih ruku?“ Dasur je rekao: „Niko ne može“, izgovorio kelime-i šehadet i postao musliman. On je bio uzrok da mnogi ljudi prime iman.41 Dao je reč da nikada više neće skupljati vojsku za rat. Vratili su se u Medinu bez oružanog sukoba. Na tom pohodu proveli su jedanaest dana.

Pohod na Bahran

Ovaj pohod naziva se i „pohod na Beni Sulejm“ ili „pohod na Nedžran“. Stigla je vest da će veliki broj mušrika okupljenih kod Beni Sulejma napasti Medinu. Kao zamenik u Medini ostavljen je hazreti Ibn Ummu Mektum. Resulullah je sa vojskom od tri stotine ljudi krenuo na neprijatelja. Kada je čuo da islamska vojska dolazi, neprijatelj je pobegao u planine. Zato do susreta nije ni došlo. Pohod je trajao dvanaest dana.

„On (Ka’b ibn Ešref) nas je stalno uznemiravao i protiv nas je recitovao stihove. Ako iko od vas tako učini, neka zna da mu je kazna mač“ Hadis-i šerif

Tvoja me ljubav od mene uze;
volim Te, Gospodaru moj!
Tvoja ljubav tako je slatka;
volim Te, Gospodaru moj!
Nit’ se bogatstvu radujem,
nit’ za siromaštvom tugujem.
Tvojom ljubavlju se naslađujem;
volim Te, Gospodaru moj!
Ibadete Ti naredi,
lepa stanja pohvali,
blagodati beskrajne dade;
volim Te, Gospodaru moj!
Kakav li mi je nefs nezahvalan:
zbog svog užitka uvek me satire!
A ja sam pravi užitak našao:
volim Te, Gospodaru moj!
Ibadet lepo obaviti,
i za ovaj svet se truditi –
to mi je posao danju i noću, jer
volim Te, Gospodaru moj!
Samo se rečima ne voli, o Hilmi!
Tvoj Gospodar reče: „Trudite se!“
Neka se i po stanju vidi:
volim Te, Gospodaru moj!
Mnogo je dušmana islama,
napadaju veru podmuklo;
ako miruješ, zar je to pravo?
Volim Te, Gospodaru moj!
Zar zaljubljeni lenjo sedi?
Zar da na voljenog prah padne?
Ućutkaj dušmana, pa reci:
„Volim Te, Gospodaru moj!“