Kako je Selman Farisi primio islam
Iz dana u dan nur islama se širio, a mubarek ime Resulullaha, kad god bi se čulo, počelo je da zauzima mesto u srcima. Učeni ljudi koji su s čežnjom očekivali njegov dolazak, u potrazi i uzbuđenju, hitali su u Medinu i udostojavali se imana. Jedan od njih bio je hazreti Selman Farisi. On je ovako ispričao kako je postao musliman: – Ja sam iz sela Džej, u gradu Isfahanu, u Persiji (Iranu). Moj otac je bio najbogatiji u selu i imali smo mnogo zemlje i imetka. Bio sam jedino dete u kući i jedini miljenik svog oca. Zato me je podizao kao devojčicu. Nije mi dozvoljavao da izlazim iz kuće. Pošto je bio medžusija (vatropoklonik), naučio me je medžusijskoj veri onako kako je hteo, bez ikakvog nedostatka. U kući je neprestano gorela vatra, a mi smo joj se klanjali i činili sedždu.
Pošto je moj otac imao mnogo imetka i imanja, jednom me je izveo napolje i rekao: „Sine moj! Kad ja umrem, ti ćeš biti vlasnik ovog imetka, zato idi i upoznaj svoj imetak i svoju zemlju.“ I ja sam rekao: „Dobro“, i obišao naše bašte.
Jednog dana, kada sam pošao da obiđem njive, naišao sam na jednu crkvu. Čuo sam glasove hrišćana, a kada sam im prišao, video sam da unutra čine ibadet. Pošto tako nešto ranije nisam video, ostao sam zapanjen. Jer naš ibadet nije bio ništa drugo do paljenje vatre i činjenje sedžde pred njom. A oni su činili ibadet Allahu, koga ne vide. Rekao sam u sebi: „Allaha mi, njihova vera je istinita, a naša je lažna.“ Do večeri sam ih radoznalo posmatrao. Pre nego što sam stigao do naših njiva, počeo je da pada mrak. Kada sam ih upitao: „Gde je izvor ove vere?“, rekli su: „U Damasku.“ Zatim sam upitao: „Ako odem u Damask, hoće li i mene primiti?“, a oni su odgovorili: „Da, primiće te.“ Kada sam upitao: „Ima li među vama ljudi koji će uskoro ići u Damask?“, spomenuli su da će posle nekog vremena krenuti jedan karavan. Ljudi s kojima sam razgovarao bilo je malo, a došli su iz Damaska u Isfahan. Dok sam se bavio njima, zakasnio sam kući. Moj otac, videvši da se nisam vratio, počeo je da me traži i poslao je ljude.
Tražili su me, ali me nisu našli. Dok su oni bili u strahu, vratio sam se kući. Otac je rekao: „Gde si bio do sada? Nije ostalo mesta gde te nismo tražili.“ Rekao sam: „Babo moj! Danas sam izašao da obiđem njive. Ali na putu sam naišao na jednu hrišćansku crkvu. Ušao sam unutra. Video sam da veruju u Allaha, koga ne vide i koji vlada svime i sve može. Zadivio sam se njihovom ibadetu. Do večeri sam ih posmatrao. Shvatio sam da je njihova vera istinita.“ Čuvši to, otac je rekao: „Sine moj! Pogrešno misliš, vera tvojih očeva i dedova ispravnija je od njihove vere. Njihova vera je iskvarena. Pazi da se ne prevariš i ne poveruješ!“ A ja sam rekao: „Ne, njihova vera je bolja od naše; njihova je istinita, a naša lažna.“ Otac se zbog toga silno naljutio, vezao mi ruke i noge i zatvorio me u kuću.
Dok sam bio u tom stanju, neprestano sam čekao vest o karavanu koji će ići u Damask. Najzad sam saznao da hrišćanski sveštenici spremaju karavan.
Odrešio sam se, pobegao i otišao u crkvu gde je bio karavan. Rekao sam da ne mogu da ostanem u ovim krajevima i, pridruživši se karavanu, krenuo putem Damaska. U Damasku sam se raspitao za najvećeg učenjaka hrišćanske vere. Pokazali su mi jednog čoveka, otišao sam k njemu i ispričao mu svoje stanje. Rekao sam da želim da ostanem kod njega i da ću mu služiti, i zamolio ga da me nauči hrišćanstvu i da me upozna sa Allahom teala. Pristao je. Počeo sam da mu služim i da obavljam crkvene poslove. A on me je učio hrišćanstvu.
„Ono što čujete od mene pričajte i svojoj braći u veri! Prenosite jedni drugima!“ Hadis-i šerif
Ali kasnije sam shvatio da je on rđav čovek. Jer sadaku, zlato i srebro koje su hrišćani donosili da se podeli siromasima, on je skrivao i nije davao potrebitima. Sakupio je punih sedam ćupova zlata i srebra. To niko osim mene nije znao. Posle nekog vremena je umro.
Hrišćani su se okupili da ga sahrane. Rekao sam im: „Zašto mu ukazujete toliko poštovanje, on nije čovek dostojan tog poštovanja!“ Rekli su: „Odakle ti to?“ i nisu mi poverovali. Tada sam im pokazao gde je zlato koje je sakupio. Iskopali su sedam ćupova zlata i srebra, a zatim rekli: „Ovaj čovek nije dostojan da bude opremljen i sahranjen“, bacili ga na jedno mesto i zatrpali kamenjem. Na njegovo mesto došao je drugi.1
Ovaj čovek je zaista bio učen i podvižnik (zahid) i uopšte nije pridavao važnost ovom svetu. Težio je ahiretu, uvek je radio za ahiret i dan i noć neprestano činio ibadet. Veoma sam ga zavoleo i dugo ostao kod njega. Služio sam mu rado. Zajedno smo činili ibadet.
Jednog dana upitao sam ga: „O moj gospodine! Odavno sam kod vas i veoma sam vas zavoleo. Jer se pokoravate naredbama Allaha teala i klonite se onoga što je On zabranio. Kada preminete, šta da radim, šta mi savetujete?“ Odgovorio je: „Sine moj, u Damasku nije ostao niko ko bi popravio ljude. Kome god da odeš, iskvariće te. Ali u Mosulu ima jedan čovek, savetujem ti da ga nađeš.“
Kada je preminuo, prešao sam u Mosul, našao čoveka koga je opisao i ispričao mu šta mi se dogodilo. Primio me je u službu. I on je, kao i onaj prvi, bio veoma vredan čovek, nije bio vezan za ovaj svet i neprestano je činio ibadet. I njemu sam dugo služio. Ali jednog dana se razboleo. Pred njegovu smrt i njemu sam postavio ista pitanja. Preporučio mi je jednog čoveka u Nusajbinu. Posle njegove smrti odmah sam otišao u Nusajbin. Našavši čoveka koga je spomenuo, rekao sam mu da želim da ostanem kod njega. Pristao je, i neko vreme sam bio u njegovoj službi. Kada se razboleo, zamolio sam ga da me pošalje nekom drugom. Ovaj put mi je opisao drugog čoveka, u vizantijskom gradu Amuriji. Posle njegove smrti krenuo sam putem Amurije. Našavši i tog čoveka koga je spomenuo, stupio sam u njegovu službu i dugo ostao.
Onda se i njegova smrt približila. Kada sam ga zamolio da me uputi nekom, rekao je: „Allaha mi, sada ne znam takvog čoveka. Ali približilo se vreme dolaska ahir-zemanskog Pejgambera.“ I nabrojao je njegove znake: „On će se pojaviti među Arapima, učiniće hidžru iz svog zavičaja i nastaniće se u gradu punom hurmi, između kamenitih polja.
On prima poklon, a ne prima sadaku. Između njegovih ramena nalazi se pečat poslanstva.“ Kada je i ovaj čovek preminuo, sledeći njegove reči, odlučio sam da odem u arapsku zemlju. Radeći u Amuriji, stekao sam nekoliko volova i nešto ovaca. Jedan karavan iz plemena Beni Kelb spremao se da krene u arapsku zemlju. Kada sam im rekao: „Neka ovi volovi i ovce budu vaši, odvedite me u arapsku zemlju!“, prihvatili su moj predlog i poveli me sa sobom. Ali kada smo stigli u mesto zvano Vadil-Kura, izdali su me i, rekavši da sam rob, prodali me jednom Jevreju. Tamo gde je bio Jevrej video sam bašte hurmi. Pomislio sam: „Ovo je, sigurno, mesto u koje će ahir-zemanski Pejgamber učiniti hidžru.“ Ali nikako se nisam mogao privići. Neko vreme sam služio ovom Jevreju. Zatim me je prodao svom bratu od strica. A on me je kupio i doveo u Medinu. Kada sam stigao u Medinu, odmah sam joj se privikao, kao da sam je ranije video. Sada su mi dani prolazili u Medini, radio sam u vinogradu i bašti Jevreja koji me je kupio i služio mu. A u isto vreme nestrpljivo sam čekao da postignem svoj pravi cilj.
Jednog dana sam se popeo na jednu hurminu palmu i radio. Moj gazda je pod drvetom razgovarao s nekim. U jednom trenutku su rekli: „Propala plemena Evs i Hazredž! Neki čovek je došao iz Mekke u Kubu. Kaže da je poslanik. A ova plemena ga prihvataju i ulaze u njegovu veru…“ Kada sam čuo te reči, kao da sam izgubio svest. Odmah sam sišao i rekao tom čoveku: „Šta kažeš?“ Moj gazda me je ošamario i rekao: „Šta te se tiče, zašto pitaš, gledaj svoj posao!“ Tog dana, kada je palo veče, uzeo sam nešto hurmi i odmah otišao u Kubu. Ušao sam kod Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem) i rekao: „Ti si salih čovek, a s tobom su i siromasi. Doneo sam ove hurme kao sadaku.“
Resulullah je rekao ashabima koji su bili s njim: „Dođite, jedite hurme.“ Oni su jeli. A on sam uopšte nije jeo. Rekao sam u sebi: „Evo, ovo je jedan od znakova. On ne prima sadaku.“ Pošto je Resulullah počastio Medinu, uzeo sam još nešto hurmi i doneo Resulullahu. Rekao sam: „Ovo je poklon.“ Ovaj put je jeo zajedno s ashabima koji su bili s njim. Rekao sam: „Evo, pojavio se i drugi znak.“ Hurmi koje sam doneo bilo je oko dvadeset pet. A koštica od pojedenih hurmi bilo je oko hiljadu. Resulullahovom mudžizom hurmi je bilo više. Rekao sam u sebi: „Video sam još jedan znak.“ Ponovo sam otišao Resulullahu. Sahranjivali su jednog umrlog. Pošto sam želeo da vidim pečat poslanstva, prišao sam sasvim blizu. Shvatio je moju želju i podigao košulju. Kada su mu se otkrila mubarek leđa, video sam pečat poslanstva; odmah sam ga poljubio i zaplakao. U tom trenutku izgovorio sam kelime-i šehadet i postao musliman.
Zatim sam Resulullahu ispričao, jedno po jedno, šta mi se dogodilo. To mu se dopalo. Naredio mi je da to ispričam i ashab-i kiramu. Ashab-i kiram su se okupili, a ja sam ispričao sve što mi se dogodilo do najsitnijih pojedinosti…2
Kada je Selman Farisi poverovao, pošto nije znao arapski jezik, zatražio je tumača. Tumač Jevrej koji je došao prenosio je njegovo hvaljenje našeg voljenog Poslanika u suprotnom smislu. Tada je došao Džibril alejhisselam i Resulullahu tačno preneo reči hazreti Selmana. Kada je Jevrej shvatio šta se dešava, izgovorio je kelime-i šehadet i postao musliman.
Pošto je postao musliman, Selman Farisi je još neko vreme ostao rob. Kada mu je naš voljeni Poslanik rekao: „Oslobodi se ropstva, o Selmane!“, otišao je svom gazdi i rekao da želi da bude oslobođen. Jevrej, koji je na to pristao nerado, složio se pod uslovom da zasadi tri stotine sadnica hurme i odgaji ih dok ne počnu da rađaju i da plati hiljadu šest stotina dirhema zlata (po jednom predanju oko četiri hiljade dirhema srebra).
To je javio Resulullahu. A on je rekao svojim ashabima: „Pomozite svom bratu.“ Sakupili su za njega tri stotine sadnica hurme. Resulullah je rekao: „Pripremi im jame, pa kad završiš, javi mi.“ Kada je pripremio jame i javio, Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je došao na to mesto i svojim mubarek rukama zasadio sadnice. Jednu od njih zasadio je hazreti Omer. Osim one koju je zasadio hazreti Omer, sve su, s dopuštenjem Allaha teala, te godine rodile hurme. Resulullah je iskopao i tu jednu sadnicu, ponovo je zasadio svojom mubarek rukom, i ona je rodila čim je zasađena.
„Približilo se vreme dolaska ahir-zemanskog Pejgambera. On će se pojaviti među Arapima, učiniće hidžru iz svog zavičaja i nastaniće se u gradu punom hurmi, između kamenitih polja. On prima poklon, a ne prima sadaku. Između njegovih ramena nalazi se pečat poslanstva“ Sveštenik iz Amurije
Hazreti Selman Farisi je pričao: „Jednog dana neki čovek me je tražio i pitao: ‚Gde je siromašni mukateb (rob koji se sa svojim gazdom pogodio za određenu svotu da bi stekao slobodu) Selman Farisi?‘ Našao me je i dao mi zlato veličine jajeta koje je imao u ruci. Uzeo sam ga, otišao našem Poslaniku i izneo mu kako stoji stvar.
Resulullah mi je vratio zlato i rekao: ‚Uzmi ovo zlato i isplati svoj dug!‘ Kada sam rekao: ‚Ja Resulallah! Ovo zlato nije teško koliko je Jevrej tražio‘, Resulullah je uzeo to zlato i prevukao ga preko svog mubarek jezika. Zatim je rekao: ‚Uzmi ovo! Allah teala će njime isplatiti tvoj dug.‘ Allaha mi, izmerio sam to zlato, bilo je tačno onoliko koliko je traženo. Odneo sam ga i predao. Tako sam se oslobodio ropstva.“3
Od tog dana Selman Farisi se pridružio Ashab-i suffi.
Meleci su dolazili da slušaju
Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) učio je Kur’an-i kerim tako lepo, tako slatko i dirljivo da su mu se divili i nemuslimani koji su ga slušali. Mnogo je bilo onih koji su, slušajući ga, postali muslimani.
Hazreti Bera ibn Azib je pričao: „Jednom sam posle jacija-namaza slušao Resulullaha kako uči suru Tin. Učio je tako lepo da nisam čuo nikoga čiji su glas i učenje savršeniji od njegovog.“
Među ashab-i kiramom bilo je mnogo onih koji su imali veoma lep glas i koji su plakali i rasplakivali druge dok su učili Kur’an-i kerim. Jedan od njih bio je Usejd ibn Hudajr. Jedne noći vezao je konja pored sebe i počeo da uči suru Bekara. Dok je učio, konj se iznenada uplašio. Hazreti Usejd je ućutao, konj se smirio. Počeo je da uči, konj se ponovo uplašio. Kad je ućutao, smirio se. Kada je ponovo počeo da uči, konj se opet uplašio. Sin Usejda ibn Hudajra, Jahja, ležao je na mestu blizu konja. Bojeći se da konj ne naudi detetu, prestao je da uči.
Kada je pogledao u nebo, u nekoj magli nalik na senku belog oblaka primetio je nešto što je svetlucalo kao kandilji. Kada je prestao da uči, video je kako se te svetlucave stvari dižu ka nebu i odlaze.
Kada je svanulo, otišao je pred našeg voljenog Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) i ispričao šta mu se dogodilo.
Kada je Resulullah upitao: „Znaš li šta je to bilo?“, hazreti Usejd je odgovorio: „Neka su ti žrtva i otac i majka, ja Resulallah! Ne znam.“
Poslanik je rekao: „To su bili meleci. Približili su se tvom glasu. Da si nastavio da učiš, slušali bi te do zore, a i ljudi bi ih videli i posmatrali. Ne bi se skrivali od očiju ljudi.“
Jedan od onih koji su Kur’an-i kerim učili veoma dirljivo bio je i hazreti Ebu Bekr Siddik. Kad bi u namazu počeo da uči, ne bi mogao da se uzdrži i iz njegovih mubarek očiju potekle bi suze. Oni koji bi ga videli divili su se tom njegovom stanju. Jednog dana mušrici su se okupili i rekli: „Ovaj čovek plače dok dirljivo uči ono što je doneo poslanik. Bojimo se da će se naša deca i žene zaneti tim njegovim stanjem i postati muslimani.“
Kako je Abdullah ibn Selam primio islam
Jedan od onih koji su, videvši mubarek lice našeg voljenog Poslanika, zavoleli ga ljubavlju zaljubljenih i koji su, slušajući njegove mubarek reči i Kur’an-i kerim koji je učio, ostali zadivljeni i postali muslimani, jeste i hazreti Abdullah ibn Selam.
Abdullah ibn Selam, koji je dobro poznavao Tevrat i Indžil, pre nego što je poverovao bio je jevrejski učenjak. On ovako priča kako je postao musliman: „Tevrat i njegova tumačenja učio sam od svog oca. Jednog dana moj otac mi je ispričao osobine i znake poslanika koji će doći u ahir-zemanu i dela koja će činiti, i rekao: ‚Ako on bude iz Harunove loze, slediću ga; ako ne, neću ga slediti!‘ Umro je pre Resulullahovog dolaska u Medinu.
Kada sam čuo da je Resulullah u Mekki objavio svoje poslanstvo, znao sam njegove osobine, njegovo ime i vreme njegovog dolaska. Zato sam ga stalno iščekivao. Dok nisam od nekoga čuo da je Resulullah odseo kao gost u kući sinova Amra ibn Avfa u mestu zvanom Kuba, blizu Medine, krio sam ovo svoje stanje od Jevreja i ćutao.
Jednog dana, dok sam u svojoj bašti brao sveže hurme sa hurmine palme, neko od Nadirovih sinova je povikao: ‚Danas je došao čovek Arapa!‘ Obuzeo me je drhtaj. Odmah sam izgovorio tekbir: ‚Allahu ekber.‘ U tom trenutku moja tetka Halida bint Haris sedela je pod drvetom. Bila je veoma stara žena. Kada je čula moj tekbir, obrecnula se na mene: ‚Neka ti Allah ruku ostavi praznu i neka te ne dovede do onoga čemu se nadaš! Allaha mi, da si čuo da dolazi Musa ibn Imran4, ne bi se više obradovao!‘ Rekao sam joj: ‚O tetko! Allaha mi, on je brat Muse ibn Imrana i poslanik kao i on. On je na njegovom putu i poslat je s istim tevhidom s kojim je poslat i on.‘
Na to mi je rekla: ‚O sine moga brata! Da nije on onaj poslanik za koga nam je javljeno da će biti poslat blizu kijameta?‘ ‚Da‘, rekao sam. ‚Onda si u pravu‘, rekla je.5
Kada je Resulullah učinio hidžru u Medinu, odmah sam se pomešao s narodom da ga vidim. Čim sam video njegovu mubarek pojavu, njegovo lice puno nura, rekao sam: ‚Njegovo lice ne može biti lice lažova!‘ Resulullah je okupljenim ljudima objašnjavao islam i davao savete. Prvi hadis-i šerif koji sam tu čuo od Resulullaha bio je ovaj: ‚Širite selam među sobom, hranite gladne, činite sila-i rahm (posećujte blisku rodbinu), klanjajte namaz dok ljudi spavaju. Tako ćete ući u džennet sa selametom.‘
Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem) prepoznao me je nurom poslanstva i rekao: ‚Jesi li ti Ibn Selam, učenjak Medine?‘ Kada sam rekao: ‚Da‘, naš voljeni Poslanik je rekao: ‚Priđi bliže‘ i postavio ovo pitanje: ‚O Abdullahu! Reci Allaha teala radi! Zar nisi u Tevratu čitao i naučio moje osobine?‘ A ja sam rekao: ‚Možete li reći kakve su osobine Allaha teala?‘
Na ovo pitanje Resulullah je malo sačekao, i Džibril alejhisselam spustio je suru Ihlas. Kada sam čuo ovu suru koju je Resulullah proučio, odmah sam rekao našem Poslaniku: ‚Da, ja Resulallah! Istinu govoriš, svedočim da nema božanstva osim Allaha teala. Ti si Njegov rob i Resul‘, izgovorio kelime-i šehadet i postao musliman. Zatim sam rekao: ‚Ja Resulallah! Jevreji su nasilnički narod, koji toliko laže da čoveka dovodi u čuđenje, koji iznosi neosnovane optužbe i potvore. Ako oni, pre nego što ih Vi upitate o mojoj naravi i o svemu mom stanju, čuju i saznaju da sam postao musliman, sigurno će me pred Vama opasti neverovatnim potvorama. Najpre ih Vi upitajte za mene!‘ i sakrio sam se u jedan deo kuće. Za mnom je ušla jedna skupina uglednih Jevreja. Resulullah je upitao Jevreje: ‚Kakav je čovek Abdullah ibn Selam, koji je među vama?‘ Jevreji su rekli: ‚On je naš najveći učenjak i sin našeg najvećeg učenjaka! Ibn Selam je najbolji među nama i sin najboljeg među nama!‘ Tada je Resulullah upitao Jevreje: ‚Šta biste rekli kad bi on postao musliman?‘
„Allah teala mi je objavio da voli četvoricu. Naredio mi je da volim ovu četvoricu. To su Alija, Ebu Zerr, Mikdad i Selman“ Hadis-i šerif
Jevreji su odgovorili: ‚Sačuvao ga Allah od toga!‘
Tada sam izašao iz mesta gde sam se bio sakrio i potvrdio ga rečima: ‚O zajednico Jevreja! Bojte se Allaha teala! Prihvatite ono što vam je došlo. Kunem se Allahom teala, a i vi sami znate: ovo je resul Allaha teala, čije ste ime i osobine videli zapisane u Tevratu koji držite u rukama. Svedočim da nema boga osim Allaha teala. I svedočim da je Muhammed alejhisselam Njegov rob i Njegov resul.‘ Na to su Jevreji rekli: ‚On je najgori među nama i sin najgoreg među nama!‘ i počeli su da me ocrnjuju, pripisujući mi razne mane i izmišljajući klevete. Rekao sam: ‚Upravo sam se tome i bojao. Ja Resulallah! Zar Vam nisam rekao da su oni narod nasilnika i lažova, koji se ne ustručavaju od zla i skloni su kleveti? Eto, sve je izašlo na videlo!‘ Resulullah je rekao Jevrejima: ‚Vaše prvo svedočenje nam je dovoljno, a drugo je suvišno.‘ Posle toga odmah sam se vratio kući.
Pozvao sam u islam svoju porodicu i rođake. Svi su primili islam, pa i moja tetka.
To što sam primio iman veoma je razgnevilo Jevreje. Zato su počeli da me pritiskaju. Neki jevrejski učenjaci su čak pokušali da me odvrate od islama govoreći: ‚Među Arapima se ne pojavljuje poslanik, a tvoj čovek je vladar‘, ali u tome nisu uspeli.“
Zajedno s njim iskreno su primili islam Sa’laba ibn Saje, Usejd ibn Saje, Esed ibn Ubejd i još neki Jevreji. Ali neki jevrejski učenjaci rekli su: „U Muhammeda su poverovali samo najgori među nama. Da su bili od naših najboljih, ne bi napustili veru svojih predaka.“ Na to je Allah teala, kao odgovor njima, objavio ajet-i kerim i rekao, po značenju: „Nisu svi oni (sledbenici Knjige) isti. Među sledbenicima Knjige postoji zajednica koja čini ibadet i pokorna je, koja u noćnim satima, padajući na sedždu, uči ajete Allaha teala.“6
Iz dana u dan stanje mi je sve gore, ja Resulallah!
Nek se poprave dela moja – pomozi, ja Resulallah!
Moj niski nefs se oteo, za šejtanom me povede.
Kako s toliko greha da molim zaštitu, ja Resulallah?
Zar je moguće spasti se od prohteva nefsa i šejtana,
Ako mi od tebe ne stigne hidajet, ja Resulallah?
Kad tvoja milost i dobrota grešniku stigne makar na tren,
Put mu je u oba sveta spasenje, ja Resulallah!
Naredbe i zabrane poštovao sam, haram halalom nisam zvao.
Kraj svakog greha beše kajanje, ja Resulallah!
O Resule ljudi i džina, najuzvišeniji među ljudima,
Za moju iskrenost podari mi šefaat, ja Resulallah!
„Širite selam među sobom, nahranite gladne, održavajte rodbinske veze (sila-i rahm) i klanjajte namaz dok ljudi spavaju. Tako ćete u džennet ući u miru“ Hadis-i šerif
Jedan stari izgled Medine-i munevvere (1890)
Neki događaji iz prve godine po hidžri
Prve godine po hidžri preselili su na ahiret Es’ad ibn Zurara, Bera ibn Marur i Kulsum ibn Hidm od ensarija, a od muhadžira Osman ibn Mazun. Osim toga, hazreti Ebu Bekr i Bilal Habeši (radijallahu anhuma), koji nisu mogli da podnesu vazduh i vodu Medine, oboleli su od malarije. Na to je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) uputio dovu: „Gospodaru moj! Kao što si nam učinio dragom Mekku, učini nam dragom i Medinu, i podari nam u njoj bereket i obilnu nafaku.“ Dženab-i Hakk je primio njegovu dovu i muhadžirima učinio Medinu dragom.
Prvi pisani ugovor
Pre Resulullahove hidžre Abdullah ibn Ubejj, poglavar plemena Hazredž u Medini, trebalo je da bude izabran za vladara Medine. Kada je posle bejata na Akabi, a zatim i posle hidžre, većina plemena Evs i Hazredž primila islam, od vladavine Abdullaha ibn Ubejja nije bilo ništa. Zato je Abdullah ibn Ubejj gajio kivnost pre svega prema Poslaniku i ashab-i kiramu koji su bili muhadžiri, a zatim i prema ashabima iz Medine, ali svoje neprijateljstvo nije smeo otvoreno da pokaže. Sa nekolicinom njemu sličnih obrazovao je skupinu munafika (licemera). Oni su pred muslimanima govorili da su primili veru islam, a iza njihovih leđa su im se rugali. Počeli su potajno da seju seme licemerja i da izazivaju smutnju. U tome su otišli tako daleko da su pokušali da mubarek reči Ponosa sveta (sallallahu alejhi ve sellem) prenose izvrnuto i da ih menjaju.
U međuvremenu ni mekkanski mušrici nisu mirovali: pokušavali su da Resulullahu u Medini učine ono što u Mekki nisu uspeli. Kao što su medinskim mušricima slali preteća pisma, tako su i jevrejskim plemenima u Medini slali pisma i poruke pune pretnji. Te njihove pretnje navele su Jevreje da se približe Resulullahu.
Tada su Jevreji došli kod Resulullaha i rekli: „Došli smo da sklopimo mir s vama. Hajde da zaključimo ugovor, da ne nanosimo štetu jedni drugima.“ Naš Poslanik je s njima sklopio ugovor od pedeset pet tačaka. Neke od tih odredaba su sledeće:
1. Ovaj ugovor je isprava koju je Resulullah Muhammed alejhisselam napisao između muslimana iz Mekke i Medine, onih koji ih slede, onih koji im se kasnije pridruže i onih koji se bore zajedno s njima.
2. Nema sumnje da su oni zajednica odvojena od ostalih ljudi.
3. Svako pleme će zajednički plaćati otkupninu za svoje zarobljenike (prema pravičnosti koja važi među muslimanima).
4. Muslimani će ustati protiv onih koji među njima izazivaju nerede, pa makar to bili i njihovi rođeni sinovi.
5. Jevrejima koji se pridruže muslimanima neće biti učinjena nikakva nepravda, nego će im se i pomagati.
6. Jevreji će zajedno s muslimanima činiti jednu skupinu, a svako će ispunjavati ono što njegova vera nalaže.
7. Niko od Jevreja neće smeti da krene u vojni pohod bez dozvole Muhammeda alejhisselam.
8. Niko neće činiti zlo onome s kim je sklopio ugovor, a onome kome se čini nepravda obavezno će se pomoći.
9. Dolina Medine je za one koji sklapaju ovaj ugovor neprikosnoveno, haram područje.
10. Mekkanski mušrici i oni koji im pomažu ni pod kojim uslovom neće biti zaštićeni.
11. Protiv onih koji napadnu Medinu muslimani i Jevreji pomagaće jedni drugima.
Ovim ugovorom Jevreji su trebalo da (naoko) budu prijatelji muslimanima, da ne gaje mržnju prema njima i da im ne čine neprijateljstvo.7
O Moj Habibe, ne tuguj
Jevreji, koji su svoje neprijateljstvo skrivali u sebi, posle potpisivanja gornjeg ugovora dolazili su Poslaniku u grupama. Postavljali su mu pitanja koja su sami smatrali veoma teškim. Iz odgovora koje su dobili shvatili su da je on istinski poslanik. Ali iz inada i zavisti nisu poverovali. Na to je naš voljeni Poslanik rekao: „Da je u mene poverovalo deset jevrejskih učenjaka, poverovali bi svi Jevreji.“ Allah teala je Resulullaha, ožalošćenog zbog toga, utešio ovim ajet-i kerimom: „(O Moj Habibe!) O slavni Resule! Neka te ne žalosti (stanje) onih koji, iako srcem ne veruju, ustima govore ‚Verujemo‘ (munafika) i onih Jevreja koji hrle u kufr. Oni neprestano slušaju laži i uhode (od Beni Kurejze) za drugi narod (hajberske Jevreje) koji ti nije došao. Oni menjaju mesta rečima koje čuju, istinama, i prepričavaju ih tako da ih udalje od istine. I govore: ‚Ako vam se da ovo (fetva), prihvatite ga, a ako vam se ne da, čuvajte se!‘ Koga Allah teala hoće da padne u iskušenje, ti ni na koji način nećeš moći da sprečiš volju Allaha teala. To su oni čija srca Allah teala nije hteo da očisti. Njima na ovom svetu pripadaju poniženje i beda, a na ahiretu veoma velika kazna.“8
Zbog sklopljenog ugovora neki ashabi su se sprijateljili sa svojim komšijama Jevrejima. Allah teala im je i to zabranio rekavši: „O vi koji verujete! Ne uzimajte za prijatelje druge osim svoje braće po veri (kafire i munafike). Oni ne propuštaju da vam čine zlo i seju smutnju i žele da zapadnete u nevolju. Njihova mržnja i neprijateljstvo prema vama izbili su iz njihovih usta. A neprijateljstvo koje kriju u srcima još je veće. Ako razmislite i shvatite – objasnili smo vam ajete o njihovom neprijateljstvu (vrlo jasno smo vam pokazali na šta treba da pazite).“9
Mekkanski mušrici neprestano su podsticali mušrike u Medini, munafike, Jevreje i plemena oko Medine i nastavili da im prete. Nastojali su da što pre ugase nur islama i tražili su načine da sa sveta uklone mubarek biće našeg voljenog Poslanika.
„Da je u mene poverovalo deset jevrejskih učenjaka, poverovali bi svi Jevreji“ Hadis-i šerif
Protiv takvih postupaka munafika i mušrika Resulullah je uvek birao put mira. Neki od ashab-i kirama već su verovali da je potrebno suprotstaviti se neprijatelju i upućivali su dovu: „Gospodaru moj! Za nas nema ničeg vrednijeg od borbe protiv ovih mušrika na Tvom putu. Ovi kurejšijski mušrici porekli su poslanstvo Tvoga Habiba i naterali ga da ode iz Mekke. Allahu moj! Ti ćeš nam, sigurno, dozvoliti da se borimo protiv njih!..“ A Resulullah je na tom putu čekao naredbu Allaha teala i postupao onako kako mu bude naređeno. I sada je došlo vreme. U vahju koji je doneo Džibril alejhisselam rečeno je: „I vi se borite na putu Allaha teala protiv onih koji vama objave rat. Ali ne prelazite granicu i ne preterujte. Zaista, Allah teala ne voli one koji preteruju. Ubijajte ih (kafire) gde god ih nađete. Proterajte ih kao što su oni vas proterali (iz Mekke). Fitna njihovog širka gora je od ubistva. Ne borite se s njima kod Mesdžid-i harama dok se oni tu ne bore s vama. Ali ako vas oni tu ubijaju, i vi njih tu ubijajte. Takva je kazna kafira. Ako prestanu s poricanjem Allaha teala i s borbom, (ostavite ih i vi. Jer) Allah teala, zaista, mnogo prašta i milostiv je.“10
Zatim je u ajet-i kerimu koji je objavljen kasnije rečeno: „Borite se protiv tih mušrika dok ne nestane svakog traga fitne širka i dok vera ne bude samo Allahova (dok se ibadet ne čini samo Allahu teala). Ako prestanu (sa širkom), (nema nasilja nad njima.) Neprijateljstvo (kazna) je samo protiv nasilnika.“11
Ma medahtu Muhammeden bi makalati,
Lakin medahtu makalati bi Muhammedin.
(Ne mogu da pohvalim Muhammeda alejhisselam,
Nego njime svoje spise činim vrednima.)
Imam Rabbani (rahmetullahi alejh)