DOBA MEDINE-I MUNEVVERE
Hidžrom našeg voljenog Poslanika u Medinu, trinaeste godine biseta, 12. rebiul-evvela, 622. godine nove ere, počelo je medinsko doba, koje će trajati deset godina. Kada je Poslanik počastio svojim dolaskom kuću Halida ibn Zejda Ebu Ejjuba Ensarija, radije je izabrao da stanuje u prizemlju i tu se smestio.1 Tako je ovom mubarek čoveku pripala čast da ugosti Predvodnika vasione i da ga ima u svojoj kući.
Hazreti Halid je pričao: „Kada je Resulullah počastio moju kuću, izabrao je da stanuje u prizemlju. A mi smo stanovali na spratu i zbog toga smo bili veoma tužni. Jednog dana rekao sam: ‚Neka su Vam žrtva i otac i majka, ja Resulallah! Srce mi ne dopušta da ja stanujem gore, a Vi u prizemlju, ne smatram to pristojnim. To mi veoma teško pada. Molim Vas, dozvolite da Vi stanujete gore, a mi dole.‘ Na to je on rekao: ‚O Ebu Ejjube! Nama više odgovara i zgodnije nam je da budemo u prizemlju kuće.‘ Da bi lakše primao posetioce koji dolaze, smatrao je za prikladno da ostane u prizemlju. A mi smo bili na spratu kuće.
Jednog dana razbio nam se ćup s vodom. Bojeći se da voda koja se prolila ne prokaplje na Resulullaha i uznemiri ga, žena i ja smo odmah na vodu pritisnuli jedini kadifeni jorgan kojim smo se pokrivali.“
Ebu Ejjubu Ensariju bilo je veoma neprijatno što je na spratu. Na kraju je sam sišao u prizemlje, a Resulullaha je premestio na sprat. Hazreti Ebu Ejjub je rekao: „Resulullahu smo uvek spremali večeru i slali mu je. Kada bi nam vratio ono što je ostalo, ja i moja žena Ummu Ejjub tražili smo mesta koja je dotakla Resulullahova ruka, jeli s tih mesta i time sticali bereket. Jedne večeri Resulullah je vratio jelo s lukom ili belim lukom koje smo spremili i poslali. Kada na njemu nisam video trag njegove ruke, otišao sam k njemu jecajući i rekao: ‚Ja Resulallah! Neka su Vam žrtva i otac i majka! Vi ste vratili večeru. Ali na njoj nisam video trag Vaše mubarek ruke. A ja i Ummu Ejjub tražimo u jelu koje vratite mesta koja je dotakla Vaša ruka i time stičemo bereket.‘ Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) je rekao: ‚Osetio sam neki miris u ovom povrću. Zato nisam jeo od njega. Ja sam čovek koji razgovara s melekom.‘ Upitao sam: ‚Da li je to jelo haram?‘ Kada je rekao: ‚Nije! Ali mi se nije dopalo zbog njegovog mirisa‘, rekao sam: ‚Što se Vama ne dopada, ne dopada se ni meni!‘ Naš Poslanik je rekao: ‚Vi ga jedite.‘ Tada smo ga mi pojeli i više nikada Resulullahu nismo spremali jelo od tog povrća.
Drugi put sam spremio jela koliko je bilo dovoljno za Resulullaha i Ebu Bekra i odneo im. Resulullah je rekao: ‚O Ebu Ejjube! Pozovi trideset ljudi od uglednih ensarija.‘ Dok sam mislio kako je jela malo i da je možda Resul-i ekrem pomislio da ga ima mnogo, on je ponovo rekao: ‚O Ebu Ejjube! Pozovi trideset ljudi od uglednih ensarija.‘ Obuzet hiljadama misli, pozvao sam trideset ensarija i oni su došli. Jeli su od tog jela i nasitili se. Kada su shvatili da je to mudžiza, onima koji su došli ojačao je iman i ponovo su dali bejat. Zatim su otišli. Pošto su ti odabrani ashabi otišli, ovaj put je rekao: ‚Pozovi šezdeset ljudi.‘ Pošto sam video da se jelo, kao mudžiza, nije smanjilo, još više sam se obradovao i pozvao šezdeset ljudi pred Resulullaha.
„Pustite kamilu da prođe! Njoj je naređeno gde će kleknuti“ Hadis-i šerif
Medine-i munevvere i okolina
Došli su i jeli od tog jela. Svi su se vratili potvrđujući Resulullahovu mudžizu. Zatim je rekao: ‚Pozovi devedeset ensarija.‘ Pozvao sam ih i došli su. Po Resulullahovoj naredbi sedali su za sofru po desetorica i jeli; i svi su videli ovu veliku mudžizu i otišli. Tako je sto osamdeset ljudi jelo. A jela je bilo onoliko koliko sam odneo i izgledalo je kao da ga niko nije ni dotakao.“2
Bratimljenje ensarija i muhadžira
Da bi se u Medine-i munevveri uspostavila još čvršća povezanost, Poslanik je muhadžire, koji su učinili hidžru, i ensarije, koji su ih primili u svoje kuće, učinio međusobno braćom. Kada je hazreti Alija ostao poslednji, pomislio je da je zaboravljen i upitao: „Ja Resulallah! Jeste li me zaboravili?“ Tada je Predvodnik svetova rekao: „Ti si moj brat i na ovom svetu i na ahiretu.“ Ovo bratstvo počivalo je na materijalnom i duhovnom međusobnom pomaganju. Tako je trebalo da se bar donekle ublaži tuga zbog odvojenosti od zavičaja, doma i rodbine. Medinski muslimani su ionako svojoj braći muhadžirima, koji su napustili svoju domovinu da bi mogli živeti po veri Allaha teala i širiti je, raširili ruke, pozvali ih u svoje kuće i svim srcem se trudili da im pruže svaku pomoć. Uspostavljanjem ovog bratstva još su se srdačnije privili jedni uz druge. Resulullah je svakog muhadžira učinio bratom s jednim ensarijom koji mu je bio po naravi. Ovo bratstvo bilo je na takvom stepenu da su delili čak i imetak nasleđen od očeva.3
Svaki Medinac je svoju zemlju, vinograd, baštu, kuću, imetak… šta god je imao delio na dvoje i polovinu drage volje davao svom bratu muhadžiru. Od muhadžira hazreti Abdurrahman ibn Avf je pričao: „Kada smo učinili hidžru u Medine-i munevveru, Resulullah me je učinio bratom sa Sa’dom ibn Rebijem. Tada mi je moj brat Sa’d rekao: ‚O brate moj Abdurrahmane! Ja sam po imetku najbogatiji među medinskim muslimanima. Podelio sam svoj imetak na dvoje, polovina je tvoja.‘ A ja sam rekao: ‚Neka ti Allah teala učini tvoj imetak mubarek i neka ti donese dobro. Meni imetak nije potreban. Samo me odvedi na vašu pijacu, gde trgujete, i to je dovoljno.‘“
Takva požrtvovanost bila je moguća samo zahvaljujući islamskom bratstvu. Od Adema alejhisselam do tog vremena bilo je mnogo seoba. Ali tako smislene i uzvišene hidžre, tako ljubavlju ispunjenog zbližavanja i tako iskrenog zagrljaja između došljaka i domaćeg naroda nije bilo. Tako je Allah teala rekao, po značenju: „Vernici su samo braća.“4 Time je ukazano na to da prava ljubav i iskrenost ne mogu biti zasnovane na materijalnoj koristi, nego samo na imanu i veri. Ovo stanje ashab-i kirama sticalo se jednim jedinim Resulullahovim sohbetom. Fejz i bereket koji su poput mora izbijali iz mubarek srca našeg voljenog Poslanika tekli su u srca ashab-i kirama, i kao plod toga voleli su jedni druge s neviđenom požrtvovanošću i pretpostavljali svoju braću sebi.
„Gospodaru moj! Kao što nam je mio grad Mekka, učini nam milom i Medinu. Učini nam je milijom od Mekke. Gospodaru moj! Podari bereket našim merama i mericama. Učini grad Medinu zdravim za nas. Učini njen vazduh lepim!“ Hadis-i šerif
Ensarije i muhadžiri su u ovom novom islamskom središtu, ruku pod ruku, srce uz srce, dali reč da će podneti svaku žrtvu da bi ojačala vera islam i da će najzad postići stepen šehida. Tako su, okupivši se oko Resulullaha i sledeći temelje vere islama, zasnivali novi poredak i srećan život. Islam je sada događajem hidžre učinio prvi korak na putu da postane „država“. A Medine-i munevvere je postajala kolevka i središte vere islama.
U Medini je, osim ashab-i kirama, bilo i hrišćana, jevreja i mušrika koji su se klanjali kipovima. Jevreji su se sastojali od tri plemena: Beni Kajnuka, Beni Kurejza i Beni Nadir. Oni su bili krajnje neprijateljski raspoloženi prema islamu, a naročito prema našem voljenom Poslaniku.
U međuvremenu su mekkanski mušrici u tome što je Poslanik u Medini svoje ashabe zbližio učinivši ih braćom videli veliku opasnost po sebe. Ako ubrzo ne izađu na kraj s tim, muslimani će ojačati i napasti Mekku, pa bi im mogli oteti zemlje, kuće i zavičaj koje su ostavili… Od mekkanskih mušrika, obuzetih tim mislima, počela su da stižu preteća pisma medinskim muslimanima. U jednom od tih pisama pisalo je: „Zaista nas nijedno arapsko pleme s kojim smo u neprijateljstvu nije toliko razgnevilo kao vi. Jer, umesto da nam predate jednog čoveka koji je od nas, vi ste mu pomogli i raširenih ruku ga zaštitili. To je za vas veoma velika krivica. Molimo vas, ne stojte između njega i nas i prepustite ga nama. Ako njegova stvar krene dobro, najviše ćemo se tome obradovati mi. A ako bude suprotno, opet je na nama da ga obuzdamo!..“
Na ovo pismo hazreti Ka’b ibn Malik napisao je veoma lep odgovor, u kome je hvalio našeg Poslanika.
Mekkanski mušrici pisali su isto takva preteća pisma i medinskim mušricima. I njima su pretili rečima: „Ako našeg čoveka ne isterate iz svog grada ili ga ne ubijete, krenućemo na vas, pobićemo vas, a vaše žene uzećemo da nam služe!..“
Na to su se medinski mušrici okupili oko munafika Abdullaha ibn Ubejja i doneli odluku da naude Resulullahu čim im se ukaže prilika.
Kada su muslimani saznali za to, uložili su sav mogući trud da zaštite našeg voljenog Poslanika i čvrsto su se zbili oko njega. Došli su u takvo stanje da noću nisu mogli ni da izađu na ulicu ni da spavaju u svojim kućama.
Ubejj ibn Ka’b je pričao: „Kada su Resulullah i njegovi ashabi počastili Medine-i munevveru svojim dolaskom, muslimani su postali meta neprijateljstva mušričkih arapskih plemena. Ashabi su naoružani čuvali stražu do zore.“
Ashab-i kiram su postali kao jedno telo i u opasnim prilikama svom snagom su hitali u pomoć svojoj braći muslimanima. Na njihovom čelu bio je naš voljeni Poslanik. Kao što je u svakoj lepoj osobini bio prvi, tako je Resulullah i u hrabrosti bio ispred svojih ashaba. U koji god sat noći da se začuje neki povik, naš Poslanik bi, pre nego što bi iko stigao, na svom konju stizao tamo kao munja, javljao svojim ashabima da nema ničega čega bi se trebalo bojati i smirivao ih.
„O Alija! Ti si moj brat i na ovom svetu i na ahiretu“ Hadis-i šerif
Sultan oba sveta –
mesec njegovog rođenja opet dođe,
rudnik znanja i maarifa –
mesec njegovog rođenja opet dođe.
Nek dođe ko šefaat traži,
nek nađe radost ko njega voli,
onaj što lepim ahlakom zrači –
mesec njegovog rođenja opet dođe.
Puni mesec u tami, sunce jutra,
ruža iz Allahovog ružičnjaka,
Hakkov habib Mustafa –
mesec njegovog rođenja opet dođe.
Gde je iskreni zaljubljenik? –
nek mu se smire duša i telo,
riznica tajne istine –
mesec njegovog rođenja opet dođe.
Ko njega, Hudaji, voli,
do željenog cilja stiže,
Ponos sveta, najbolji među ljudima –
mesec njegovog rođenja opet dođe.
Stari pogled na Medinu
Mesdžid-i Nebevi / Medine-i munevvere
Zemljište na kome je kleknula kamila Kasva kada je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) učinio hidžru u Medine-i munevveru.
Naš voljeni Poslanik je kupio ovo zemljište i na njemu dao da se podigne mesdžid.
Na ahiret je preselio u svojoj kući, koja je bila prislonjena uz ovaj mesdžid,
i njegov mubarek kabr-i šerif napravljen je u toj sobi.
Kasnije su u ovu sobu ukopani hazreti Ebu Bekr i hazreti Omer (radijallahu anhuma).
Objavljeno je da će na mestu za jednu osobu pored njih
biti ukopan Isa alejhisselam.