HIDŽRA

Iznenadno prihvatanje islama od strane plemena Evs i Hazredž i mogućnost da se muslimani Mekke i muslimani Medine ujedine silno su uplašili i razbesneli mušrike. Držanje mekkanskih mušrika, koji su čuli za drugi bejat na Akabi, postalo je veoma žestoko i vrlo opasno. Muslimanima je ostanak u Mekki postao nepodnošljiv. Poslednjim bejatom na Akabi Medina je postala mesto gde će muslimani naći mir i utočište. Želeli su da na neki način učine hidžru iz ovog grada i da odu u krajeve gde će moći bar malo da odahnu i bar malo slobodno da žive. Izneli su svoje stanje Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem) i zatražili dozvolu za hidžru. On je svojim ashabima savetovao da se strpe. Jer dozvola za napuštanje Mekke još nije bila došla. Najzad je stigla željena božanska dozvola za hidžru. Tog dana naš voljeni Poslanik je radostan došao ashab-i kiramu i rekao: „Obavešten sam o mestu u koje ćete učiniti hidžru. To je Jesrib (Medina). Učinite hidžru tamo. Tamo se ujedinite sa svojom braćom muslimanima. Allah teala ih je učinio vašom braćom. Jesrib (Medinu) vam je učinio zavičajem u kome ćete naći sigurnost i mir.“ Po dozvoli i savetu Resulullaha muslimani su počeli da, skupina za skupinom, čine hidžru u Medinu.1 Poslanik je onima koji su činili hidžru strogo nalagao da budu krajnje oprezni i obazrivi. Da ne bi privukli pažnju mušrika, muslimani su polazili na put u malim karavanima i kretali se što je moguće tajnije. Ebu Selema, koji je prvi učinio hidžru u Medinu, mnogo je zla pretrpeo od mušrika. Mušrici, koji su tek posle nekog vremena shvatili šta se dešava, počeli su da vraćaju s puta muslimane koji su krenuli na hidžru, kad god bi ih videli, da odvajaju žene od muževa i da bacaju u tamnicu one koje su mogli savladati, i izlagali su ih raznim mukama. Činili su im svako zlo da ih odvrate od vere. Ali iz straha da ne izbije unutrašnji rat, nisu se usudili da ih ubijaju. Muslimani su, uprkos svemu, koristili svaku priliku i kretali na put za Medinu. Jednog dana i hazreti Omer je opasao mač. Uzeo je sa sobom strele i koplje i pred svima sedam puta obavio tavaf oko Ka’be. Mušricima koji su tu bili glasno je rekao: „Evo, i ja činim hidžru na putu Allaha teala da bih sačuvao svoju veru. Ko hoće da mu žena ostane udovica, deca siročad i da mu majka plače, neka mi izađe na put iza ove doline!…“ Tako su hazreti Omer i dvadesetak muslimana usred bela dana, bez ikakvog straha, krenuli prema Medini. Iz straha od njega niko nije smeo da dirne taj karavan. Posle toga seobe se više nisu prekidale i ashab-i kiram su, skupina za skupinom, stizali u Medinu.

„Obavešten sam o mestu u koje ćete učiniti hidžru. To je Jesrib (Medina). Učinite hidžru tamo“ i „Tamo se ujedinite sa svojom braćom muslimanima. Allah teala ih je učinio vašom braćom. Jesrib (Medinu) vam je učinio zavičajem u kome ćete naći sigurnost i mir“ Hadis-i šerif

Put hidžre

U međuvremenu je i hazreti Ebu Bekr zatražio dozvolu za hidžru. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) mu je rekao: „Strpi se. Nadam se da će Allah teala i meni dati dozvolu. Učinićemo hidžru zajedno.“ Kada je hazreti Ebu Bekr upitao: „Neka su ti žrtva i otac i majka! Ima li takve nade?“, naš Poslanik ga je obradovao rečima: „Da, ima.“ Hazreti Ebu Bekr je kupio dve kamile za osam stotina dirhema i počeo da čeka taj dan. U Mekki su sada ostali samo naš voljeni Poslanik, hazreti Ebu Bekr, hazreti Alija, siromasi, bolesni, starci i vernici koje su mušrici bacili u tamnicu.

S druge strane, Medinci (ensarije) su veoma lepo dočekali Mekkance koji su učinili hidžru (muhadžire) i ugostili ih. Među njima se uspostavilo čvrsto jedinstvo.

Zbog mogućnosti da i Resulullah učini hidžru i stane na čelo muslimana, mekkanski mušrici su se uznemirili. Okupili su se u Darun-Nedvi, gde su se sastajali da raspravljaju o važnim poslovima, i počeli da se dogovaraju šta da čine. Šejtan je došao među mušrike u liku Šejh-i Nedždija, to jest u obličju starca iz Nedžda. Slušao je njihove razgovore. Izneti su razni predlozi. Ali nijedan se nije dopao. Tada se šejtan umešao u razgovor i rekao svoje mišljenje: „Ništa od onoga što ste smislili ne može biti rešenje. Jer njegovo nasmejano lice i slatka reč pokvarili bi svaku smicalicu. Smislite neko drugo rešenje.“

Poglavar Kurejšija Ebu Džehl rekao je: „Izaberimo iz svakog plemena po jednog snažnog čoveka. Neka s mačevima u rukama napadnu Muhammeda. Neka ga udare mačevima i proliju mu krv. Neka se ne zna ko ga je ubio. Tako će oni, hteli-ne hteli, pristati na krvninu (dija). A mi ćemo platiti njegovu krvninu i osloboditi se te nevolje.“ I šejtanu se taj predlog dopao, pa ga je žarko podržao i preporučio.2

Dok su mušrici bili zauzeti tim pripremama, došao je Džibril alejhisselam, javio Resul-i ekremu odluku mušrika, rekao mu da te noći ne spava u svojoj postelji i preneo mu naredbu Allaha teala o hidžri. Po toj božanskoj naredbi naš voljeni Poslanik je rekao hazreti Aliji da legne u njegovu postelju i da stvari koje su mu bile poverene vrati njihovim vlasnicima, i dodao: „Noćas lezi u moju postelju i spavaj, i pokrij se ovim mojim ogrtačem! Ne boj se, ništa ti se loše neće dogoditi.“

Hazreti Alija je legao onako kako mu je Poslanik naredio. Tada je imao dvadeset tri godine. Bio je spreman da bez imalo straha žrtvuje svoj život umesto Habibullaha.

U noći hidžre kafiri su opkolili Resulullahovu mubarek kuću. Te noći spušteni su prvi ajeti sure Jasin. Izlazeći iz svoje mubarek kuće, Poslanik je nad njima proučio deveti ajet-i kerim sure Jasin, čije je značenje: „Mi smo pred njima pregradu postavili i iza njih pregradu, i tako smo ih pokrili, pa oni ne vide“, pa je uzeo sa zemlje šaku prašine i posuo je po glavama kafira. (Prenosi se da su svi oni na čiju je glavu pala ta prašina poginuli u bici na Bedru.) Resulullah je živ i zdrav prošao između njih i stigao do kuće hazreti Ebu Bekra. Niko od mušrika nije mogao da ga vidi.

„O Ebu Bekre! Strpi se. Nadam se da će Allah teala i meni dati dozvolu. Učinićemo hidžru zajedno“ Hadis-i šerif

Malo kasnije neko je došao mušricima i upitao: „Šta ovde čekate?“, a oni su odgovorili: „Da Muhammed izađe iz kuće.“ Taj čovek im je rekao: „Kunem se da je Muhammed prošao između vas i otišao, a još vam je i prašinu posuo po glavama.“ Mušrici su se uhvatili za glave. I zaista, na glavama su našli prašinu. Obrisali su prašinu s lica i s glava. Odmah su jurnuli na vrata i ušli unutra. Kada su u postelji Resula alejhisselam videli hazreti Aliju, upitali su gde je Resul-i ekrem.

Hazreti Alija je rekao: „Ne znam! Zar ste mene postavili da ga čuvam?“ Na to su hazreti Aliju izgurali i istukli. Kafiri su izašli napolje i počeli da traže Resulullaha. A hazreti Aliju su neko vreme držali zatvorenog pored Ka’be, a zatim su ga pustili.3

Zatim su otišli u kuću hazreti Ebu Bekra i pitali njegovu kćer Esmu. Kada im nije odgovorila, istukli su je. Iako su pretražili svako mesto, nisu ih našli, pa su pobesneli. Najokoreliji među njima, Ebu Džehl, preko tellala je dao da se oglasi po Mekki i okolini da će onima koji pronađu i dovedu našeg voljenog Poslanika i hazreti Ebu Bekra, ili koji kažu gde su, dati 100 kamila. Čuvši to obećanje, neki ljudi pohlepni za imetkom naoružali su se, uzjahali konje i dali se u potragu.

Kada je Resulullah došao u kuću hazreti Ebu Bekra i rekao: „Data mi je dozvola da učinim hidžru“, hazreti Ebu Bekr Siddik je uzbuđeno upitao: „Neka lice svoje protrem o prašinu Vaših mubarek stopa, ja Resulallah!.. Idem li i ja s Vama?“ Poslanik je odgovorio: „Da…“ Hazreti Siddik je zaplakao od radosti. Kroz suze je rekao: „Neka su Vam žrtva i otac i majka i moj život, ja Resulallah! Kamile su spremne. Koju god želite, izvolite je primiti.“ Sultan svetova je rekao: „Ne jašem kamilu koja nije moja. (Samo) ću je kupiti za novac.“ Pred ovom odlučnom naredbom hazreti Siddiku nije preostalo ništa drugo nego da kaže cenu kamile. Hazreti Ebu Bekr je pozvao čoveka po imenu Abdullah ibn Urejkit, poznatog kao vodiča, unajmio ga uz platu da im pokazuje put i naredio mu da kamile posle tri dana dovede u pećinu na brdu Sevr.

Trinaeste godine biseta, 27. dana meseca safera, u četvrtak, Poslanik i Ebu Bekr Siddik poneli su nešto hrane i krenuli na put.

Hazreti Ebu Bekr je išao oko Resulullaha čas s desne, čas s leve strane, čas ispred, čas iza njega. Kada ga je naš Poslanik upitao zašto to čini, rekao je: „Da sprečim opasnost koja bi mogla doći sa strane. Ako dođe nekakvo zlo, neka najpre dođe meni. Neka je moj život žrtva za Vas, ja Resulallah!“

Server-i alem je rekao: „O Ebu Bekre! Da li bi voleo da nevolja koja treba da me zadesi zadesi tebe umesto mene?“ Hazreti Siddik je rekao: „Da, ja Resulallah! Kunem se Allahom teala, koji te je poslao s pravom verom kao pravog poslanika, da bih voleo da nevolja koja dolazi zadesi mene umesto tebe.“4

Pošto su sandale našeg voljenog Poslanika bile tesne, na putu su se raspale, njegove mubarek noge bile su ranjene i više nije imao snage da hoda. S mukom su se popeli na brdo i stigli do pećine. Kada su došli do ulaza, hazreti Ebu Bekr je rekao: „Allaha radi, ja Resulallah, nemojte ulaziti! Pustite mene da uđem. Ako unutra ima nešto štetno, neka pogodi mene, neka Vas ne dotakne ni tuga ni bol“, i ušao je unutra. Počistio je unutrašnjost pećine. Levo i desno bilo je mnogo većih i manjih rupa. Pocepao je svoj ogrtač i njime začepio rupe, ali je jedna ostala otvorena. I nju je zatvorio svojom petom i pozvao Resulullaha unutra. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) je ušao, položio svoju mubarek glavu u Ebu Bekrovo krilo i zaspao.

Tada je hazreti Siddika u nogu ujela zmija. Da se Resulullah ne bi probudio, trpeo je i nije se ni pomakao. Ali kada je Ebu Bekrova suza kapnula na Resulullahovo mubarek lice, Resulullah je upitao: „Šta se dogodilo, o Ebu Bekre?“ Hazreti Ebu Bekr je rekao: „Iz rupe koju sam zatvorio nogom ujela me je zmija za nogu.“ Kada je Resulullah na Ebu Bekrovu ranu, da bi zacelila, stavio svoju mubarek pljuvačku, bol je odmah prestao i on je ozdravio.

Dok su Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) i Ebu Bekr Siddik bili unutra, mušrici su, prateći trag, došli do ulaza u pećinu. Videli su da je ulaz opleo pauk i da su dva goluba svila gnezdo. Tragač Kurz ibn Alkama rekao je: „Evo, ovde se trag prekida.“ Kafiri su rekli: „Da su oni ušli ovde, paučina nad ulazom morala bi biti pokidana.“

Kada su neki rekli: „Kad smo već dovde došli, neka neko od vas uđe u pećinu i pogleda!..“, kafir Umejja ibn Halef je rekao: „Zar nemate nimalo pameti? Šta ćete u ovoj pećini na kojoj je paučina sloj preko sloja? Kunem se da je ovaj pauk svoju mrežu ispleo pre nego što se Muhammed rodio.“

Dok su se mušrici prepirali pred ulazom, hazreti Ebu Bekra unutra je obuzela strepnja i rekao je: „Ja Resulallah! Allaha mi, ne brinem za sebe. Ali se bojim da se Vama nešto ne dogodi. Ako mene ubiju, ja sam samo jedan čovek, ništa se neće promeniti. Ali ako Vama bude naneseno zlo, propašće ceo ummet, srušiće se vera.“ Sultan vasione je rekao: „O Ebu Bekre! Ne tuguj!.. Zaista je Allah teala s nama.“

Kada je Ebu Bekr Siddik rekao: „Ja Resulallah! Neka ti je moj život žrtva! Kad bi neko od njih sagnuo glavu i pogledao, video bi nas!“, Poslanik je rekao: „O Ebu Bekre! Mi smo dvojica čiji je treći Allah teala. Ne tuguj!.. Zaista je Hakk teala s nama.“ Mušrici su se vratili ne pogledavši unutra.5

Allah teala u Kur’an-i kerimu o ovom događaju kaže, po značenju: „Ako mu vi (Mom Habibu) ne pomognete, (setite se onog vremena kada) su ga kafiri (iz Mekke) isterali kao drugog od dvojice (s hazreti Ebu Bekrom), dok su bili u pećini (na vrhu brda Sevr), Allah teala mu je (Resulullahu) pomogao. Tada je on rekao svome drugu (Ebu Bekru Siddiku): ‚Ne tuguj, pomoć i nusret Allaha teala zaista su s nama.‘ Allah teala je na njega spustio Svoju sekinu, koja srcima daje spokoj, osnažio ga je (Svog Habiba) vojskom (duhovnom) koju vi niste videli (čuvao ga je melecima) i reč kafira učinio je sasvim niskom. A reč Allaha teala (reč tevhida) je najviša (ime Allah raširio je po celom svetu i učinio ga vladajućim). Allah teala je apsolutni Pobednik. On je jedini Vlasnik presude i mudrosti.“6

„Allaha radi, ja Resulallah, nemojte ulaziti! Pustite mene da uđem. Ako unutra ima nešto štetno, neka pogodi mene, neka Vas ne dotakne ni tuga ni bol“ Ebu Bekr Siddik (radijallahu anhu)

Naš voljeni Poslanik i hazreti Ebu Bekr ostali su u toj pećini tri dana i tri noći. Abdullah, sin hazreti Ebu Bekra, noću je dolazio u pećinu i javljao im šta je čuo u Mekki, a njegov oslobođeni rob i pastir njegovih stada Amir ibn Fuhejra noću je donosio mleko i brisao tragove.

Četvrtog dana, u noći uoči ponedeljka, u vreme sehura, naš voljeni Poslanik je napustio pećinu Sevr i uzjahao svoju kamilu po imenu Kasva. Prema jednom predanju, iza sebe je posadio hazreti Ebu Bekra. Na drugu kamilu uzjahali su hazreti Amir ibn Fuhejra i Abdullah ibn Urejkit, koji je dobro poznavao puteve.

Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) rastajao se od Mekke-i mukerreme, koju je Allah teala pohvalio i koja je najvrednija među gradovima, od svog zavičaja. Okrenuvši svoju kamilu prema Harem-i šerifu, tužno je rekao: „Allaha mi! Ti si najbolje od mesta koja je Allah teala stvorio i najmilije kod moga Gospodara! Da me nisu isterali iz tebe, ne bih izašao. Nema za mene lepšeg i milijeg zavičaja od tebe. Da me moj narod nije isterao iz tebe, ne bih izašao, niti bih ijedno drugo mesto osim tebe izabrao za zavičaj i dom.“

U tom trenutku spustio se Džibril alejhisselam i rekao: „Ja Resulallah! Da li čezneš za svojim zavičajem, da li ti nedostaje?“ Poslanik je odgovorio: „Da, čeznem!“ Džibril alejhisselam mu je proučio 85. ajet-i kerim sure Kasas, koji donosi radosnu vest da će se na kraju vratiti u Mekku, i tako utešio njegovo mubarek srce.

Putovanje je proticalo mirno. Iako su mušrici pretraživali svako mesto, nisu mogli da ih nađu; Dženab-i Hakk je čuvao Svoga Habiba od njihovog zla. Kada je Resulullah stigao u mesto zvano Kudejd, zaustavio se pred šatorom žene po imenu Ummu Mabed, poznate po darežljivosti, pametne i čestite. Hteli su da za novac kupe hrane, hurmi i mesa. Ummu Mabed je rekla: „Da imam, ne bih tražila novac, nego bih vas ugostila i počastila. Zbog gladi i teškog života ništa nam nije ostalo u rukama.“ Kada su upitali: „Ima li mleka?“, odgovorila je: „Nema. Stoka je jalova.“ Sultan vasione (sallallahu alejhi ve sellem), pokazujući na jednu mršavu ovcu koja je stajala pored šatora, rekao je: „O Ummu Mabed! Zašto je ova ovca ovde vezana?“ Ona je rekla: „Pošto je veoma bolesna i slaba, zaostala je od stada. Nije imala snage da ode.“ Kada je Poslanik upitao: „Ima li ona bar malo mleka? Dozvoljavate li mi da pomuzem ovu ovcu?“, ona je rekla: „Neka su Vam žrtva i otac i majka, ona nema mleka, ali ništa Vas ne sprečava da je pomuzete.“

Resulullah je prišao ovci i spomenuo ime Allaha teala. Pošto je uputio dovu za bereket, prevukao je svoju mubarek ruku preko ovčijeg vimena. U tom trenu vime se napunilo mlekom i mleko je počelo da teče. Odmah su doneli posudu i napunili je. Najpre ju je dao Ummu Mabed. Pošto se ona napila, dao je hazreti Ebu Bekru i ostalima i pili su dok se nisu napili. Na kraju je pio i sam. Zatim je još jednom svojom mubarek rukom dotakao ovčije vime, pomuzao ga i zatražio najveću posudu u šatoru. I nju je napunio i predao Ummu Mabed. Prema predanju, ta ovca je živela još osamnaest godina, i oni su se, zahvaljujući bereketu Ponosa sveta, njenim mlekom izdržavali jutrom i večerom. Pošto su otišli odatle, vratio se muž Ummu Mabed i video mleko. Obradovan, upitao je: „Odakle ovo mleko?“, a Ummu Mabed je rekla: „Došao je jedan mubarek čovek i počastio naš dom. Ovo što vidiš njegov je himmet i bereket.“ Muž je upitao: „Možeš li da ga opišeš? Kakve su mu osobine i lepota?“

Ummu Mabed je rekla: „Taj mubarek čovek koga sam videla bio je veoma skladnog stasa i nasmejanog lica. U očima mu je bilo malo crvenila, a u glasu blagosti. Mubarek trepavice bile su mu duge. Beonjača mu je bila veoma bela, a zenica veoma crna, kao da su mu oči po prirodi namazane surmom. Kosa mu je bila crna, a brada gusta. Kad bi ćutao, na njemu se videlo dostojanstvo i ozbiljnost. Dok je govorio, smešio se, a reči su mu, slatke kao nanizani biseri, tekle iz usta. Izdaleka je izgledao veoma veličanstveno, a kad bi se približio, postajao je veoma mio i privlačan. Oni koji su bili s njim hitali su svim srcem da izvrše njegovu naredbu.“ Tako je nabrojala još mnogo njegovih lepih osobina. Muž, koji je to slušao sa čuđenjem, rekao je: „Kunem se da je to čovek koga Kurejšije traže. Da sam ga sreo, smatrao bih za čast da ga služim i ne bih se odvajao od njega.“ Muž Ummu Mabed pošao je za Resulullahom, stigao ga u dolini Rim i postao musliman. Udostojio se da bude ashab. Kasnije je i Ummu Mabed postala muslimanka.7