BEJATI NA AKABI

Prvi bejat na Akabi

Jedanaeste godine biseta, u mesecu zulhidže, Es’ad ibn Zurara i jedanaest njegovih drugova ponovo su u vreme hadža došli u Mekku. Od njihovog prethodnog susreta s Predvodnikom svetova protekla je puna godina. Te godine mušrici su muslimanima nanosili više zla i muka nego bilo koje godine pre toga. Neprestano su pratili Resulullaha i mučili svakoga ko bi s njim razgovarao. Saznavši za to, Medinci su se dogovorili da se s našim Poslanikom sastanu noću na Akabi. Kada je pala noć, sastali su se. Izrazili su mu svoju odanost, obećali da će se pokoriti svim njegovim naredbama i željama i dali mu bejat. Tim ugovorom obavezali su se „da Allahu teala neće pripisivati druga, da neće činiti blud, da neće krasti, da će se čuvati potvore i da svoju decu neće ubijati iz straha od sramote i oskudice“.1

Naš voljeni Poslanik je ovih dvanaest ljudi, od kojih su dvojica bili iz plemena Evs, a ostali iz plemena Hazredž, postavio za predstavnike njihovih plemena. Trebalo je da oni svojim plemenima objašnjavaju islam i da u njihovo ime budu jemci pred Resulullahom. Es’ad ibn Zurara bio je određen za predstavnika svih njih. Petorica koji su prethodne godine bili na susretu na Akabi i sedmorica koji su tek primili islam bili su: od sinova Malika ibn Nedždžara Es’ad ibn Zurara, Avf ibn Haris i Muaz ibn Haris; od sinova Zurejka ibn Amira Rafi ibn Malik i Zekvan ibn Abdulkajs; od sinova Ganma ibn Avfa Ubada ibn Samit; od Gusajninih sinova Jezid ibn Sa’laba; od sinova Adžlana ibn Zejda Abbas ibn Ubada; od sinova Harama ibn Ka’ba Ukba ibn Amir; od sinova Sevada ibn Ganma Kutba ibn Amir; od sinova Abdulešhela ibn Džušema Ebul-Hejsem Malik ibn Tejjihan i od sinova Amra ibn Avfa Uvejm ibn Saida.

Sunce koje je izašlo u Medini

Pošto su se posle prvog bejata na Akabi (ugovora) vratili u Medinu, hazreti Es’ad ibn Zurara i njegovi drugovi su dan i noć svojim plemenima objašnjavali islam i pozivali ih u pravu veru. Kao plod tog poziva islam je počeo brzo da se širi u Medini, i to toliko da su se plemena Evs i Hazredž, koja su ranije bila neprijatelji, ujedinila i zatražila od Resulullaha učitelja da bi bolje naučila islam. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) je u Medinu kao učitelja poslao hazreti Mus’aba ibn Umejra, jednog od svojih ashaba u Mekki, da ih uči Kur’an-i kerim i islam. Hazreti Mus’ab je odseo u kući hazreti Es’ada. Zajedno su išli od kuće do kuće i svakome kazivali o islamu. Tražili su od ljudi da zavole Resulullaha i da obećaju da će svim srcem nastojati da ga zaštite od svih njegovih neprijatelja. Tako su ih pripremali za bejat koji će dati Resulullahu. Poglavar plemena hazreti Es’ada ibn Zurare bio je Sa’d ibn Muaz, i oni su bili rođaci. Pošto je tada među Arapima bio običaj da se rođaci ne vređaju, Sa’d ibn Muaz, koji još nije bio primio iman, nije otišao u kuću hazreti Es’ada ibn Zurare da spreči taj posao. Kao poglavar plemena nije hteo sam u to da se meša. Zato je Usejdu ibn Hudajru, jednom od uglednih ljudi svog plemena, rekao: „Idi u našu mahalu, vidi tog čoveka što je došao i učini šta misliš. Da Es’ad nije sin moje tetke, ne bih to prepustio tebi.“

Tada je Usejd ibn Hudajr uzeo koplje i otišao u kuću u kojoj je bio hazreti Mus’ab ibn Umejr. Kada je stigao tamo, počeo je gnevno da govori: „Zašto ste nam došli? Obmanjujete ljude! Ako nećete da izgubite život, odmah odlazite odavde!“ Videvši ga tako gnevnog, Mus’ab ibn Umejr mu je veoma blago i učtivo odgovorio: „Sedi najpre malo i saslušaj šta govorimo! Shvati šta hoćemo, pa ako ti se dopadne, prihvatićeš. Ako ne, sprečićeš nas…“ Usejd se smirio i rekao: „Pravo si rekao“, pa je zabo koplje u zemlju i seo. Slušao je slatki govor hazreti Mus’aba, njegove reči koje prodiru u srce i ajete Kur’an-i kerima koje je učio lepim glasom. Zanesen, promrmljao je: „Kako je ovo lepo!“ Zatim je upitao: „Šta treba učiniti da bi se ušlo u ovu veru?“ Objasnili su mu, i Usejd ibn Hudajr je izgovorio kelime-i šehadet i postao musliman. Ne mogavši od radosti da se smiri na mestu, hazreti Usejd je rekao: „Otići ću i poslati vam jednog čoveka. Ako on primi islam, u Medini od njegovog naroda neće ostati niko ko nije primio iman…“, pa je brzo ustao i otišao. Otišao je pravo Sa’du ibn Muazu. Kada ga je video, Sa’d ibn Muaz je rekao: „Kunem se da se Usejd ne vraća s onim licem s kojim je otišao.“ Zatim je upitao: „Šta si uradio, o Usejde?“ Pošto je silno želeo da Sa’d ibn Muaz primi islam, hazreti Usejd ibn Hudajr mu je odgovorio: „Razgovarao sam s tim čovekom (s Mus’abom ibn Umejrom) i nisam kod njih video nikakvo zlo. Samo smo čuli da su Beni Harisa, posumnjavši da tvoj brat od tetke Es’ad u svojoj kući krije takvog čoveka, krenuli da ga ubiju.“ Ove reči su Sa’da ibn Muaza veoma pogodile. Jer nekoliko godina ranije, u jednom ratu, pobedili su Beni Harisu i naterali ih da se sklone u Hajber. Godinu dana kasnije oprostili su im i dozvolili im da se vrate u svoj kraj. Uprkos tome, sama pomisao da se oni tako ponašaju silno je razgnevila Sa’da ibn Muaza. A u stvari ničeg takvog nije ni bilo. Pribegavši ovom lukavstvu, Usejd ibn Hudajr je hteo da spreči da Sa’d ibn Muaz naudi svojoj tetki i njenom sinu Es’adu ibn Zurari, a time i Mus’abu ibn Umejru. Tako je pripremio tle da pređe na njihovu stranu i da najzad primi islam. Na ove reči Usejda ibn Hudajra Sa’d ibn Muaz je skočio sa svog mesta i otišao hazreti Es’adu ibn Zurari. Kada je stigao tamo, video je da Es’ad i Mus’ab ibn Umejr sede i razgovaraju u potpunom miru i spokoju. Prišao im je i rekao: „O Es’ade! Da među nama nema srodstva, ti ovo ne bi mogao da radiš…“ Na ove reči hazreti Mus’ab ibn Umejr mu je odgovorio: „O Sa’de! Stani malo, sedi, saslušaj nas, shvati… Ako ti se naše reči dopadnu, tim bolje, a ako ti se ne dopadnu, nećemo ti to nuditi, a ti ćeš ustati i otići!“ Pred ovim blagim i slatkim rečima Sa’d ibn Muaz se smirio, seo po strani i počeo da ih sluša. Mus’ab ibn Umejr je Sa’du ibn Muazu najpre pričao o islamu. Objasnio mu je temelje islama. Zatim mu je slatkim i lepim glasom proučio nešto iz Kur’an-i kerima. Što je više učio, Sa’du ibn Muazu se stanje sve više menjalo i sve se više zanosio. Pred neprevaziđenom rečitošću Kur’an-i kerima srce mu je omekšalo i bio je silno dirnut. Ne mogavši da se uzdrži, upitao je: „Šta vi činite da biste ušli u ovu veru?“ Mus’ab ibn Umejr ga je odmah naučio kelime-i šehadet. I on je postao musliman izgovorivši: „Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu“. Od spokoja i radosti što je postao musliman Sa’d ibn Muaz nije mogao da se smiri na mestu. Odmah je otišao kući i uzeo gusul, kako je naučio. Zatim je zatražio da se okupi njegov narod. Povevši sa sobom Usejda ibn Hudajra, došao je na mesto gde se narod nalazio. Obraćajući se Abdulešhelovim sinovima, upitao je: „O Abdulešhelovi sinovi! Kakav sam ja po vama?“ Oni su u jedan glas odgovorili: „Ti si naš poglavar i naš starešina, mi te sledimo!“ Na te njihove reči Sa’d ibn Muaz je rekao: „Onda svima vama objavljujem: počašćen sam time što sam postao musliman. Želim da i vi poverujete u Allaha teala i Njegovog Resula. Ako ne poverujete, neću ni s kim od vas ni razgovarati ni viđati se!…“

„Onda svima vama objavljujem: počašćen sam time što sam postao musliman. Želim da i vi poverujete u Allaha teala i Njegovog Resula“ Sa’d ibn Muaz (radijallahu anhu)

Senetus-surur (Godina radosti)

Čim su čuli da je njihov poglavar Sa’d ibn Muaz postao musliman i da i njih poziva u islam, Abdulešhelovi sinovi su svi zajedno postali muslimani. Tog dana su do večeri nebo Medine ispunjavali glasovima kelime-i šehadeta i tekbira.2 Nedugo pošto su Abdulešhelovi sinovi skupno primili islam, ceo narod Medine, i plemena Evs i Hazredž, prihvatio je islam. Svaka kuća obasjala se nurom islama. Sa’d ibn Muaz i Usejd ibn Hudajr porazbijali su sve kipove koji su pripadali njihovim plemenima. Kada je to javljeno našem voljenom Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem), veoma se obradovao. Muslimani u Mekki bili su puni radosti. Zato je ova godina (621. nove ere) nazvana „Senetus-surur“ (godina radosti).

Essalatu vesselamu alejke ja Resulallah!
Essalatu vesselamu alejke ja Habiballah!
Essalatu vesselamu alejke ja Sejjidel-evveline vel-ahirin!

Drugi bejat na Akabi

Dvanaeste godine biseta nasilje mekkanskih mušrika nad muslimanima dostiglo je vrhunac i postalo nepodnošljivo. A u Medini su, zahvaljujući trudu Es’ada ibn Zurare i Mus’aba ibn Umejra, pripadnici Evsa i Hazredža goreli takvom ljubavlju i žarom da su bili spremni da muslimanima raširenih ruku pruže utočište, da ih priviju na grudi i da za njih podnesu svaku žrtvu. Želeli su da Resulullah što pre počasti Medinu svojim dolaskom i davali su reč da za njega neće štedeti ni imetak ni život. Došlo je vreme hadža. U mesecu zulhidže, zajedno s Mus’abom ibn Umejrom, u Mekku su iz Medine došla 73 muslimana i 2 muslimanke. Posle hadža svi su se ponovo sastali s našim Poslanikom na Akabi. Dvanaest predstavnika, među njima i Es’ad ibn Zurara, u ime svojih plemena zamolili su našeg Poslanika i predložili mu da učini hidžru u Medinu. Resulullah im je proučio nekoliko ajet-i kerima iz Kur’an-i kerima, a zatim je od njih zatražio čvrstu reč da će i njega čuvati onako kako čuvaju i paze svoje živote, svoju ženu i decu. Tu je bio i Resulullahov stric hazreti Abbas, koji još nije bio musliman. Skupini koja je došla radi bejata obratio se ovim rečima: „O Medinci! Ovo je sin moga brata. Među ljudima njega najviše volim. Ako ga smatrate istinitim i verujete u ono što je doneo od Allaha, i ako želite da ga povedete sa sobom, morate mi dati čvrstu reč koja će me umiriti. Kao što znate, Muhammed alejhisselam je od nas. Mi smo ga štitili od onih koji ne veruju u njega. On među nama živi zaštićen, u ugledu i časti. Uprkos svemu tome, okrenuo je leđa svima i odlučio da vam se pridruži i da pođe s vama. Ako imate toliku ratnu snagu da se oduprete svim arapskim plemenima kada se ujedine i napadnu vas, onda se upustite u ovaj posao. Dobro se o tome dogovorite i posavetujte među sobom, da se posle ne biste razišli. Hoćete li ostati pri datoj reči i moći da ga zaštitite od njegovih neprijatelja? Ako to možete učiniti kako dolikuje, tim bolje. A ako ćete ga ostaviti samog kada izađete iz Mekke, odustanite odmah, pa neka živi u svom zavičaju, zaštićen i u časti.“ Ove reči hazreti Abbasa ražalostile su medinske muslimane. Bilo im je kao da su čuli reči koje kažu da Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem), kad ga odvedu u svoj kraj, neće moći zaštititi od mušrika i da će ga napustiti kad ih pritisne nevolja. Od medinskih ashaba hazreti Es’ad ibn Zurara okrenuo se Poslaniku i rekao: „Ja Resulallah! Ako dozvolite, imam nekoliko reči. Dozvolite da ih iznesem pred Vas.“ Kada mu je Ponos vasione dao dozvolu, hazreti Es’ad je rekao: „Neka su Vam žrtva i otac i majka, ja Resulallah! Svaki poziv ima svoj blagi ili strogi put i način. Vi nas sada pozivate u nešto što ljudi veoma teško prihvataju. Jer ljudima je vrlo teško da napuste kipove kojima se klanjaju od davnina i da prime islam. Uprkos tome, mi smo islam prihvatili svim srcem. Zatim ste nam naredili da prekinemo veze s rođacima koji su mušrici, i to smo iskreno prihvatili. Znate da je i to vrlo teško prihvatiti. Vama, koga čak ni Vaši stričevi nisu zaštitili, nego su Vam postali neprijatelji, raširili smo ruke i ovu časnu dužnost smatrali smo za sebe vadžibom i obavezom. Svi smo složni u ovim rečima. Šta god govorimo jezikom, to srcem potvrđujemo. Kunemo se da ćemo Vaše mubarek telo čuvati do poslednje kapi krvi, kao što čuvamo svoju ženu i decu. Ako prekršimo ovaj zavet, neka budemo u skupini nesrećnika koji nisu ostali pri reči datoj Allahu teala. Ja Resulallah! Mi smo iskreni u ovoj reči. Neka Allah teala da uspeh!“ Zatim je nastavio: „Ja Resulallah! Možete od nas uzeti jemstvo koje želite za sebe i postaviti uslove.“

Poslanik ih je podstakao na islam i proučio im Kur’an-i kerim. Zatim je rekao: „Moj uslov od vas za moga Gospodara jeste da činite ibadet Allahu teala i da Mu ništa ne pripisujete kao druga. A moj uslov za mene i moje ashabe jeste da nas primite kod sebe, da meni i mojim ashabima budete pomagači i da i nas branite od onoga od čega branite i čuvate sebe.“

Bera ibn Marur je rekao: „Kunem se Allahom teala, koji te je poslao kao poslanika s pravom verom i Knjigom, da ćemo i tebe braniti kao što branimo i čuvamo svoju ženu i decu! Primi od nas bejat, ja Resulallah!“ Od medinskih muslimana Abbas ibn Ubada, da bi učvrstio dogovor sklopljen s Poslanikom, rekao je svojim drugovima: „O ljudi iz Hazredža! Znate li zašto prihvatate Muhammeda alejhisselam?“ Oni su odgovorili: „Znamo.“ Tada je rekao: „Vi ga prihvatate i sledite i za vreme mira i za vreme rata. Ako ćete našeg Poslanika ostaviti samog i bez pomoći kada vam imetak pretrpi štetu i kada vam rođaci i najbliži izginu, učinite to odmah. Allaha mi, ako tako nešto učinite, propašćete i na ovom svetu i na ahiretu! A ako ste sigurni da ćete mu ostati verni u onome u šta poziva, iako vam propadne imetak i iako vam budu ubijeni najbliži rođaci, onda ga se držite. Allaha mi, to je dobro i za vaš ovaj svet i za vaš ahiret.“ Na to su njegovi drugovi rekli: „Nećemo odustati od našeg Poslanika, pa makar nam propao imetak i makar nam izginuli najbliži. Nikada se nećemo odvojiti od njega. Radije smrt nego otpadništvo!“

„Ako prekršimo ovaj zavet, neka budemo u skupini nesrećnika koji nisu ostali pri reči datoj Allahu teala. Ja Resulallah! Mi smo iskreni u ovoj reči. Neka Allah teala da uspeh!“ Es’ad ibn Zurara (radijallahu anhu)

Zatim su se okrenuli Poslaniku i upitali: „Ja Resulallah! Ako ispunimo ovaj zavet, šta nas čeka?“ Tada je naš voljeni Poslanik rekao: „Zadovoljstvo Allaha teala i džennet!“ Svaki od njih dao je reč kao predstavnik i opunomoćenik svoga naroda. Najpre je hazreti Es’ad ibn Zurara rekao: „Dajem bejat da ću ispuniti reč datu Allahu teala i Njegovom Resulu i ostvariti svoje obećanje da ću mu pomagati svojim životom i imetkom“, i rukovao se. Posle njega je svaki na isti način dao bejat i izrazio svoje zadovoljstvo i pokornost rečima: „Prihvatili smo poziv Allaha teala i Njegovog Resula, čuli smo i pokorili smo se.“ Tako su bez oklevanja stavili svoje živote i imetke na Resulullahov put. Bejat sa ženama obavljen je samo rečju. Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) uzeo je od njih reč „da Allahu teala ništa neće pripisivati kao druga, da neće krasti, potvarati ni činiti blud, da neće ubijati svoju decu, da neće lagati i da se neće protiviti dobrim delima…“ Dok su Medinci davali bejat Poslaniku, sa brda Akabe neki glas je povikao: „O vi koji ste se ulogorili na Mini! Poslanik i medinski muslimani dogovorili su se da ratuju protiv vas!“ Naš Poslanik je za taj glas rekao: „Ovo je šejtan Akabe“, a onome koji je vikao rekao je: „O neprijatelju Allaha teala! Obračunaću se i s tobom!“ A Medincima koji su dali bejat rekao je: „Vratite se odmah u svoja prenoćišta.“ Abbas ibn Ubada je rekao: „Ja Resulallah! Kunem se, ako hoćeš, sutra ujutro ćemo krenuti na kafire koji su na Mini i sve ćemo ih saseći mačevima.“ Poslanik se tome obradovao, ali je rekao: „Nama još nije naređeno da tako postupimo. Zasad se vratite na svoja mesta.“ Prema predanju koje imam Nesai prenosi od Abdullaha ibn Abbasa, oni od ensarija koji su bili na bejatu na Akabi postali su i muhadžiri time što su došli Resulullahu.3

Čempres se oholi i ne čuje gugutkinu molbu,
osim ako mu se pred noge baci i zamoli voda.
Ruža bi lukavo da pije krv slavuja,
osim ako u narav ružine grane uđe i spase ga voda.
Svoju čistu narav pred celim svetom obznanila je,
putem Ahmeda Muhtara pošla je voda.
Predvodnik ljudskog roda, more odabranih bisera –
njegove mudžize za vatru zlikovaca su voda.
Da bi obnovio sjaj ružičnjaka poslanstva,
njegovom mudžizom iz tvrde stene potekla je voda.
Njegova mudžiza u svetu je beskrajno more,
iz njega je i do ognjišta kafira stigla voda.
Ko ovo čuje, u čudu će prst da grize:
u teškom danu ensarijama iz prstiju njegovih poteče voda.