Putovanje Mekka – Taif

Poziv Taifljanima u iman

Iako su od našeg voljenog Poslanika videli mnoge mudžize, mušrici iz inada nisu primali iman; štaviše, nisu prestajali da uznemiravaju i tlače svoju decu, braću, rođake i prijatelje koji su postali muslimani. Njihov zulum i mučenja, koja su bivala sve žešća, veoma su ožalostili našeg voljenog Poslanika. Naumio je da ode u Taif, koji se nalazi blizu Mekke, i da pozove njegove stanovnike u islam. Zato je poveo sa sobom Zejda ibn Harisu i otišao u Taif.

Sastao se s taifskim prvacima, Amrovim sinovima Abdu Jalilom, Habibom i Mesudom. Objasnio im je islam i zatražio od njih da poveruju u Allaha teala. Oni ne samo da nisu poverovali, nego su ga i vređali, pa još rekli: „Zar Allah teala nije našao nikog drugog osim tebe da ga pošalje kao poslanika? Zar je Allah teala nemoćan da nekog drugog osim tebe pošalje kao poslanika? Izlazi iz naše zemlje i idi kuda hoćeš!.. Tvoj narod nije prihvatio ono što govoriš, pa si zato došao ovamo, zar ne? Zaklinjemo se da ćemo se i mi držati daleko od tebe. Nećemo ispuniti nijednu tvoju želju.“

Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) otišao je od njih ožalošćen. Deset dana ili mesec dana pozivao je pleme Sekif u islam, ali ne samo što niko od njih nije poverovao, nego su ga ismevali, mučili i izviždali. Decu i mladiće poređali su pored puta kojim je trebalo da prođe i naterali ih da navale na njega i da ga zasipaju kamenjem. Hazreti Zejd je svojim telom zaklanjao našeg Poslanika od kamenja koje su bacali taifski mladići i trudio se da mu se ne dogodi nikakvo zlo. Hazreti Zejd se vrteo oko našeg voljenog Poslanika i upinjao se da kamenje ne dotakne njega. Da se njegovom mubarek telu ne bi dogodilo zlo, nije mario za kamenje koje je pogađalo njega samog. Zar nije baš tih dana čekao priliku da žrtvuje svoj život? Eto, sada su kamenovali Predvodnika svetova i, uznemiravajući ga i mučeći, pokušavali da ga isteraju iz svoje zemlje.

Što je hazreti Zejd više trčao levo i desno da zaštiti Poslanika, to ga je kamenje više pogađalo, jedan kamen za drugim, u glavu, u telo i u noge. Zato je hazreti Zejd bio sav u krvi. Ulagao je svu svoju snagu da zaštiti svog voljenog Poslanika i koliko ga je grlo nosilo vikao na nasilnike koji su bacali kamenje: „Nemojte!.. Ne udarajte! On je Predvodnik svetova! On je Resulullah! Mene raskomadajte, samo neka se našem Poslaniku ne dogodi nikakvo zlo!“ Kamenje koje je preletalo preko Zejda ibn Harise i pogađalo Resulullaha okrvavilo je njegove mubarek noge.

Ožalošćen, umoran i ranjen, naš voljeni Poslanik približio se vinogradu dvojice braće po imenu Utba i Šejba. Tamo je Resulullah, za koga su svi vernici želeli da žrtvuju svoje živote, obrisao krv koja je tekla iz njegovih mubarek nogu.

Uzeo je abdest i ispod drveta klanjao namaz od dva rekata. Zatim je podigao svoje mubarek ruke i počeo da upućuje dovu, preklinjući svog Gospodara.

Vlasnici vinograda posmatrali su to. Videli su šta je snašlo Resulullaha i bili svedoci njegove usamljenosti u tuđini. Pokrenula se u njima samilost. Poslali su mu grožđe po svom robu po imenu Addas. Kada je počeo da jede grožđe, naš voljeni Poslanik proučio je besmelu. Rob koji je doneo grožđe bio je hrišćanin. Čuvši besmelu, začudio se i upitao: „Godinama sam ovde i ni od koga nisam čuo takve reči. Kakav je to govor?“

Resulullah je upitao: „Odakle si?“ Addas je rekao: „Iz Ninive sam.“ Resulullah je rekao: „Znači, ti si iz kraja Junusa (alejhisselam).“ Addas je rekao: „Odakle ti znaš Junusa? Ovde ga niko ne zna.“ Resulullah je rekao: „On je moj brat. I on je, kao i ja, bio poslanik.“

Addas je rekao: „Vlasnik ovog lepog lica i ovih slatkih reči ne može biti lažljivac. Poverovao sam da si ti Allahov Resul.“ Postao je musliman i rekao: „Ja Resulallah! Godinama sam služio kao rob ovim nasilnicima, ovim lažljivcima. Jedu svačije pravo. Svakoga varaju. Nemaju nijedne dobre strane. Da bi zgrnuli ovozemaljska dobra i zadovoljili svoje strasti, spremni su na svaku podlost. Mrzim ih. Želim da pođem s Vama, da se počastim služenjem Vama, da budem meta nepoštovanja koje će Vam ukazivati neznalice i glupaci i da se žrtvujem da bih zaštitio Vaše mubarek telo.“2

Resulullah se osmehnuo i rekao: „Zasad ostani kod svojih vlasnika! Uskoro ćeš moje ime čuti svuda. Tada dođi k meni.“

„Nemojte!.. Ne udarajte! On je Predvodnik svetova! On je Resulullah! Mene raskomadajte, samo neka se našem Poslaniku ne dogodi nikakvo zlo!“ Zejd ibn Harisa (radijallahu anhu)

Pošto su se malo odmorili, krenuli su prema Mekki. Kada je do Mekke ostalo dva konaka, video je da ih jedan oblak zaklanja svojom senkom. Kada je pažljivo pogledao, shvatio je da je to Džibril alejhisselam. Ovaj događaj naš voljeni Poslanik kasnije je ispričao našoj majci Aiši Siddiki.

U „Sahih-i Buhariju“ i u „Musnedu“ Ahmeda ibn Hanbela saopšteno je sledeće: jednog dana naša majka hazreti Aiša upitala je: „Ja Resulallah! Da li ti je prošao neki dan teži od dana Uhuda?“ Resulullah je ovako odgovorio: „Allaha mi, od tvog naroda podneo sam takve muke kakve nisam podneo ni od kafira u bici na Uhudu. Kada sam sebe ponudio Ibn Abdu Jalilu ibn Abdu Kulalu (to jest, kada sam mu saopštio svoje poslanstvo i pozvao ga u veru), nije prihvatio. Od njih sam otišao s tako velikom patnjom da nisam došao k sebi sve dok nisam stigao do mesta koje se zove Karnus-Sealib. Tu sam podigao glavu. Video sam da me jedan oblak zaklanja svojom senkom. Pogledam, a u oblaku stoji Džibril (alejhisselam). Pozvao me je i rekao: ‚O Muhammede! Hakk teala čuo je šta je tvoj narod rekao o tebi. Saznao je i da te ne žele zaštititi. Poslao ti je ovog meleka zaduženog za planine, da mu narediš šta god želiš.‘ I taj melek me je pozvao, nazvao mi selam i rekao: ‚O Muhammede! Kao što je rekao Džibril, Hakk teala poslao je mene, meleka planina, tebi, da mi narediš šta god želiš. Spreman sam za tvoju naredbu. Ako želiš da se ova dva strma brda (brdo Kuajkijan i brdo Ebu Kubejs) spoje jedno s drugim tako da se sruše na Mekkance (i potpuno satru mušrike), naredi, pa ću ih spojiti.‘ Nisam na to pristao, nego sam rekao: ‚(Ne! Ja sam poslan kao milost svetovima.) Upućujem dovu da Allah teala iz potomstva ovih mušrika izvede naraštaj koji će činiti ibadet samo Dženab-i Hakku i neće Allahu teala pripisivati ništa kao druga.‘“

Vraćajući se iz Taifa u Mekku, Poslanik se malo odmorio na mestu koje se zove Nahla. U jednom trenutku stao je na namaz. Jedna grupa džina iz Nusajbina, prolazeći tuda, čula je ajete Kur’an-i kerima koje je učio naš voljeni Poslanik, pa su stali i slušali. Zatim su razgovarali s Poslanikom i postali muslimani. Poslanik im je rekao: „Kada dođete svom narodu, prenesite i njima moj poziv u iman. Pozovite i njih u iman.“

Kada su ti džini otišli svom narodu i obavestili ga o tome, svi džini koji su to čuli poverovali su.3 O tome se govori u suri Džin u Kur’an-i kerimu i u poznatim zbirkama hadis-i šerifa pod imenom „Buhari“ i „Muslim“.

Kada se približio Mekki, vernici su poručili Resulullahu: „Kurejšije su čuli za ružno postupanje taifskih nitkova prema Vama. Ako sada dođete, mogli bi da pojačaju svoj zulum.“ Kada je stigao do Hire, Poslanik je poslao jednog čoveka kod Suhejla ibn Amra s molbom da ga uzme pod svoju zaštitu. Pošto taj nesrećnik nije pristao, poručio je Mutimu ibn Adiju. On je ovu molbu prihvatio. Habib-i ekrem i Nebijj-i muhterem ušao je u Mekku pod zaštitom Mutima ibn Adija. Mutim je o tome obavestio i Kurejšije. Resulullah je obavio tavaf oko Bejt-i šerifa i poljubio Hadžer-i esved. Posle nekoliko dana rekao je Mutimu: „Neću više ostajati pod tvojom zaštitom.“ Mutim je to prihvatio. Dženab-i Hakk čuvao je Svog Habiba pod Svojom zaštitom.

Spasite se govoreći „La ilahe illallah“

Resul alejhisselam nastavio je da poziva ljude na pravi put. Na to su mušrici ponovo podivljali i počeli da muslimane muče i tlače još više nego pre. Tada je Dženab-i Hakk naredio Poslaniku da se u vreme posećivanja Ka’be sastaje s arapskim plemenima koja dolaze u posetu i da ih poziva u islam. Posle ove naredbe naš voljeni Poslanik počeo je da odlazi na sajmove Zul-Medžaz, Ukaz i Medženna, koji su se održavali u okolini Mekke.

Često je odlazio onamo i pozivao plemena u jednoću Allaha teala i u ibadet Njemu, i govorio im da prihvate da je on poslanik. Saopštavao im je da će im, ako prihvate, Dženab-i Hakk dati džennet. Nažalost, na ove pozive, koje je Poslanik upućivao gotovo preklinjući, niko od njih nije obraćao pažnju; neki su se ponašali grubo i vređali ga, a neki su se mrštili i izgovarali ružne reči. A kurejšijski mušrici išli su za njim i kvarili plemena koja je obilazio.

Prema onome što su saopštili imam Ahmed, Bejheki, Tabarani i Ibn Ishak, Rebia ibn Abbad je preneo: „Bio sam mlad. S ocem sam otišao na Minu. Resul alejhisselam je odlazio na mesta gde su odsela arapska plemena i govorio: ‚O sinovi tog i tog! Ja sam resul Allaha teala, koji vam naređuje da odbacite ove kipove kojima se klanjate i da Allahu teala činite ibadet ne pripisujući Mu nikakvog druga, da verujete u mene i da me potvrdite, i da me štitite dok ne objasnim i ne izvršim dužnost sa kojom sam poslan od Hakka teala!…‘

Za njim je išao jedan razroki čovek sa upletenom kosom i govorio: ‚O sinovi tog i tog! Ovaj vas odvraća od klanjanja našim kipovima Latu i Uzzi i poziva vas u veru koju je sam izmislio!.. Čuvajte se! Ne slušajte ga i ne pokoravajte mu se!..‘ Upitao sam oca: ‚Ko je ovaj što ide za njim?‘ Rekao je: ‚To je njegov stric Ebu Leheb.‘“

Tabarani je preneo od Tarika ibn Abdullaha: „Video sam Resula alejhisselam na sajmu Zul-Medžaz. Da bi ljudi čuli, obraćao im se glasno: ‚O ljudi! Recite „La ilahe illallah“ (nema božanstva osim Allaha teala) i spasite se!‘ A jedan čovek koji je išao za njim bacao mu je u noge kamenje koje bi dohvatio i govorio: ‚O ljudi! Ne verujte!.. Čuvajte ga se! Jer je on lažljivac!..‘ Iako mu je kamenje koje ga je pogađalo okrvavilo mubarek noge, on je i dalje, ne posustajući i ne zamarajući se, nastavljao svoj poziv. Ljudi su pitali: ‚Ko je ovaj mladić?‘ Neko je odgovorio: ‚Jedan mladić iz Abdulmuttalibovih sinova.‘ Kada su upitali: ‚Ko je taj što baca kamenje?’, rekao je: ‚Njegov stric Ebu Leheb.‘“

Imam Buhari u „Tarihul-kebiru“ i Tabarani u „Mu’džemul-kebiru“ navode: Mudrik ibn Munib preneo je od svog oca, a on od svog oca, koji je rekao: „S ocem sam došao na Minu i tamo smo odseli. Naišli smo na jednu skupinu. Jedan čovek im je govorio: ‚O ljudi! Recite La ilahe illallah i spasite se!‘ Neki od ljudi oko njega pljuvali su u to njegovo lepo lice, neki su mu sipali zemlju na glavu, a neki su ga psovali i raznim rečima vređali. To je trajalo do podne. Tada je onamo došla jedna devojčica sa sudom za vodu u ruci. Kada ga je videla u takvom stanju, počela je da plače. Onaj čovek se napio vode, okrenuo se devojčici i rekao: ‚Kćeri moja! Ne boj se da će tvog oca namamiti u zamku i ubiti, niti da će biti ponižen!‘ Tada smo upitali one koji su bili tamo: ‚Ko je ovo, a ko je ta devojčica?‘ Rekli su: ‚Ovo je Muhammed iz Abdulmuttalibovih sinova, a ona pored njega je njegova kći Zejneb.‘“

„On (Junus alejhisselam) je moj brat. I on je, kao i ja, bio poslanik“ Hadis-i šerif

Said ibn Jahja ibn Said Emevi u knjizi „Megazi“ preneo je od svog oca. A on je preneo od Ebu Nuajma i od Abdurrahmana Amirija, a Abdurrahman Amiri od mnogih ljudi. Oni su rekli: jednog dana naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) otišao je na sajam Ukaz. Došao je do plemena Beni Amir i upitao ih: „O Beni Amir! Kako kod vas stoji zaštita onima koji kod vas nađu utočište?“ Oni su rekli: „Niko ne sme ni reč da nam dobaci, niko se bez našeg znanja ne može ogrejati na našoj vatri!..“ Poslanik je rekao: „Ja sam resul Allaha teala. Ako dođem k vama, hoćete li me štititi dok ne prenesem ljudima dužnost poslanstva koju mi je dao moj Gospodar?“ Upitali su: „Iz kojih si Kurejšija?“ Kada je Poslanik rekao: „Iz Abdulmuttalibovih sinova“, oni su rekli: „Kad si već iz Abdulmuttalibovih sinova, zašto te oni ne štite?“ Resulullah je rekao: „Oni su prvi među onima koji su me proglasili lažljivcem.“ Skupina Beni Amira rekla je: „O Muhammede! Niti ćemo te odbaciti, niti ćemo poverovati u ono što si doneo. Ali štitićemo te dok ne preneseš ljudima svoju dužnost poslanstva.“

Na to je Poslanik seo kod njih. Tada je jedan od prvaka Beni Amira, Bejhara ibn Faris, završivši svoju trgovinu na sajmu, došao do njih i, pokazujući na Poslanika, upitao prisutne: „Ko je ovo?“ Rekli su: „To je Muhammed ibn Abdullah.“ Kada je Bejhara rekao: „Šta imate s njim, pa ste ga posadili pored sebe?“, rekli su: „Našao je kod nas utočište, kaže da je Allahov resul i traži da ga štitimo dok ljudima ne prenese dužnost poslanstva.“ Na to se Bejhara okrenuo Poslaniku i rekao: „Uzeti te u zaštitu znači izložiti svoje grudi strelama svih Arapa.“ A svom narodu je rekao: „Nema plemena koje se u svoju zemlju vratilo s nečim gorim od vas. Znači, vi ćete ratovati sa svim Arapima i izložiti svoja tela njihovim strelama, a!.. Da je njegov narod video u njemu neko dobro, prvo bi ga sami štitili. Vi pokušavate da primite čoveka koga je njegov narod proglasio lažljivcem i oterao od sebe i da mu pomognete!.. Veoma pogrešno mislite!..“

Zatim se onaj nesrećnik okrenuo našem voljenom Poslaniku i drznuo se da kaže: „Odmah se odvoji od nas i vrati se svom narodu!.. Zaklinjem se, da nisi među mojim narodom, sad bih ti odsekao glavu!..“ Posle ovih reči Predvodnik svetova u velikoj tuzi uzjahao je svoju kamilu. A onaj drski Bejhara oborio je Resulullaha s kamile. Videvši taj događaj, jedna žena iz ashab-i kirama po imenu Dabaa bint Amir povikala je i obratila se svojim rođacima: „Kako možete smatrati dopuštenim ovo što se čini Habibu Allaha teala? Zar nema nikoga ko bi, meni za ljubav, spasao Resulullaha iz ruku ovih ljudi?“ Trojica njenih stričevića odmah su navalila na nesrećnog Bejharu. Iako su dvojica iz Bejharinog naroda htela da mu pomognu, ostali su Bejharu i njegove pomagače izudarali i istukli. Posmatrajući to, naš voljeni Poslanik uputio je dovu za onu trojicu koji su se za njega tukli: „Gospodaru moj! Podari ovim ljudima Svoj bereket!“, a za Bejharu i njegove pomagače: „Gospodaru moj! Udalji ih od Svoje milosti!“

Oni za koje je uputio dobru dovu počastvovani su time što su postali muslimani, a ostali su umrli kao kafiri. Kada su se pripadnici plemena Beni Amir vratili u svoju zemlju, ispričali su šta im se dogodilo u Mekki jednom starcu iz svog plemena koji je čitao nebeske knjige. Kada je taj čovek čuo Poslanikovo ime, ukorio ih je: „O Beni Amir! Šta ste to uradili? Niko od Ismailovih sinova do sada nije lažno tvrdio da je poslanik. Nema sumnje, ono što je govorio bilo je istinito i pravo. Ovu propuštenu priliku sada je veoma teško nadoknaditi!..“

Dok je s Džibrilom razgovor vodio,
Refref pred njega dođe i selam mu nazva,
Ponese tada tog vladara sveta
I do Sidre ga odnese odmah.

„O ljudi! Recite La ilahe illallah i spasite se!“ Hadis-i šerif

Isra i Miradž