GODINA TUGE

Bol za decom

Najstariji sin Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), Kasim, preselio je na ahiret kada mu je bilo sedamnaest meseci. Godinama posle tog bolnog događaja preselio je na ahiret i njegov drugi sin Abdullah. Dok su mu iz mubarek očiju tekle suze, Resulullah se okrenuo prema planini i rekao: „O planino! Da je tebe snašlo ono što je snašlo mene, ne bi izdržala, srušila bi se!“, i tako izrazio svoju tugu. Na pitanje naše majke hazreti Hatidže: „Ja Resulallah! Gde su oni sada?“ odgovorio je: „Oni su u džennetu.“

Kada su oba sina našeg voljenog Poslanika, Sultana vasione, preselila na ahiret, mušrici su se veoma obradovali. Kafiri poput Ebu Džehla, smatrajući to prilikom, podigli su viku na sve strane: „Muhammed je sada ebter, loza mu je prekinuta. Nije mu ostao nijedan muški potomak koji bi nastavio njegovu lozu. Kad i on umre, zaboraviće mu se i ime i spomen.“

Na to je Allah teala objavio suru Kevser i utešio Svog Resula. Njeno značenje je: „(Moj Habibe!) Zaista, Mi smo ti dali Kevser (podarili smo ti havuz Kevser i veoma mnogo dobra). Zato klanjaj namaz radi svog Gospodara i zakolji kurban. Zaista, bezvredan i bez potomstva je onaj koji (govoreći da si bez potomstva) protiv tebe jezik pušta. (Onaj ko te naziva ebterom, on sam je bez poroda, bez časti i bez imena. A što se tebe tiče, o Moj Habibe, tvoja čista loza, tvoj ugled i tvoja čast trajaće do Sudnjeg dana. I na ahiretu su ti određene mnoge velike počasti kakve ni na um ne mogu pasti.)“1

Smrt Ebu Taliba

U danima posle smrti sinova Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem) Ebu Talib se razboleo i bolest mu se iz dana u dan pogoršavala. Čuvši to, kurejšijski mušrici pomislili su: „Dok je bio živ, Ebu Talib se mnogo trudio da zaštiti Muhammeda. Sada mu se približilo vreme da se preseli sa ovoga sveta. Hajde da ga posetimo, makar i u poslednjim časovima. Jer je musliman postao i Hamza, arapski junak bez premca, i Omer, čiji su strahopoštovanje, snaga i neustrašivost očigledni kao sunce. Svakog dana iz arapskih plemena dolaze ljudi i četa za četom prihvataju njega. Tako muslimana iz dana u dan biva sve više i njihov glas ispunjava svet. U ovakvom stanju moramo ili da im se pridružimo ili da budemo spremni za rat i borbu. Hajde da odemo kod Ebu Taliba, da mu ispričamo kako stoje stvari i da nas pomiri. Mi nećemo dirati Muhammedovu veru, a ni on neka ne napada našu.“ S tom mišlju došli su kod Ebu Taliba. Poznati ljudi poput Ukbe, Šejbe, Ebu Džehla i Umejje ibn Halefa seli su na jastuke pored Ebu Talibove postelje. Rekli su: „Verujemo u tvoju veličinu i priznajemo tvoju nadmoć. Zato ti se nikada nismo suprotstavljali. Bojimo se da će se, kad ti umreš, Muhammed obračunavati s nama i da će se neprijateljstvo među nama nastaviti. Pomiri nas, da ne diramo jedan drugome veru.“

„O planino! Da je tebe snašlo ono što je snašlo mene, ne bi izdržala, srušila bi se!“ Hadis-i šerif

Kao i mnogi kaburovi islamskih velikana, i turbe prve supruge našeg voljenog Poslanika (sallallahu teala alejhi ve sellem), naše majke hazreti Hatidže (radijallahu anha), srušeno je i uklonjeno.

Ebu Talib je pozvao Poslanika i rekao: „Svi kurejšijski prvaci mole te da se ne mešaš u njihovu veru. Ako to prihvatiš, oni će raditi po tvojoj naredbi i biti ti pomagači.“ Predvodnik svetova rekao je: „Striče! Ja želim da ih pozovem samo na jednu reč, kojom će im se pokoriti svi Arapi, a i oni koji nisu Arapi plaćaće im džizju.“ A kurejšijskim prvacima rekao je: „Da! Ako mi kažete jednu reč, njome ćete zavladati svim Arapima, a i oni koji nisu Arapi pokoriće vam se.“ Ebu Džehl je rekao: „Može. Reći ćemo je i deset puta. Kakva je to reč?“ Kada je Resulullah rekao: „Ako kažete ‚La ilahe illallah‘ i ako uklonite i odbacite kipove kojima se, mimo Allaha teala, klanjate“, mušrici su odmah rekli: „Traži od nas nešto drugo, a ne to!…“ Poslanik je rekao: „Pa kad biste mi doneli sunce i stavili ga u ruke, ja od vas ne bih tražio ništa drugo.“

Mušrici su rekli: „O Ebul-Kasime! Iznosiš veoma čudan predlog. Mi želimo da te uvažimo, a ti nama ne činiš po volji!“, pa su ustali i otišli. Kada su otišli, Ebu Talib je rekao Poslaniku: „Ono što si tražio od Kurejšija bilo je sasvim umesno. Istinu si rekao.“ Ove reči njegovog strica dale su Resulullahu nadu; pomislivši da će Ebu Talib primiti iman, rekao je: „Striče! Reci samo jednom ‚La ilahe illallah‘!.. Da bih na Sudnjem danu mogao za tebe da učinim šefaat.“ Ebu Talib mu je rekao da mu je to teško palo na dušu: „Bojim se da će me ljudi koriti govoreći: ‚Pobojao se smrti, pa je zato postao musliman.‘ Inače bih ti učinio po volji.“ Kako mu se bolest sve više pogoršavala, preminuo je.2

Smrt naše majke hazreti Hatidže

Desete godine biseta, tri dana posle Ebu Talibove smrti, i mubarek naša majka hazreti Hatidža, Resulullahova sapatnica u brizi i njegova životna saputnica dvadeset pet godina, posle trogodišnje opsade provedene u mukama i tuzi, preselila je na ahiret na početku meseca ramazana, tri godine pre hidžre, u 65. godini života.3 Ponos vasione (sallallahu alejhi ve sellem) svojim mubarek rukama sahranio je našu majku hazreti Hatidžu. Rastanak s njom veoma ga je ožalostio.

Uzastopna smrt naše majke hazreti Hatidže i njegovog strica Ebu Taliba u istoj godini bacila je Poslanika u tugu. Zato je ta godina nazvana „Senetul-huzn“, to jest godina tuge.

Smrt naše majke hazreti Hatidže potresla je našeg voljenog Poslanika i preko svake mere ga ožalostila. Jer je ona prva primila iman i potvrdila Resulullaha. Osim toga, bila je njegova najveća potpora i uteha. Kada su svi bili neprijatelji, ona je širom otvorila svoje srce i ispunila ga ljubavlju prema našem Poslaniku. Sav svoj imetak, bogatstvo i sve što je imala potrošila je na putu islama; da bi služila našem voljenom Poslaniku, spajala je noć s danom. Nikada nije ožalostila Resulullaha, niti ga je ikada povredila. Poslanik je o tome s vremena na vreme pričao i tako spominjao vrline svoje mubarek supruge.

„Striče! Reci samo jednom ‚La ilahe illallah‘!.. Da bih na Sudnjem danu mogao za tebe da učinim šefaat“ Hadis-i šerif

Jednog dana, dok je naš Poslanik bio van kuće, hazreti Hatidža izašla je da ga potraži. Džibril alejhisselam ukazao joj se u ljudskom liku. Naša majka hazreti Hatidža htela je da ga upita za Poslanika, ali se, pomislivši da bi mogao biti neki od neprijatelja, vratila. Kada je našeg voljenog Poslanika videla kod kuće, ispričala mu je šta se dogodilo. Ponos vasione rekao je: „Znaš li ko je bio onaj koga si videla i koga si htela da pitaš za mene? To je bio Džibril (alejhisselam). Rekao mi je da ti prenesem njegov selam. I rekao mi je da ti prenesem ovo: u džennetu ti je pripremljena građevina od bisera. Naravno, tamo neće biti ovakvih žalosnih, tegobnih, mučnih i teških stvari.“

Jednome je ruka ostala u vazduhu, drugi je oslepeo

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) vodio je sa svojim ashabima, najsrećnijim među ljudima, razgovore kakvima nema ravnih i obasjavao im srca nurom. Objašnjavao je ajet-i kerime koji su se spuštali i nije ostavljao ništa neispričano ni neshvaćeno. Ujedno je, da bi i mušrici primili iman, odlazio na mesta gde su se okupljali i neumorno i bez malaksavanja pozivao ih u iman. Ebu Džehl i Velid ibn Mugira veoma su se ljutili zbog toga i govorili: „Ako ovako nastavi, Muhammed će sve obratiti u svoju veru i neće ostaviti nikoga ko se klanja našim kipovima.“ Jednog dana odlučili su da je jedini način da se ova stvar okonča – ubiti našeg voljenog Poslanika, Predvodnika svetova. Ebu Džehl je poveo sa sobom Velida ibn Mugiru i nekoliko mladića iz Mahzumovih sinova i došao do Bejtullaha. U tom času naš voljeni Poslanik klanjao je namaz. Ebu Džehl je odmah jurnuo napred s kamenom koji je uzeo u ruku. U trenutku kada je podigao ruku da udari kamenom Habib-i ekrema i Nebijj-i muhterema, ruke su mu ostale nepomične u vazduhu. Ništa nije mogao da učini i zapanjio se. Takav se vratio odakle je došao. Kada je stigao među mušrike, ruka mu se vratila u pređašnje stanje i kamen mu je pao na zemlju. Taj isti kamen zgrabio je jedan od Mahzumovih sinova i, rekavši: „Videćete! Ja ću ga ubiti!..“, krenuo prema Poslaniku. Kada se približio, odjednom je oslepeo i više nije video ništa oko sebe. Tada su svi Mahzumovi sinovi zajedno krenuli prema našem voljenom Poslaniku. U trenutku kada su mu se sasvim približili, više nisu mogli da ga vide. Ali čuli su njegov mubarek glas. Kada bi krenuli onamo odakle glas dolazi, glas bi se čuo iza njih, a kada bi se okrenuli, počinjao je da dolazi s pređašnjeg mesta. To su videli nekoliko puta. Na kraju, zapanjeni, ostavili su to mesto ne mogavši ništa da učine Resulullahu.

Veridba s hazreti Aišom i hazreti Sevdom

Kada je hazreti Hatidža (radijallahu anha) preselila na ahiret, nije ostao niko ko bi vodio Resulullahov dom. Videvši to, Havla bint Hakim-hatun došla je kod Server-i alema. Rekla je: „Ja Resulallah (sallallahu alejhi ve sellem)! Potrebna Vam je saputnica koja Vam pristaje i žena dostojna da Vam služi. Ako želite, ja ću Vam isprositi jednu.“ Resulullah je rekao: „O Havla, gde je žena dostojna ove službe?“ Havla je rekla: „Ako želiš devojku, to je Aiša, kći tvog prijatelja Ebu Bekra. Ako želiš udovicu, odgovarala bi Sevda bint Zema.“ Resul alejhisselam rekao je: „Isprosi mi obe.“ Resulullah se prvo verio s hazreti Aišom, a zatim sa Sevdom. Hazreti Sevdu doveo je u svoju kuću u Mekki. Svadba s hazreti Aišom bila je u Medini, u mesecu ševvalu druge godine po hidžri.