OPSADA

Početak opsade

Sedma godina biseta… Mušrici su se neprestano trudili da spreče da islam prodre u srca i da se širi. Ipak, muslimana je iz dana u dan bivalo sve više. Mučenja i zulumi kojima su ih izlagali nisu ih odvraćali s njihovog puta; naprotiv, još su se više zbližavali i čvršće držali jedan drugoga. Niko od njih nije otpadao od svoje vere i nisu se ustezali da žrtvuju život na Resulullahovom putu. Kada su to čula plemena izvan Mekke, njihova radoznalost je rasla, a svetlost islama dopirala je do sve daljih krajeva. Kada su mušrici saznali da ljudi koje su poslali u Abisiniju nisu postigli što su hteli, štaviše, da je Nedžaši Ashama primio islam, da štiti muslimane i da lepo postupa s njima, pobesneli su. Da bi se za to višestruko osvetili i iskorenili islam, okupili su se i doneli ovu strašnu odluku: „Gde god bio, gde god ga videli, Muhammed mora biti ubijen!…“

Kafiri su se za to zaklinjali, zakletvom na zakletvu.

Saznavši za ovu odluku mušrika, Ebu Talib se veoma ožalostio. Zabrinuo se za život svog mubarek sinovca, svog milog čeda. Okupio je svoje pleme i naredio im da Sultana vasione štite od kurejšijskih mušrika. Hašimovi sinovi, iz revnosti prema srodstvu, ujedinili su se da izvrše tu naredbu. Zato su Poslanika i sve njegove ashabe koji su u njega poverovali pozvali u Šib-i Ebu Talib, to jest u Ebu Talibovu mahalu, koja se nalazila na uzvišenju severno od Mekke, oko tri kilometra od Bejtullaha. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) okupio je svoje ashabe i počeo da živi u Šibu. Od Hašimovih sinova jedino se Ebu Leheb usprotivio odluci da se Poslanik štiti i nije otišao u Šib. Mušrici, a među njima i on, udružili su se i počeli da vrebaju priliku da ubiju našeg Poslanika.1

Kada su mušrici videli da su se Poslanik i njegovi ashabi okupili u Ebu Talibovoj mahali, ponovo su se skupili. Zatim su doneli ovu odluku: „Dok Muhammed alejhisselam ne bude predat Kurejšijama da bude ubijen, od Hašimovih sinova neće se uzimati devojke za žene!… Neće im se davati devojke!… Ništa im se neće prodavati!… Ništa se od njih neće kupovati!… S njima se neće sastajati ni razgovarati, neće se s njima viđati!… Neće se ulaziti u njihove kuće i mahale!… Nikakav njihov zahtev za pomirenje neće se prihvatiti!… Nikada ih niko neće požaliti!…“

Ovu odluku zapisao je na papir jedan mušrik po imenu Mansur ibn Ikrima, a oni su je zapečatili. Okačili su je na zid Ka’be-i muazzame, da je svi vide i da je se pridržavaju.

Kada je ta vest stigla do našeg voljenog Poslanika, veoma se ožalostio i uputio dovu. Njegova dova je odmah primljena, i nesrećnom Mansuru ruke su se u trenu osušile. Mušrici su se zbunili i rekli: „Gledajte! Kao kazna za zulum koji smo učinili Hašimovim sinovima, Mansuru su se osušile ruke i zadesila ga je nesreća.“ Umesto da se urazume, još su više podivljali. Na početke puteva koji vode u Šib postavili su stražare. Nisu dozvoljavali da se onamo unese hrana i odeća. Trgovcima koji su dolazili u Mekku rekli su da ne ulaze u Šib i da ne nose onamo svoju robu, a da će je, ako treba, oni sami otkupiti po visokoj ceni. Mislili su da će tako stanovnike Šiba umoriti glađu, ili da će se Hašimovi sinovi pokajati i predati im Poslanika. Takvo stanje trajalo bi svake godine do vremena posećivanja Ka’be.

„O Moj Poslaniče! Dovoljni su ti Allah i oni od vernika koji idu tvojim stopama!“ Enfal: 64

Po običajima, u to vreme nije se prolivala krv. Zato su Hašimovi sinovi slobodno odlazili u Mekku i, kupujući i prodajući, nastojali da podmire potrebe za celu godinu. Kada bi neko od njih došao kod nekog trgovca da kupi robu, mušrici poput Ebu Leheba i Ebu Džehla, koji su bili među mušričkim prvacima, odmah bi stigli i rekli trgovcima: „O trgovci! Veoma podignite cene Muhammedovim ashabima, tako da zbog skupoće niko ništa ne može da kupi! Ako vam zbog toga roba ostane neprodata, mi smo spremni da je svu otkupimo.“ I trgovci bi za svoju robu tražili visoke cene, a muslimani bi se vraćali ne kupivši ništa…

Na tom putu naš voljeni Poslanik, naša majka hazreti Hatidža i Ebu Bekr Siddik potrošili su sav svoj imetak i trudili se da utišaju plač dece, koji je od gladi dopirao do neba. Davali su im da jedu koru drveća, korenje trave, pa čak i komade osušene kože. Majke i očevi od nemoći su ostali kost i koža. S Poslanikom na čelu, ashab-i kiram su od gladi vezivali kamenje na svoje mubarek stomake. Ako bi se neki mušrik sažalio i krišom doneo nešto, tukli bi ga i teško vređali. Jednom rečju, svako dolaženje i odlaženje bilo je presečeno, i vernici su zapali u teško stanje.

Mušrici su i dalje čekali da se Hašimovi sinovi, pod ovim žestokim zulumom, urazume i da im Ebu Talib preda Poslanika. A muslimani u Ebu Talibovoj mahali, sasvim suprotno njihovim mislima, štitili su Poslanika i preduzimali svaku meru da mu se ne dogodi zlo. Da bi sprečio mogući atentat, Ebu Talib je na mesto gde je Resulullah spavao postavljao stražare koji su se smenjivali i tako omogućavao da mirno spava u svojoj kući. A Poslanik, ne ustežući se ni od čega, nijednu sekundu nije trošio uzalud, nego je izvršavao naredbu Allaha teala i širio islam; pozivajući ljude u veru, trudio se da postane uzrok njihovog spasa od džehennema i strpljivo ih je i dalje savetovao. Da bi i kurejšijski mušrici, koji su ga smatrali lažljivcem, shvatili šta znači glad, Resulullah je jednog dana uputio dovu: „Allahu moj! Kao u vreme Jusufa (alejhisselam) sedam godina suše, daj i njima sedam godina kazne sušom i tako mi pomozi!“ U danima posle toga s neba nije pala ni kap kiše. Zemlja je izgorela od suše. Na tlu više nije bilo ni traga zelenilu. Kurejšijski mušrici nisu znali šta ih je snašlo. Pokušavali su da se spasu od smrti jedući strvine stoke uginule od gladi i smrdljive pseće kože.

I njihova deca počela su da plaču i zapomažu od gladi. Mnogi od njih pomrli su od gladi. Kada bi od gladi pogledali u nebo, videli bi kao da je dim prekrio sve strane. Kao da su došli k sebi i shvatili koliki je zulum koji su učinili. Iz svoje sredine poslali su Ebu Sufjana Poslaniku. Ebu Sufjan je došao, zakleo se i rekao: „O Muhammede! Ti kažeš da si poslan kao milost svetovima, naređuješ nam da verujemo u Allaha i da pazimo na prava srodstva. A tvoj narod gine i umire od suše i gladi. Uputi jednu dovu svom Gospodaru da se ova nesreća skine s nas; Allah prima dovu koju ti uputiš. Ako uputiš takvu dovu, svi ćemo poverovati!…“

Tako su, ostavivši po strani svoj zulum i mučenja, zapali u nevolju i počeli da preklinju Resulullaha. Poslanik im nije prebacio ono što su uradili; na njihove reči „Poverovaćemo“ podigao je svoje mubarek ruke i uputio dovu Dženab-i Hakku. Allah teala primio je dovu Svog Habiba i na Mekku poslao obilnu kišu; zemlja se napojila vodom i bilje je počelo da zeleni. Iako su se spasli od suše i gladi, mušrici su zaboravili datu reč i nastavili da istrajavaju u kufru…

Allah teala im je odgovorio u ajet-i kerimima koje je objavio; rekao je, po značenju: „Ne, oni (ne veruju ni u Allaha teala ni u Muhammeda alejhisselam; u pogledu Kur’an-i kerima, ahireta i ponovnog oživljenja…) u sumnji se zabavljaju. Zato (o Moj Habibe!) očekuj dan kada će nebo doneti očigledan dim. Taj dim će potpuno prekriti sve ljude. To je vrlo teška kazna! (Ljudi će reći:) ‚Gospodaru naš! Otkloni od nas ovu kaznu, pa ćemo poverovati.‘ A gde su kod njih razmišljanje i pouka, kada im je došao poslanik koji im objašnjava istine? Zatim su se od njega okrenuli i rekli: ‚On je podučeni luđak.‘ Kada mi malo otklonimo ovu kaznu, vi ćete se opet vratiti u pređašnje stanje. Na dan kada ih budemo zgrabili velikom žestinom (na dan Bedra), Mi ćemo im se, zaista, osvetiti. Tako Mi Moje uzvišenosti, Mi smo pre njih (kurejšijskih mušrika) iskušali i faraonov narod. Došao im je od Nas časni poslanik (to je Musa alejhisselam). On im je rekao: ‚Predajte mi Allahove robove (sinove Israilove). (Pošaljite ih sa mnom. Pustite ih, ne mučite ih.) Ja sam vam, zaista, od Allaha teala poslan objavom kao pouzdan poslanik. Ne oholite se prema Allahu teala. Jer ja sam vam došao s dokazom koji pokazuje da je moj poziv istinit, s jasnom mudžizom. Znajte da ja tražim utočište kod Allaha teala, mog i vašeg Gospodara, od toga da me kamenujete i ubijete; On će me sačuvati. Ako me ne potvrdite i ne poverujete u mene, ostavite me na miru. (Odustao sam od vašeg dobra; bar nek me ne dotakne vaše zlo.)‘ (Pošto ne samo da nisu poverovali i proglasili su ga lažljivcem, nego su počeli da ga uznemiravaju i muče) Musa (alejhisselam) uputio je dovu Allahu teala i rekao: ‚Gospodaru moj! Ovo je narod koji istrajava u kufru.‘ Allah teala mu je poslao objavu i rekao: ‚Izađi noću (iz Egipta) s Mojim robovima (sinovima Israilovim)! Kada faraon i njegove pristalice čuju da ste izašli, sigurno će krenuti za vama. Kada s narodom pređeš more, ostavi ga kakvo jeste (nemoj ponovo udariti štapom i zatvoriti puteve koji su se otvorili; ostavi ih otvorenim). Jer faraon i njegova vojska ući će u te puteve i potopiće se, udaviće se.‘“2

Ukidanje opsade

Mušrici su se odrekli svojih reči „Poverovaćemo“ i ponovo počeli da čine zulum. Jednog dana Allah teala je objavom obavestio Poslanika „da je na povelju okačenu na Ka’bi poslao crva (moljca) i da je taj crv pojeo sve što je napisano, osim imena Allaha teala“. Poslanik je rekao Ebu Talibu: „Striče! Allah teala, moj Gospodar, poslao je crva na povelju Kurejšija. Od svega što je u njoj bilo napisano – zuluma, kidanja rodbinskih veza, klevete… – nije ostavio ništa osim imena Allaha teala; sve je uništio.“

„Allahu moj! Kao u vreme Jusufa (alejhisselam) sedam godina suše, daj i njima sedam godina kazne sušom i tako mi pomozi!“ Hadis-i šerif

Kada ga je Ebu Talib upitao: „Da li ti je to javio tvoj Gospodar?“, Poslanik je rekao: „Da.“ Tada je Ebu Talib rekao: „Svedočim da ti uvek govoriš samo istinu.“ Odmah se obukao i otišao do Ka’be. Mušrički prvaci sedeli su tamo. Videvši da Ebu Talib dolazi, rekli su: „Sigurno dolazi da nam preda Muhammeda!..“ Kada im je Ebu Talib prišao, rekao je: „O Kurejšije! Moj sinovac, El-Emin, koji nikada nije slagao, javio mi je da je crv pojeo sve što je napisano na listu koji ste napisali, osim imena Allaha teala. Hajde, donesite taj papir koji ste napisali protiv nas, da vidimo!.. Ako su ove reči istinite, zaklinjem se da ćemo ga svi štititi dok ne umremo! A i vi se sada okanjte ovog zuluma i zlih postupaka…“ Mušrici su uzbuđeno skinuli list sa zida Ka’be i doneli ga. Kada je Ebu Talib rekao: „Čitajte!“, jedan od njih otvorio je list da čita i video da je izbrisano sve što je bilo napisano osim reči „Bismike Allahumme“.3 Mušrici nisu znali šta da kažu ni šta da rade. Pošto su neki od njih odustali, ukinuli su ovu tešku opsadu, koja je trajala tri godine, donela nezaboravne patnje i otvorila duboke rane u srcima. Ali od svog neprijateljstva nikako nisu odustali; štaviše, pokazali su još veću žestinu. Na sve načine pokušavali su da spreče širenje islama. Uprkos svim tim naporima, islam se brzo širio: naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam trudio se da spase ljude koji su se gušili u mraku (zulmetu) doba džahilijjeta i dovodio ih je do prave sreće. Oni koji su dostigli tu sreću zahvaljivali su na velikoj blagodati koju su stekli i nimalo nisu posustajali pred vređanjem i mučenjem mušrika. Mnoga srca koja su videla mudžize Muhammeda alejhisselam i postojanost muslimana u veri obasjavala su se nurom islama.

Cepanje Meseca na dva dela

Jedna od velikih mudžiza Poslanika jeste i cepanje Meseca na dva dela. Jedna grupa mušrika, među kojima su bili i Ebu Džehl i Velid ibn Mugira, rekla je Resul-i ekremu (sallallahu alejhi ve sellem): „Ako si ti zaista poslanik, rascepi Mesec na dva dela, tako da se jedna polovina vidi iznad brda Kuajkijan, a druga iznad brda Ebu Kubejs!..“ Resulullah je rekao: „Ako to učinim, hoćete li poverovati?“ Oni su rekli: „Da, poverovaćemo.“ Resulullah je uputio dovu Allahu teala da se Mesec rascepi na dva dela. Džibril alejhisselam odmah je došao našem voljenom Poslaniku i rekao: „O Muhammede! Obavesti Mekkance da noćas posmatraju mudžizu.“ Poslanik je objavio da će se četrnaeste noći meseca, kada je mesec pun (bedr), to jest kada je potpuno okrugao i najsjajniji, Mesec rascepiti na dva dela, i da ga posmatraju oni koji žele da uzmu pouku. Te noći, kada je naš voljeni Poslanik pokazao svojim mubarek prstom, Mesec se rascepio na dva dela. Jedan njegov deo video se iznad brda Ebu Kubejs, a drugi iznad brda Kuajkijan. Zatim su se delovi ponovo spojili na nebu.

Resulullah je rekao: „Ebu Selema ibn Abdulesed, Erkam ibn Ebul-Erkam! Budite svedoci!“, a zatim i ostalim ashabima koji su bili s njim: „Budite svedoci!“ A mušrici su svojim očima videli još jednu očiglednu mudžizu. Ali ne samo što nisu održali reč i poverovali, nego su, da bi sprečili i druge da poveruju, rekli: „Ovo nije ništa drugo nego Muhammedova čarolija na nama! Ali on ne može začarati baš sve ljude!.. Hajde da pitamo i ljude koji dolaze iz drugih krajeva. Da vidimo, jesu li i oni bili svedoci istog događaja? Ako su videli, Muhammedova tvrdnja o poslanstvu je istinita. U suprotnom, ovo je čarolija.“ Pitali su one koji su dolazili, pa čak i slali ljude u druge krajeve da pitaju. Od svih su čuli isto: „Da, te noći videli smo da se Mesec rascepio na dva dela!“ Ipak, opet su poricali. Na čelu poricatelja bio je Ebu Džehl. Da ljudi ne bi stekli blagodat imana, kvario je srca govoreći: „Čarolija Ebu Talibovog siročeta delovala je i na nebo!..“4 Zbog tog njegovog poricanja Allah teala objavio je ajet-i kerime, čije je značenje:

„Čas (kijamet) se približio i Mesec se rascepio (na dva dela). Kada oni (kurejšijski kafiri) vide neku mudžizu (koja ukazuje na poslanstvo Muhammeda alejhisselam), okreću se (od razmišljanja o njoj i od poverovanja) i govore: ‚Ovo je neprekidna (koja se ne prekida, sveobuhvatna, snažna) čarolija.‘ Oni su (poslanika ili mudžizu) porekli i pošli za svojim prohtevima (za željama i zahtevima svojih nefsa). A svaka stvar stiže do svog (cilja ka kome je usmerena) ishoda, nalazi svoje mesto. Zaklinjem se, došle su im (mekkanskim mušricima) mnoge važne vesti (propisi, zabrane) koje bi ih odvratile (od zla). (Ove naredbe i znanja) – savršena su mudrost. Ali poslanici, opomene i zastrašivanja (njima) nimalo ne koriste. Zato se i ti (o Moj Habibe, ako uporno istrajavaju u poricanju) okreni od njih. Na dan kada ih onaj koji poziva (Israfil alejhisselam) pozove na nešto neviđeno i nepoznato (na mahšer, na obračun), oni će, poniženih i spuštenih pogleda (ne znajući od straha i užasa kuda će), izaći iz kaburova kao raštrkani skakavci. Kafiri, (povijenih vratova) žureći ka onom koji poziva, govoriće: ‚Kako je ovo težak i mučan dan za nas!’“5

Neka i vama moj Gospodar podari hidajet

Nakon što se završila trogodišnja blokada koju su mušrici sprovodili protiv muslimana, kod Resulullaha došla je jedna grupa iz Nedžrana. Bilo ih je dvadesetak; za islam su čuli od ashab-i kirama koji su učinili hidžru u Abisiniju, i došli su u Mekku da upoznaju islam i steknu sreću da vide Poslanika. S Resulullahom su se sastali pored Ka’be-i muazzame. Postavili su mnogo pitanja i dobili odgovore lepše i savršenije nego što su želeli. A kurejšijski mušrici posmatrali su ih sa strane. Naš voljeni Poslanik, poslan kao milost svetovima, proučio im je neke ajet-i kerime iz Kur’an-i kerima. To ih je veoma dirnulo; nisu mogli da zadrže suze i zaplakali su. Zatim su, na Poslanikov poziv, krajnje zadovoljni i s velikom radošću izgovorili kelime-i šehadet i počastvovani su time što su postali muslimani. Kada su zatražili dozvolu da se vrate u svoju zemlju, prišao im je Ebu Džehl i izgovorio uvredljive reči: „Nismo videli nikog glupljeg od vas!.. Samo što ste jednom sedeli pored njega, odvojili ste se od svoje vere i potvrdili sve što je rekao!..“ Ovi ljudi, tek počastvovani time što su postali ashabi, odgovorili su: „Želimo da Allah teala i vama podari hidajet (pravi put). Ovu uvredu i neznanje koje ste pokazali prema nama mi vama nećemo uzvratiti. Mi, uostalom, nismo pogazili nijedno vaše pravo. Ali dobro znajte ovo: zbog reči nekoliko neznalica nipošto ne želimo da izgubimo ovu veliku blagodat koju smo stekli i nećemo otpasti od ove prave vere.“6

„Striče! Allah teala, moj Gospodar, poslao je crva na povelju Kurejšija. Od svega što je u njoj bilo napisano – zuluma, kidanja rodbinskih veza, klevete… – nije ostavio ništa osim imena Allaha teala; sve je uništio“ Hadis-i šerif

Allah teala je povodom ovog događaja u ajet-i kerimima koje je objavio rekao, po značenju: „Mnogi od onih kojima smo pre ovoga (pre Kur’an-i kerima) dali Knjigu veruju u njega (u Kur’an-i kerim). Kada im se on (Kur’an-i kerim) čita, rekli su: ‚Poverovali smo u njega. Nema sumnje, on je istina (koja dolazi) od našeg Gospodara. Mi smo, zaista, i pre njega bili od onih koji su prihvatili islam.‘ Njima će, zato što su bili strpljivi (i postojani), nagrada biti data dvostruko. Oni zlo odbijaju dobrim. Od onoga što smo im dali kao nafaku (na dobro) troše. Kada čuju ružnu reč, okrenu se od nje i kažu: ‚Naša dela su naša, a vaša dela vaša. Selam vam (budite od nas bezbedni). Mi ne tražimo neznalice (i ne želimo njihovo prijateljstvo).‘“7

KASIDA O VODI8
Ne sipaj, oko, suze na vatru u srcu – uzalud je voda,
Vatri što se ovako razbuktala leka ne da voda.
Ne znam je li boje vode svod nebeski što se okreće,
Ili je iz mojih očiju svod nebeski obavila voda.
Nije čudo ako mi se srce od slasti tvog mača raspada,
Jer protičući pukotine u zidu ostavlja voda.
Ranjeno srce o vrhu tvoje strele sa strahom zbori9,
Jer s oprezom pije ranjenik kad mu se pruži voda.
Nek vrtlar pusti ružičnjak niz vodu i nek se ne muči,
Ruža kao lice tvoje ne cveta, ma hiljadu bašta pojila voda.
Nijedan pisar ne može naslikati tvoj savršeni lik,
Ma gledao kao pero dok mu na oči ne siđe crna voda.
Šta mari ako mi se trepavice ovlaže kad se setim lica tvoga,
Ne propada trnu data, u nadi na ružu, voda.
U dan tuge ne uskrati bolnom srcu svoj pogled kao mač,
Dobro je delo kad se bolniku u tamnoj noći da voda.
O srce, išti vrh njegove strele, ugasi žar rastanka,
Žedan sam; u ovoj pustinji nek mi se potraži voda.
Kao što isposnici Kevser žele, ja za tvojim usnama čeznem,
Kao što pijanom godi vino, a treznome voda.
U tvoju džennetsku ulicu neprestano teče,
Valjda se u taj čempres milog hoda zaljubila voda.
Postaću prah i put joj u toj ulici zagraditi,
Neću pustiti da onamo ode, jer moj suparnik je voda.
O prijatelji, ako umrem u čežnji da mu ruku poljubim,
Od mog praha krčag spravite, nek u njemu Voljenom ode voda.

„Mnogi od onih kojima smo pre ovoga dali Knjigu veruju u njega. Kada im se on (Kur’an-i kerim) čita, rekli su: ‚Poverovali smo u njega. Nema sumnje, on je istina (koja dolazi) od našeg Gospodara. Mi smo, zaista, i pre njega bili od onih koji su prihvatili islam‘“ Kasas: 52–53

Džennetul-Mualla

Groblje na kome se nalaze turbeta mnogih ashab-i kirama, na prvom mestu naše majke
hazreti Hatidže (radijallahu anha).
Danas ta turbeta više nije moguće videti. Nažalost, svi ovi divni
istorijski spomenici srušeni su.