HIDŽRA U ABISINIJU

Prva hidžra u Abisiniju

Pete godine Resulullahovog poslanstva (biseta), uprkos mučenjima mušrika, broj muslimana je i dalje rastao. Ali i mušrici su pojačavali svoja mučenja i činili sve što su mogli. Poslanika je veoma žalostilo što njegovi ashabi trpe nepodnošljiva mučenja, što ih užadima za noge vezuju za kamile i rastržu vukući na suprotne strane. Ova mučenja su iz dana u dan postajala sve žešća i njegovo srce, puno milosrđa, nije moglo da ih podnese.

Jednog dana okupio je ashab-i kiram i rekao: „O moji ashabi! Sada se raštrkajte po zemlji. Allah teala će vas uskoro ponovo sabrati na jedno mesto.“

Oni su upitali: „Ja Resulallah! Kuda da idemo?“ Naš Poslanik je mubarek rukom pokazao zemlju Abisiniju i rekao: „Eno tamo! Idite u abisinsku zemlju!1 Jer tamo je vladar koji nikome od onih oko sebe ne čini zulum. A to je i zemlja istinitosti. Ostanite tamo dok vam Allah teala ne otvori izlaz i put spasa iz nevolja u kojima ste.“

Tako je Server-i alem Muhammed Mustafa (sallallahu alejhi ve sellem) odlučio da svoje ashabe spase od mučenja, a da borbu protiv mekkanskih mušrika sam nastavi. Naš voljeni Poslanik, koji je, kad se rodio, rekao: „Ummete moj! Ummete moj!“, sada je žrtvovao sebe radi spasa svojih ashaba. Po tom njegovom dopuštenju jedan deo ashab-i kirama napuštao je svoju domovinu i činio hidžru!.. Ali pošto su se rastajali od našeg voljenog Poslanika, i njihova tuga bila je veoma velika.

U toj prvoj hidžri učestvovali su hazreti Osman i njegova žena hazreti Rukajja bint Resulullah, Ebu Huzejfa i njegova žena Sehla bint Suhejl, Zubejr ibn Avvam, Mus’ab ibn Umejr, Abdurrahman ibn Avf, Ebu Selema ibn Abdulesed i njegova žena Ummu Selema, Hatib ibn Amr, Amir ibn Rebia i njegova žena Lejla bint Ebu Hasma, Osman ibn Mazun, Ebu Sebra ibn Ebu Ruhm i njegova žena Ummu Gulsum bint Suhejl, Suhejl ibn Bejda i Abdullah ibn Mesud (radijallahu anhum).2 Poslanik je za hazreti Osmana rekao: „Nema sumnje, Osman je prvi čovek koji je posle poslanika Luta učinio hidžru zajedno sa svojom ženom.“

Jedan deo ashab-i kirama jašući, a jedan deo pešice, tajno su napustili Mekku. Kada je karavan stigao u Šuajbu, po milosti uzvišenog Allaha tu su bila pristala dva trgovačka broda. Ashabi su trgovcima platili po pola zlatnika i ukrcali se na brodove. U to vreme mušrici, koji su to saznali, pošli su u poteru za ashabima. Kada su stigli na morsku obalu, muhadžiri su se već bili ukrcali na brodove i isplovili na more, tako da nijednog nisu mogli da uhvate. Njihov trud ostao je uzaludan i vratili su se razočarani. Ashabi su preko Crvenog mora stigli u Abisiniju živi i zdravi.3 Abisinski vladar Nedžaši primio je muslimane u svoju zemlju. Prema njima se poneo veoma lepo.

„O moji ashabi! Sada se raštrkajte po zemlji. Allah teala će vas uskoro ponovo sabrati na jedno mesto“ Hadis-i šerif

Pošto su ashabi otišli u Abisiniju, objavljena je sura Nedžm. Kada je Resulullah u Mesdžid-i haramu učio ovu suru Kurejšijama i stigao do mesta u 19. i 20. ajet-i kerimu gde se pominju kipovi mušrika, prokleti šejtan je ubacio nešto kao: „Kipovi su uzvišeni kipovi, od njih se očekuje šefaat.“ Mušrici su pomislili da je to rekao Resulullah. Rekli su: „Kad se on već složio s našom verom, i mi smo se pomirili s njim.“ U to vreme došao je Resulullahu i Velid ibn Mugira i rekao: „Od sada te nećemo dirati“, pa se Poslanik začudio. Vest o tom „miru“ (!) mušrika stigla je do ashaba u Abisiniji krajem mubarek meseca ramazana. Muslimani u Abisiniji dobili su vest: „U Mekki su mušrici i muslimani sklopili sporazum!“ Na to su pomislili: „Naša hidžra, to što smo napustili svoje mesto i zavičaj, bila je zbog neprijateljstva mušrika. Sada se njihovo neprijateljstvo pretvorilo u prijateljstvo. Onda hajde da odemo i počastimo se služenjem Resul-i ekremu (sallallahu alejhi ve sellem).“ U to vreme Džibril alejhisselam obavestio je Resulullaha o ovoj šejtanovoj spletki. Resulullah se veoma ražalostio. Dženab-i Hakk je objavio 52. ajet-i kerim sure Hadž, čije je značenje: „Kad god su resuli, vlasnici šerijata, koje smo poslali pre tebe, i nebi koji su ih sledili hteli da uče ajet-i kerim ili da kažu nešto od sebe, šejtan je u ono što uče ili govore ubacivao nešto. Allah teala odvaja ono što je šejtan ubacio od ispravnog. Zatim učvršćuje Svoje ajete. Allah teala zna stanja ljudi i izvršava Svoju presudu.“ Kada su čuli ovaj ajet, mušrici su ponovo počeli sa zlostavljanjem i mučenjem. Muhadžiri su, dobivši dozvolu od abisinskog vladara, u mesecu ševvalu došli u Mekke-i mukerremu. Ali su saznali da je vest koju su dobili bila pogrešna.4 Kada su saznali šta se dogodilo, bili su zbunjeni. Zatim su došli kod Poslanika i o Abisiniji rekli: „Tamo smo našli dobro susedstvo i zaštitu. Niko nije dirao našu veru, niko nas nije vređao. Nismo čuli ni reč koja bi nam bila neprijatna. U miru smo činili ibadet Allahu teala.“5 Dugo su pričali da abisinska voda, vazduh i voće daju snagu, da tamo postoje četiri bogomolje, da se na tim mestima svakog dana kolju kamile i ovce, da se siromasi i stranci pozivaju i lepo ugošćuju, da ih je njihov vladar posetio, dao im aman i otklonio im teškoće, i izrazili svoje zadovoljstvo.6 Ostali su u Abisiniji više od dva meseca.

Kako je hazreti Hamza postao musliman

Šesta godina biseta… Glas islama iz dana u dan širio se od uha do uha, dopirao do srca i sezao još dalje. To je izluđivalo kurejšijske mušrike: uprkos svim naporima, nisu mogli da spreče širenje islama. U knjigama „Delailun-nubuvve“ i „Mearidžun-nubuvve“ objavljeno je sledeće:

Jedan od mušrika, po imenu Velid, imao je kip. Okupljali su se na brdu Safa i činili ibadet tom kipu. Jednog dana Poslanik je otišao k njima i pozvao mušrike u iman. Jedan džin, koji je bio kafir, ušao je u taj kip i izgovorio o našem voljenom Poslaniku neprimerene reči. Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem) se ražalostio. Drugog dana neko nevidljiv nazvao je Poslaniku selam i rekao: „Ja Resulallah! Jedan džin kafir rekao je o Vama neprimerene stvari. Našao sam ga i ubio. Ako izvolite, hoćete li sutra doći na brdo Safa? Vi ćete ih opet pozvati u islam. A ja ću ući u taj kip i izgovoriti reči koje Vas hvale.“ Poslanik je prihvatio predlog tog džina po imenu Abdullah.

Sutradan je naš voljeni Poslanik otišao tamo i ponovo pozvao mušrike u iman.

I Ebu Džehl je bio tu. Muslimanski džin ušao je u kip koji su mušrici držali u rukama i izgovorio lepe reči i stihove koji opisuju našeg voljenog Poslanika i islam. Kada su čuli te reči, mušrici su razbili kip koji su držali u rukama i nasrnuli na Resulullaha. Njegova mubarek kosa bila je sva razbarušena. Mubarek lice oblilo mu se krvlju. Podnoseći ta njihova zlostavljanja i mučenja, rekao je: „O Kurejšije! Tučete me. Ali ja sam vaš Poslanik.“ Zatim je otišao odatle i došao kući. Jedna sluškinja videla je taj događaj od početka do kraja. U to vreme hazreti Hamza lovio je u planini. Kada je hteo da odapne strelu na jednu gazelu, gazela je progovorila: „O Hamzo! Bolje bi bilo da, umesto što gađaš mene, gađaš one koji hoće da ubiju tvog sinovca.“ Čudeći se tim rečima, hazreti Hamza hitro je krenuo kući. Bio je njegov običaj da, kad se vrati iz lova, svrati u Harem-i šerif da obavi tavaf, a tek onda ode kući. Toga dana, dok je obavljao tavaf, sluškinja mu je prišla. Ispričala mu je šta je Ebu Džehl učinio Muhammedu alejhisselam. Kada je čuo da je Poslanik uvređen, u hazreti Hamzi je prekipela rođačka revnost. Uzeo je oružje i došao tamo gde su bili mušrici. Rekavši: „Jesi li ti taj koji je mom sinovcu rekao ružne reči i povredio mu srce? Evo, i moja vera je njegova vera. Ako možeš, učini i meni ono što si učinio njemu!“, lukom koji mu je visio o vratu razbio je Ebu Džehlu glavu. Kafiri koji su tu bili hteli su da nasrnu na hazreti Hamzu. Ali Ebu Džehl je rekao: „Ne dirajte ga, Hamza je u pravu. Rekao sam ružne reči njegovom sinovcu.“ Pošto je hazreti Hamza otišao odatle, Ebu Džehl je rekao onima oko sebe: „Pazite, ne dirajte ga! Naljutiće se na nas i postaće musliman. Time će Muhammed ojačati.“ Jer je Hamza bio ugledan, cenjen i snažan. Ebu Džehl je pristao i da mu se razbije glava samo da hazreti Hamza ne bi postao musliman. Hazreti Hamza je došao kod Poslanika i rekao: „O Muhammede! Osvetio sam te Ebu Džehlu. Oblio sam ga krvlju. Ne tuguj, raduj se!“ Naš voljeni Poslanik je rekao: „Ja se takvim stvarima ne radujem.“ Kada je hazreti Hamza rekao: „Učiniću šta god hoćeš da te obradujem i da te izbavim iz tuge!“, Poslanik je rekao: „Ja se radujem samo tome da ti primiš iman i spaseš svoje dragoceno telo od džehennemske vatre.“

Hazreti Hamza je odmah postao musliman. O njemu je objavljen ajet-i kerim. Prema rečima hazreti Abdullaha ibn Abbasa, onaj o kome se u 122. ajet-i kerimu sure En’am kaže da je „oživljen i doveden do nura…“ jeste hazreti Hamza, a onaj o kome se govori da „luta u tminama…“ jeste Ebu Džehl.

Hazreti Hamza je otišao među mušrike, objavio da je postao musliman i da će Habiba Allaha teala, Muhammeda alejhisselam, braniti makar po cenu svog života, i proučio jednu kasidu. U toj kasidi rekao je: „Hvala Allahu teala što je moje srce sklonio islamu i istini. Ovu veru poslao je Allah teala, Gospodar svetova, koji zna sve što Njegovi robovi čine, koji se prema svakome odnosi Svojom blagošću i čija moć nadvladava sve. Kada se uči Kur’an-i kerim, suze teku iz očiju onih koji imaju srca i razuma. Kur’an-i kerim objavljen je Muhammedu alejhisselam u vidu ajeta izloženih jasnim i rečitim jezikom. On, Muhammed Mustafa, mubarek je čovek među nama, čija se reč sluša i pred kojim se povijaju vratovi. O mušrici! Nemojte, izgubivši pamet i pomračivši vid, govoriti o njemu oštre, teške i grube reči. Ako vas obuzme takva pomisao, niko ga ne može dirnuti a da ne pređe preko leševa nas muslimana.“

„O Kurejšije! Tučete me. Ali ja sam vaš Poslanik“ Naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) veoma se obradovao što je hazreti Hamza postao musliman. I muslimani su, kad im se i on pridružio, veoma ojačali. Primanjem islama hazreti Hamze stanje se promenilo. Jer Mekkanci su znali da je hazreti Hamza ratnik, hrabar, muški čovek, pehlivan i veliki junak. Zato kurejšijski mušrici više nisu mogli bez ikakvog razloga loše da postupaju s muslimanima, a naročito su se pribojavali oštrine mača hazreti Hamze.7

Pođoh putem s ljubavlju prema tebi,
Šefaat, ja Resulallah!
Grešan sam, lice mi je crno,
Šefaat, ja Resulallah!

Kako je hazreti Omer postao musliman

Vera islam širila se iz dana u dan, nur Kur’an-i kerima obasjavao je duše. Oni kojima je bilo suđeno primali su iman kao dobročinstvo Allaha teala i nalazili hidajet. Ti mubarek ljudi, počašćeni time što su postali ashab-i kiram (radijallahu anhum), držeći se ruku pod ruku, srca uz srce, kružili su oko Resulullaha kao leptiri oko sveće. Njegovu najmanju želju i znak smatrali su velikom naredbom, takmičili se da ih ispune i na tom putu nisu se ustezali ni da žrtvuju svoje živote. A uznemirenost i briga mušrika dostigli su vrhunac. Jer i hazreti Hamza, jedan od junaka na koje se prstom pokazivalo, postao je musliman i zauzeo mesto u Resulullahovim redovima. Taj neočekivani događaj sasvim je razbesneo mušrike. Zbog toga je Hattabov sin Omer (koji još nije bio postao musliman) jednog dana izašao iz kuće s namerom da Resulullaha ubije gde god ga vidi.

Našao je našeg voljenog Poslanika u Mesdžid-i haramu dok je klanjao namaz. Dok je čekao da završi namaz, privuklo mu je pažnju ono što je učio i počeo je radoznalo da sluša. Habib-i ekrem učio je suru Hakka. Po značenju: „Kijamet, čiji je dolazak istina!.. Šta je kijamet čiji je dolazak istina (znaš li)? Šta ti je dalo da znaš šta je kijamet čiji je dolazak istina? Semud i Ad (narodi) porekli su i smatrali lažnim kijamet od čijeg će užasa srca zadrhtati. Narod Semud uništen je zbog svoje obesti (krikom Džibrila alejhisselam).

A što se tiče naroda Ad, i oni su uništeni vetrom (orkanom) koji sve pustoši, koji huči, besan i žestok. Allah teala je taj orkan neprestano sedam noći i osam dana držao nad njima. (Došli su u takvo stanje da bi,) da si tada bio tamo, video kako su pomrli i popadali kao šuplja stabla hurminih palmi iščupana iz korena! Vidiš li sada išta što je od njih ostalo (ijednog čoveka, ijedno živo biće)? I faraon, i oni pre njega, i stanovnici prevrnutih gradova (Lutov narod) svi su činili tu grešku (širk i nepokornost)… Tako su se pobunili protiv poslanika svog Gospodara (protiv Luta alejhisselam i drugih). Tada ih je zahvatila kazna žešća od kazne koja je stigla druge ummete… Zaista smo Mi, kada je (u Nuhovom potopu) voda prekrila sve, vas (vaše pretke, koji su uzrok vašeg postojanja) nosili u lađi, da vam to bude pouka i da ga uši koje čuju sačuvaju i zapamte.

Kada se u Sur jednom dune, a zemlja i planine budu podignute sa svojih mesta i snažno udarene jedna o drugu, pa se rasprše, tog dana će nastupiti kijamet. Tog dana će nebo, izgubivši snagu i čvrstinu, pući i raspasti se.

Meleci će biti po rubovima neba (čekajući naredbu svog Gospodara). Tog dana će Arš tvog Gospodara (od onih koji su oko neba) nositi osam meleka. Tog dana bićete izvedeni (na račun pred Allaha teala), tako da (Allahu teala) neće ostati skrivena nijedna vaša tajna (za koju ste mislili da ste je na ovom svetu sakrili). Tada će onaj kome knjiga bude data u desnu ruku reći (radujući se): ‚Evo, čitajte moju knjigu! Ja sam, zaista, pouzdano znao da ću se suočiti sa svojim računom.‘

On je u životu kojim je zadovoljan, u uzvišenom džennetu… Čiji (plodovi) su blizu, da se lako uberu. (Njima će se reći:) ‚Jedite i pijte, u zdravlje, kao nagradu za dobra dela koja ste unapred poslali u prošlim danima (na ovom svetu).‘

A onaj kome knjiga bude data u levu ruku reći će: ‚Jao! Kamo sreće da mi knjiga nije data… I da nisam ni znao kakav je moj račun. Jao! Kamo sreće da je ona (smrt) bila konačni kraj (mog života) (pa da nisam oživljen)! Moj imetak mi nije nimalo koristio. Sva moja vlast (moja moć, moj dokaz, sve što sam imao) otišla je od mene i propala!..‘ (Allah teala će reći melecima zaduženim u džehennemu:) ‚Uhvatite i njega i svežite ga (ruke mu vezite za vrat)!.. Zatim ga bacite u Džahim (najžešće mesto kazne u džehennemu)! Zatim ga uvucite (ponovo) u lanac dug sedamdeset aršina!.. Jer on nije verovao u Allaha teala Uzvišenog. Nije podsticao da se siromah nahrani (a kamoli da ga sam nahrani). Zato ovde danas nema nikog bliskog (ni prijatelja) (ko bi mu se smilovao). Nema ni hrane osim gislina (gnoja stanovnika džehennema pomešanog s krvlju). Nju ne jede niko osim onih koji (svesno) greše (kafira)…’“8 Hazreti Omer je s divljenjem slušao ono što je Poslanik učio. U životu nije čuo tako lepe reči. To je kasnije i sam ispričao ovako: „Bio sam zadivljen krasnorečivošću, skladom i sažetošću reči koje sam slušao. Rekao sam sebi: ‚Kunem se, ovo mora biti pesnik, kao što kažu Kurejšije!’“ U tom trenutku naš Poslanik je nastavio da uči ajet-i kerime: „Kunem se onim što vidite i onim što ne vidite, nema sumnje da je on (Kur’an-i kerim) govor koji je doneo (od svog Gospodara) veoma časni Resul kod Allaha teala. On nije reč pesnika. Kako malo verujete!..“9 Hazreti Omer je ispričao: „Opet sam rekao sebi: ‚Ovo mora biti kahin, jer je shvatio šta mi prolazi kroz glavu!..‘“ Resulullah je nastavio da uči suru: „On nije ni reč kahina. Kako malo razmišljate!.. On (Kur’an-i kerim) spušten je od Gospodara svetova (Muhammedu alejhisselam preko Džibrila alejhisselam). Da je on (Poslanik) sam od sebe izmislio o Nama neke reči (koje Mi nismo rekli), svakako bismo ga snažno uhvatili, a zatim mu, nema sumnje, presekli životnu (vratnu) žilu i uništili ga!

„(O striče!) Ja se radujem samo tome da ti primiš iman i spaseš svoje dragoceno telo od džehennemske vatre“ Hadis-i šerif

Nijedan od vas to ne bi mogao sprečiti! Nema sumnje, on (Kur’an-i kerim) jeste konačna pouka za bogobojazne. Mi, svakako, znamo da među vama ima onih koji ga smatraju lažnim (kao što ima i onih koji ga potvrđuju). Zaista je on (Kur’an-i kerim) za kafire (neizbežan) jad (kad na ahiretu vide blagodati date onima koji su ga potvrdili). Zaista je on (Kur’an-i kerim) hakkul-jakin (on je, svakako, istina pouzdanog znanja, on je samo pouzdano znanje). Zato slavi ime svog uzvišenog Gospodara.“10

Hazreti Omer je rekao: „Kada je Resulullah proučio celu suru, u mom srcu se pojavila naklonost prema islamu.“ Tri dana pošto je hazreti Hamza postao musliman, Ebu Džehl je okupio mušrike i rekao: „O Kurejšije! Muhammed je digao jezik na naše kipove. Rekao je da se naši preci, koji su živeli pre nas, muče u džehennemu i da ćemo i mi tamo otići!..

Nema drugog izlaza osim da ga ubijemo!.. Onome ko ga ubije daću sto crvenih kamila i bezbroj zlatnika!..“ U tren je iz srca Hattabovog sina Omera nestala naklonost prema islamu; skočio je sa svog mesta i rekao: „Ovaj posao niko ne može učiniti osim Hattabovog sina.“ „Hajde, Hattabov sine! Da te vidimo!“ rekli su i pljeskali mu.

Pripasao je mač i krenuo na put. Usput je sreo Nuajma ibn Abdullaha. Nuajm je upitao: „Kuda si se uputio s tolikom žestinom i gnevom, o Omere?“ A on je rekao: „Idem da ubijem Muhammeda, koji je među narod uneo razdor i brata zavadio s bratom.“ Nuajm je rekao: „O Omere! To je težak posao. Njegovi ashabi kruže oko njega kao leptiri oko sveće i strepe nad njim da mu se šta ne dogodi. Teško im je i prići. A i ako ga ubiješ, nećeš se izvući iz ruku Abdulmuttalibovih sinova.“

Hazreti Omer se na te reči veoma naljutio: „Da nisi i ti jedan od njih? Prvo ću s tobom da svršim“, i mašio se mača. „O Omere! Pusti mene! Idi kod svoje sestre Fatime i njenog muža Saida ibn Zejda; i oni su postali muslimani“, rekao je Nuajm. Hazreti Omer nije poverovao u te reči. „Ako ne veruješ, idi i pitaj! Shvatićeš“, rekao je.

Da je hazreti Omer uspeo u tom poslu, verska podela bi nestala, ali bi se pojavila krvna osveta, koja je bila običaj Arapa, Kurejš bi se podelio na dvoje i počeli bi sukobi kojima ne bi bilo kraja. Tako ne bi bio ubijen samo Omer ibn Hattab, nego svi Hattabovi sinovi. Ali pošto je Omer ibn Hattab bio veoma snažan, hrabar i plahovit, nije mogao na to da pomisli. Zabrinut za sestru, odmah je otišao do njihove kuće.

Tih dana tek je bila objavljena sura Taha; Said i Fatima (radijallahu anhuma) dali su da se zapiše, doveli u kuću jednog od ashaba, hazreti Habbaba ibn Ereta, i učili su je. Hazreti Omer je s vrata čuo njihov glas. Veoma snažno je zakucao na vrata. Kada su ga videli s mačem za pojasom i gnevnog, sakrili su zapis, a sakrili su i hazreti Habbaba. Zatim su otvorili vrata. Kad je ušao, upitao je: „Šta ste učili?“ Rekli su: „Ništa.“

Gnev mu je još više porastao i povikao je: „Tačno je ono što sam čuo, i vi ste se dali prevariti njegovom čarolijom!“ Ščepao je hazreti Saida za okovratnik i oborio ga na zemlju. Kada je sestra htela da izbavi muža, gnevno je i nju ošamario po licu. Kada je video da joj iz lica teče krv, sestre mu je bilo žao. Fatima je osećala bol, bila je oblivena krvlju. Ali snaga imana pokrenula ju je i, utekavši se Allahu teala, rekla je: „O Omere! Zašto se ne stidiš Allaha i ne veruješ u Poslanika koga je On poslao s ajetima i mudžizama? Evo, i ja i moj muž počašćeni smo time što smo postali muslimani. I da nam glave odsečeš, od toga nećemo odustati“, i proučila je kelime-i šehadet.

Pred takvim imanom svoje sestre hazreti Omer se odjednom smekšao i seo na zemlju. Blagim glasom rekao je: „De, iznesite tu knjigu koju ste učili.“ Fatima je rekla: „Dok se ne očistiš, neću ti je dati.“ Hazreti Omer je uzeo gusul.

Potom je Fatima donela list Kur’an-i kerima. Hazreti Omer je lepo čitao. Počeo je da čita suru Taha. Rečitost, krasnorečivost, značenja i uzvišenost Kur’an-i kerima sve su mu više smekšavali srce. Kada je pročitao ajet-i kerim čije je značenje: „Njegovo je sve što je na nebesima i na zemlji, i što je između njih, i što je pod (sedmostrukim) tlom“11, duboko se zamislio. Rekao je: „O Fatimo! Zar sva ova bića, kojima nema kraja, pripadaju Allahu kome se vi klanjate?“ Sestra je odgovorila: „Da, tako je! Zar ima sumnje?“ Čuđenje mu je raslo i rekao je: „O Fatimo! Mi imamo oko hiljadu pet stotina kipova, izrezbarenih i ukrašenih, od zlata, srebra, bronze i kamena. Nijedan od njih nema ničega na zemlji.“ Pročitao je još malo i razmišljao o ajet-i kerimu čije je značenje: „Nema istinskog božanstva, kome se treba činiti ibadet i klanjati, osim Allaha teala. Njegova su najlepša imena.“12 „Zaista, kako je to istinito!“ rekao je. Kada je to čuo, Habbab je iskočio sa svog mesta, doneo tekbir i rekao: „Radosna vest, o Omere! Resulullah je uputio dovu Allahu teala: ‚Gospodaru moj! Ojačaj ovu veru Ebu Džehlom ili Omerom!‘ Eto, to blago i ta sreća tebi su suđeni.“

Ovaj ajet-i kerim i ova dova izbrisali su i počistili neprijateljstvo iz srca hazreti Omera. Odmah je rekao: „Gde je Resulullah?“ Srce mu se već bilo vezalo za Resulullaha. Toga dana Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) u kući hazreti Erkama davao je savete svojim ashabima. Ashab-i kiram bili su okupljeni; gledajući njegovo lice puno nura i slušajući njegove slatke, dirljive reči, glačali su svoja srca i, prelazeći iz stanja u stanje u beskrajnom uživanju, slasti i radosti, osvežavali svoje duše.

Iz Erkamove kuće videlo se da dolazi hazreti Omer. I mač je bio uz njega. Pošto je bio strašan i snažan, ashab-i kiram okružili su Resulullaha. Dok je hazreti Hamza govorio: „Šta tu ima da se bojimo Omera? Ako je došao s dobrim, dobro nam došao. Ako nije, odrubiću mu glavu pre nego što isuče mač“, Resulullah je rekao: „Napravite prolaz, neka uđe!“

„On nije ni reč kahina. Kako malo razmišljate!.. On (Kur’an-i kerim) spušten je od Gospodara svetova (Muhammedu alejhisselam preko Džibrila alejhisselam)“ Hakka: 42–43

Džibril alejhisselam već je ranije javio da hazreti Omer dolazi da primi iman i da je na putu. Resulullah je dočekao hazreti Omera osmehujući se i rekao: „Pustite ga, odmaknite se od njega.“ Hazreti Omer je kleknuo pred Resulullaha. Resulullah je uhvatio hazreti Omera za ruku i rekao: „Primi iman, o Omere!“ A on je čista srca izgovorio kelime-i šehadet. Ashab-i kiram od radosti su podigli glasove tekbira do neba.

Pošto je postao musliman, hazreti Omer je svoje stanje opisao ovako:

„Kada sam postao musliman, ashab-i kiram krili su se od mušrika i svoje ibadete obavljali tajno. To me je veoma ražalostilo i upitao sam: ‚Ja Resulallah! Zar mi nismo na istini?‘ Poslanik je rekao: ‚Da. Kunem se Allahom teala, u čijoj je ruci moje postojanje, bili živi ili mrtvi, vi ste, sigurno, na istini.‘

Na to sam rekao: ‚Ja Resulallah! Kad smo već mi na istini, a mušrici na ništavnom putu, zašto onda krijemo svoju veru? Allaha mi, mi imamo više prava i više smo dostojni da veru islam objavimo nasuprot kufru. Vera Allaha teala u Mekki će, nema sumnje, nadvladati. Ako se naš narod prema nama ponese pravedno, dobro je; a ako hoće da pređe meru, borićemo se s njima.‘ Resulullah je rekao: ‚Nas je po broju veoma malo!‘

Rekao sam: ‚Ja Resulallah! Kunem se Allahom teala, koji te je poslao kao istinitog Poslanika, neće ostati nijedna skupina mušrika u kojoj neću, bez ustezanja i bez straha, sesti i govoriti o islamu. Hajde da sada izađemo javno!‘ Kada je to prihvatio, izašli smo u dva reda i krenuli prema Harem-i šerifu. Na čelu jednog reda bio je Hamza, a na čelu drugog ja. Čvrstim koracima, kao da meljemo zemlju u brašno, dostojanstvenim i veličanstvenim hodom ušli smo u Mesdžid-i haram. Kurejšijski mušrici gledali su čas mene, čas Hamzu. Obuzela ih je takva tuga i jad da možda nikada u životu nisu pali u takav očaj.“ Videvši kako hazreti Omer dolazi, Ebu Džehl je istupio i rekao: „O Omere! Kakvo je ovo stanje?“, a hazreti Omer, ne obazirući se nimalo na njega, rekao je: „Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu.“ Ebu Džehl nije znao šta da kaže. Skamenio se. Hazreti Omer se okrenuo toj mušričkoj gomili i rekao: „O Kurejšije!.. Ko me zna, zna me! A ko me ne zna, neka zna da sam ja Omer, Hattabov sin… Ko hoće da mu žena ostane udovica, a deca siročad, neka se pomeri s mesta! Ko se makne, mačem ću ga iseći i oboriti na zemlju!…“ Na te reči kurejšijski mušrici u tren su se razišli i udaljili odatle. Resulullah i njegovi uzvišeni ashabi poređali su se u red i na sav glas donosili tekbir. Mekkanska nebesa odjekivala su uzvicima ashab-i kirama: „Allahu ekber!… Allahu ekber!…“ Prvi put je u Harem-i šerifu javno klanjan namaz.13 Kada je hazreti Omer postao musliman, objavljen je 64. ajet-i kerim sure Enfal. Po značenju: „O Moj Poslaniče! Kao pomagači dovoljni su ti Allah teala i oni od vernika koji idu tvojim stopama.“ Neki ljudi koji su se kolebali u neodlučnosti, videvši da je hazreti Omer postao musliman, izabrali su islam i stekli čast da postanu ashabi.

Od tada je broj muslimana iz dana u dan počeo da raste kao lavina.

„Gospodaru moj! Ojačaj ovu veru Ebu Džehlom ili Omerom!“ Hadis-i šerif

U svakom poslu ime Rahmana spominjao je taj rudnik darežljivosti, Poslanik beše rudnik hvale i slave, taj rudnik darežljivosti. On beše mesto božanskih milosti, vrelo znanja i blagosti, Lepim ahlakom beše ispunjen taj dragi, taj rudnik darežljivosti. Prema Hakkovim stvorenjima, radi Allaha, blag i smeran, Svim ljudima činio je dobročinstvo taj rudnik darežljivosti.

Druga hidžra u Abisiniju

Kada su ashab-i kiram (alejhimur-ridvan) došli u Mekku, mušrici su ponovo počeli da ih zlostavljaju i muče. Njihov zulum se sve više pojačavao. Bez ustezanja su ih mučili na sve načine. Jednog dana hazreti Osman je rekao: „Ja Resulallah! Abisiniju sam video kao dobro mesto za trgovinu. Jednomesečna trgovina donosi veliku zaradu. Dok Allah teala ne odredi mesto hidžre, za muslimane ne može biti boljeg mesta od ovog. Makar će se vernici spasti od kurejšijskog zlostavljanja. Nedžaši nam je ukazao mnogo ljubaznosti i dobročinstva.“ Na to je Poslanik rekao: „Vratite se opet u Abisiniju, da biste bili zaštićeni imenom Allaha teala.“ Kada je hazreti Osman rekao: „Ja Resulallah! Ako biste Vi tamo otišli, možda bi oni postali muslimani. Pošto su sledbenici Knjige, brzo će prići islamu i neće uskratiti svoju pomoć“, naš voljeni Poslanik je rekao: „Meni nije naređeno da tražim mir i udobnost. Što se tiče hidžre, čekam mubarek naredbu Allaha teala. Kako mi bude naređeno, tako ću postupiti.“

Šeste godine biseta, prema jednom predanju, karavan od sto jedan čovek iz ashab-i kirama (radijallahu anhum), od kojih 83 muškarca i 18 žena, krenuo je po drugi put prema Abisiniji. Za predvodnika ovog karavana određen je hazreti Džafer ibn Ebu Talib. Stigli su u Nedžašijevu zemlju živi i zdravi. Događaje u Abisiniji hazreti Ummu Selema (radijallahu anha) ispričala je ovako: „Kada smo stigli u Abisiniju, tamo smo naišli na veoma dobrog suseda. Taj sused bio je vladar Nedžaši. Ispunio nam je svaku želju. Mogli smo da izvršavamo naredbe svoje vere onako kako smo želeli. Mogli smo slobodno da činimo ibadet Allahu teala i nismo trpeli nikakvo zlostavljanje. Nismo čuli nijednu ružnu reč.“ Kada su mekkanski mušrici saznali za to, odlučili su da abisinskom vladaru pošalju dva izaslanika. Za Nedžašija su, pored veoma dragocenih stvari, pripremljeni i darovi od mekkanske štavljene kože, koju je veoma voleo. Osim toga, predviđeni su darovi i za sveštenike i državne velikodostojnike. Taj posao poveren je Abdullahu ibn Ebu Rebiu i Amru ibn Asu. Ova dva izaslanika naučena su šta da kažu pred Nedžašijem. Rečeno im je: „Pre nego što razgovarate s vladarom, dajte darove svakom od njegovih patrijaraha i zapovednika. Zatim predajte Nedžašijev dar. Pošto to učinite, tražite da vam se predaju muslimani koji su tamo. Ne dajte Nedžašiju da se sastane i razgovara s muslimanima.“14 Izaslanici su došli u Abisiniju. Pošto su posetili državne velikodostojnike i predali im darove, svakom od njih rekli su: „Među nama su se pojavili neki ljudi. Oni su izmislili novu veru, koju ne znamo ni mi ni vi. Hoćemo da ove što su došli odvedemo u njihovu zemlju. Kada budete razgovarali s vladarom o njima, potrudite se da nam ih preda a da se s njima ne razgovara. Oni koji se njima najviše mogu baviti jesu njihovi rođeni roditelji i susedi. Oni ih veoma dobro poznaju.“15 Patrijarsi su prihvatili taj predlog. Zatim su mekkanski izaslanici predali Nedžašijeve darove. Vladar Nedžaši primio je darove, pozvao ih i neko vreme razgovarao s njima.

„Vratite se opet u Abisiniju, da biste bili zaštićeni imenom Allaha teala“ Hadis-i šerif

Izaslanici su Nedžašiju rekli: „O vladaru! Neki ljudi iz našeg naroda našli su utočište u Vašoj zemlji. Ovi što su došli, kao što su napustili veru svog naroda, tako nisu ušli ni u Vašu veru. Imaju neku izmišljenu veru, po svojoj volji. Tu veru ne znamo ni mi ni Vi. Nas su Vama poslali ugledni ljudi naroda kome oni pripadaju. Ti ugledni ljudi su očevi i najbliži rođaci ljudi koji su našli utočište u Vašoj zemlji. Njihova želja je da im se ovi što su došli vrate. Jer oni ih bliže poznaju. Bolje znaju šta ovi ne odobravaju u svojoj sopstvenoj veri…“ I Amr ibn As i Abdullah ibn Ebu Rebia najviše su želeli da Nedžaši sasluša ove reči i postupi onako kako oni žele. Pošto su izaslanici izgovorili ove reči, Nedžašijevi patrijarsi uzeli su reč i rekli: „Ovi su govorili sasvim tačno. Njihov narod može se bolje baviti njima, bolje ocenjuje šta im se dopada, a šta ne. Zato Vi predajte ove ljude, pa neka ih ovi odvedu u njihovu zemlju i njihovom narodu.“ Vladar Nedžaši se na te reči veoma naljutio: „Allaha mi, ne! Neću predati ove ljude. Ne mogu da izneverim ljude koji su našli utočište kod mene i došli u moju zemlju. Oni su mene pretpostavili drugima i došli u moju zemlju. Zato ću pozvati u svoj dvor muhadžire koji su došli, pitaću ih šta će reći na reči ovih ljudi i saslušaću njihove odgovore. Ako su muhadžiri onakvi kakve ovi opisuju, predaću ih ovima što su došli i vratiti ih njihovom narodu. Ako nisu takvi, zaštitiću ih i činiću im dobro dokle god budu u mojoj zemlji.“ Nedžaši je još ranije proučavao nebeske knjige. Znao je da je blizu vreme dolaska Muhammeda alejhisselam, da će ga njegov narod nazvati lažovom i neće mu verovati i da će ga isterati iz Mekke. Nedžaši je upitao mekkanske izaslanike: „Ko je taj u koga oni veruju?“ Oni su rekli: „Muhammed.“ Kada je čuo to ime, Nedžaši je shvatio da je on poslanik, ali to nije pokazao. Ponovo je upitao pridošlice: „Koja je njegova vera i njegov put i u šta poziva?“ Amr je rekao: „On nema puta.“ Nedžaši je rekao: „Kako da predam skupinu koja mi se utekla, a čiju veru i put ne znam? Da sazovemo medžlis. Da dovedemo i njih. Da vas suočimo. Neka se vidi kakvo je stanje svih vas. Da saznam i njihovu veru.“ Muslimane su pozvali u dvor. Muslimani su se najpre međusobno savetovali (dogovorili) i razgovarali: „Šta da kažemo tako da se abisinskom vladaru dopadne i da odgovara njegovoj naravi?“ Hazreti Džafer je rekao: „Allaha mi, ono što mi o tome znamo jeste samo ono što nam je naredio naš Poslanik. Šta god da bude ishod, zadovoljni smo.“ Svi su to prihvatili i, složivši se da govori samo hazreti Džafer, došli pred Nedžašija. I vladar Nedžaši okupio je svoje učene ljude. Sazvan je veliki divan. Zatim su doveli muhadžire. Kada su muslimani ušli, nazvali su selam.

Ali nisu učinili sedždu. Kada ih je Nedžaši upitao: „Zašto niste učinili sedždu?“, odgovorili su: „Mi ne činimo sedždu nikome osim Allahu teala. Poslanik nam je zabranio da činimo sedždu ikome osim Allahu teala i rekao: ‚Sedžda pripada samo Allahu teala.‘“ Nedžaši je rekao muhadžirima: „O skupino koja si došla preda me! Recite mi. Zašto ste došli u moju zemlju? Kakvo je vaše stanje? Niste trgovci, a nemate ni neki zahtev. Kakvo je stanje tog vašeg Poslanika, koji se pojavio? Zašto ne pozdravljate onako kako pozdravljaju ljudi iz vaše zemlje koji ovamo dolaze?“

Džafer (radijallahu anhu) rekao je: „O vladaru! Najpre ću reći tri reči. Ako govorim istinu, potvrdite me, a ako lažem, opovrgnite me. Pre svega, naredite da od ovih ljudi govori samo jedan, a drugi neka ćuti!“

Amr ibn As je rekao: „Ja ću govoriti.“ Nedžaši je rekao: „O Džafere, prvo ti govori.“

Hazreti Džafer je rekao: „Imam tri reči. Pitajte ovog čoveka: jesmo li mi robovi koje treba uhvatiti i vratiti njihovim vlasnicima?“ Nedžaši je upitao: „O Amre! Jesu li oni robovi?“ Amr je rekao: „Ne! Oni nisu robovi, oni su slobodni!“ Hazreti Džafer je rekao: „Da nismo možda nepravedno prolili nečiju krv, pa treba da budemo predati onima čija je krv prolivena?“ Kada je Nedžaši upitao Amra: „Jesu li ovi nepravedno nekoga ubili?“, Amr je rekao: „Ne, nisu prolili ni kap krvi.“ Hazreti Džafer je rekao Nedžašiju: „Imamo li možda na sebi imetak koji smo nepravedno uzeli od drugih i koji smo dužni da vratimo?“ Nedžaši je rekao: „O Amre! Ako ovi jadnici imaju dugove, makar to bilo i mnogo zlata što treba da plate, ja ću to platiti, recite!“ Amr je rekao: „Ne, nema ni jednog kirata (novčane jedinice)!“ Kada je Nedžaši upitao: „Onda šta hoćete od njih?“, Amr je rekao: „Mi i oni bili smo u jednoj veri i na jednom putu. Oni su to napustili. Pošli su za Muhammedom i njegovom verom.“ Nedžaši je upitao Džafera: „Zašto ste napustili veru u kojoj ste bili i pošli za drugom? Pošto ste se odvojili od vere svog naroda, a niste ni u mojoj veri, kakva je ta vera u koju verujete? Hoćete li mi reći nešto o njoj?“

Hazreti Džafer je rekao: „O vladaru! Bili smo neznalački narod. Klanjali smo se kipovima. Jeli smo strvinu uginulih životinja i činili svako zlo. Kidali smo veze s rođacima, nismo se lepo ponašali prema susedima. Naši jaki činili su zulum slabima i nisu znali šta je milosrđe. Tako smo živeli sve dok nam Allah teala nije poslao poslanika iz naše sredine, čiju smo iskrenost, pouzdanost, čestitost, čistoću i plemenitost porekla znali. Taj poslanik pozvao nas je da verujemo u postojanje i jednoću Allaha teala, da Mu činimo ibadet i da ostavimo kamenje i kipove kojima smo se mi i naši preci od davnina klanjali. Naredio nam je da budemo istinoljubivi, da ne izneveravamo povereno nam dobro (amanet), da poštujemo prava rođaka, da lepo živimo sa susedima, da se klonimo greha i prolivanja krvi. Zabranio nam je svaki nemoral, laž, posezanje za imetkom siročadi i klevetu čestitih žena. Naredio nam je da činimo ibadet Allahu teala ne pripisujući Mu ni druga ni ortaka. I mi smo to prihvatili, poverovali u sve što je doneo od Allaha teala i izvršavali ono što je rekao. Činili smo ibadet Allahu teala. Ono što nam je On zabranio smatrali smo haramom, a ono što nam je dozvolio halalom, i tako smo postupali. Zbog toga nam je naš narod postao neprijatelj i činio nam zulum. Da bi nas odvratili od naše vere i od ibadeta Allahu teala i da bismo se ponovo klanjali kipovima, podvrgavali su nas raznim mučenjima i nevoljama. Činili su nam zulum. Pritiskali su nas sve više i više. Stali su između nas i naše vere i hteli da nas odvoje od nje. A mi smo, ostavivši svoj zavičaj i svoje domove, našli utočište u Vašoj zemlji. Vas smo pretpostavili drugima. Žudeli smo za Vašom zaštitom i Vašim susedstvom. Nadamo se da kod Vas nećemo trpeti zulum i nepravdu.“ Hazreti Džafer je nastavio svoj govor ovako: „Što se tiče pozdravljanja, mi smo Vas pozdravili Resulullahovim selamom. I jedni drugima tako nazivamo selam. Poslanik nam je javio da je i selam stanovnika dženneta takav. Zato smo i Vas tako pozdravili. Pošto je Poslanik rekao da se ljudima ne čini sedžda, utičemo se Allahu teala od toga da učinimo sedždu ikome osim Allahu teala.“ Nedžaši je upitao: „Znaš li nešto od onoga što je Allah objavio?“ Kada je hazreti Džafer rekao: „Znam“, Nedžaši je rekao: „Prouči mi to.“ Hazreti Džafer je počeo da uči prve ajete sure Merjem. (Prenosi se i da je učio iz sura Ankebut i Rum.) Nedžaši je plakao. Suze koje su mu tekle iz očiju okvasile su mu bradu. Plakali su i sveštenici. Nedžaši i sveštenici rekli su: „O Džafere! Prouči još malo od ovog slatkog i lepog govora.“ Hazreti Džafer proučio je početak sure Kehf, u kojoj se, po značenju, kaže: „Hvala Allahu, koji je Svom robu (Muhammedu alejhisselam) spustio pravu Knjigu (Kur’an-i kerim), u čijim rečima nije dao nikakve iskrivljenosti, a u značenju nikakve protivrečnosti (daleku od preterivanja i umanjivanja), da bi kafire opomenuo najtežom kaznom (džehennemom) koja dolazi od Njega (Uzvišenog), a vernike koji čine dobra dela obradovao lepom nagradom (džennetom), u kojoj će večno ostati, i da bi opomenuo one koji kažu: ‚Allah teala je uzeo dete.‘ Ni oni (koji kažu da je Allah teala uzeo dete) ni njihovi preci nemaju o tome (o toj reči) nikakvog znanja (ni saznanja). Ta reč što im izlazi iz usta (teška je i) krajnje opasna. Oni govore samo laž. (O Moj Resule!) Ako oni ne poveruju u ovaj Kur’an-i kerim, zar ćeš od tuge i srdžbe umoriti sebe idući za njima! Sve što je na zemlji (šume, reke, rudna blaga, životinje i biljke…) učinili smo ukrasom da bismo iskušali ko od ljudi čini dobra dela…“16

„Sedžda pripada samo Allahu teala“ Hadis-i šerif

Nedžaši se nije mogao uzdržati, pa je rekao: „Allaha mi, ovo je nur koji izvire iz istog kandila. S njim su došli i Musa i Isa (alejhimesselam).“ Zatim se okrenuo kurejšijskim izaslanicima i rekao: „Idite! Allaha mi, niti ću vam ih predati, niti ću o njima pomisliti išta rđavo.“ Abdullah ibn Ebu Rebia i Amr ibn As izašli su iz Nedžašijevog prisustva.17 Amr je rekao Abdullahu: „Zaklinjem se da ću pred Nedžašijem izneti jednu njihovu krivicu i iskoreniti ih, pa ćeš videti!“ Njegov drug mu je rekao: „Iako nam se suprotstavljaju, ipak smo, bilo kako bilo, s njima u srodstvu; nemoj to činiti.“ Amr je rekao: „Javiću Nedžašiju da oni Isu alejhisselam smatraju robom.“ Sutradan je otišao kod Nedžašija i rekao: „O vladaru! Oni izgovaraju teške reči o Isi, sinu Merjeminom (alejhisselam). Pošalji po njih čoveka i upitaj ih šta govore o Isi alejhisselam.“ Nedžaši je poslao čoveka kod muslimana da ih pita šta misle o hazreti Isi. Muslimani su se ponovo okupili i govorili jedni drugima: „Ako nas upitaju o Isi alejhisselam, šta ćemo odgovoriti?“ Hazreti Džafer je rekao: „Allaha mi, o hazreti Isi reći ćemo ono što je rekao Allah teala i što nam je doneo Poslanik.“ Kada su izašli pred Nedžašija, on ih je upitao: „Šta vi kažete o Isi, sinu Merjeminom (alejhisselam)?“ Hazreti Džafer je odgovorio: „Mi o Isi alejhisselam govorimo ono što nam je Poslanik doneo od Allaha teala i saopštio. Prihvatamo da je on rob i resul Allaha teala i Njegova reč (kelima) koju je Allah teala spustio hazreti Merjemi, čednoj ženi koja se odrekla ovoga sveta i muškaraca i predala se Hakku teala. Takvo je stanje i dostojanstvo Ise, sina Merjeminog. Kažemo: kao što je hazreti Adema stvorio od zemlje, tako je i Isu alejhisselam stvorio bez oca.“ Na to je Nedžaši pružio ruku prema tlu, uzeo sa zemlje jednu slamku i rekao: „Zaklinjem se da ni Isa, sin Merjemin, nije ništa više od onoga što vi kažete. Razlike nema ni koliko je ova slamka.“

Kada je Nedžaši to rekao, državni velikodostojnici i zapovednici oko njega počeli su međusobno da šapuću i gunđaju.

Videvši to, Nedžaši im je rekao: „Zaklinjem se, šta god vi rekli, ja o njima mislim dobro.“ Zatim se okrenuo muslimanima muhadžirima i rekao: „Čestitam vama i onome od koga ste došli! Ja sam poverovao da je on Allahov resul. Mi smo ga, uostalom, videli u Indžilu. Tog Resula najavio je i Isa, sin Merjemin. Allaha mi, da je on ovde, otišao bih da mu nosim obuću i perem noge! Idite! Živite u bezbednosti i miru u netaknutom delu moje zemlje, daleko od svakog nasilja. Ko vam učini zlo, uništiću ga. Ni kad bi mi dali zlata koliko planina, ne bih ožalostio nijednoga od vas!“

Zatim je Nedžaši za poklone koje su doneli kurejšijski izaslanici rekao: „Meni ovo nije potrebno! Kada mi je Allah teala vratio ovu moju vlast, koju su drugi bili oteli, i kada mi je potčinio narod, nije od mene uzeo mito“, i vratio im je poklone. Kurejšijski izaslanici otišli su od Nedžašija praznih ruku. A srećni Nedžaši izabrao je islam i veoma obradovao ashab-i kiram.18

HAKK JE STVORIO SVET
Hakk je stvorio svet iz ljubavi prema Muhammedu,
Mesec i sunce stvori iz čežnje za Muhammedom.
„Budi!“ reče – i bi svet, ispisaše se Levh i Kalem,
Prouči se hatma u čast Muhammedu.
Dođoše svi evlije, lica na prag spustiše,
Tevhid-zikr učiniše nuru Muhammedovu.
Vejsel Karani steče, a opet još zažele,
Osam dženneta okiti se iz ljubavi prema Muhammedu.
Ptice što lete u vazduhu, brda i stene što zelene,
Stabla što plod daju – sve iz ljubavi prema Muhammedu.
Dođoše oni bez imana, od njega iman primiše,
Pet namaza klanjaše iz ljubavi prema Muhammedu.
Dođoše meleci, u safove se poredaše,
Pet namaza klanjaše iz ljubavi prema Muhammedu.
Ko je Junus da ga hvali – hvali ga ajet Kur’ana,
Seti se, donesi salavat iz ljubavi prema Muhammedu.

„Čestitam vama i onome od koga ste došli! Ja sam poverovao da je on Allahov resul. Mi smo ga, uostalom, videli u Indžilu. Tog Resula najavio je i Isa, sin Merjemin“ Nedžaši Ashama