ZLOSTAVLJANJE, MUČENJE I ZULUM

Neka se osuše ruke Ebu Leheba

Poslanikova kuća nalazila se između kuća dvojice okorelih mušrika, Ebu Leheba i Ukbe ibn Ebu Muajta. Oni su pri svakoj prilici nastojali da našem voljenom Poslaniku nanesu neko zlo. Noću bi čak bacali životinjske burage pred vrata Resulullahove kuće. Njegov stric Ebu Leheb nije se zadovoljavao ni time, nego bi iz kuće svog suseda Adija bacao kamenje na njega i tako ga uznemiravao.

Ni njegova žena Ummu Džemil nije zaostajala za njim: trnovite grane koje je skupljala prosipala je po putevima kuda je trebalo da prođe Resulullah, da bi mu se zabile u mubarek noge. Jednog dana, dok je Ebu Leheb istresao nečistoću koju je doneo pred Poslanikova vrata, video ga je hazreti Hamza. Odmah je potrčao, ščepao svog brata Ebu Leheba i nečistoću koju je doneo istresao mu na glavu.

Posle tih zala Ebu Leheba i njegove žene objavljena je o njima sura Tebbet, koja počinje rečima „Neka se osuše ruke Ebu Leheba, a već su se i osušile…“. Kada je Ebu Lehebova žena Ummu Džemil čula da je o njima objavljena sura, počela je da traži Poslanika. Kada je saznala da je kod Ka’be, uzela je u ruku veliki kamen i otišla tamo. Hazreti Ebu Bekr je upravo tada bio počašćen razgovorom s našim Poslanikom.

Kada je video kamen u ruci Ummu Džemil, rekao je: „Ja Resulallah! Dolazi Ummu Džemil. Ona je veoma zla žena, bojim se da Vam ne naudi. Da ste se makar sklonili u stranu, pa da Vas ne stigne njeno zlo!“ Resulullah je rekao: „Ona mene ne može videti.“ Ummu Džemil je stala iznad glave hazreti Ebu Bekra i izgovorila niske reči: „O Ebu Bekre! Reci brzo gde ti je onaj prijatelj! Mene i mog muža ismevao je u stihovima i kudio. Ako je on pesnik, i ja sam pesnik, i moj muž je pesnik. Eto, i ja njega ismevam u stihovima. Mi mu se protivimo, ne priznajemo njegovo poslanstvo i ne dopada nam se njegova vera. Kunem se, da sam ga samo videla, udarila bih ga ovim kamenom u glavu…“ Kada je hazreti Ebu Bekr rekao: „Moj predvodnik nije pesnik i nije te ismevao u stihovima“, Ummu Džemil se okrenula i otišla. Hazreti Ebu Bekr se okrenuo Poslaniku i upitao: „Ja Resulallah! Zar Vas nije videla?“ On je rekao: „Nije me videla. Allah teala joj je učinio oči takvima da me ne može videti.“2

Poslanikova mubarek kći hazreti Ummu Gulsum bila je verena sa Ebu Lehebovim sinom Utejbom, a hazreti Rukajja s njegovim drugim sinom Utbom, ali se još nisu bili venčali.

Kada je objavljena sura Tebbet, džehennemlija Ebu Leheb, njegova žena i kurejšijski prvaci predložili su Utbi i Utejbi: „Uzevši njegove kćeri, olakšali ste mu teret. Otpustite njegove kćeri, pa neka se muči. Mi ćemo vam uzeti koju god hoćete devojku iz Kurejša.“ Oni su rekli: „Dobro, otpustili smo ih.“ Onaj niski čovek po imenu Utejba otišao je još dalje: došao je pred našeg Poslanika (sallallahu teala alejhi ve sellem) i uvredio ga ovim rečima: „O Muhammede! Ne priznajem ni tebe ni tvoju veru. Otpustio sam i tvoju kćer. Od sada niti ti mene voli, niti ću ja tebe! Niti ti meni dolazi, niti ću ja tebi doći!…“ Zatim je nasrnuo na našeg voljenog Poslanika i ščepao ga za mubarek okovratnik. Pocepao mu je košulju i vređao ga. Na to ga je naš voljeni Poslanik prokleo rečima: „Gospodaru moj! Pusti na njega jednu od Svojih zveri!“ Kada je nesrećni Utejba otišao ocu i ispričao šta se dogodilo, Ebu Leheb je rekao: „Bojim se Muhammedove kletve protiv mog sina.“ Nekoliko dana kasnije Ebu Leheb je poslao sina Utejbu u Damask trgovačkim poslom. Karavan se zaustavio da zanoći u mestu zvanom Zerka. Oko njega je počeo da kruži jedan lav. Čim je to video, Utejba je rekao: „Jao! Kunem se, Muhammedova (alejhisselam) kletva je primljena. Ovaj lav će me pojesti! Iako je on u Mekki, moj ubica je on!“ Malo kasnije lav je nestao. Utejbu su smestili da spava na jednom višem mestu. Noću je lav ponovo došao. Pomirisao je jednog po jednog iz karavana i došao do Utejbe. Skočio je na njega, rasporio mu stomak, ščepao ga za glavu i dokrajčio ga strašnim ujedima. Utejba je izdahnuo zapomažući: „Zar vam nisam rekao da je Muhammed najistinitiji u govoru među ljudima?“ A Ebu Leheb, kada je čuo da mu je sina rastrgao lav, zaplakao je: „Zar vam nisam rekao da se bojim Muhammedove kletve protiv mog sina?“3

„Neka se osuše ruke Ebu Leheba (neka propadne), a već su se i osušile. Nisu mu koristili ni imetak (koji mu je ostao u nasleđe od oca) ni ono što je stekao. On će ući u vatru koja bukti, a i žena njegova, nosačica drva, s upredenim užetom oko vrata“ Tebbet: 1–5

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) pozivao je ljude večnoj sreći; pozivajući ih da veruju u postojanje i jednoću Allaha teala, trudio se da ne gore u džehennemu. A mušrici su, govoreći: „Ovo je vera naših očeva“, i dalje obožavali kipove. Poslanik ih je pozivao da žive kao ljudi, da budu časni i dostojanstveni, da se spasu od bezvrednosti i uzdignu na visoke i uzvišene stepene. A oni su ostajali uporni u svom inatu. Ebu Leheb je prednjačio među onima koji su ga vređali i zlostavljali. Neprestano je išao za Resulullahom i trudio se da ljude odvrati od slušanja njegovih reči i da im u misli poseje sumnju. Na mestima okupljanja i na sajmovima, kad god bi Resulullah rekao: „O ljudi! Recite ‚La ilahe illallah‘ pa da se spasete!“, Ebu Leheb bi odmah stizao za njim i govorio: „O ljudi! Ovaj što govori moj je sinovac. Nikako ne verujte njegovim rečima. Držite se daleko od njega!“

Jednog dana Muhammed alejhisselam klanjao je namaz kod Ka’be-i šerifa. Grupa od sedam mušrika, među kojima su bili kurejšijski prvaci Ebu Džehl, Šejba ibn Rebia, Utba ibn Rebia i Ukba ibn Ebu Muajt, došla je i sela na mesto blizu Resulullaha. U blizini su ležali burag i ostaci kamile zaklane dan ranije. Niski Ebu Džehl okrenuo se onima pored sebe i izneo gnusan predlog: „Ko će od vas uzeti burag ove kamile i staviti ga Muhammedu između pleća kad padne na sedždu?“ Najnasilniji, najsuroviji, najnemilosrdniji i najnesrećniji među njima, Ukba ibn Ebu Muajt, rekao je: „Ja ću“ i odmah ustao. Dok je naš Poslanik bio na sedždi, stavio mu je burag, zajedno s onim što je bilo u njemu, na mubarek pleća. Gledajući to, mušrici su počeli da se valjaju od smeha. Poslanik je produžavao sedždu i nije dizao svoju mubarek glavu. Tada je to video Abdullah ibn Mesud, jedan od ashab-i kirama. On je taj događaj ispričao ovako:

„Kada sam video Resulullaha u takvom stanju, krv mi je jurnula u glavu. Ali nisam imao ni naroda ni plemena koje bi me zaštitilo od mušrika. Bio sam bez igde ikoga i slab. U tom trenutku nisam imao snage čak ni da progovorim. Stajao sam na mestu i s velikom tugom posmatrao Resulullaha.

Ah, da sam tada imao snage ili zaštitnika koji bi me odbranio od mušrika, pa da skinem i bacim ono što su stavili Resulu alejhisselam na mubarek pleća! Dok sam tako čekao, obavestili su o tome Resulullahovu kćer hazreti Fatimu. Fatima je tada bila mala. Dotrčala je i zbacila ono što je bilo na njenom ocu. Onima koji su to učinili uputila je kletvu i rekla im teške reči. A Resulullah je, kao da se ništa nije dogodilo, dovršio namaz i tri puta rekao:

‚Allahu moj! Tebi prepuštam ovu skupinu Kurejšija! Allahu moj! Tebi prepuštam Ebu Džehla Amra ibn Hišama! Allahu moj! Tebi prepuštam Utbu ibn Rebiu! Allahu moj! Tebi prepuštam Šejbu ibn Rebiu! Allahu moj! Tebi prepuštam Ukbu ibn Ebu Muajta! Allahu moj! Tebi prepuštam Umejju ibn Halefa! Allahu moj! Tebi prepuštam Velida ibn Utbu! Allahu moj! Tebi prepuštam Umaru ibn Velida!‘

Kada su čuli ovu kletvu izrečenu protiv njih, mušrici su prestali da se smeju i uplašili su se. Jer su verovali da se dova učinjena u Bejtullahu prima. Resulullah je rekao Ebu Džehlu: ‚Allaha mi, ili ćeš se okaniti ovoga, ili će ti Allah teala spustiti na glavu neku nesreću!‘ Kunem se Allahom teala, video sam da je svako od ovih ljudi čija je imena Resulullah izgovorio ubijen u bici na Bedru i pao na zemlju, a zatim, kao strvina koja je zaudarala od vrućine, bačen u jamu na Bedru.“

Jednog dana Ebu Džehl je u Bejtullahu rekao kurejšijskim mušricima: „O Kurejšije! Vidite da Muhammed ne prestaje da kudi našu veru, da diže jezik na naše kipove i na naše očeve koji su im se klanjali i da nas gleda kao bezumnike. Kunem se pred vama i kažem: sutra, kad dođe ovde da klanja namaz i padne na sedždu, svom snagom ću mu spustiti na glavu kamen koji ni sam neću lako poneti. Tada me branite od Abdulmuttalibovih sinova ili me ne branite – kako hoćete. Pošto ga ubijem, neka mi njegova rodbina čini šta hoće…“ Mušrici koji su se tu nalazili podsticali su ga: „Kunemo se, i branićemo te i nikome te nećemo predati. Samo ti njega ubij!“ Ujutro je Ebu Džehl došao do Ka’be s ogromnim kamenom u ruci. Seo je pored mušrika i počeo da čeka. Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) došao je, kao i uvek, u Bejtullah i počeo da klanja namaz. Ebu Džehl je ustao i krenuo prema Resulullahu da ga udari ogromnim kamenom koji je držao u ruci. Svi mušrici su s uzbuđenjem pratili šta se dešava. Kada se Ebu Džehl približio Resulullahu, odjednom je počeo da drhti. Ogromni kamen ispao mu je iz ruke na zemlju, lice mu je posivelo kao pepeo i povukao se u velikom strahu. Začuđeni mušrici došli su do Ebu Džehla i upitali: „O Amre ibn Hišame! Reci, šta se desilo?“ Ebu Džehl je rekao: „Baš kad sam podigao kamen da ga ubijem, preda mnom se pojavila jedna razjarena kamila. Kunem se, u životu nisam ni video ni čuo za kamilu tako visokih nogu, oštrih zuba i tako strašnu. Da sam se još malo približio, sigurno bi me ubila.“ Drugom prilikom Ebu Džehl je okupio mušrike i upitao: „Da li Abdullahovo siroče ovde klanja namaz i tara lice o zemlju?“ Oni su rekli: „Da.“ Ebu Džehl, koji je upravo tu reč i čekao, rekao je: „Ako ga vidim tako, zgaziću mu glavu nogom.“ Jednog dana Predvodnik poslanika stao je na namaz kod Ka’be. Ebu Džehl je sedeo sa svojim drugovima. Ustao je i krenuo prema Resulullahu (sallallahu alejhi ve sellem). Prišao je sasvim blizu. Ali odjednom je, brišući rukom lice, počeo da beži. Mušrici su mu prišli i rekli: „Šta je bilo, kakvo ti je to stanje?“ Ebu Džehl je odgovorio: „Između nas se pojavila jama puna vatre. Kada sam video da neki ljudi jurišaju na mene, vratio sam se.“ Mušrički prvaci kao što su Velid ibn Mugira, Ebu Džehl (Amr ibn Hišam), Esved ibn Muttalib, Umejja ibn Halef, Esved ibn Abdu Jagus, As ibn Vail i Haris ibn Kajs ismevali su Resulullaha kad god bi ga videli: „I ovaj misli da je poslanik i da mu dolazi Džibril.“ Zbog toga je jednog dana, kada se Habib-i ekrem veoma ražalostio, došao Džibril alejhisselam i doneo nekoliko ajet-i kerima. Po značenju:

„(O Moj Resule!) Zaklinjem se, ismevani su i poslanici koji su poslani pre tebe. One koji su ih ismevali i koji su im se (poslanicima) rugali, kao kazna za to ismevanje, sa svih strana obuhvatile su nesreća i kazna.“4 „Zaista smo Mi dovoljni protiv onih koji ti se rugaju. Oni su ti koji pored Allaha teala priznaju drugo božanstvo. Oni će uskoro saznati (kakav ih kraj čeka). Mi, zaista, znamo da ti se od njihovih reči (od toga što Allahu pripisuju druga, što dižu jezik na Kur’an-i kerim i što ti se podrugljivo obraćaju) stežu prsa i teško ti je u duši.“5

„O Ebu Džehle! Allaha mi, ili ćeš se okaniti ovoga, ili će ti Allah teala spustiti na glavu neku nesreću“ Naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam

Jednog dana, dok je Sultan vasione obavljao tavaf oko Ka’be-i muazzame, došao je Džibril alejhisselam i rekao: „Naređeno mi je da se obračunam s njima (s onima koji se rugaju).“ Malo kasnije ispred njih je prošao Velid ibn Mugira. Džibril alejhisselam je upitao: „Kakav je čovek ovaj što prolazi?“ Poslanik je rekao: „On je jedan od najgorih robova Allaha teala.“ Tada je Džibril alejhisselam pokazao na Velidovu potkolenicu i rekao: „S njim sam se obračunao!“ Malo kasnije prolazio je As ibn Vail. Kada je upitao i za njega i dobio isti odgovor, pokazao je na njegov stomak i rekao: „I njemu sam pokazao gde mu je mesto!“ Kada je prošao Esved ibn Muttalib, pokazao je na njegovo oko, a kada je video Abdu Jagusa, na njegovu glavu. A kada je prolazio Haris ibn Kajs, pokazao je na njegov stomak i rekao: „O Muhammede! Allah teala te je spasao od njihovog zla. Uskoro će svakoga od njih snaći neka nesreća.“

Asu ibn Vailu zabio se trn u nogu. Koliko god su ga lečili, nisu mogli da nađu leka njegovoj muci. Najzad mu je noga otekla kao kamilin vrat i izdahnuo je zapomažući: „Muhammedov Allah me je ubio!“

Esved ibn Muttalib je oslepeo. Džibril alejhisselam udario ga je glavom o drvo i uništio ga.

Esvedu ibn Abdu Jagusu, dok je bio u mestu zvanom Bad-i semum, lice i telo sasvim su pocrneli. Kada je došao kući, nisu ga prepoznali i oterali su ga s vrata. Umro je od jada udarajući glavom o vrata svoje kuće.

A Haris ibn Kajs pojeo je usoljenu ribu. Vatra u njemu sve je više rasla. Koliko god je pio vode, nije mogao da utoli žeđ. Na kraju je prsnuo i umro. I Velidu ibn Mugiri zabio se komad gvožđa u potkolenicu. Rana mu nije zarasla, izgubio je mnogo krvi i izdahnuo je i on zapomažući: „Muhammedov Allah me je ubio!“

Tako je svaki od njih dobio zasluženu platu za ono što je činio. Osim toga, ajet-i kerimima je objavljeno da će mušrici večno ostati u džehennemu. Jednog dana naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) sreo je Hakema ibn Ebul-Asa. Kada se Poslanik udaljio, Hakem mu se rugao iza leđa, kriveći usta, lice i telo.

Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) video je nurom poslanstva šta je Hakem činio i uputio dovu da takav i ostane. Hakemovo telo obuzelo je drhtanje i tako je ostao do kraja života.

Mučenja ashab-i kirama

Mušrici nisu zlostavljali samo Poslanika. Mučili su i njegove slavne ashabe (radijallahu anhum). Naročito su birali siromašne i one bez igde ikoga i bez ustezanja ih tlačili i mučili koliko su god mogli, tako da se to ni zamisliti ne može. Najviše su mučeni Bilal Habeši, Zinnira-hatun, Habbab ibn Eret, Ammar ibn Jasir i njegova porodica (radijallahu anhum edžmain). Neke od njih pekli su kamenjem užarenim na sunčevoj žezi, a neke su držali gladne i žedne i mučili govoreći: „Otpadni od Muhammedove vere!“ A oni su podnosili te nepodnošljive patnje i nikada nisu otpadali od vere islama.

Allah je jedan, Allah je jedan

Hazreti Bilal, rob jednog mušrika po imenu Umejja ibn Halef, postao je musliman posredstvom Ebu Bekra Siddika. Pošto je od svojih dvanaest robova najviše voleo Bilala, Umejja ga je postavio za čuvara hrama kipova. Kada je postao musliman, hazreti Bilal je sve kipove u hramu oborio ničice, kao da čine sedždu. Kada je ta vest stigla do Umejje, obuzeo ga je veliki užas. Pozvao ga je i upitao: „Ti si postao musliman. Čujem da činiš sedždu Muhammedovom Gospodaru, je li tako?“ Hazreti Bilal je rekao: „Da. Činim sedždu Allahu teala, Velikom i Uzvišenom.“ Pošto je dobio taj odgovor, koji mu se nije dopao, Umejja je odmah počeo da ga zlostavlja i muči. U podne, kad sunce stane tačno iznad glave, svlačio bi ga i na njegovo nago telo stavljao kamenje užareno od vreline i tako ga pekao. Pošto bi mu deo kamenja, koje je gorelo kao vatra, natrpao na leđa, a deo na stomak, govorio bi: „Otpadni od vere islama!.. Poveruj u kipove Lat i Uzzu!“ A hazreti Bilal bi objavljivao svoj iman govoreći: „Allah teala je jedan! Allah teala je jedan!“

Kad god bi video tu njegovu strpljivost, Umejja ibn Halef bi pobesneo, vukao ga po trnju, ranio mu telo i mučio ga. A hazreti Bilal, ne obazirući se na krv koja mu je u mlazevima tekla niz telo, govorio bi: „Allahu moj! Zadovoljan sam onim što dolazi od Tebe! Allahu moj! Zadovoljan sam onim što dolazi od Tebe!“ i ostajao postojan u svom imanu. Hazreti Bilal je to svoje stanje opisao ovako:

„Onaj pokvareni Umejja po dnevnoj žezi bi me vezivao, a noću mučio. Bio je vruć dan. Kao i uvek, ponovo je počeo da me muči. Da bi me odvratio od islama, kad god bi rekao: ‚Klanjaj se našim kipovima! Porekni Muhammedovog Allaha, porekni, porekni!’, ja bih govorio: ‚Allah je jedan! Allah je jedan!‘ Da bi iskalio bes, tog dana mi je stavio na grudi ogromnu stenu. U tom trenutku izgubio sam svest. Kada sam došao k sebi, video sam da je stena s mene sklonjena i da je sunce zašlo za oblak. Zahvalio sam Allahu teala i rekao sam sebi: ‚O Bilale! Sve što dolazi od Dženab-i Hakka lepo je i prijatno.‘“

Jednog dana Umejja ibn Halef ponovo je izveo Bilala Habešija napolje da ga muči. Svukao mu je odeću i ostavio ga samo u gaćama, položio ga na užareni pesak na žegi koja prži i natrpao na njega kamenje. Mušrici su se okupili i teško ga mučili, govoreći: „Ako ne otpadneš od svoje vere, ubićemo te.“ A Bilal Habeši je pod tim nepodnošljivim mukama govorio: „Allah je jedan! Allah je jedan!“ U to vreme tuda je prolazio naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem). Kada je video u kakvom je stanju hazreti Bilal Habeši, veoma se ražalostio i rekao: „Spominjanje imena Allaha teala spasiće te.“

Ubrzo pošto se Poslanik vratio kući, došao mu je hazreti Ebu Bekr. Poslanik je Ebu Bekru Siddiku ispričao kakve muke trpi Bilal Habeši i rekao: „Veoma sam se ražalostio.“ Hazreti Ebu Bekr je odmah otišao tamo. Rekao je mušricima: „Šta dobijate time što tako mučite Bilala? Prodajte ga meni.“ Oni su rekli: „Ne bismo ga prodali ni da nam daš zlata koliko ceo svet. Ali možemo da ga zamenimo za tvog roba Amira.“ Amir, rob hazreti Ebu Bekra, vodio je njegove trgovačke poslove i zarađivao mnogo novca. Pored svog ličnog imetka, imao je deset hiljada zlatnika. Bio je pomoćnik hazreti Ebu Bekra i vodio sve njegove poslove. Ali bio je kafir i uporno je ostajao u svom kufru. Hazreti Ebu Bekr je rekao: „Dao sam vam Amira, sa svim njegovim imetkom i novcem, za Bilala.“ Umejja ibn Halef i ostali mušrici veoma su se obradovali i rekli: „Prevarili smo Ebu Bekra.“

„(O Moj Resule!) Zaklinjem se, ismevani su i poslanici koji su poslani pre tebe. One koji su ih ismevali i koji su im se (poslanicima) rugali, kao kazna za to ismevanje, sa svih strana obuhvatile su nesreća i kazna“ En’am: 10

Hazreti Ebu Bekr je odmah zbacio teško kamenje sa Bilala Habešija i podigao ga na noge. Bilal Habeši bio je veoma iznemogao od teških mučenja. Hazreti Ebu Bekr ga je uzeo za ruku i doveo pravo našem voljenom Poslaniku i rekao: „Ja Resulallah! Danas sam Bilala oslobodio radi Allahovog zadovoljstva.“ Resulullah se veoma obradovao i uputio mnogo dova za hazreti Ebu Bekra. Tada je Džibril alejhisselam doneo 17. i 18. ajet-i kerim sure Lejl, koji donose radosnu vest da je Ebu Bekr daleko od džehennema. U tim ajet-i kerimima rečeno je, po značenju: „Onaj koji je (kao hazreti Ebu Bekr) veoma bogobojazan (kloni se širka i greha) i koji svoj imetak troši na putu dobra da bi bio čist kod Allaha teala (i da bi stigao do božanskog obećanja), udaljen je od njega (od džehennema).“

Nečuveno mučenje

I hazreti Habbab ibn Eret bio je jedan od onih nad kojima je činjen zulum da bi otpali od vere. Ni hazreti Habbab nije imao nikoga i bio je rob jedne mušrikinje po imenu Ummu Enmar.

Pošto nije imao rođaka koji bi ga zaštitio, mušrici bi se okupljali, svlačili mu odeću s mubarek tela i grebli ga trnjem. Ponekad bi mu na nago telo navlačili gvozdenu košulju i držali ga na suncu. Kamenje koje su zagrejali na suncu ili na vatri pritiskali su mu na nago telo govoreći: „Otpadni od svoje vere! Klanjaj se Latu i Uzzi!“ A Habbab bi ostajao postojan u svom imanu i suprotstavljao im se rečima: „La ilahe illallah, Muhammedun Resulullah.“

Jednog dana mušrici su se okupili i naložili vatru na jednom trgu. Vezali su hazreti Habbaba i doveli ga tamo. Svukli su ga i položili na vatru. Ili će ga odvratiti od vere, ili će ga spaliti u vatri. Položen na leđa nasred vatre, hazreti Habbab je upućivao dovu: „Allahu moj! Ti vidiš moje stanje i znaš u kakvom sam položaju. Učvrsti iman u mom srcu i podari mi veliko strpljenje!“ Jedan od mušrika stao mu je nogom na grudi. Ali oni nisu znali da Allah teala čuva one koji veruju.

Mnogo godina kasnije, kada su Habbaba pitali o tom događaju, otkrio je leđa, pokazao tragove opekotina i rekao: „Naložili su vatru zbog mene, a onda me dovukli i bacili u nju. Tu vatru ugasilo je samo moje meso.“

Dok su hazreti Habbaba tako mučili napolju, i njegova vlasnica Ummu Enmar je, da bi ga odvratila od vere, usijavala gvožđe u vatri i pekla mu glavu pritiskajući je njime. On je radi svoje vere podnosio sve te bolove, nije činio ono što su od njega tražili i nije odstupao od svog imana.

Jednog dana hazreti Habbab je izašao pred našeg voljenog Poslanika i rekao: „Ja Resulallah! Mušrici me napolju, gde god me vide, peku na vatri. A kod kuće mi vlasnica Ummu Enmar usijanim gvožđem peče glavu. Molim Vas za dovu!“ Zatim je pokazao opekotine na leđima i na glavi. Našem Poslaniku bilo je veoma žao zbog njegovog stanja. Nije mogao da podnese patnju koju je trpeo da ne bi otpao od vere, ni zulum koji mu je činjen, pa je uputio dovu: „Gospodaru moj! Pomozi Habbabu!“ Dženab-i Hakk je odmah primio dovu Svog Resula i zadao Ummu Enmar jaku glavobolju. Ummu Enmar je od glavobolje ječala do zore. Kao lek savetovali su joj da joj peku glavu gvožđem usijanim u vatri. Na kraju je pozvala Habbaba i naredila mu da usija gvozdenu šipku u vatri i da joj njome peče glavu… I hazreti Habbab joj je gvožđem pekao glavu…

U prvim danima islama mušrici nisu mnogo marili za Habbaba ibn Ereta. Ali broj onih koji su primali iman iz dana u dan je rastao. Na kraju su, hteli ne hteli, morali da ovu stvar uzmu ozbiljno. Tada su pojačali mučenja hazreti Habbaba: tukli su ga preko svake mere, udarali, ranili i nanosili mu muku za mukom…

Uprkos svemu tome, hazreti Habbab nije ni trunke popustio u svom imanu. Ali i zlostavljanja i mučenja postala su nepodnošljiva. Izneo je Predvodniku vasione šta se sve događa i rekao: „Ja Resulallah! Hoćete li uputiti dovu da se spasemo od muka koje trpimo?“

Na to je Resulullah rekao: „Među ummetima pre vas bilo je ljudi kojima su gvozdenim češljem gulili i strugali kožu i meso, ali ni to mučenje nije moglo da ih odvrati od vere. Testerom su ih sekli na dvoje od temena, ali ni ta mučenja nisu mogla da ih odvrate od vere. Allah teala će, svakako, dovršiti ovu stvar (islam). Učiniće ga nadmoćnim nad svim verama. Biće toliko bezbedno da se čovek koji, jašući svoju životinju, sam putuje od Sane do Hadramevta neće bojati nikoga osim Allaha teala, a za svoje ovce neće brinuti ni za šta osim da ih vuk ne napadne. Ali vi žurite.“ Zatim je uputio dovu za Habbaba i pomilovao ga po leđima. Ove blage Resulullahove reči, koje su hrana i lek dušama, ublažile su Habbabove bolove.

Hazreti Habbab imao je pozamašno potraživanje naročito kod obesnog mušrika Asa ibn Vaila. Otišao je kod njega da traži svoj dug. As ibn Vail je rekao Habbabu: „Dok ne porekneš Muhammeda, neću ti dati što ti dugujem.“ Hazreti Habbab je odgovorio: „Allaha mi, kao što ne mogu dok sam živ, tako ni kad posle smrti ustanem iz kabura nikada neću moći da odbacim i poreknem svog poslanika. Odreći ću se svega, ali to poricanje ne mogu učiniti.“ Na to je As ibn Vail rekao: „Zar ćemo posle smrti biti oživljeni? Ako tako nešto postoji, onda ću tada imati i imetka i dece. Tog dana ću ti vratiti dug.“

Zbog ovih reči Asa ibn Vaila Allah teala je u Kur’an-i kerimu, u 77–79. ajet-i kerimama sure Merjem, rekao, po značenju: „(O Moj Habibe!) Jesi li video onoga ko poriče Naše ajete i kaže: ‚Meni će, sigurno, (na Sudnjem danu) biti dati i imetak i deca‘ (Asa ibn Vaila)? Zar je on saznao šta je u gajbu ili je od Rahmana dobio obećanje? Ne, nije tako! Mi ćemo zapisati ono što on govori (na Sudnjem danu ćemo ga zbog toga pozvati na odgovornost) i kaznu ćemo mu sve više i više povećavati.“

Mučenje do nesvesti

Mušrici u mučenju nisu pravili razliku između žene i muškarca. I Zinnira-hatun, koja je bila među prvim muslimanima i nije imala nikoga, bila je robinja. Kada su saznali da je postala muslimanka, mušrici se nimalo nisu ustezali da i nju muče. Zinniru-hatun su primoravali da se klanja kipovima Latu i Uzzi, stezali joj grkljan i mučili je dok, ne mogavši da diše, ne bi izgubila svest. Uprkos tome, nikada nije otpadala od svoje vere niti je činila ono što su govorili. Naročito ju je mnogo mučio Ebu Džehl. Zbog toga su Zinnirine oči prestale da vide. Jednom prilikom, kada joj je Ebu Džehl rekao: „Vidiš li? Lat i Uzza su te oslepili!“, Zinnira-hatun je, pokazujući svoj iman, rekla: „O Ebu Džehle! Allaha mi, nije tako kako ti kažeš. Kipovi koje ti zoveš Lat i Uzza ni za šta ne valjaju; oni ne znaju ni za one koji im se klanjaju ni za one koji im se ne klanjaju. Moj Gospodar, sigurno, ima moć da mi vrati vid i da me vrati u pređašnje stanje.“

„(O Bilale!) Spominjanje imena Allaha teala spasiće te“ Hadis-i šerif

Ebu Džehl je ostao zapanjen pred nepokolebljivim imanom hazreti Zinnire. Allah teala je primio Zinnirinu dovu i njene oči počele su da vide bolje nego pre. Iako su to videli, Ebu Džehl i kurejšijski mušrici iz inata nisu primili iman. Štaviše, rekli su: „I ovo je jedna od čarolija njihovog poslanika! Zar se ne čudite ovim bezumnicima koji idu Muhammedovim putem? Da je put kojim oni idu dobar i istinit, mi bismo ga prvi sledili. Znači, zar je pre nas jedna robinja našla istinu?“

Tada je Allah teala objavio 11. ajet-i kerim sure Ahkaf. Po značenju: „Ti kafiri su za one koji veruju rekli: ‚Da u njemu (u islamu) ima ikakvog dobra, oni (siromasi, jadnici) ne bi nas u tome pretekli, ne bi pre nas pohitali k njemu.‘ A pošto nisu njime (Kur’an-i kerimom, kao vernici) našli hidajet, oni će (da bi porekli Kur’an-i kerim) reći: ‚Ovaj Kur’an-i kerim (to što je Muhammed izneo) stara je laž.‘“

Darul-Erkam

Našeg voljenog Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) veoma su žalostili zulum i mučenja kojima su mušrici izlagali njegove ashabe. Za širenje i učenje islama bilo je potrebno sigurno mesto. Poslanik je za tu svetu dužnost izabrao kuću hazreti Erkama.6 Ta kuća nalazila se istočno od brda Safa, u jednoj uskoj ulici, na malo višem mestu. Odatle se Ka’be-i muazzama lako videla. Ulaz i izlaz iz kuće bili su veoma pogodni za nadzor nad prolaznicima. Osim toga, hazreti Erkam bio je jedan od mekkanskih prvaka, čovek velikog ugleda. Habib-i ekrem je u toj kući svojim ashabima izlagao islam. Oni koji je trebalo da postanu muslimani dolazili su tu, primali islam i zadobijali bereket slušajući mubarek reči Resulullaha, koje su lek srcima. Poslanika su slušali ne dišući, kao da im je na glavu sletela ptica koja bi odletela čim progovore. Njegove mubarek reči pamtili su, tako reći gutajući ih, ne propuštajući nijednu reč. Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) dane je posvećivao Erkamovoj kući i od jutra do večeri bavio se odgajanjem svojih ashaba. To mesto bilo je prvo središte muslimana, „Darul-islam“. Prvi muslimani tu su se okupljali i tako bili zaštićeni od svakog zla mušrika.

Mučenje do smrti

Ammar ibn Jasir priča: „Hteo sam da odem u Darul-Erkam, da vidim Resulullaha i postanem musliman. Na vratima sam sreo hazreti Suhajba. Kad sam ga upitao: ‚Šta ti ovde radiš?’, i on je meni postavio isto pitanje. Rekao sam: ‚Hoću da uđem kod hazreti Muhammeda, da slušam njegove reči i postanem musliman.‘ A on je rekao: ‚I ja sam zbog toga došao.‘ Zajedno smo ušli u njegovo uzvišeno i časno prisustvo. Izložio nam je islam. S ljubavlju smo postali muslimani.“7

Ammar je bio jedan od mudžahida koji se nisu ustezali da javno objave da su muslimani. Podnosio je najteža mučenja da ne bi otpao od svoje vere. Kad god bi ga mušrici zatekli samog, odvodili bi ga na mesto zvano Ramda, u mekkanske stene, svlačili mu odeću i navlačili na njega gvozdenu košulju.

Tako su ga držali pod žarkim suncem i mučili. Ponekad su mu leđa pekli vatrom i podvrgavali ga mučenjima kojima nije bilo kraja. Svaki put su govorili: „Porekni!… Porekni!… Klanjaj se Latu i Uzzi pa se spasi!..“ A hazreti Ammar je, podnoseći te nepodnošljive muke s velikim strpljenjem, odgovarao: „Moj Gospodar je Allah, moj poslanik je Muhammed alejhisselam.“ Mušrici su se zbog toga još više ljutili, stavljali su mu na grudi stene užarene od vreline, a ponekad su ga bacali u bunar i pokušavali da ga udave u vodi. Jednog dana, kada je bio počašćen prisustvom našeg voljenog Poslanika, Ammar ibn Jasir je rekao: „Ja Resulallah! Mušrici nas muče preko svake mere.“ Naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) sažalio se na hazreti Ammara i rekao je: „Strpite se, o oče Jahzanov!“, a zatim uputio dovu: „Gospodaru moj! Ne daj da iko iz Ammarove porodice okusi džehennemsku kaznu!“

Prvi šehid, prva krv

Cela porodica hazreti Ammara – otac Jasir, majka Sumejja i brat Abdullah – primila je islam. Mušrici su njegovu majku, oca i brata mučili još više nego hazreti Ammara. Tokom mučenja hteli su da ih nateraju da izgovore reči koje su kufr, a oni su odgovarali: „I kad biste nam kožu odrali i meso na kriške isekli, ne bismo vas poslušali“, i govorili: „La ilahe illallah, Muhammedun Resulullah.“ Jednog drugog dana, dok su u mestu zvanom Batha zajedno mučili Jasirovu porodicu, tuda je prolazio naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem). Kada je video nepodnošljive muke svojih ashaba, veoma se ražalostio. Kada je hazreti Jasir upitao: „Ja Resulallah! Zar će nam vreme stalno prolaziti u ovakvim mukama?“, Poslanik je rekao: „Strpite se, o Jasirova porodico! Radujte se, o Ammarova porodico! Nema sumnje, vaše mesto nagrade je džennet.“ I jednog dana mekkanski mušrici mučili su Ammara vatrom. Resulullah je došao tamo i rekao: „O vatro! Budi za Ammara hladna i bezbedna, kao što si bila za Ibrahima (alejhisselam)!“ Kasnije, kada je Ammar otkrio leđa, video se trag vatre. Taj trag bio je od pre Resulullahove dove. Nekog drugog dana, dok su mučili Jasirovu porodicu, strelama su učinili šehidima hazreti Jasira i njegovog sina hazreti Abdullaha. Ebu Džehl je naredio da se hazreti Sumejji mubarek noge vežu užetom. Za krajeve užadi naredio je da se vežu dve kamile i da se teraju na suprotne strane; dao je da se hazreti Sumejja rastrgne i tako ju je učinio šehidom. Kada su Poslanik i ashab-i kiram (alejhimur-ridvan) čuli vest da su nemilosrdni, surovi zulumćar Ebu Džehl i ostali mušrici mučenjem učinili šehidima Jasirovu porodicu, veoma su se ražalostili. Taj događaj bio je uzrok da se ashabi još čvršće vežu i zbiju jedni uz druge.8 Kada su hteli da klanjaju namaz, ashab-i kiram bi odlazili na mesta gde nije bilo nikoga i tu tajno obavljali svoje ibadete. Jednog takvog dana Sa’d ibn Ebu Vekkas, Said ibn Zejd, Abdullah ibn Mesud, Ammar ibn Jasir i Habbab ibn Eret klanjali su namaz na mestu zvanom Ebu Dub, u jednoj od mekkanskih dolina. Tada su im prišli Ahnes ibn Ebu Šerik i neki mušrici, koji su ih pratili, i počeli da se rugaju njihovom ibadetu i da ga kude. Ne mogavši to da podnesu, hazreti Sa’d ibn Ebu Vekkas i njegovi drugovi jurišali su na mušrike. Hazreti Sa’d je kamiljom košću koju je dograbio udario jednog od kafira i razbio mu glavu. Mušrici su se uplašili i pobegli. Tako su muslimani prvi put prolili kafirsku krv.

„O Ebu Džehle! Allaha mi, nije tako kako ti kažeš. Kipovi koje ti zoveš Lat i Uzza ni za šta ne valjaju; oni ne znaju ni za one koji im se klanjaju ni za one koji im se ne klanjaju. Moj Gospodar, sigurno, ima moć da mi vrati vid i da me vrati u pređašnje stanje“ Zinnira-hatun (radijallahu anha)

Kako je hazreti Ebu Zerr Gifari postao musliman

Ljudi su jedan po jedan, dvojica po dvojica nalazili hidajet, a nur islama počeo je da se širi i izvan Mekke i da obasjava svet. Pred vešću o pojavi islama i njegovom širenju mušrici su tražili načine da ga spreče. Najzad je ta vest stigla i do plemena Beni Gifar. Čim je čuo tu vest, Ebu Zerr Gifari poslao je svog brata Unejsa u Mekku i zamolio ga da ispita kako stoje stvari. Unejs je otišao u Mekku i bio u Poslanikovom medžlisu. Vratio se zadivljen. Kada ga je brat, hazreti Ebu Zerr, upitao: „Kakvu si vest doneo?“, rekao je: „Brate moj! Allaha mi, video sam veoma uzvišenog čoveka koji uvek naređuje dobro i dobročinstvo i odvraća od zla.“ Kada je Ebu Zerr Gifari rekao: „Dobro, a šta ljudi kažu o njemu?“, njegov brat Unejs, jedan od čuvenih pesnika toga vremena, odgovorio je: „Kažu da je pesnik, kahin, čarobnjak. Ali njegove reči ne liče na reči kahina i čarobnjaka. Osim toga, ono što govori uporedio sam sa svim vrstama pesama pesnika. Ni na njih ne liči. Ove reči, kojima nema ravnih, ne mogu se meriti ni sa čijim rečima. Allaha mi, taj čovek objavljuje istinu, govori ono što je tačno. Oni koji mu ne veruju lažovi su i nalaze se u zabludi.“ Posle te vesti Ebu Zerr Gifari odlučio je da ode u Mekku, da vidi Poslanika i da postane musliman. Uzeo je u ruku štap i nešto hrane i s žarom krenuo putem Mekke. Kada je stigao u Mekku, nikome nije pričao o sebi. Jer su mušrici prema Poslaniku i onima koji su tek postali muslimani pokazivali žestoko neprijateljstvo, a svoja zlostavljanja sve više su pojačavali. Naročito su mnogo mučili one koji su postali muslimani, a nisu imali nikoga i bili su tuđinci. Ebu Zerr u Mekki nije poznavao nikoga. Bio je tuđinac i stranac. Zbog toga nikoga ništa nije pitao. Kod Ka’be je vrebao priliku da vidi Resulullaha i tražio neki znak da sazna gde je. Pred veče se povukao u jedan ugao ulice. Hazreti Alija je video Ebu Zerra. Shvativši da je tuđinac, poveo ga je svojoj kući. Pošto ga nije pitao o njegovim prilikama, ni Ebu Zerr nije otkrio svoju tajnu. Kada je svanulo, ponovo je otišao do Ka’be. Iako je lutao do večeri, nije postigao ono što je želeo. Otišao je i seo na pređašnje mesto. Hazreti Alija je i te noći prolazio tuda. Rekavši: „Ovaj jadnik još nije saznao gde mu je kuća“, ponovo ga je odveo. Ujutro je opet otišao u Bejtullah i povukao se u ugao u kome je sedeo. Hazreti Alija ga je ponovo pozvao kući. Ovoga puta upitao ga je odakle je i zašto je došao. Hazreti Ebu Zerr je rekao: „Ako mi čvrsto obećaš da ćeš mi dati tačno obaveštenje, reći ću ti.“ Kada je hazreti Alija rekao: „Reci, nikome neću otkriti tvoju tajnu“, Ebu Zerr Gifari je rekao: „Čuo sam da se ovde pojavio jedan poslanik. Došao sam da se vidim s njim i da dođem do njega.“ Hazreti Alija je rekao: „Našao si pravi put, postupio si pametno. Ja sad idem kod njega. Idi za mnom i uđi u kuću u koju ja uđem. Ako na putu primetim da bi ti neko mogao naškoditi, praviću se da popravljam obuću. Tada ti, ne čekajući me, prođi i nastavi put.“ Ebu Zerr Gifari išao je za hazreti Alijom. Najzad je bio počašćen time što je video mubarek lice našeg Poslanika i nazvao selam rečima: „Esselamu alejkum.“

„Strpite se, o Jasirova porodico! Radujte se, o Ammarova porodico! Nema sumnje, vaše mesto nagrade je džennet“ Hadis-i šerif

Taj selam bio je prvi selam nazvan u islamu, a Ebu Zerr Gifari prvi čovek koji je tako nazvao selam. Poslanik mu je odgovorio na selam i rekao: „Neka je na tebi milost Allaha teala.“ Zatim je Poslanik upitao: „Ko si ti?“ On je rekao: „Ja sam iz plemena Gifar.“ „Od kada si ovde?“ upitao je Poslanik. – „Ovde sam već tri dana i tri noći.“ – „Ko te je hranio?“ – „Nisam našao ništa za jelo i piće osim Zemzema. Kad god bih pio Zemzem, nisam osećao ni glad ni žeđ.“ Naš Poslanik je rekao: „Zemzem je mubarek. Gladnoga zasićuje.“ Posle toga Ebu Zerr Gifari rekao je Poslaniku: „Objavi mi islam.“ Naš Poslanik mu je izgovorio kelime-i šehadet, a on ga je ponovio i, počastvovan islamom, pridružio se prvim muslimanima.9 Pošto je postao musliman, hazreti Ebu Zerr Gifari rekao je našem Poslaniku: „Ja Resulallah! Kunem se Dženab-i Hakkom, koji te je poslao kao istinitog poslanika, ovo ću javno reći među mušricima.“ Otišao je do Ka’be i glasno rekao: „O Kurejšije! Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu – svedočim da nema božanstva osim Allaha teala. Muhammed alejhisselam je Njegov rob i Njegov resul.“ Čim su to čuli, mušrici su odmah jurišali na njega. Udarali su ga kamenjem, motkama i komadima kostiju i oblili ga krvlju. Videvši to, hazreti Abbas je rekao: „Pustite ovog čoveka, ubićete ga! On je iz plemena koje živi na putu kojim prolazi vaš trgovački karavan. Kako ćete više tuda prolaziti?“ Tako je hazreti Ebu Zerra spasao iz ruku mušrika. Ebu Zerr nije mogao da se smiri od radosti što je počastvovan islamom. Sutradan je opet kod Ka’be iz sveg glasa, vičući, izgovorio kelime-i šehadet. Mušrici su ga i ovoga puta istukli i on je pao na zemlju. Opet je stigao hazreti Abbas i spasao ga iz njihovih ruku. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) naredio je hazreti Ebu Zerru Gifariju da se vrati u svoj kraj i da tamo širi islam. Po toj naredbi vratio se među svoje pleme i govorio im o jednoći Allaha teala i o tome da je Muhammed alejhisselam Njegov resul. Rekao je da je ono što on objavljuje istina i tačno, a da su kipovi kojima se klanjaju ništavni, prazni i besmisleni. Deo mnoštva koje ga je slušalo počeo je da se buni. Tada je poglavar plemena Haffaf ućutkao one koji su vikali i rekao: „Stanite, da čujemo šta će reći.“ Na to je hazreti Ebu Zerr nastavio: „Pre nego što sam postao musliman, jednog dana sam otišao do kipa Nuhema i stavio pred njega mleko. Video sam kako je došao jedan pas, popio mleko i uprljao kip. Sasvim sam jasno shvatio da kip nema snage da to spreči. Kako vam se može dopasti da se klanjate kipu koga je i pas ponizio? Zar to nije ludost? Eto, to je ono čemu se vi klanjate.“ Svi su stajali pognutih glava. Kada je jedan od njih rekao: „Dobro, a šta objavljuje taj Poslanik o kome govoriš? Kako si shvatio da govori istinu?“, hazreti Ebu Zerr je glasno rekao: „On objavljuje da je Allah teala jedan, da nema božanstva osim Njega, da je On stvorio sve i da je Vlasnik i Gospodar svega… Poziva ljude da poveruju u Njega… Poziva na dobro, na lepi ahlak i na međusobno pomaganje. Objavljuje koliko je ružno živu zakopavati žensku decu, kao i svako drugo zlo, nepravda i zulum koje činite, i da ih se treba kloniti.“ I dugo je objašnjavao islam. Nabrojao je jednu po jednu zabludu u kojoj je bilo njegovo pleme. Zatim je govorio o njihovoj šteti i ružnoći.

Od onih koji su ga slušali mnogi su postali muslimani, a prvi među njima poglavar plemena Haffaf i Ebu Zerrov rođeni brat Unejs.10

Javno učenje Kur’an-i kerima kod Ka’be

Jednog dana ashab-i kiram okupili su se na jednom osamljenom mestu i razgovarali: „Allaha mi, osim Resulullaha nije se našao niko ko bi ovim kurejšijskim mušricima javno dao da čuju Kur’an-i kerim. Ima li ikoga ko će im javno učiti Kur’an-i kerim i dati da ga čuju?“ Tu je bio i hazreti Abdullah ibn Mesud. Rekao je: „Ja ću im dati da čuju.“ Kada su neki od ashaba rekli: „O Abdullahe! Bojimo se da će ti mušrici naškoditi. Mi želimo čoveka koji ima narod i pleme koje će ga, kad zatreba, zaštititi od mušrika“, on je istrajao: „Vi meni dozvolite da odem. Dženab-i Hakk će me sačuvati.“ Sutradan, u vreme duhe (prepodne), otišao je do Makam-i Ibrahima. Mušrici su se tu bili okupili. Ibn Mesud je stojeći proučio besmelu i počeo da uči suru Rahman. Mušrici su rekli jedni drugima: „Šta to govori sin Ummu Abd? Sigurno uči ono što je doneo Muhammed“, i nasrnuli na njega. Pesnicama, nogama i šamarima toliko su mu izmodrili lice i oči da je postao neprepoznatljiv. Ali on je pod šamarima i udarcima pesnica nastavio da uči. Vratio se među ashab-i kiram, lica i očiju sasvim u ranama i modricama. Ashab-i kiram veoma su se ražalostili i rekli: „Mi smo se, uostalom, bojali da ćeš tako proći. Najzad te je snašlo ono čega smo se bojali.“ Ali Abdullah ibn Mesud nimalo nije bio tužan i rekao je: „Neprijatelje Allaha teala nikada nisam video slabije nego danas. Ako hoćete, sutra ujutro mogu da im dam da čuju još toliko.“ Ashab-i kiram rekli su: „Ne, dosta ti je ovo. Onim okorelim kafirima dao si da čuju ono što im se ne dopada.“11

Kako je Tufejl ibn Amr postao musliman

Tih godina, kada je počeo javno da širi islam u Mekki, naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) danju i noću savetovao je ljude i pozivao ih u veru islam. Mekkanski mušrici trudili su se da osujete ove Resulullahove napore. Prema onima koji su prihvatali ono što je govorio i primali iman smatrali su dozvoljenom svaku laž, klevetu i mučenje. Čim bi videli nekoga ko se sreo i razgovarao s Poslanikom, odmah bi mu prišli i pribegavali svakoj prevari i laži da ga ne bi slušao i da ne bi verovao onome što govori. Činili su sve što su mogli da se oni koji izvana dolaze u Mekku ne sastanu s njim. U vreme kada su muslimani bili u nevolji i trpeli zlostavljanja od kafira, u Mekku je došao Tufejl ibn Amr Devsi. Kad su ga videli, mušrički predvodnici otišli su k njemu i rekli: „O Tufejle! Došao si u našu zemlju. Abdulmuttalibovo siroče, koje se pojavilo među nama, ima mnogo čudnih osobina. Reči koje govori kao da su čarolija. Razdvaja sina od oca, brata od brata, muža od žene! Mislima koje je izneo uznemirio je sve unaokolo. Sin koji čuje njegovu reč ne obazire se na oca, nego ide za njim. Više niko nikoga ne sluša, nego postaje musliman. Bojimo se da će ova nesreća razdora, koja je snašla nas, snaći i tebe i tvoj narod. Neka ti je ovo naš savet: nikako ne razgovaraj s njim! Ni ti njemu reč ne govori, ni njegovu reč ne slušaj. Ne obraćaj pažnju na ono što priča! Budi veoma oprezan. Nemoj ni ostajati dugo ovde. Odmah idi!“ Ono što je bilo posle toga Tufejl ibn Amr priča ovako:

„Allaha mi, taj čovek objavljuje istinu, govori ono što je tačno. Oni koji mu ne veruju lažovi su i nalaze se u zabludi“ Hazreti Unejs Gifari (radijallahu anhu)

„Kunem se, toliko su ovo ponavljali da sam na kraju odlučio da ne razgovaram s njim i da nikako ne slušam njegove reči. Čak sam, kad sam ulazio u Ka’bu, za svaki slučaj, iz straha da možda ne čujem njegove reči, zatisnuo uši pamukom. Sutradan ujutro otišao sam do Ka’be. Video sam da Resul alejhisselam tu klanja namaz. Stao sam na mesto blizu njega. Po mudrosti Dženab-i Hakka, nešto od onoga što je učio doprlo mi je do uha. Koliko su lepe bile reči koje sam čuo! Rekao sam sebi: ‚Pa ja nisam čovek koji ne može da razlikuje dobro od zla. Uz to sam i pesnik. Zašto da ne slušam ono što on govori? Ako mi se njegove reči učine lepim, prihvatiću ih, a ako mi se ne dopadnu, ostaviću ih.‘ Sakrio sam se u stranu i čekao tamo dok Resulullah nije dovršio namaz i krenuo kući. Onda sam pošao za njim. Kad je ušao u kuću, ušao sam i ja i rekao: ‚O Muhammede alejhisselam! Kad sam došao u ovaj kraj, tvoj narod mi je rekao to i to… Tražili su da se držim daleko od tebe. Od straha sam zatisnuo uši pamukom da ne čujem tvoju reč. Ali Allah teala dao mi je da čujem nešto od onoga što učiš. Učinilo mi se veoma lepim. Sada mi objavi šta imaš da mi kažeš! Spreman sam da prihvatim.‘ Resulullah mi je izložio islam i proučio nešto iz Kur’an-i kerima. Kunem se, u životu nisam čuo lepše reči od ovih. Odmah sam izgovorio kelime-i šehadet i postao musliman. Tada sam rekao: ‚Ja Resulallah! Ja sam u svom narodu čovek čija se reč sluša i koji ima ugled. Niko od njih ne ide protiv moje reči. Otići ću i pozvati i njih u veru islam. Uputite dovu da mi Allah teala da neki znak, neki keramet! Neka mi taj znak bude olakšanje i pomoć kad budem pozivao svoj narod u islam!‘ Na tu moju molbu Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) uputio je dovu: ‚Allahu moj! Podari mu jedan znak, obeležje!‘ Zatim sam se vratio u svoj kraj. Jedne mračne noći, kad sam stigao na brdo iznad izvora gde je živeo moj narod, na čelu mi se pojavio nur kao kandilo i počeo da svetli. Tada sam uputio dovu: ‚Allahu moj! Premesti ovaj nur sa mog čela na neko drugo mesto! Da neznalice iz plemena Devs, kad ga vide, ne pomisle da mu je Allah ovo izneo na čelo kao božansku kaznu zato što je otpao od svoje vere!‘ Taj nur je odmah prešao na vrh biča u mojoj ruci i ostao da visi kao kandilo. Kad sam se približio naselju svog plemena i počeo da se spuštam niz strminu, oni koji su se tu nalazili pokazivali su jedni drugima nur koji je blistao kao kandilo na vrhu biča u mojoj ruci. Tako sam se spustio niz strminu i došao kući. Prvi mi je prišao otac i video me u tom stanju. Iz ljubavi prema meni zagrlio me je oko vrata. Moj otac je bio veoma star. Rekao sam mu: ‚Babo moj! Ako ostaneš u svom pređašnjem stanju, niti sam ja tvoj, niti si ti moj!‘ Kad je čuo ove moje reči, otac se začudio i upitao: ‚Zašto, sine moj?‘ Odgovorio sam mu: ‚Ja sam sada ušao u veru Muhammeda alejhisselam i postao musliman.‘ Na to je moj otac rekao: ‚Sine moj, i ja sam ušao u veru u koju si ti ušao. Neka tvoja vera bude i moja vera!‘ i odmah izgovorio kelime-i šehadet i postao musliman. Posle toga naučio sam ga ono što sam znao o veri islam. Zatim se okupao i obukao čistu odeću. Potom mi je došla žena. I njoj sam rekao isto. I ona je prihvatila i postala muslimanka. Kad je svanulo, izašao sam među pleme Devs. Izložio sam im islam i sve ih pozvao u islam. Ali oni su oklevali da prihvate. Dugo su se protivili. Nisu se okanili svojih poslova, koji su greh i zlo. Otišli su i dalje: namigujući i mičući obrvama, ismevali su me; zbog svoje strasti prema kamati i kocki nisu slušali moje reči. Bežali su od toga da slede islam. Pobunili su se protiv Allaha i Njegovog Poslanika.

Nakon nekog vremena došao sam u Mekku i požalio se Resulullahu na svoj narod: ‚Ja Resulallah! Pleme Devs pobunilo se protiv Allaha teala. Nisu prihvatili moj poziv da uđu u islam. Uputite dovu za njih!‘ Naš voljeni Poslanik, koji je prema svakome imao mnogo samilosti i milosrđa, podigao je ruke, okrenuo se prema kibli i uputio dovu: ‚Gospodaru moj! Pokaži narodu Devsa pravi put i dovedi ih u veru islam!‘ A meni je rekao: ‚Vrati se svom narodu. Nastavi da ih vedrim licem i blagom rečju pozivaš u islam! Budi prema njima blag!‘ Odmah sam se vratio u svoj kraj i nijednog trenutka nisam prestajao da narod Devsa pozivam u islam.“12

Pozivanje na sajmovima

Svake godine ljudi iz raznih gradova dolazili su u određene dane u Mekku da posete Ka’be-i muazzamu. I Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) dočekivao je one koji dolaze, svakoj skupini izlagao islam i objavljivao „da je Allah teala jedan, da je on istiniti poslanik i da je u tome spas“. Jednog dana Velid ibn Mugira okupio je mušrike i rekao: „O Kurejšije! Opet je došlo vreme posećivanja Ka’be. Muhammedov glas raširio se po svetu. Arapska plemena dolaze k njemu, privlače ih njegove slatke reči i ulaze u njegovu veru. Protiv toga treba smisliti neku meru. Hajde da se svi složimo, da ne bismo, govoreći o njemu svako nešto drugo, pravili lažovima jedni druge.“ Kurejšije su rekli: „O oče Abdu Šemsa! Ti si među nama najdalekovidiji. Šta god kažeš da govorimo, to ćemo i mi govoriti.“ Kada je Velid rekao: „Ne, vi recite, a ja ću slušati“, oni su rekli: „Da kažemo da je kahin.“ Velid se odmah usprotivio: „Ne! Kunem se, on nije kahin. Videli smo mnogo kahina. Oni bez ustezanja govore i istinu i laž. Ono što Muhammed uči nimalo ne liči na ono što kahini izmišljaju. Osim toga, do sada od Muhammeda nismo čuli ni jednu jedinu laž. Ako tako kažemo, niko nam neće verovati.“ Ovoga puta rekli su: „Da kažemo da je medžnun, da je lud.“ Velid se opet usprotivio: „Ne! Kunem se, on nije ni medžnun ni lud. Mi znamo lude i medžnune, razumemo se i u znake ludila. Kod njega nema ni gušenja, ni trzanja i drhtanja, ni uobraženih strahova. Ako tako kažemo, opovrgnuće nas i proglasiti lažovima.“ Kurejšije su rekli: „Da kažemo da je pesnik…“ Velid se opet usprotivio: „Nije on ni pesnik! Mi veoma dobro znamo svaku vrstu poezije. Ono što on uči nimalo ne liči na poeziju.“ Ovoga puta rekli su: „Da kažemo da je čarobnjak.“ Velid je rekao: „On nije čarobnjak. Videli smo čarobnjake i čarolije koje prave, i njih znamo. U njegovim rečima nema ni traga čarolije. Muhammedov govor nadmašuje ceo svet. Nije on ni nepoznat čovek. Ne možemo narod odvojiti od njega i sprečiti ih da razgovaraju s njim. Osim toga, u rečitosti i krasnorečivosti, u lepom i smislenom govoru nadmašuje svoje vršnjake. Jednom rečju, šta god da kažemo o njemu, narod će shvatiti da je naša reč laž.“ Kurejšije, ne našavši šta da kažu, rekli su: „Ti si među nama najstariji i najiskusniji, na šta god ti kažeš, mi pristajemo.“

„Naš Poslanik je uputio dovu: ‚Gospodaru moj! Pokaži narodu Devsa pravi put i dovedi ih u veru islam!‘ A meni je rekao: ‚Vrati se svom narodu! Nastavi da ih vedrim licem i blagom rečju pozivaš u islam! Budi prema njima blag!’“ Tufejl ibn Amr (radijallahu anhu)

Na to je Velid ibn Mugira malo razmislio i, kvareći one oko sebe, rekao: „Ipak je najbolje od svega da kažemo da je čarobnjak, vračar; to je najprihvatljivije razumu. Jer svojim rečima odvaja ljude od njihovog naroda i rođaka. Brata otuđuje od brata, dva prijatelja jednog od drugog.“ Kurejšije su se odmah razišli i ljudima koje su okupili oko sebe u Mekki govorili: „Muhammed je čarobnjak!..“ i to širili među narodom. Kada su počela da dolaze plemena da posete Ka’bu, izlazili su im u susret i nisu ostavili nikoga koga nisu upozorili da se ne sastaje s Poslanikom. Zbog tih postupaka mušrika u svim arapskim zemljama počelo je da se budi zanimanje za islam, a u mislima su počele da se javljaju sumnje i pitanja o kipovima. Allah teala objavio je ajet-i kerime o tome da će kafiru Velidu ibn Mugiri dati da okusi gorke kazne. Tako je u 11–29. ajet-i kerimama sure Muddessir rečeno, po značenju: „(O Moj Resule!) Meni prepustite posao (kaznu) onoga koga sam stvorio samog (lišenog imetka) (nekog kafira kao što je Velid ibn Mugira)! (Ja ću tom kafiru dati kaznu koju je zaslužio.) Dao sam mu veoma mnogo imetka (tom nezahvalnom čoveku, koji ništa nije posedovao, podario sam mnoge vinograde, vrtove i imetke, a posle sam ga doveo do mnogih blagodati). Dao sam mu sinove koji su uvek uz njega (koji ga paze i nadgledaju, moćne i snažne, spremne da odmah odbiju svaki napad na njega). Sve sam mu olakšao, podario sam mu veoma velike mogućnosti (doveo sam ga u stanje da lako dođe do svega, otvorio sam mu put. U Mekki je došao do visokog položaja. Dat mu je nadimak Rejhanetul-Arab. Sebe je predstavljao svom narodu kao veoma odabranog čoveka). Zatim (taj pohlepni, nezahvalni čovek) posle svih tih mogućnosti želi da mu (imetak i decu) još više umnožimo (pohlepno traži i ne trudi se da ceni blagodati koje je dobio i da na njima zahvaljuje). Ne! Njegove želje nikada neće biti ispunjene! (Želja tog poricatelja, tog pohlepnika neće biti ispunjena; njegov imetak i deca neće se umnožiti.) Jer on je postao krajnje tvrdoglav prema Našim ajetima. Silom ću ga vući po klizavoj steni u džehennemu, na kojoj se noga ne može zadržati (u žestokoj i bolnoj patnji džehennema kazniću ga kaznom koju je zaslužio), baciću ga u nevolju i muku! (Jednog dana, dok je Poslanik kod Ka’be na glas učio Kur’an-i kerim, ajet-i kerime ostavile su dubok trag na Velida. On je otišao Kurejšijama i rekao: ‚Čuo sam jedan govor koji Muhammed uči. To ne može biti reč čoveka ni džina. Taj govor nije poezija, nije ni reč kahina. Ovaj čovek ni ne laže. Ja sam čovek koji je čuo mnoge sažete i smisaone reči. Ali nisam mogao da ga uporedim ni sa čim. Jeste li ikada videli da je slagao?‘ Kurejšije je obuzela velika briga i rekli su: ‚Jao! I ovog pametnog, bogatog i uticajnog čoveka ispustili smo iz ruku! Muhammedove (sallallahu alejhi ve sellem) reči delovale su i na njega.‘ Odmah su mu poslali Ebu Džehla. Ebu Džehl je došao i rekao: ‚Šta ti je, pa te vidim tako tužnog i slomljenog? Zar je Muhammedova čarolija delovala i na tebe, ili ti je dopalo nešto od njegovog imetka i imanja? Mi smo se među sobom dogovorili: ako žudiš za imetkom i imanjem, daćemo ti imetka i imanja koliko hoćeš. Nemoj tako skretati na stranputice.‘ A Velid ibn Mugira je rekao: ‚Ja sam najbogatiji među Kurejšijama. Kako mi možete tako nešto ponuditi?‘ Ebu Džehl je rekao: ‚Dobro! Onda zašto si izgovorio pohvalne reči o Kur’anu koji on uči?’) (Tada je taj poricatelj, da bi digao jezik na Kur’an-i kerim koji je čuo od Resulullaha,) u mislima zamislio neke stvari (razmislio i promislio) i posle toga izrekao sud o vrednosti (merilo) (izneo ishod svog razmišljanja). Proklet da je (da propadne), kako je samo procenio! (Izneo je neosnovanu, nesuvislu ocenu, koja pobija ono što je malopre rekao i koja nikako ne može biti. Ovaj čovek osetio je potrebu da svoje reči protumači: kako da im objasnim ove reči koje sam rekao.)

„Ne, opet ću otići i učiti. Mušrike prvi put vidim u ovakvom jadnom stanju. Njihova nemoć veoma me raduje. Ne osećam bol od mučenja koja su mi naneta“ Abdullah ibn Mesud (radijallahu anhu)

Zatim, proklet da je, kako je samo (tako strašan) sud izrekao! Zatim je pogledao (usredsredio se na stvar, ponovo je pronicljivo sagledao predmet i ponovo razmislio o stvari da bi je sasvim stavio pod svoju kontrolu). Zatim se namrštio i smrkao lice. Zatim je okrenuo leđa istini i uzoholio se. I rekao je: ‚Ovo nije ništa drugo do čarolija koju su ljudi nasledili (koja neprekidno prelazi s jednog na drugog). Ovo je samo reč čoveka!’“ (A taj čovek je ranije među svojim narodom priznao da je Kur’an-i kerim čudesan govor i da ne liči na reči ljudi i džina. Zatim je taj poricatelj, da bi zadovoljio svoj narod, promenio svoju reč i izneo o Kur’an-i kerimu klevete koje mu nikako ne dolikuju. Tako je sebe učinio zaslužnim za božansku kaznu. Allah teala je rekao:) „Baciću ga u džehennem (u Sekar, u žestoku vatru). Znaš li šta je Sekar? (Otkud ti da znaš šta je žestoka vatra? Imaš li znanja o njenim osobinama?) Ona ništa ne ostavlja i ničega se ne mane! (Niti ostavlja u životu, niti uništava! To jest, čoveka niti ubija, niti oživljava! One koji uđu u nju niti pušta napolje, niti prestaje da ih muči.) Skida čoveku svu kožu (prži je, pali, garavi) i ogoli mu kosti.“

Kako su mušrici slušali Kur’an-i kerim

Mušrički prvaci raznim spletkama i zulumom sprečavali su ljude da prime iman. Stanovnicima Mekke zabranjivali su da slušaju ajet-i kerime koje je učio Muhammed alejhisselam. A oni sami su noću tajno dolazili do kuće u kojoj je bio naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam, krili se u neki ugao i slušali. Kada bi svanulo i počelo da se razvidnjava, mušrički prvaci, videvši da su, ne znajući jedan za drugog, noću došli da slušaju Kur’an-i kerim, korili bi jedni druge i govorili: „Da ovo više ne radimo.“ Ali sledeće noći opet bi, ne znajući jedan za drugog, odlazili, krili se u neki ugao i ponovo slušali. A kad bi svanulo, videli bi jedni druge i čudili se. Razilazili bi se zaklinjući se da to više neće činiti, ali nisu mogli da se toga okane. Ipak, povinujući se svojim nefsima, praveći se nadmoćnima, bojeći se da ih ostali mušrici ne prekore i predajući se još mnogim praznim mislima, nisu primili iman. Sprečavali su u tome i druge. Štaviše, po ulicama su vikali: „Muhammed je čarobnjak.“ Jedne večeri mušrici su se okupili oko Ka’be i rekli: „Hajde da pozovemo Muhammeda i da razgovaramo o ovoj stvari! Da nas posle ne bi korili, nego da nas opravdaju“, i poslali poruku Resulullahu (sallallahu alejhi ve sellem). Na taj poziv Poslanik je došao do Ka’be i seo naspram mušrika. Mušrici su rekli: „O Muhammede! Poslali smo po tebe da bismo se sporazumeli s tobom. Kunemo se, među Arapima nije viđen čovek kao ti, koji je svoj narod uvalio u toliku nevolju! Kudio si našu veru! Digao si jezik na naša božanstva! Omalovažio si našu pamet! Razbio si naše jedinstvo i zavadio nas jedne s drugima! Nema zla koje nisi navukao na nas! Ako ovim postupcima i rečima želiš da se obogatiš, skupićemo ti imetka više nego što želiš. Ako želiš da stekneš slavu i čast, prihvatićemo te za poglavara nad nama. Ako želiš da budeš vladar, proglasićemo te vladarom i okupićemo se oko tebe. Ako postoji nešto pod čijim si uticajem, spasićemo te od toga. Ako je to bolest koja dolazi od džina, potrošićemo sav svoj imetak da ti nađemo lek!…“ Predvodnik svetova saslušao ih je strpljivo, a zatim im dao ovaj veličanstveni odgovor: „O Kurejšije! Od svega što govorite ništa nije u meni. Nisam došao s onim što sam vam doneo da tražim vaš imetak, ni da među vama steknem veliku čast i slavu, ni da postanem vladar nad vama. Nego me je Allah teala poslao vama kao poslanika i spustio mi Knjigu. Naredio mi je da vama (onima od vas koji prihvate) budem donosilac radosne vesti (o džennetu) i opominjač (onima od vas koji ne prihvate, džehennemom).

I ja sam vam preneo ovu naredbu svog Gospodara, dao sam vam savet. Ako prihvatite ono što sam doneo, to će vam biti udeo i nafaka i na ovom svetu i na ahiretu. A ako ne prihvatite, nego odbijete, moje je da, dok Allah teala ne presudi između mene i vas, podnosim svaku teškoću, dočekujući je prsima, da bih izvršio naredbu Dženab-i Hakka…“ Ebu Džehl, Umejja ibn Halef i ostali mušrici rekli su: „O Muhammede! Znaš da nema nikoga ko živi u težim prilikama od nas. Kad si već poslanik, zamoli svog Gospodara da skloni i udalji ove planine koje nas stešnjavaju i otežavaju nam život! Neka nam proširi zemlju i neka po njoj poteku reke kao reke Šama i Iraka! Osim toga, neka oživi neke od naših preminulih predaka, a pre svih Kusajja ibn Kilaba! Kusajj ibn Kilab bio je istinoljubiv i uzvišen čovek. Da njega pitamo da li je istina ili neistina ono što govoriš! Ako te on potvrdi i ako učiniš ono što tražimo, potvrdićemo te. Tako ćemo saznati i kakav je tvoj položaj kod tvog Gospodara. Ako to ne učiniš za nas, zatraži nešto od svog Gospodara za sebe. Traži da pošalje meleka koji će potvrditi tvoje reči i odvratiti nas od tebe! Osim toga, neka ti tvoj Gospodar da vrtove, dvorce, riznice, pa da se oslobodiš brige za život! Jer i ti, kao i mi, obilaziš pijace i mučiš se da zaradiš za život!…“ Ponos sveta rekao im je: „Nisam vam poslan s tim. Ja sam vam od Dženab-i Hakka doneo samo ono s čim me je Allah teala poslao. To sam vam preneo. Ja nisam čovek koji će tražiti od svog Gospodara (da daje imetak i imanje)… Allah teala me je poslao kao donosioca radosne vesti (onima od vas koji prihvate ono što sam doneo, džennetom) i opominjača (onima od vas koji ne prihvate, nego odbiju, džehennemom).“ Tada su mušrici rekli: „Kad već tvoj Gospodar, ako hoće, sigurno sve čini, zatraži onda da rascepi ovo nebo i sruči ga na nas!… Dok to ne učiniš, nećemo ti verovati!“ Poslanik je rekao: „To je stvar Allaha teala. Ako On hoće da vam to učini, svakako će učiniti.“ Na to su mušrici otišli još dalje: „O Muhammede! Zar tvoj Gospodar nije znao da ćemo sedeti s tobom, šta ćemo te pitati i šta ćemo od tebe tražiti, pa da te unapred obavesti i nauči? Zašto nije objavio šta će nam učiniti ako ne prihvatimo ono što nam prenosiš?… Dok nam ne dovedeš meleke kao svedoke istinitosti tvojih reči, nećemo ti verovati… Sada više nemamo nikakve odgovornosti prema tebi. Kunemo se, više te nećemo ostaviti na miru! Ili ćemo mi uništiti tebe, ili ti nas…“ Videvši da se, umesto da mu se približe, tako sasvim udaljavaju, naš voljeni Poslanik je otišao od njih.13 Pošto su mekkanski mušrici odbacili Sultana vasione, Allah teala je preko Džibrila alejhisselam poslao vahj i odgovorio im ajet-i kerimima. Objavio je gorke kazne koje će ih snaći. Od 4. do 11. ajet-i kerima sure En’am rečeno je, po značenju: „Nema nijednog ajeta od ajeta njihovog Gospodara koji im dođe (ajeta od ajeta Kur’an-i kerima, dokaza od dokaza ili mudžize od mudžiza), a da se od njega ne okrenu.

„Divljaci, neznalice tvrdoga srca, neće poverovati u tebe. Većina njih su munafici (licemeri)“ Tevba: 97

Eto, oni su porekli i odbacili Istinu (Kur’an-i kerim) kada im je došla. Ali uskoro će im stići vest (kazna) o onome čemu su se rugali i čime su se podsmevali. Zar oni (stanovnici Mekke) nisu videli koliko smo naraštaja pre njih uništili? Zar nisu pouzdano znali? Njima smo bili dali sve mogućnosti koje vama nismo dali. S neba smo im slali obilne kiše. (Ispod njihovih bašta, vrtova i dvorova) dali smo da teku reke. Zatim smo ih uništili zbog njihovih greha (i zato što nisu zahvaljivali na tim blagodatima). Na njihovo mesto stvorili smo druge i druge naraštaje. Da smo ti spustili knjigu napisanu na hartiji, pa da su je oni i rukama svojim opipali, ti kafiri bi opet iz inata rekli: ‚Ovo nije ništa drugo do očigledna čarolija.‘ I rekli su: ‚Kamo sreće da mu je (Muhammedu alejhisselam) poslan melek (koga bismo i mi videli, pa da nam kaže da je on poslanik)!‘ Da smo poslali meleka (a oni ni tada ne bi primili iman), stvar bi svakako bila završena (bila bi doneta presuda da svi budu uništeni). Tada im se ne bi dao rok ni koliko da se trepne, niti bi im se pružio pogled. Da smo ga (Poslanika) učinili melekom, svakako bismo ga opet pokazali (u liku) čoveka i opet bismo ih bacili u sumnju u koju su pali. Zaklinjem se, i poslanicima pre tebe su se rugali i podsmevali, pa ih je sa svih strana obuhvatila nesreća i kazna, koja je bila plata za ono čemu su se rugali. Reci: ‚Putujte po zemlji, pa pogledajte kakav je bio kraj onih koji su poslanike smatrali lažovima!’“ I u 7–10. ajet-i kerimama sure Furkan rečeno je, po značenju: „Kafiri su rekli: ‚Kakav je ovo poslanik? Jede i pije kao mi, hoda po ulicama. Da je poslanik, došao bi mu melek. Imao bi pomagače, pa bi i oni nas obaveštavali i džehennemom nas plašili. Ili bi mu Gospodar slao riznice novca, ili bi imao voćnjake i imanja, pa bi jeo šta hoće.‘ Ti zulumćari rekli su jedni drugima: ‚Ako njega budete sledili, sledićete opčinjenog čoveka.‘ (O Moj Habibe!) Pogledaj kakve su ružne primere o tebi iznosili, pa su skrenuli s pravog puta i pali u zabludu. Oni više ne mogu izaći iz zablude i naći put ka hidajetu. Kako je uzvišena čast Allaha teala! Ako On hoće, daće ti (na ovom svetu) nešto bolje od toga: bašte i vrtove ispod kojih teku reke, i sagradiće ti dvorce!“ I u 21. ajet-i kerimu rečeno je, po značenju: „Oni koji se ne nadaju susretu s Nama rekli su: ‚Kamo sreće da su nama spušteni meleci (pa da nam jave da Muhammed govori istinu), ili da vidimo svog Gospodara!‘ Zaklinjem se, oni su u sebi videli neku veličinu i velikom obešću prešli svaku meru…“ U 9. ajet-i kerimu sure Sebe rečeno je, po značenju: „Da hoćemo, dali bismo da ih zemlja proguta (kao Karuna, zato što su videli Naše jasne ajete i porekli ih) ili bismo na njih bacili komade s neba (kao što smo učinili stanovnicima Ejke).“ I u 97. ajet-i kerimu sure Isra rečeno je, po značenju: „…Na Sudnjem danu ćemo ih sakupiti ničice, slepe, neme i gluve! Njihovo prebivalište je džehennem; kad god mu vatra oslabi, Mi ćemo joj plamen pojačati!“ Pred ajet-i kerimima koji su o njima objavljeni mušrici su svoje neprijateljstvo još više pojačali.

Naročito su Ubejj ibn Halef i njegov brat Umejja veoma žalostili Resulullaha. Nesrećni Ubejj došao je u uzvišeno prisustvo našeg Poslanika s jednom istrulelom košću. Rekao je: „O Muhammede! Tvoj Allah će, kažeš, oživeti ovu kost pošto istruli, je li tako? Znači, misliš da će tvoj Gospodar ovo oživeti pošto istruli!“ i smrvio kost. Zatim je prašinu od nje dunuo prema našem voljenom Poslaniku. Nastavljajući, rekao je: „O Muhammede! Ko će, kažeš, ovo oživeti pošto ovako istruli?“ Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Da. Allah teala će usmrtiti i tebe i nju… Zatim će tebe oživeti i baciti u džehennem.“ Povodom tog događaja Dženab-i Hakk je objavio ove ajet-i kerime. Po značenju: „Zar taj (poricatelj) čovek nije video, zar nije pouzdano znao da smo ga stvorili od kapi semena? Pa ipak je postao otvoreni svađalica. Zaboravivši kako je stvoren, izneo je Nama primer: ‚Ko će oživeti ovu kost kad istruli i raspadne se?‘ (O Moj Resule!) Reci: ‚Oživeće ih Onaj koji ih je (kad ih nije bilo) prvi put stvorio (Allah teala), i On dobro zna svako stvorenje. On (Allah teala) je Onaj koji vam iz zelenog drveta izvodi vatru, pa vi od njega ložite vatru. Zar Onaj koji je stvorio nebesa i zemlju nema moć da stvori njima slične? Svakako ima. On je Stvoritelj svega, On sve zna…’“14

Iman Halida ibn Saida

U prvim vremenima poziva u islam Halid ibn Said usnio je jedan san. U snu je stajao na ivici džehennema, a otac je hteo da ga gurne unutra. Baš u tom trenutku video je kako ga je naš Poslanik uhvatio oko pojasa i spasao da ne padne u džehennem. Probudio se kričeći i rekao: „Allaha mi, ovaj san je istina.“ Kad je izašao napolje, sreo je hazreti Ebu Bekra i ispričao mu san. Hazreti Ebu Bekr mu je rekao: „Tvoj san je istinit, taj čovek je poslanik Allaha teala. Odmah idi i sledi ga! Ti ćeš ga slediti, ući ćeš u veru koju je doneo i bićeš s njim. A on će te, kao što si video u snu, sačuvati da ne padneš u džehennem. A tvoj otac će ostati u džehennemu!“

Hazreti Halid ibn Said bio je pod utiskom sna. Ne gubeći vreme, odmah je otišao na mesto zvano Edžjad, kod Muhammeda alejhisselam, i upitao: „O Muhammede! U šta pozivaš ljude?“

Poslanik mu je odgovorio: „Pozivam čoveka da veruje u jednog jedinog Allaha, koji nema ni druga ni sličnog, i da je Muhammed (alejhisselam) Njegov rob i poslanik, i da prestane da se klanja nekim komadima kamena koji ne čuju, ne vide, ne donose nikakvu štetu ni korist i ne znaju ni za one koji im se klanjaju ni za one koji im se ne klanjaju.“

Na to je Halid ibn Said odmah rekao: „I ja svedočim da nema božanstva kome se treba klanjati osim Allaha teala, i još svedočim da si ti poslanik Allaha teala!“ i postao musliman. Njegovo primanje islama veoma je obradovalo našeg Poslanika. Posle njega i njegova žena Umejja stekla je čast da postane muslimanka. Hazreti Halid ibn Said želeo je da i njegova braća postanu muslimani i trudio se oko toga. Od njih je Omer ibn Said već bio postao musliman.

„Na Sudnjem danu ćemo ih sakupiti ničice, slepe, neme i gluve! Njihovo prebivalište je džehennem; kad god mu vatra oslabi, Mi ćemo joj plamen pojačati!“ Isra: 97

Kada je njihov otac Ebu Uhajha, žestoki neprijatelj islama, saznao da su Halid i Omer postali muslimani i da klanjaju namaz na jednom osamljenom mestu u Mekki, poslao je po njih one od svoje dece koji nisu postali muslimani i doveo ih k sebi. Zatim im je rekao da napuste veru u koju su tek ušli. Počeo je da ih grdi i tuče.

Zatim je rekao Halidu ibn Saidu: „Zar si ti pošao za Muhammedom? A vidiš da on postupa protivno svom narodu i da onim što je doneo vređa naše kipove i naše pretke!“

Kada je hazreti Halid ibn Said rekao: „Allaha mi, Muhammed alejhisselam govori istinu. Pošao sam za njim. I umreću, ali neću otpasti od svoje vere!“, očev gnev još se više raspalio. Tukao ga je motkom dok se nije slomila, a onda rekao: „Ti, nevaljali sine! Idi kud hoćeš. Zaklinjem se, neću ti dati ni hleba!“ Hazreti Halid je rekao: „Ako mi ti uskratiš izdržavanje, Allah teala će mi, svakako, podariti nafaku.“

Otac je ostaloj deci zapretio: „Ako neko od vas bude razgovarao s njim, učiniću vam ono što njemu nisam učinio.“ A hazreti Halida je zatvorio u podrum kuće i tri dana ga ostavio gladnog i žednog na mekkanskoj žezi.

Hazreti Halid ibn Said našao je način i spasao se iz očevih ruku. Otac mu se teško razboleo. Ležeći bolestan, Ebu Uhajha je zbog svog neprijateljstva prema islamu govorio:

„Ako se spasem od ove bolesti i ustanem na noge, svako u Mekki klanjaće se našim kipovima. Niko neće moći da čini ibadet ikome osim njima!..“ Da bi se okončalo očevo neprijateljstvo prema pravoj veri i da otac ne bi naškodio njegovoj braći muslimanima, hazreti Halid je podigao ruke i uputio dovu: „Allahu moj, koji si stvorio svetove! Ne diži mog oca iz ove bolesti!“ Dženab-i Hakk je primio njegovu dovu: Ebu Uhajha nije mogao da ustane iz bolesničke postelje i umro je.

Kako je Mus’ab ibn Umejr postao musliman

Mus’ab ibn Umejr (radijallahu anhu) pripadao je jednoj plemenitoj i bogatoj kurejšijskoj porodici. Kada je čuo mubarek reči našeg Poslanika, u srcu mu se rodila velika ljubav. Goreo je od želje da dođe do njega. Najzad je otišao u Darul-Erkam i postao musliman. Kada su to čuli, majka i otac lišili su ga svega i počeli da ga muče. Da bi ga odvratili od vere, zatvorili su ga u podrum svoje kuće i danima ga ostavljali gladnog i žednog. Podvrgavali su ga teškim i teško podnošljivim mučenjima pod žarkim arabijskim suncem. Ali hazreti Mus’ab ibn Umejr strpljivo je podnosio ta teška i nemilosrdna mučenja i nije otpao od islama.

Pre nego što je postao musliman, hazreti Mus’ab je, zahvaljujući bogatstvu svoje porodice, odrastao u blagostanju i obilju. Svako mu je zavideo. Kada je postao musliman, porodica ga je lišila svega i podvrgla mučenjima. Mus’ab ibn Umejr, koji je radi svoje vere podnosio svaku teškoću, jednog dana je otišao kod Resulullaha. Taj njegov dolazak hazreti Alija je opisao ovako: „Sedeli smo sa Resulullahom. Tada je došao Mus’ab ibn Umejr. Na sebi je imao zakrpljenu odeću i bio je u stanju za žaljenje. Kada je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) video to njegovo stanje, mubarek oči napunile su mu se suzama. Pošto Mus’ab, uprkos mučenjima i siromaštvu koje je podnosio, nije otpao od svoje vere, Resulullah je rekao: ‚Pogledajte ovog čoveka, kome je Allah teala obasjao srce nurom. Video sam kako su ga majka i otac hranili najboljim jelima i pićima. Ljubav prema Allahu teala i Njegovom Resulu dovela ga je u stanje u kome ga vidite.‘“

„Allahu moj! Oprosti im grehe! Jer oni ne znaju šta čine“ Hadis-i šerif

Spominji Hakka, goreći sav!
Stići ćeš do mnogih darova,
Otvoriće ti se svaka vrata,
Ukazaće ti se Džemalullah.
Šems-i Tebriz to dobro zna:
Svet neće ostati, nestaće,
Sva stvorenja će iščeznuti,
Večan ostaje samo Allah.
Salatullah, selamullah,
Alejke ja Resulallah.

Hidžra u Abisiniju