BISET1 I POZIV

Prvi vahj

Kada je Poslanik imao četrdeset godina, ponovo se, u jednom mesecu ramazanu, povukao u pećinu na brdu Hira i udubio u razmišljanje. Sedamnaestog dana meseca ramazana, u noći uoči ponedeljka, posle ponoći, čuo je glas koji ga je pozvao po imenu. Kada je podigao glavu i pogledao unaokolo, drugi put je čuo isti glas i video da je iznenada sve unaokolo obavio nur. Zatim se pred njim pojavio Džibril3 alejhisselam i rekao: „Čitaj!“ Poslanik mu je odgovorio: „Ja ne znam čitati!“ Tada ga je melek uhvatio i stegao tako da mu je nestalo snage i rekao: „Čitaj!“ On je opet odgovorio: „Ja ne znam čitati!“ Melek ga je još jednom stegao i rekao: „Čitaj!“ Kada je rekao: „Ja ne znam čitati!“, melek ga je stegao treći put. Zatim ga je pustio i doneo prvih pet ajeta sure Alak, čije je značenje: „(O Muhammede alejhisselam!) Čitaj u ime svog Gospodara, Allaha, koji je stvorio sve! On je stvorio čoveka od zgrušane krvi (alaka)! Čitaj, Allah je Vlasnik velike darežljivosti. On uči perom, uči ono što se nije znalo.“4 I Muhammed alejhisselam čitao je zajedno s njim. Tako je došao prvi vahj i tako se rodilo sunce islama, koje je obasjalo ceo svet.5

Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) izašao je iz pećine na brdu Hira obuzet velikom jezom i uzbuđenjem i počeo da silazi. Kada je stigao do sredine brda, čuo je glas. Džibril alejhisselam rekao je: „Ja Muhammede! Ti si resul Allaha teala, a ja sam Džibril“ i udario petom o zemlju. Iz mesta gde je udario potekla je voda i on je počeo da uzima abdest. Poslanik ga je pažljivo posmatrao. Kada je Džibril alejhisselam završio abdest, rekao je Poslaniku da uzme abdest onako kako je video. Kada je naš voljeni Poslanik završio abdest, Džibril alejhisselam postao je imam6 i klanjali su dva rekata namaza.

Zatim je Džibril alejhisselam rekao: „Ja Muhammede! Tvoj Gospodar ti šalje selam!“, a potom mu je preneo da je On rekao: „Ti si Moj Resul džinima i ljudima. Zato ih pozovi u tevhid.“ Zatim se rastao od njega i uzdigao na nebo. Tako je naš voljeni Poslanik i video Džibrila alejhisselam i razgovarao s njim.

Selam kamenja i drveća

Dok nije stigao do svog srećnog doma, Poslanik je čuo kako mu svaki kamen i svako drvo pored kojeg je prolazio govori: „Esselamu alejke ja Resulallah!“ Kada je došao kući, rekao je: „Pokrijte me! Pokrijte me!“ i odmarao se dok ga jeza nije prošla. Zatim je našoj majci hazreti Hatidži ispričao šta je video i rekao: „Džibril (alejhisselam) nestao mi je iz vida. Ali njegova veličanstvenost, sila i strah koji je izazvao nisu me napustili. Bojao sam se da će ljudi reći da sam lud i da će me ogovarati i klevetati.“ Hazreti Hatidža, koja je čekala ova stanja i ove dane i bila spremna za njih, rekla je: „Allah teala neka sačuva. Hakk teala daće ti dobro i neće ti želeti ništa osim dobra. Tako mi Allaha teala, verujem da ćeš biti poslanik ovog ummeta. Jer ti voliš gosta. Iskren si i pouzdan. Pomažeš nemoćnima, štitiš siročad, pomažeš siromasima. Lepe si naravi; onaj ko ima ove osobine nema čega da se boji.“7

Zatim su otišli Vereki ibn Nevfelu da ga pitaju o ovom stanju. Pošto je saslušao ono što je Resulullah ispričao, Vereka je rekao: „Raduj se, o Muhammede alejhisselam! Zaklinjem se Allahom teala da si ti poslednji poslanik o kome je javio hazreti Isa. Melek koji ti se ukazao jeste Džibril alejhisselam, koji je pre tebe dolazio Musi alejhisselam. Ah! Da sam bar mlad! Da doživim vreme kada će te isterati iz Mekke, pa da ti pritrčim u pomoć! Uskoro će ti biti naređeno da dostavljaš veru i da činiš džihad.“ Poljubio je Poslanikovu mubarek ruku. Nije prošlo mnogo vremena, a on je preminuo.8

Dolazak naredbe da dostavi veru (teblig)

Tako je našem voljenom Poslaniku došao prvi vahj kojim mu je objavljeno poslanstvo. Zatim je prekinut i nije dolazio tri godine. U međuvremenu je dolazio melek po imenu Israfil alejhisselam i naučio ga nekim stvarima. To nije bio vahj. U to vreme Resulullah bi ponekad veoma patio. Kad god bi se ražalostio, ukazao bi mu se Džibril alejhisselam, rekao mu: „O Habibullah! Ti si poslanik Allaha teala“ i smirio njegovu tugu. Poslanik je rekao: „Bilo je to u vreme kada je vahj bio prekinut. Dok sam silazio sa brda Hira, iznenada sam sa neba čuo glas. Pogledao sam gore i video Džibrila (alejhisselam). Sedeo je na jednoj stolici između zemlje i neba. Obuzeo me je strah. Došao sam kući i rekao: ‚Pokrijte me nečim.‘ Tada je Hakk teala spustio prve ajete sure Muddessir, čije je značenje: ‚O ti što si se ogrnuo, Muhammede alejhisselam! Ustani i (kafire kaznom Allaha teala) opomeni! Gospodara svoga veličaj i uzvisuj! Odeću svoju čistom drži!‘9 Posle toga vahj više nije prekidan.“

Ponos vasione (alejhi efdalus-salavat) počeo je da poziva ljude u islam i da dostavlja naredbe i zabrane Allaha teala. Džibril alejhisselam, kada bi donosio vahj, ponekad bi uzimao ljudski lik i dolazio u liku Dihje Kelbija, jednog od ashab-i kirama. Ponekad bi vahj spuštao u Poslanikovo srce; tada ga Resulullah ne bi video. Ponekad bi vahj dolazio u snu, a ponekad uz strahovit tutanj.

Taj vahj padao je Poslaniku najteže i najmučnije. U takvim stanjima Resulullahu bi i najhladnijeg dana s mubarek čela tekao znoj, a ako bi bio na kamili, kamila bi od težine vahja klekla na zemlju. I ashabi koji su bili pored njega osećali su težinu vahja. Džibril alejhisselam nekoliko puta došao je i u svom pravom liku.

„O ti što si se ogrnuo, Muhammede! Ustani i (kafire kaznom Allaha teala) opomeni! Gospodara svoga veličaj i uzvisuj!“ Muddessir: 1–3

Allah teala slao je Poslaniku vahj i bez meleka i bez zavese, to jest bez ikakvog posrednika. To se dogodilo u noći Miradža. Dostavljanje islama od strane Muhammeda Mustafe (sallallahu alejhi ve sellem), koji je dolaskom prvog vahja započeo dužnost poslanstva, trajalo je dvadeset tri godine. Trinaest godina tog vremena proteklo je u Mekki, a deset u Medini. Kur’an-i kerim objavljivan je i dovršen u toku od 22 godine, 2 meseca i 22 dana.

Muhammed alejhisselam bio je ummi, to jest nije čitao knjige, nije pisao i ni od koga nije učio. Rođen je i odrastao u Mekki, među poznatim ljudima. Pa ipak, javljao je o saznanjima i događajima koji se nalaze u Tevratu, u Indžilu i u knjigama napisanim u grčko i rimsko doba. Da bi objavio islam, krajem šeste i početkom sedme godine po hidžri poslao je pisma vladarima Vizantije, Irana i Abisinije i drugim arapskim vladarima. Pred njega je došlo više od šezdeset stranih izaslanika. O tome je u Kur’an-i kerimu, po značenju, objavljeno ovako: „Ti pre ovog Kur’an-i kerima nijednu knjigu nisi čitao. Nisi ni pisao. Da si znao da čitaš i pišeš, rekli bi da si učio od drugih.“10

A u hadis-i šerifu rečeno je: „Ja sam ummi poslanik Muhammed… Posle mene nema poslanika.“11 A u Kur’an-i kerimu kaže se i ovo: „On (Muhammed alejhisselam) ne govori sam od sebe. Njegove reči su one koje su mu objavljene i kojima je podučen vahjem.“12

Prvi muslimani (Sabikun-i islam)

Posle dolaska prvog vahja Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem), prva je poverovala naša majka hazreti Hatidža.13 Bez ikakvog kolebanja odmah je prihvatila islam i udostojila se časti da bude prvi musliman.

Poslanik je našu majku hazreti Hatidžu naučio da uzima abdest onako kako ga je naučio Džibril alejhisselam. Zatim je Poslanik postao imam i zajedno su klanjali dva rekata namaza. Naša majka hazreti Hatidža na najsavršeniji način pokoravala se svakoj reči i svakoj naredbi našeg voljenog Poslanika. Tako je kod Allaha teala postigla veoma visoke stepene. Kad god bi se Resulullah ražalostio ili patio od ismevanja onih koji su poricali, ona bi ga tešila i otklanjala mu tugu. Govorila je: „Ja Resulallah! Ne tuguj nimalo, ne brini. Na kraju će naša vera ojačati, a mušrici će propasti. Tvoj narod će ti se pokoriti…“ Zbog te njene pomoći jednog dana je došao Džibril alejhisselam i rekao: „Ja Resulallah! Prenesi Hatidži selam od Allaha teala.“ Poslanik je rekao: „O Hatidža! Evo, Džibril (alejhisselam) prenosi ti selam od Allaha teala.“14

Poslanik je jednom rekao i ovo: „Allah teala mi je naredio da Hatidži donesem radosnu vest o kući od bisera u džennetu. Tamo nema ni bolesti, ni tuge, ni glavobolje.“

Posle hazreti Hatidže prvi od odraslih koji je primio islam bio je hazreti Ebu Bekr, jedan od Resulullahovih bliskih prijatelja. Hazreti Ebu Bekr bio je dvadeset godina ranije usnio san: „Pun mesec sišao je s neba, došao do Ka’be-i muazzame, raspao se na komade, i svaki komad pao je na po jednu od kuća u Mekki; zatim su se ti komadi ponovo sastavili i uzdigli na nebo. A komad koji je pao na Ebu Bekrovu kuću nije se uzdigao na nebo. Kada je to video, hazreti Ebu Bekr brzo je zatvorio vrata svoje kuće, kao da nije dao tom komadu meseca da ode.“

Ebu Bekr se uzbuđen probudio iz sna i, čim je svanulo, odmah otrčao jednom jevrejskom učenjaku i ispričao mu san. Taj učenjak odgovorio je: „Ovo je jedan od zbrkanih snova, zato se ne tumači.“ Ali taj san nije prestao da muči Ebu Bekra, a ni odgovor Jevrejina ga nije zadovoljio. Jednom, kada je išao radi trgovine, put ga je naneo u kraj monaha Bahire. Kada je od Bahire zatražio tumačenje sna koji je usnio, Bahira je upitao: „Odakle si ti?“ Kada je hazreti Ebu Bekr odgovorio: „Iz Kurejša“, Bahira je rekao: „Tamo će se pojaviti poslanik i nur hidajeta stići će u svaki kutak Mekke. Ti ćeš mu za njegovog života biti vezir, a posle njegove smrti halifa.“ Hazreti Ebu Bekr veoma se začudio ovom odgovoru. Taj svoj san i njegova tumačenja nije nikome pričao sve dok Poslanik nije obznanio svoje poslanstvo. Kada je naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam obznanio svoje poslanstvo, hazreti Ebu Bekr odmah je dotrčao Poslaniku i upitao: „Poslanici imaju dokaze za svoje poslanstvo; koji je tvoj dokaz?“ Poslanik je odgovorio: „Dokaz moga poslanstva jeste onaj san čije si tumačenje tražio od jednog jevrejskog učenjaka. Taj učenjak rekao je: ‚To je od zbrkanih snova, ne tumači se.‘ Zatim ga je monah Bahira tačno protumačio“, a onda se obratio hazreti Ebu Bekru: „O Ebu Bekre! Pozivam te Allahu i Njegovom Resulu.“

Na to je hazreti Ebu Bekr rekao: „Svedočim da si ti resul Allaha teala, da je tvoje poslanstvo istina i da je ono nur koji obasjava svet“, i primio islam.

Po jednom drugom predanju, hazreti Ebu Bekr je, pre nego što je Poslaniku došlo poslanstvo, otišao radi trgovine u Jemen. Na tom putu sreo je u Jemenu jednog starca iz plemena Ezd, koji je pročitao mnogo knjiga. Taj starac pogledao je hazreti Ebu Bekra i rekao: „Mislim da si ti iz Mekke.“ Hazreti Ebu Bekr rekao je: „Da, tako je“, i među njima se odvio ovakav razgovor:

– Jesi li iz Kurejša?

– Da!

– Jesi li iz Beni Temima?

– Da!

– Ostao je još jedan znak. – Koji?

– Otkrij stomak da vidim.

– Reci mi, šta ti je namera?

– Čitao sam u knjigama da će u Mekki doći poslanik. Dvojica će mu biti pomoćnici. Jedan mlad, a drugi star. Onaj mladi mnoge teškoće pretvoriće u lakoću i otkloniti mnoge nevolje. A starac je belog lica, tankog struka i ima na stomaku crn mladež. Mislim da si to ti. Otkrij stomak da vidim.

„On (Muhammed alejhisselam) ne govori sam od sebe. Njegove reči su one koje su mu objavljene i kojima je podučen vahjem“ Nedžm: 3–4

Tada je hazreti Ebu Bekr otkrio svoj mubarek stomak; kada je starac video crni mladež iznad njegovog pupka, rekao je: „Allaha mi, to si ti“ i dao Ebu Bekru mnogo saveta. Kada je hazreti Ebu Bekr završio posao, došao je starcu da se oprosti i zamolio ga da mu izgovori nekoliko bejtova o Poslaniku. Tada je starac izrecitovao dvanaest bejtova, a hazreti Ebu Bekr ih je naučio napamet.

Kada se hazreti Ebu Bekr s putovanja vratio u Mekke-i mukerremu, došli su mu u kuću u posetu kurejšijski prvaci kao što su Ukba ibn Ebu Muajt, Šejba, Ebu Džehl i Ebul-Buhteri. Hazreti Ebu Bekr upitao ih je: „Je li se među vama dogodilo nešto?“ Oni su odgovorili: „Može li biti čudnije stvari od ove: Ebu Talibovo siroče tvrdi da je poslanik i kaže da ste vi, vaši očevi i dede u ništavnoj veri. Da nije bilo tebe, mi ga do sada ne bismo ostavili u životu. Ti si mu blizak prijatelj, ti sam reši ovu stvar.“

Hazreti Ebu Bekr otarasio ih se i saznao da je Poslanik u kući hazreti Hatidže. Otišao je i pokucao na vrata. Kada ga je Poslanik dočekao, Ebu Bekr je upitao: „Ja Muhammede! Šta je to što se o tebi priča?“ Poslanik je rekao: „Ja sam poslanik Hakka teala. Poslan sam tebi i svim Ademovim sinovima. Primi iman, da postigneš zadovoljstvo Hakka teala i sačuvaš dušu od džehennema.“

Kada je hazreti Ebu Bekr upitao: „Koji je dokaz za to?“, Resul-i ekrem je rekao: „Dokaz je priča o starcu koga si video u Jemenu.“ Hazreti Ebu Bekr rekao je: „Ja sam u Jemenu video mnogo starih i mladih.“ Poslanik je odgovorio: „Onaj starac koji ti je dao u amanet dvanaest bejtova i poslao ih meni“ i izrecitovao sve te bejtove. Kada je hazreti Ebu Bekr upitao: „Ko ti je to javio?“, Poslanik je odgovorio: „Javio mi je melek koji je dolazio poslanicima pre mene.“ Čim je to rekao, hazreti Ebu Bekr rekao je: „Daj mi ruku“, uhvatio ga za mubarek ruku, rekao: „Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu“ i primio islam.15 S velikom radošću kakvu nikada ranije u životu nije osetio, hazreti Ebu Bekr vratio se kući kao musliman. A u hadis-i šerifu rečeno je: „Kome god sam ponudio iman, mrštio bi se i gledao s kolebanjem. Samo Ebu Bekr Siddik nije se nimalo kolebao ni oklevao da primi iman.“

Jednog dana, dok je Poslanik klanjao namaz s našom majkom hazreti Hatidžom, video ih je hazreti Alija. Tada je imao deset ili dvanaest godina. Posle namaza upitao je: „Šta je ovo?“ Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Ovo je vera Allaha teala. Pozivam te u ovu veru. Allah teala je jedan, nema Mu druga. Pozivam te da poveruješ u Allaha, koji je jedan i koji nema ni parnjaka ni druga…“ Hazreti Alija rekao je: „Najpre da se posavetujem s ocem.“ Resulullah mu je rekao: „Ako ne prihvatiš islam, ovu tajnu nikome ne govori!“ Sutradan ujutro hazreti Alija došao je pred Resulullaha, rekao: „Ja Resulallah! Nauči me islamu“ i primio islam.16

Hazreti Alija bio je treći od onih koji su primili islam. A požrtvovanost koju je pokazao na putu Resul-i ekrema i to što ga je stavljao ispred sebe iznad su svake pohvale.

Zejd ibn Harisa bio je među prvima koji su poverovali. Udostojio se časti da bude četvrti musliman, posle hazreti Hatidže, hazreti Ebu Bekra i hazreti Alije, a među oslobođenim robovima prvi. Zajedno s njim islam je primila i njegova žena Ummu Ejmen.17

Kada je primio islam, hazreti Ebu Bekr odmah je otišao svojim dragim prijateljima. I njih je ubedio da prime islam. Među najistaknutijima od njih bili su uglednici ashab-i kirama, uzvišene ličnosti i prvaci svog naroda: Osman ibn Affan, Talha ibn Ubejdullah, Zubejr ibn Avvam, Abdurrahman ibn Avf i Sa’d ibn Ebu Vekkas.18 Ovih osam osoba koje su primile islam posle naše majke hazreti Hatidže nazivaju se Sabikun-i islam, to jest prvi muslimani. Hazreti Osman ovako priča kako je primio islam: „Imao sam tetku (majčinu sestru) koja je bila kahina. Jednom sam je posetio. Rekla mi je: ‚Biće ti suđena jedna žena. Ali ni ti pre nje nećeš videti nijednu ženu, ni ona pre tebe nijednog muškarca. Ona će biti gospođa lepog lica, pobožna, i mora da je kći nekog velikog poslanika.‘

Začudio sam se ovim tetkinim rečima. Rekla mi je još: ‚Došao je jedan poslanik. Njemu je s neba spušten vahj.‘ Rekao sam: ‚O tetka! Za takvu tajnu u gradu se uopšte nije čulo. Onda kaži tu reč otvoreno.‘ Tada je tetka rekla: ‚Muhammedu ibn Abdullahu objavljeno je poslanstvo. On poziva narod u veru. Za malo vremena svet će se obasjati njegovom verom, a onima koji mu se suprotstave pašće glave.‘

Ove tetkine reči silno su me dirnule. Obuzela me je briga. Između hazreti Ebu Bekra i mene bilo je veliko prijateljstvo; nikada se nismo razdvajali. Posle dva dana otišao sam hazreti Ebu Bekru da porazgovaram o ovoj stvari. Kada sam mu ispričao šta je tetka rekla, rekao mi je: ‚O Osmane! Ti si pametan čovek. Kako nekoliko kamenja koje ne vidi i ne čuje, i koje nikome ne može ni da koristi ni da naudi, može biti dostojno božanstva?‘ Rekao sam: ‚Istinu govoriš, tetka je rekla istinu.‘“

Pošto je hazreti Osmanu objasnio islam, hazreti Ebu Bekr odveo ga je pred Poslanika, Resulus-sekalejna, to jest poslanika ljudi i džina. Naš voljeni Poslanik rekao je hazreti Osmanu: „O Osmane! Hakk teala poziva te u goste u džennet. I ti se odazovi ovom pozivu. Ja sam poslan svim ljudima kao vodič na pravi put.“ Zadivljen Resulullahovim uzvišenim stanjima i rečima koje je izgovorio nasmejanog lica, hazreti Osman s velikim žarom i predanjem rekao je: „Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu“ i primio islam.

Resulullah je u prve tri godine poslanstva pozivao ljude u islam tajno. Ljudi su polako, jedan po jedan, počeli da primaju islam. Za to vreme broj muslimana jedva je dostigao trideset. I oni su svoje ibadete obavljali po kućama i tajno učili i pamtili spuštene svete ajete Kur’an-i kerima.

„Sabikun-i islam, to jest prvi muslimani: Ebu Bekr Siddik, Alija ibn Ebu Talib, Zejd ibn Harisa, Osman ibn Affan, Abdurrahman ibn Avf, Sa’d ibn Ebu Vekkas, Zubejr ibn Avvam i Talha ibn Ubejdullah“ (radijallahu anhum edžmain)

Pozivanje bliske rodbine

Kada je spuštena sura Muddessir, Resulullah je počeo da poziva ljude u veru islam. Taj poziv obavljao je tajno. Posle izvesnog vremena spušten je sveti ajet čije je značenje: „Opominji svoju blisku rodbinu kaznom Allaha teala i pozovi ih u pravu veru.“19 Na to je Poslanik Muhammed alejhisselam poslao hazreti Aliju da pozove njegovu rodbinu u veru i sve ih je pozvao u Ebu Talibovu kuću. Pred njih je stavio tanjir jela, koliko je dovoljno za jednog čoveka, i čašu mleka. Najpre je sam počeo da jede sa besmelom, a zatim je rekao rodbini koja je došla: „Izvolite.“ Onih koji su došli bilo je četrdesetoro. Ali postavljeno jelo sve ih je zasitilo i nimalo se nije smanjilo. Prisutni su se zapanjili pred ovom mudžizom. Posle jela Poslanik je hteo da počne da govori da bi pozvao svoju rodbinu u islam. Tada je njegov stric Ebu Leheb s neprijateljstvom rekao: „Ovakvo čarobnjaštvo kakvo smo videli danas nikada nismo videli. Vaš rođak vas je opčinio čarolijom. O sinovče! Nikada nisam video čoveka koji je doneo toliko zla i rđavštine kao ti“, i nastavio da govori uvredljive reči.

Naš Poslanik je rekao Ebu Lehebu: „Zlo koje ni Kurejšije ni sva arapska plemena ne bi mogli da mi učine učinio si mi ti!“ Razišli su se, a da nijedan od njih nije primio islam. Nije prošlo mnogo vremena posle ovog događaja, a on je ponovo pozvao rodbinu. Hazreti Alija ponovo ih je sve pozvao i doveo.

Kao i prvi put, pred njih je postavljeno jelo. Posle jela Poslanik je ustao i rekao: „Hvala pripada samo Allahu teala. Samo od Njega tražim pomoć. U Njega verujem i na Njega se oslanjam. Bez sumnje znam i objavljujem da nema boga osim Allaha teala, On je jedan. Nema On ni parnjaka ni druga.“ Zatim je nastavio ovako: „Nikada vam ne govorim laž, govorim vam istinu… Pozivam vas da poverujete u Allaha teala, koji je jedan i osim koga nema boga. Ja sam poslanik koga je On poslao vama i celom čovečanstvu. Allaha mi, umrećete kao što zaspite i bićete oživljeni kao što se iz sna budite, i bićete pozvani na odgovornost za sve što ste činili; za svoja dobra dela dobićete nagradu, a za zla dela kaznu. A to je ili večni boravak u džennetu, ili večni boravak u džehennemu. Vi ste prvi među ljudima koje opominjem kaznom ahireta.“

Pošto je saslušao ove reči, Ebu Talib je rekao: „O poštovani sinovče! Ne znam ništa dragocenije od toga da ti pomognem. Tvoje savete smo usvojili i prihvatili, a tvoje reči srcem potvrdili. Ovi što su se sada ovde okupili jesu deca tvoga dede Abdulmuttaliba. Nema sumnje da sam i ja jedan od njih. Za onim što ti želiš ja ću prvi među nama potrčati. Obećavam da ni za trenutak neću prestati da te okružujem i štitim. Ti nastavi ono što ti je naređeno. Ali kada je reč o napuštanju moje stare vere, ne mogu na to da privolim svoju dušu.“

Osim Ebu Leheba, rođaci i stričevi koji su bili tamo govorili su blago. Ali Ebu Leheb, rekavši: „O Abdulmuttalibovi sinovi! Sprečite ga vi pre nego što ga drugi uhvate za ruku i spreče. Ako danas prihvatite ono što on kaže, bićete poniženi i osramoćeni. Ako se latite da ga štitite, svi ćete biti pobijeni…“, izgovorio je drske reči i sipao pretnje. Poslanikova tetka odgovorila je Ebu Lehebu: „O brate moj! Dolikuje li ti da ostaviš bez pomoći sina moga brata i njegovu veru? Allaha mi, učenjaci koji danas žive javljaju da će iz Abdulmuttalibove loze doći poslanik. Evo, taj poslanik je on.“

Na ove reči Ebu Leheb nastavio je sa svojim ružnim govorom. Ebu Talib se razljutio na Ebu Leheba i rekao: „Kukavice! Allaha mi, dok smo živi, mi smo njegovi pomagači i zaštitnici.“ Okrenuo se Muhammedu alejhisselam i rekao: „O sinovče! Javi nam kada budeš hteo da pozoveš ljude da poveruju u tvog Gospodara; naoružaćemo se i izaći zajedno s tobom.“ Posle toga Ponos vasione ponovo je počeo da govori i rekao: „O Abdulmuttalibovi sinovi! Allaha mi, nema među Arapima čoveka koji je svom narodu doneo nešto uzvišenije i bolje od onoga što sam ja vama doneo, a što je dobro za vaš dunjaluk i ahiret (to jest od ove vere). Pozivam vas da izgovorite dve reči koje su lake za jezik, a teške na mizanu. To je da posvedočite da nema boga osim Allaha i da sam ja Njegov rob i resul. Allah teala mi je naredio da vas u to pozovem. Onda, ko će od vas prihvatiti ovaj moj poziv i biti mi pomagač na ovom putu?“ Niko se nije oglasio. Svi su oborili glave. Poslanik je ove svoje reči ponovio tri puta. Svaki put kada bi ih izgovorio, hazreti Alija bi ustao. Treći put rekao je: „Ja Resulallah! Iako sam po godinama najmlađi od njih, ja ću ti biti pomagač.“ Tada je Resulullah uzeo hazreti Aliju za ruku.

Ostali su se, začuđeni, razišli. Habib Allaha teala (sallallahu alejhi ve sellem) veoma se ražalostio zbog ovakvog držanja svoje rodbine.

Ali, ne klonuvši duhom, nastavio je da ih poziva, da bi se spasli od džehennema i postigli sreću.

U četvrtoj godini biseta spušten je 94. ajet sure Hidžr. Kada je došla božanska naredba čije je značenje: „(O Moj Habibe!) Objavi jasno ono što ti je naređeno (naredbe i zabrane). Okreni se od mušrika! Ne obaziri se na njihove reči!“, naš voljeni Poslanik počeo je otvoreno da poziva Mekkance u islam. Jednog dana popeo se na brdo Safa i rekao: „O narode Kurejša! Okupite se ovde i saslušajte moje reči!“ Kada su se plemena okupila, upitao je: „O moj narode! Jeste li ikada od mene čuli lažnu reč?“ Svi su u jedan glas rekli: „Ne, nismo čuli.“ Rekao je: „Allah teala podario mi je poslanstvo i poslao me vama kao poslanika.“ Zatim je proučio 158. ajet sure A’raf, čije je značenje: „(O Moj Habibe!) Reci im: ‚O ljudi! Ja sam resul Allaha teala, vlasnika zemalja i nebesa, poslan svima vama. On je Taj koji svako živo biće usmrćuje i oživljava. Nema boga (dostojnog ibadeta) osim Njega.‘“ Njegov stric Ebu Leheb, koji je bio među slušaocima, razljutio se i, uporstvujući u kufru, povikao: „Moj sinovac je poludeo! Ne slušajte reči onoga ko se ne klanja našim kipovima i ko je napustio našu veru!“ Prisutni su se razišli i niko nije poverovao. Iako su znali da je Poslanik iskren i uzvišenog ahlaka, okrenuli su se od njega i postali mu neprijatelji.

„Opominji svoju blisku rodbinu Allahovom kaznom i pozovi ih u pravu veru“ Šu’ara: 214

Jednog drugog dana, pokoravajući se naredbi Allaha teala: „Objavi jasno ono što ti je naređeno (naredbe i zabrane)“, Poslanik se ponovo popeo na brdo Safa. Visokim i snažnim glasom obratio se narodu: „Ja sabahah! Dođite ovamo, okupite se, imam za vas važnu vest!“20 Posle ovog poziva plemena su se trčeći okupila. Počela su da čekaju u čudu i radoznalosti. Oni koji nisu došli poslali su svoje ljude da saznaju zašto se okuplja. Jedna grupa od onih koji su došli počela je da pita: „O Muhammedul-Emine! Zašto si nas okupio ovde, šta ćeš nam javiti?“ A on im se obratio rečima: „O kurejšijska plemena!“ Svi su ga slušali s velikom pažnjom. Nastavio je: „Moje i vaše stanje liči na stanje čoveka koji je, ugledavši neprijatelja, potrčao da javi svojoj porodici i, bojeći se da neprijatelj ne stigne do njegove porodice pre njega i ne naudi joj, povikao: ‚Ja sabahah!‘ (Neprijatelj nas je opkolio! Svanulo je! Brzo se spremajte za borbu!) O kurejšijska družino! Kad bih vam rekao da iza ovog brda ima neprijateljska vojska koja samo što nije navalila na vas, biste li mi verovali?“ Oni su rekli: „Da, verovali bismo. Jer do sada kod tebe nismo videli ništa osim iskrenosti. Nikada nismo videli da si slagao!..“

Na to je nabrojao sva kurejšijska plemena: „O Hašimovi sinovi! O Abdu Menafovi sinovi! O Abdulmuttalibovi sinovi!“ i nastavio: „Ja sam vam opominjač pred teškom kaznom koja će sigurno doći. Allah teala mi je naredio da svoju najbližu rodbinu opomenem kaznom ahireta. Pozivam vas da poverujete govoreći: La ilahe illallahu vahdehu la šerike leh (Allah je jedan, nema boga osim Njega). A ja sam Njegov rob i resul. Ako u to poverujete, ući ćete u džennet. Dok ne kažete ‚La ilahe illallah‘, ja vam ne mogu pribaviti ni korist na ovom svetu ni udeo na ahiretu.“ Ebu Leheb, koji je bio među plemenima što su slušala, rekao je: „Zar si nas zato okupio?“ i bacio na našeg voljenog Poslanika kamen koji je podigao sa zemlje. Od ostalih nije došlo takvo protivljenje; razišli su se razgovarajući među sobom.21

Makar mi sunce stavili u desnu ruku!

Posle ovih poziva naš voljeni Poslanik je, gde god bi video nekog čoveka ili skupinu, objašnjavao im islam. Objavio je da je pravo spasenje moguće samo ako se čovek udalji od povođenja za nefsom, od zuluma, nepravde i svih rđavih dela i poveruje u Allaha teala. Oni koji su se povodili za željama i strastima svog nefsa, koji su tlačili slabe i preterano se odali obesti, žestoko su se tome usprotivili. Videvši da će svim tim njihovim pokvarenim delima biti stavljen kraj, porekli su ono što je objavio Muhammed alejhisselam. Postali su neprijatelji njemu i onima koji su poverovali. Mušrici su se u početku podsmevali. Zatim su odlučili da pojačaju pritisak i mučenja. Hteli su da uplaše i ućutkaju vernike i da ugase poziv u islam. Na njihovom čelu bili su Ebu Džehl, Utba, Šejba, Ebu Leheb, Ukba ibn Ebu Muajt, As ibn Vail, Esved ibn Muttalib, Esved ibn Abdu Jagus, Velid ibn Mugira…

Jednog dana Utba, Šejba i Ebu Džehl rekli su Ebu Talibu: „Ti si naš starešina. Mi te uvek poštujemo i uvažavamo. A sada je tvoj sinovac osnovao novu veru. Psuje naše kipove i optužuje nas za kufr. Posavetuj ga. Odvrati ga od tog posla. Ako ne odustane, znamo mi kako ćemo s njim izaći na kraj…“

Ebu Talib ih je umirio i vratio, a da se naš Poslanik ne bi ražalostio, to je od njega prikrio. Posle izvesnog vremena mušrici su se ponovo okupili i došli Ebu Talibu: „Već smo ti ranije dolazili i rekli kako stoje stvari. Nisi se obazirao na naše reči. A on i dalje kudi naše kipove. Više nemamo snage da trpimo. Borićemo se s vama obojicom do poslednje kapi krvi. U Mekki će nestati ili on ili mi.“ Ebu Talib je pokušao da ih umiri, ali oni su ostali uporni u svom inatu.22

Ebu Talib nije želeo da se Resulullah uvredi, ali nije želeo ni da između njega i njegovog naroda izbije bilo kakvo neprijateljstvo. Došao je našem Poslaniku i rekao: „O Muhammede! Sav narod se ujedinio u neprijateljstvu prema tebi; došli su kod mene da se žale. Neprijateljstvo među rođacima nije dobro. Oni žele da ih ne nazivaš kafirima i da ih ne kudiš govoreći da su na pogrešnom putu.“ Na to je Habib-i ekrem rekao:

„Striče! Znaj da, kad bi mi u desnu ruku stavili sunce, a u levu mesec (šta god da obećaju), ja nikada neću odustati od ove vere, ni od toga da je prenosim i objavljujem ljudima. Ili će Allah teala raširiti ovu veru po celom svetu i moja dužnost biće ispunjena, ili ću na tom putu dati svoj život.“ Posle toga je ustao. Njegove mubarek oči bile su pune suza.

Videvši da se Resulullah ražalostio, Ebu Talib se pokajao zbog onoga što je rekao, zagrlio ga oko vrata i rekao: „Sinovče moj! Nastavi svojim putem i čini ono što želiš. Dokle god sam živ, štitiću te i čuvaću te.“23

Kada je deset mušričkih prvaka shvatilo da Ebu Talib štiti hazreti Muhammeda, poveli su sa sobom Umaru ibn Velida i otišli Ebu Talibu. Izneli su mu predlog koji je bilo nemoguće prihvatiti: „O Ebu Talibe! Znaš da je ovaj Umara najlepši, najsnažniji i najlepšeg ahlaka među mekkanskim mladićima. Uz to je i pesnik. Dajemo ga tebi, neka ti služi u tvojim poslovima. A nama umesto Umare daj Muhammeda da ga ubijemo. Čovek za čoveka! Šta ćeš više?“ Ebu Talib se na te reči silno razgnevio i rekao: „Vi meni prvo dajte svoje sinove. Ja ću njih ubiti. Onda ću vam dati svog sinovca.“ Tada su mušrici shvatili koliko je stvar ozbiljna i rekli: „Pa naša deca ne rade ono što on radi…“ Ebu Talib je rekao: „Kunem se, moj sinovac je bolji od sve vaše dece. Znači, vi ćete meni dati svog sina da ga hranim, a moje milo čedo uzećete da ga ubijete!… Čak ni kamila ne čezne ni za čijim mladunčetom osim za svojim, niti štiti tuđe. Ovo je daleko od razuma i logike. Stvar je sada prešla svaku meru. Ko je neprijatelj mog milog čeda Muhammeda (alejhisselam), i ja sam njegov neprijatelj. Tako da znate, pa činite šta god možete!“24 Mušrici su gnevno ustali i otišli. Ebu Talib je odmah okupio Hašimove i Abdulmuttalibove sinove. Izložio im je kako stoje stvari i ubedio ih da pomognu našem voljenom Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem). Ruke koje se dignu da ubiju Resulullaha biće slomljene. U tome su se ujedinili protiv mušrika. Jedino im se Ebu Leheb nije pridružio. Ebu Talib im je rekao: „O junaci! Sutra neka svaki od vas pripaše mač i pođite za mnom!“

„Striče! Znaj da, kad bi mi u desnu ruku stavili sunce, a u levu mesec (šta god da obećaju), ja nikada neću odustati od ove vere, ni od toga da je prenosim i objavljujem ljudima. Ili će Allah teala raširiti ovu veru po celom svetu i moja dužnost biće ispunjena, ili ću na tom putu dati svoj život“ Naš voljeni Poslanik Muhammed alejhisselam

Sutradan je Ebu Talib otišao do Poslanikove kuće i svi zajedno krenuli su prema Harem-i šerifu. Za njima su išli junaci Hašimovih sinova. Došli su do Ka’be i stali naspram mušrika. Ebu Talib je rekao mušricima: „O Kurejšije! Čuo sam da ste odlučili da ubijete mog sinovca. Znate li da ovi mladići iza mene, s rukama na balčacima mačeva, nestrpljivo čekaju moj znak? Kunem se, ako ubijete Muhammeda, nijednog od vas neću ostaviti u životu!…“ Zatim je počeo da kazuje stihove u pohvalu našeg voljenog Poslanika. Mušrici koji su se tu nalazili, s Ebu Džehlom na čelu, razišli su se.