TEVESSUL POSLANIKOM

Poslanikom se uvijek – i prije nego što je stvoren, i pošto je stvoren, i za njegova ovosvjetskog života, i poslije njegove smrti, u svijetu berzaha (kabura) – činio tevessul1; činit će se i na Sudnjem danu, poslije proživljenja, na polju Arasat i u džennetu. Vesila je sve što je Allah dželle-šanuhu učinio uzrokom približavanja Njemu i ispunjenja potreba. Tevessul Resul-i ekremom, to jest učiniti Resulullaha vesilom kod Allaha dželle-šanuhu i tražiti njegovu pomoć i šefa’at, dopušten je (džaiz). To je od onoga što su činili selef-i salihin (ashabi, tabi’ini i teba-i tabi’in), alimi i ostali muslimani. Nitko od muslimana to nije smatrao ružnim. Dosad se nije naišlo ni na koga tko to ne prihvaća, osim na ljude iskrivljenog vjerovanja. Otac ljudi, Adem alejhisselam, kada je spušten na zemlju, učinio je Poslanika vesilom. Naš voljeni Poslanik to je u jednom svom hadisi šerifu ispripovijedao ovako: „Kada je Adem (alejhisselam) zbog svoje pogreške izveden iz dženneta, rekao je: ‚Gospodaru moj! Oprosti mi radi Muhammedove časti.‘ Allah dželle-šanuhu rekao je: ‚O Ademe! Kako si saznao za Muhammeda? Ja ga još nisam stvorio.‘ Adem (alejhisselam) rekao je: ‚Gospodaru moj! Kada si me stvorio i udahnuo mi dušu, otvorio sam oči, pogledao i vidio da je na rubu Arša napisano „La ilahe illallah, Muhammedun Resulullah“. Onaj čije ime voliš uz Svoje ime – to je on.‘ Allah dželle-šanuhu rekao je: ‚Rekao si istinu, o Ademe! Od Mojih stvorenja njega najviše volim. Budući da si tražio oprost radi njegove časti, oprostio sam ti.‘“2 Po jednom predanju, On je rekao: „On je poslanik koji će doći iz tvoga potomstva. Da njega nisam stvorio, ne bih stvorio ni tebe ni tvoje potomstvo. Budući da si njega uzeo za posrednika u šefa’atu, oprostio sam ti i pomilovao te.“3

O tome ima tisuće primjera. Nekoliko ih se navodi u nastavku. Jedan čovjek, slijep na oba oka, zatražio je od Resulullaha da uputi dovu da mu se oči otvore. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Ako hoćeš, uputit ću dovu. Ali ako se strpiš i podneseš, bolje ti je.“ Čovjek je rekao: „Nemam više snage trpjeti. Preklinjem Vas da uputite dovu.“ Na to mu je Poslanik rekao: „Onda uzmi abdest i prouči ovu dovu!“

„Allahumme inni es’eluke ve etevedždžehu ilejke bi Nebijjike Muhammedin Nebijjir-rahme. Ja Muhammed! Inni etevedždžehu bike ila Rabbi fi hadžeti hazihi, li-tukda li. Allahumme šeffi’hu fijje.“

Alim hadisa imam Nesai saopćava da je, kada je taj čovjek proučio ovu dovu, Allah dželle-šanuhu primio dovu i da su mu se oči otvorile. Hazreti Osman ibn Hanif pripovijeda sljedeći događaj o uzimanju Resulullaha za vesilu: „Dok je Osman ibn Affan bio halifa, jedan čovjek koji je imao veliku nevolju požalio mi se, jer se stidio izaći pred halifu. Rekao sam mu: ‚Odmah uzmi abdest! Idi u Mesdžid-i seadet! Prouči dovu koja je gore navedena i reci što želiš.‘ Siromah je, pošto je proučio dovu, otišao onamo gdje je bio halifa i uveden je pred njega. Halifa ga je posjeo na svoju sedžadu, saslušao njegovu nevolju i ispunio mu molbu. Kada je siromah vidio da mu je posao odjednom obavljen, obradovan je došao k meni. Rekao je: ‚Neka je Allah dželle-šanuhu zadovoljan tobom! Da nisi ti rekao halifi, ne bih se oslobodio nevolje.‘ Mislio je da sam ja razgovarao s halifom.“

„(O Ademe!) On je poslanik koji će doći iz tvoga potomstva. Da njega nisam stvorio, ne bih stvorio ni tebe ni tvoje potomstvo. Budući da si njega uzeo za posrednika u šefa’atu, oprostio sam ti i pomilovao te“ Hadisi kudsi

Dok je hazreti Omer bio halifa, jednom je nastupila suša. Bilal ibn Haris, jedan od ashaba kiram, otišao je do Resulullahova turbeta i rekao: „Ja Resulallah! Tvoj ummet samo što ne umre od gladi. Preklinjem te da budeš vesila da padne kiša.“ Resulullah mu se te noći ukazao u snu i rekao: „Idi halifi! Prenesi mu moj selam! Neka izađe na dovu za kišu!“ Kada je hazreti Omer izašao na dovu za kišu, počela je padati kiša. Allah dželle-šanuhu prima dove radi onih koje voli. Allah dželle-šanuhu objavio je da veoma voli Muhammeda alejhisselam. Zato, ako netko uputi dovu govoreći: „Allahumme inni es’eluke bi-džahi Nebijjikel-Mustafa“, njegova dova neće biti odbijena. Ipak, nije u skladu s edebom uzimati Resulullaha za vesilu radi sitnih ovosvjetskih poslova. Burhaneddin Ibrahim Maliki rekao je: „Jedan veoma gladan siromah došao je do Hudžre-i seadeta i rekao: ‚Ja Resulallah! Gladan sam.‘ Malo zatim netko je došao, odveo siromaha svojoj kući i nahranio ga. Kada je siromah rekao da mu je dova primljena, taj je čovjek rekao: ‚Brate moj! Ostavio si obitelj i, podnoseći tegobe dalekih putova, došao posjetiti Resulullaha. Priliči li izaći pred Resulullaha radi zalogaja kruha? U toj uzvišenoj prisutnosti trebao si tražiti džennet i vječne blagodati! Ono što se ovdje traži Allah dželle-šanuhu ne odbija.‘ Oni koji budu počašćeni posjetom Resulullahu trebaju uputiti dovu da im on na Sudnjem danu učini šefa’at.“ Jednoga dana imam Ebu Bekr Mukri sjedio je u Mesdžid-i seadetu s imamom Tabaranijem i Ebuš-Šejhom. Budući da već nekoliko dana ništa nisu jeli, bili su veoma gladni. Imam Ebu Bekr više nije mogao izdržati i rekao je: „Gladan sam, ja Resulallah!“ i povukao se u jedan kut. Jedan sejjid došao je s dvojicom slugu i rekao: „Braćo moja! Tražili ste pomoć od moga djeda Resulullaha zbog gladi. On mi je naredio da vas nahranim.“ Zajedno su pojeli ono što je donio. Ostatak im je ostavio i otišao. Jedan od islamskih alima, Ebu Abdullah ibn Nu’man Merrakuši Tilimsani (683. / 1284. godine nove ere), u svojoj dragocjenoj knjizi „Misbahuz-zulam“ opširno piše o stotinama muslimana koji su, uzimajući Resulullaha za vesilu, postigli svoje želje, i o njihovim dovama. Jedan od onih koji su, uzimajući Resulullaha za vesilu, postigli svoje želje jest Muhammed ibn Munkedir. On pripovijeda: „Jedan je čovjek ostavio mome ocu osamdeset zlatnika i otišao u džihad. Rekao je: ‚Čuvaj ih! Možeš pomoći i onome tko je u velikoj nevolji.‘ U Medini je nastupila glad. Moj je otac sve zlatnike podijelio onima koji su gladovali. Vlasnik zlatnika došao je i zatražio ih. Moj je otac rekao: ‚Dođi sutra navečer.‘ Otišao je do Hudžre-i seadeta i do zore preklinjao Resulullaha. U ponoć je došao jedan čovjek i rekao: ‚Pruži ruku!‘ Dao mu je kesu zlatnika i nestao. Moj je otac kod kuće prebrojao zlatnike i, vidjevši da ih je osamdeset, obradovan ih je odmah dao vlasniku.“

Hazreti Ebu Abdullah Tilimsani u ovoj knjizi pripovijeda i jedan događaj koji mu se dogodio:

„Godine 637. (1239. godine nove ere) krenuli smo iz tvrđave Sader s jednim odabranim društvom. S nama je bio jedan čovjek koji nam je bio vodič. Pošto smo neko vrijeme išli, nestalo nam je vode. Počeli smo tražiti vodu. I ja sam u međuvremenu otišao obaviti nuždu. Tada me je silno svladao san. ‚Ionako će me probuditi kad budu polazili‘, rekao sam i spustio glavu na zemlju.

Kada sam se probudio, našao sam se posve sam usred pustinje. Prijatelji su me zaboravili i otišli. Od samoće me obuzeo velik strah. Počeo sam hodati po pustinji lijevo i desno. Nisam znao gdje sam ni kamo trebam ići. Svuda je bio ravan pijesak. Malo zatim pao je mrak. Od karavane s kojom smo putovali nije bilo ni traga. Bio sam posve sam u noćnoj tami. Strah mi je još više porastao. Uznemiren, počeo sam hodati još brže. Pošto sam neko vrijeme išao, veoma žedan, umoran i iscrpljen, pao sam na zemlju. Već sam bio izgubio nadu u život i počeo osjećati da mi se smrt približava. Bio sam u neopisivoj boli, patnja i jad dosegli su vrhunac. Odjednom mi je nešto palo na pamet. U noćnoj tami, skupivši svu snagu, iskreno i s ihlasom, još sam jednom, posljednji put, zastenjao: ‚Ja Resulallah! Pomozi! Tražim od tebe da mi, s dopuštenjem Allaha dželle-šanuhu, pomogneš!‘ Čim sam to izgovorio, čuo sam da me netko zove. Kada sam pogledao na stranu odakle je dolazio glas, vidio sam da me u noćnoj tami zove netko koga dotad nikada nisam vidio, odjeven u snježnobijelu odjeću, koji je oko sebe rasipao svjetlost. Prišao mi je i uzeo me za ruku. U tom su trenutku nestali sav moj umor i žeđ. Kao da sam se ponovno rodio. Srce mi se odjednom privilo uz njega. Neko smo vrijeme išli držeći se za ruke. Osjetio sam da proživljavam jedan od najslađih trenutaka svoga života. Kada smo prešli jedno pješčano brdo, ugledao sam svjetla karavane s kojom sam putovao i čuo glasove svojih prijatelja. Približili smo im se. Životinja koju sam jahao išla je za njima na samom kraju. Odjednom je došla i stala preda mnom. Kada sam ugledao svoju jahaću životinju pred sobom, povikao sam od radosti. Kada sam povikao, onaj koji je došao sa mnom izvukao je svoju ruku iz moje. Zatim me uzeo za ruku i popeo na moju jahaću životinju. A zatim je rekao: ‚Mi ne vraćamo praznih ruku onoga tko od nas nešto traži i moli za pomoć‘, okrenuo se i otišao. Tada sam shvatio da je to bio Resulullah. Dok se vraćao i odlazio, vidjelo se kako se nur koji je rasipao oko sebe u noćnoj tami diže prema nebu. Kada mi je nestao iz vida, odjednom sam došao k sebi. ‚Kako to da nisam poljubio ruke i noge Resulullahu!‘ – jadao sam se, ali bilo je kasno, prilika je prošla.“ Ebul-Hajr Akta ostao je u Medini pet dana gladan. Došao je do Hudžre-i seadeta i nazvao selam Resulullahu. Rekao je da je gladan. Povukao se na jednu stranu i zaspao. U snu je vidio da je došao Resulullah. S njegove desne strane bio je Ebu Bekr Siddik, s lijeve Omerul-Faruk, a ispred njega Alijjul-Murteza.

Hazreti Alija došao je i rekao: „O Ebul-Hajre! Ustani, što ležiš? Resulullah dolazi!“ Odmah je ustao. Resulullah je došao i dao mu velik kruh. Ebul-Hajr kaže: „Budući da sam bio veoma gladan, odmah sam počeo jesti. Kada sam pojeo polovicu, probudio sam se. Drugu polovicu našao sam u ruci.“

„Tko pretrpi kakvu štetu, neka uzme besprijekoran abdest i klanja dva rekata namaza! Zatim neka kaže: ‚Gospodaru moj! Od Tebe tražim. Tebe preklinjem uzimajući za vesilu Tvoga Poslanika Muhammeda alejhisselam, koji je milost svjetovima. Ja Muhammed! Tebe uzimam za vesilu kod svoga Gospodara da mi primi molbu. Gospodaru moj! Učini da on za mene učini šefa’at!’“ Hadisi šerif

Također se u knjizi „Misbahuz-zulam“ pripovijeda: Ahmed ibn Muhammed Sufi kaže: „U pustinjama Hidžaza nestalo mi je svega što sam imao. Došao sam u Medinu. Kod Hudžre-i seadeta nazvao sam selam Resulullahu. Sjeo sam na jednu stranu i zaspao. Ukazao mi se Resulullah i rekao: ‚Jesi li došao, Ahmede? Otvori šaku!‘ Napunio mi je šaku zlatnicima. Probudio sam se. Ruke su mi bile pune zlata.“ I imam Semhudi u svojoj knjizi „Povijest Medine“ pripovijeda jedan događaj koji mu se dogodio: „Ispao mi je ključ od vrata. Nisam ga mogao naći. Došao sam pred Hudžre-i seadet i rekao: ‚Ja Resulallah! Izgubio sam ključ, ne mogu ući u kuću!‘ U tom je trenutku došlo jedno dijete. Pokazujući ključ u ruci, reklo je: ‚Našao sam ovo. Je li to možda vaše?’“

Kilisli Mustafa Iški-efendija u knjizi povijesti „Mevârid-i Mecîdiyye“ kaže: „U Mekki sam živio dvadeset godina. Skupio sam šezdeset zlatnika i 1247. godine (1831. godine nove ere) sa ženom i djecom došao u Medinu. Novac nam je nestao na putu. Odsjeo sam kao gost kod jednog poznanika i došao do Hudžre-i seadeta. Zatražio sam pomoć od Resulullaha. Poslije tri dana u kuću u kojoj smo boravili došao je jedan beg i rekao da mi je unajmio kuću. Prenio je moje stvari onamo. Platio je najamninu za godinu dana. Nakon nekoliko mjeseci razbolio sam se i mjesec dana ležao. U kući nije ostalo ništa ni za jelo ni za prodaju. Uz ženinu pomoć popeo sam se na krov, naspram Resulullahova turbeta, u namjeri da kažem svoju nevolju i zatražim pomoć. Kada sam podigao ruke, stidio sam se tražiti ovosvjetsko. Nisam mogao ništa reći. Sišao sam u svoju sobu. Sutradan je došao netko i rekao: ‚Taj i taj efendija poslao ti je na dar ove zlatnike.‘ Uzeo sam kesu. Iako nam se život popravio, nisam se mogao osloboditi bolesti. Uz tuđu pomoć došao sam pred Hudžre-i seadet i zatražio od Resulullaha ozdravljenje. Izašao sam iz mesdžida i, ne tražeći ni od koga pomoć, pješice otišao kući. Kada sam ulazio u kuću, od bolesti nije ostalo ni traga. Da me ne bi urekli, nekoliko sam dana izlazio na ulicu oslanjajući se na štap. Ali novac je nestao. Ostavivši obitelj u mraku, došao sam u Mesdžid-i Nebevi. Poslije jacija-namaza rekao sam Resulullahu svoju nevolju. Na putu mi je prišao čovjek kojega nisam poznavao i dao mi u ruku kesu. U njoj je bilo četrdeset devet zlatnika, svaki od po devet groša. Kupio sam svijeće i potrebne stvari i došao kući.“

U drugom svesku prijevoda knjige „Şakâyık-i Nu’mâniyye“ kaže se: Prvome šejhul-islamu osmanske države i obnovitelju (mudžeddidu) svoga vremena, velikom islamskom alimu Mevlani Šemsedinu Muhammedu ibn Hamzi Fenariju, na oči je pala mrena i prestao je vidjeti. Jedne noći, kada mu je Resulullah rekao: „Učini tefsir sure Taha!“, on je rekao: „Kao što nemam snage u Vašoj uzvišenoj prisutnosti tumačiti Kur’ani kerim, tako ni moje oči ne vide.“ Resulullah, liječnik poslanika, izvadio je iz svoje mubarek hirke komadić pamuka, nakvasio ga svojom mubarek pljuvačkom i stavio na njegove oči. Molla Fenari probudio se, našao pamuk na očima i, kada ga je skinuo, počeo je vidjeti. Zahvalio je Allahu dželle-šanuhu i odao Mu hamd. Sačuvao je pamučne niti i oporučio da mu se, kada umre, stave na oči. Kada je 834. godine (1431. godine nove ere) preselio na ahiret u Bursi, izvršili su njegovu oporuku.

Abasidski halifa Ebu Džafer Mansur razgovarao je u Mesdžid-i Nebevi s imamom Malikom. Imam Malik rekao je: „O Mansure! Ovo je Mesdžid-i seadet! Govori tiho! Uzvišeni Hakk u suri Hudžurat, po značenju: ‚Ne dižite svoje glasove iznad glasa Resulullaha!‘4 ukorio je jednu skupinu. A ajeti kerimom ‚Oni koji u prisutnosti Resulullaha tiho govore…‘5 pohvalio je one koji govore tiho. Poštovati Resulullaha poslije njegove smrti isto je kao poštovati ga za života.“ Mansur je oborio glavu i upitao: „O Ebu Abdullahe! Treba li stati okrenut prema kibli ili prema Kabr-i seadetu?“ Hazreti imam Malik rekao je: „Ne okreći lice od Resulullaha! Taj uzvišeni Poslanik (sallallahu teala alejhi ve sellem), koji će na Sudnjem danu činiti šefa’at, bit će na Sudnjem danu vesila za spas i tebi i tvome ocu Ademu alejhisselam. Trebaš se okrenuti prema Kabr-i seadetu, uhvatiti se za mubarek dušu Resulullaha i tražiti šefa’at. U 64. ajeti kerimu sure Nisa rečeno je, po značenju:

‚Kada bi oni koji su učinili zulum svojim nefsima (sebi naudili) došli tebi i zamolili Allaha dželle-šanuhu za oprost, i kada bi i Moj Resul tražio oprost za njih, vidjeli bi da Allah dželle-šanuhu prima pokajanje i da je milostiv.‘ Ovaj ajeti kerim obećava da će se primiti pokajanje onih koji Resulullaha uzmu za vesilu.“ Na to je Mansur ustao sa svoga mjesta, stao pred Hudžre-i seadet i počeo preklinjati: „Gospodaru moj! U ovom ajeti kerimu obećao si da ćeš primiti pokajanje onih koji Tvoga Resula uzmu za vesilu. I ja sam došao u uzvišenu prisutnost Tvoga uzvišenog Poslanika i tražim od Tebe oprost. Kao što si oprostio Svojim robovima koji su za njegova života tražili oprost, oprosti i meni! Gospodaru moj! Preklinjem Te uzimajući za vesilu Tvoga uzvišenog Poslanika, koji je Nebijjur-rahme (poslanik milosti). O Muhammede alejhisselam, najviši među poslanicima! Čineći tevessul tobom, preklinjao sam svoga Gospodara. Gospodaru moj! Učini da mi taj uzvišeni Poslanik učini šefa’at!“ Stojeći leđima okrenut kibli, a licem prema prozoru Muvadžehe-i seadet, uputio je dovu. Minber-i Nebevi ostao mu je s lijeve strane. Savjet koji je imam Malik dao halifi Mansuru pokazuje da oni koji upućuju dovu pred Hudžre-i seadetom moraju biti veoma budni. Rečeno je da nije ispravno da oni koji neće moći pokazati edeb i poštovanje primjereno tom mjestu dugo ostaju u Medine-i munevveri. Jedan seljak iz Anadolije živio je mnogo godina u Medine-i munevveri, oženio se i stupio u određenu službu u Hudžre-i seadetu. Jednoga dana razbolio se od groznice i zaželio ajrana. Kroz srce mu je prošla misao: „Da sam u svom selu, dao bih da mi od jogurta naprave ajran i pio bih ga.“ Te noći Resulullah se u snu ukazao Šejhul-harem-efendiji i naredio da se posao toga čovjeka dade nekom drugom. Kada je Šejhul-harem rekao: „Ja Resulallah! Tu službu obavlja taj i taj iz tvoga ummeta“, on je rekao: „Reci tom čovjeku! Neka ide u svoje selo i pije ajran!..“ Sutradan, kada mu je ta naredba saopćena, seljak je rekao: „Drage volje!“ i otišao u svoj kraj.

„Kada bi oni koji su učinili zulum svojim nefsima došli tebi i zamolili Allaha dželle-šanuhu za oprost, i kada bi i Moj Resul tražio oprost za njih, vidjeli bi da Allah dželle-šanuhu prima pokajanje i da je milostiv“ Nisa: 64

Ako je jedna jedina misao koja prođe kroz srce nanijela toliku štetu, odatle treba shvatiti kakva bi velika šteta bila – Allah sačuvao – od neprikladne riječi, makar izrečene i u šali, ili od postupka koji nije u skladu s edebom.

Ti si iman u srcu vjernika koji te voli,
Tuge mu nema, ti si lijek njegovoj boli,
Tvoj šefa’at on čeka, ti si ferman srca njegova,
Tko se pomoći nada, stići će je, zaista, ja Resulallah.