Moj voljeni Poslanik
Čitaj na mrežiSadržaj

BITKA NA BEDRU

Ova se gazva naziva i Drugi Bedr, Bedr-i kital i Bedr-i kubra. Uspjeh ashaba kiram u serijama počeo je plašiti kafire. Sada su njihovi karavani kretali na put u skupinama i s vojnicima uza se. Druge godine po hidžri mekkanski mušrici prikupili su kapital od svake obitelji i poslali u Damask karavan od tisuću deva. Na čelu mu je bio Ebu Sufjan, jedan od mekkanskih prvaka, koji tada još nije bio primio islam.1 Za čuvanje karavana bilo je određeno i četrdesetak čuvara… Kada roba bude prodana, za sav je novac trebalo kupiti oružje, koje će se upotrijebiti u borbi protiv muslimana.

Kada je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) saznao da su mušrici radi trgovine poslali veliki karavan u Damask, zadužio je nekoliko muhadžira da izvide njihovo stanje. Kada su stigli do mjesta zvanog Zul-Ušejra, saznali su da je karavan već prošao i vratili se u Medinu. Kad bi se ljudima nevjerstva (kufra) oduzeli oružje i imovina, ne bi mogli nauditi muslimanima i njihov bi otpor bio slomljen. Zato je Resulullah, procijenivši stanje, odmah počeo pripreme za bitku.

Na svom je mjestu, da predvodi namaz, ostavio Abdullaha ibn Ummu Mektuma.2 Hazreti Talhu ibn Ubejdullaha i Saida ibn Zejda poslao je kao izvidnicu da saznaju kada se karavan vraća.3 Budući da je žena hazreti Osmana bila teško bolesna, naredio mu je da ostane u Medini. Zatim je zadatak dao još četvorici. Tako je onih sa zadatkom bilo osam.

Prilika se nije smjela propustiti. Poslanik se odmah spremio i, povevši sa sobom tri stotine pet ashaba od muhadžira i ensarija, dvanaestog dana časnog ramazana krenuo prema mjestu Bedr. Zajedno s onima koji su imali zadatak bilo ih je 313.4 Šezdeset četvorica od njih bili su muhadžiri.

Bedr je bio mjesto gdje se sastaju putovi koji vode u Mekku, Medinu i Siriju.

Poslanika su preklinjali da ih povede u ovaj pohod i mladići koji su tek stasali, pa čak i žene. Kada je Ummu Varaka došla Resulullahu i rekla: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Ako dopustite, želim poći s Vama. Previjat ću rane ranjenicima i služiti bolesnike. Možda i meni Allah dželle-šanuhu podari šehadet!“, Habib-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Ti sjedi kod kuće i uči Kur’ani kerim. Nema sumnje, Allah dželle-šanuhu podarit će ti šehadet.“

„Ti (Ummu Varaka) sjedi kod kuće i uči Kur’ani kerim. Nema sumnje, Allah dželle-šanuhu podarit će ti šehadet“ Hadisi šerif

Put vojske u bitki na Bedru

Sa’d ibn Ebu Vekkas pričao je: „Kada je Resulullah htio vratiti djecu koja su željela poći s nama u gazvu, vidio sam da se moj brat Umejr pokušava negdje sakriti da ga ne primijete. Tada mu je bilo šesnaest godina. Rekao sam: ‚Što ti je, zašto se tako skrivaš?‘ Rekao je: ‚Bojim se da će me Resulullah smatrati malim i vratiti! A ja želim sudjelovati u gazvi i da mi Allah dželle-šanuhu podari šehadet.‘ Kada su u tom trenutku o njemu obavijestili Resulullaha, rekao je mom bratu: ‚Ti se vrati.‘ Tada je moj brat Umejr zaplakao. Habib-i ekrem, more milosti, nije mogao odoljeti njegovim suzama i dopustio mu je. A mač mog brata, budući da ga on sam nije mogao opasati, ja sam mu privezao oko pojasa.“5 Zastavu našeg voljenog Poslanika, Predvodnika svjetova, nosili su Mus’ab ibn Umejr, Sa’d ibn Muaz i hazreti Alija.6 Ashabi kiram imali su samo tri konja i sedamdeset deva. Jedan je konj bio Mikdadov, jedan Zubejrov, a jedan Merseda ibn Ebu Merseda. Dvojica ili trojica jahali su naizmjence jednu devu. Resulullah je jahao naizmjence s hazreti Alijom, Ebu Lubabom i Mersedom ibn Ebu Mersedom. Ali svi su ga preklinjali da ne ide pješice, nego da uvijek jaše devu: „Neka su naši životi žrtva za Vas, ja Resulallah! Ne silazite s deve. Mi ćemo ići pješice umjesto Vas.“ Ali Sultan svemira, ne smatrajući se drukčijim od njih, rekao je: „Kao što vi niste jači od mene u hodanju, tako ni meni sevab i nagrada nisu nimalo manje potrebni nego vama.“ Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) i njegovi uzvišeni ashabi išli su pustinjom pod žarkom vrućinom. Uz to su postili. Ashabi kiram su, podnoseći mnoge teškoće da bi širili islam, išli za Poslanikom s ljubavlju i oduševljenjem. Jer na kraju ih je čekalo zadovoljstvo Allaha dželle-šanuhu i Njegova Resula, šehadet za kojim su toliko čeznuli, i džennet… Naš voljeni Poslanik je, pogledavši stanje svojih ashaba, uputio dovu: „Allahu moj! Oni su pješaci. Podari im jahalice! Allahu moj! Oni su neodjeveni i goli. Odjeni ih! Allahu moj! Oni su gladni, nahrani ih. Siromašni su, obogati ih Svojom dobrotom i darežljivošću!“

Dok su Poslanik i njegova mubarek vojska pod tom žestokom vrućinom napredovali prema Bedru, i mušrički karavan koji je dolazio iz Damaska približio se Bedru. Dva ashaba, koje je Poslanik poslao da saznaju vijesti o karavanu, saznala su da bi karavan mogao stići na Bedr za dan-dva i brzo su se vratila. Kada su ljudi iz karavana stigli u selo u kojem su oni saznali tu vijest, upitali su seljake: „Znate li nešto o uhodama muslimana?“ Oni su rekli: „Ne znamo. Ali došla su dvojica, malo su ovdje sjedila, a onda su ustala i otišla.“

Ebu Sufjan otišao je na opisano mjesto i, ispitujući ga, zgnječio devinu balegu na zemlji i u njoj vidio koštice iz stočne hrane, pa je rekao: „Ovo je medinska hrana za stoku. Mislim da su ta dvojica uhode Muhammeda (alejhisselam).“ Pretpostavio je da su muslimani veoma blizu i obuzeo ga je velik strah. Zabrinut za sudbinu karavana, odlučio je, putujući danju i noću i ne gubeći vrijeme, obalom Crvenog mora brzo otići u Mekku. Osim toga, poslao je u Mekku kao glasnika čovjeka po imenu Damdam ibn Amr Gifari da javi što se događa.7

„Allahu moj! Oni (moji ashabi) su pješaci. Podari im jahalice! Allahu moj! Oni su neodjeveni i goli. Odjeni ih! Allahu moj! Oni su gladni, nahrani ih. Siromašni su, obogati ih Svojom dobrotom i darežljivošću!“ Hadisi šerif

Kada je taj čovjek stigao u Mekku, razderao je košulju sprijeda i straga. Sedlo na devi okrenuo je naopako. U čudnom stanju počeo je naricati i vikati: „Upomoć! Upomoć!… O Kurejšije! Pritecite!… Muhammed i njegovi ashabi napali su vaš karavan i vašu imovinu koju nosi Ebu Sufjan. Ako stignete na vrijeme, možete spasiti svoj karavan!…“

Čuvši to, Mekkanci su se odmah okupili i spremili. Skupili su sedam stotina ljudi na devama, sto konjanika i sto pedeset pješaka. Kada su Ebu Lehebu rekli: „Hajde, pridruži se i ti!“, on se iz straha ispričao bolešću. Umjesto sebe poslao je kao zamjenu Asa ibn Hišama. Mušrik po imenu Umejja ibn Halef veoma je oklijevao s pripremama za bitku. Čuo je, naime, da je Poslanik rekao: „Moji će ashabi ubiti Umejju.“ Bojao se, jer je znao da on nikada ne odstupa od istine. Zato se, unatoč Ebu Džehlovu navaljivanju, izgovarao da je star i veoma debeo. Ali kada ga je Ebu Džehl optužio za kukavičluk, morao je poći.

Mušrička vojska brojala je oko tisuću ljudi. Svi su nosili željezne oklope. Sa sobom su imali žene lijepa glasa. Nisu zaboravili ni glazbala ni alkoholna pića. Mislili su da će s tako snažnom vojskom odmah pobijediti ne samo tri stotine ljudi, nego i vojsku od tisuću ljudi. Bilo je i onih koji su i prije polaska računali koga će ubiti i kakav će plijen uzeti. Ali najveća želja svih njih bila je uništiti islam. Ova obijesna mušrička rulja krenula je na put uz defove u koje su žene udarale i pjesme koje su pjevale.

U međuvremenu Ebu Sufjan se dosta udaljio od Bedra i prešao dobar dio puta prema Mekki. Kada se uvjerio da je opasnost prošla, poslao je Kurejšu svog čovjeka po imenu Kajs ibn Imril-Kajs i poručio: „O zajednico Kurejša! Vi ste krenuli iz Mekke da zaštitite svoj karavan, svoje ljude i svoju imovinu. Mi smo se spasili od opasnosti. Sada se vratite!…“ Osim toga, savjetovao im je: „Pazite da ne idete u Medinu i da se ne sukobite s muslimanima!“

Kada je Kajs donio vijest mušričkoj vojsci, Ebu Džehl je rekao: „Kunem se da ćemo otići do Bedra i tri dana i tri noći slaviti, klati deve i piti vino. Okolna plemena gledat će nas i zavidjeti nam i vidjet će da se nikoga ne bojimo. Nakon toga nitko nas se neće usuditi napasti, iz straha od naše sile. O nepobjediva vojsko Kurejša! Naprijed!…“ Vidjevši da Ebu Džehl nije spreman poslušati, Kajs se vratio i obavijestio Ebu Sufjana o stanju. Ebu Sufjan, dalekovidan i oprezan čovjek, nije se mogao uzdržati da ne kaže: „Jao! Teško Kurejšu!… Ovo je plan Amra ibn Hišama (Ebu Džehla). On je to sigurno učinio iz žudnje da bude poglavar ljudima. A takva obijest uvijek je velika mana i nesreća. Ako ih muslimani sretnu, jao Kurejšu!..“

Ebu Sufjan brzo je doveo karavan u Mekku i sustigao vojsku. U to vrijeme Server-i kainat (sallallahu alejhi ve sellem) sa svojim se ashabima približavao Bedru. U jednom trenutku ugledao je u islamskoj vojsci Hubejba ibn Jesafa i Kajsa ibn Muharrisa, od medinskih mušrika. Iako je Hubejb na glavi imao željeznu kacigu, prepoznao ga je i rekao hazreti Sa’du ibn Muazu: „Nije li ovo Hubejb?“ On je rekao: „Jest, ja Resulallah!“ Hubejb je bio hrabar junak koji je poznavao ratnu vještinu. S Kajsom je došao pred Resulullaha. Naš Poslanik rekao im je: „Zašto idete s nama?“ Oni su rekli: „Ti si sin naše sestre i naš susjed. A mi s našim narodom idemo skupljati plijen!“ Kada je Poslanik upitao Hubejba: „Jesi li povjerovao u Allaha dželle-šanuhu i Njegova Resula?“, on je rekao: „Nisam.“ Resul alejhisselam rekao je: „Onda se vrati! Onaj tko nije u našoj vjeri ne može biti s nama.“ Hubejb je rekao: „Svatko zna moju hrabrost, moje junaštvo i da sam junak koji neprijatelju zadaje rane u prsa. Borit ću se uz tebe protiv tvog neprijatelja radi plijena.“ Naš Poslanik nije prihvatio njegovu pomoć.

Pošto su neko vrijeme išli, Hubejb je ponovio molbu, ali Poslanik mu je dao do znanja da njegova želja ne može biti prihvaćena dok ne primi islam. Kada su stigli do mjesta Revha, Hubejb je došao pred Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem) i rekao: „Ja Resulallah! Povjerovao sam da je Allah dželle-šanuhu Gospodar svjetova i u tvoje poslanstvo; primio sam iman“, i Server-i kainat veoma se obradovao. I Kajs je, pošto se vratio u Medinu, počašćen imanom (radijallahu anhu).

Kada je islamska vojska stigla u dolinu Safra, saznala je da su Mekkanci okupili vojsku i da idu prema Bedru spasiti svoj karavan. Poslanik je okupio ashabe i s njima se posavjetovao o tom stanju. Jer muslimani iz Medine, kada su Resulullahu dali bejat na Akabi, obećali su: „Ja Resulallah! Dođi u naš grad. Ondje ćemo te štititi od tvog neprijatelja, makar po cijenu života, i slijedit ćemo te.“ A sada su izašli izvan Medine. Pred njima je bila velika neprijateljska vojska, višestruko nadmoćnija od njih po broju, oružju i imovini.

Kada je Resulullah upitao ashabe za mišljenje, od muhadžira su Ebu Bekr Siddik i Omerul-Faruk ustali jedan za drugim i rekli da se s neprijateljskom vojskom treba boriti. Zatim je ustao Mikdad ibn Esved, također od muhadžira, i rekao: „Ja Resulallah! Učini ono što naređuje Allah dželle-šanuhu. Idi po Njegovoj zapovijedi. Mi smo u svakom trenutku s tobom i ni na trenutak se nećemo odvojiti od tebe. Mi nećemo reći kao što su sinovi Israilovi rekli Musi alejhisselam: ‚O Musa! Dok god je narod silnika i nasilnika u tom kraju, mi nećemo otići onamo i nikada nećemo ući u taj grad. Idite, dakle, ti i tvoj Gospodar zajedno pa se vas dvojica borite i sukobite s njima. Mi ćemo ovdje ostati i sjediti…‘8 Svoje živote i glave žrtvovat ćemo na putu Allaha dželle-šanuhu i Njegova Resula. Kunemo se Allahom dželle-šanuhu, koji te je poslao kao istinskog poslanika: ako nas pošalješ i u Abesiniju, preko mora, otići ćemo. Nikada ti se nećemo ni najmanje suprotstaviti. Spremni smo ispuniti svaku tvoju želju. Neka su ti žrtva i majka moja i otac moj, i život moj, ja Resulallah!..“

„Onaj tko nije u našoj vjeri ne može biti s nama“ Hadisi šerif

Bitka na Bedru

Ove su Mikdadove riječi veoma obradovale našeg voljenog Poslanika i on je uputio dovu za njegovo dobro.9

Tu je mišljenje muslimana iz Medine bilo veoma važno. Jer ih je bilo više, a i dali su riječ da će Resulullaha štititi u Medini. Nisu imali obvezu boriti se izvan Medine. Kada se to shvatilo, od ensarija je ustao Sa’d ibn Muaz i rekao: „Ja Resulallah! Ako dopustite, govorit ću u ime ensarija.“ Kada mu je dopušteno, rekao je: „Ja Resulallah! Mi smo povjerovali u tebe i potvrdili tvoje poslanstvo. Što god si donio, istina je i ispravno je. U tome smo ti dali čvrstu riječ i zakleli se da ćemo slušati i pokoravati se. Od te riječi nikada nećemo odustati i kamo god se uputiš, pod tvojim smo zapovjedništvom. Tvoju naredbu držimo iznad svojih glava. Svoje živote i glave žrtvovat ćemo na tvom putu. Kunemo se Allahom dželle-šanuhu, koji te je poslao kao istinskog poslanika: ako zaroniš u more, i mi ćemo za tobom zaroniti. Nitko od nas neće zaostati ni korak. Što god ti je u mubarek srcu, naredi i mi ćemo to ispuniti. Neka i naša imovina, zajedno s našim životima, bude žrtva. Nikada nećemo okrenuti leđa neprijatelju. U borbi smo strpljivi. Naša je nada obradovati te i steći tvoje zadovoljstvo. Neka je milost Allaha dželle-šanuhu na tebi…“ Ashabi kiram, koji su slušali ove riječi, veoma su se uzbudili. Svi su izjavili da se svim srcem slažu s ovim riječima. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) bio je veoma zadovoljan. Uputio je dovu za hazreti Sa’da i svoje ashabe. Sada su nestala sva kolebanja. Ma koliko neprijatelj bio brojan i jak, slavni ashabi bili su spremni ne trepnuvši krenuti u šehadet za našim voljenim Poslanikom i steći zadovoljstvo Allaha dželle-šanuhu i Njegova Resula. Dok im je na čelu bio Predvodnik svemira, nije bilo mjesta kamo ne bi pošli… Ponos svijeta, vidjevši njihovu odanost i oduševljenje, obradovao je svoje ashabe radosnom viješću rekavši: „Hajde, krenite! Radujte se milosti Allaha dželle-šanuhu. Allaha mi, ja sada kao da gledam mjesta gdje će kurejšijski narod pasti pogođen na bojnom polju, i vidim ih!“ Nakon ove radosne vijesti ashabi kiram s ljubavlju su krenuli za Resulullahom.

Meleci dolaze u pomoć

Kada su stigli u okolicu Bedra, bila je noć uoči petka. Naš voljeni Poslanik rekao je ashabima: „Nadam se da ćete kod zdenca pokraj ovog brežuljka moći saznati neke vijesti.“ Onamo je poslao lava Allaha dželle-šanuhu, hazreti Aliju, Sa’da ibn Ebu Vekkasa, Zubejra ibn Avvama i još neke ashabe. Hazreti Alija i njegovi drugovi odmah su otišli do zdenca. Ondje su vidjeli kurejšijske gonitelje deva i vodonoše. Oni su, ugledavši muslimane, pobjegli. Ali dvojica od njih su uhvaćena. Jedan od njih bio je Ešlem, rob Hadždžadžovih sinova, a drugi Ariz Ebu Jesar, rob sinova Asa ibn Saida.

Kada su ih doveli pred Poslanika, Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) upitao ih je: „Gdje je Kurejš?“ Oni su odgovorili: „Utaborili su se iza onog pješčanog brežuljka koji se vidi.“ Poslanik je upitao: „Koliko ima Kurejšija?“ Rekli su: „Ne znamo.“ Kada su na pitanje: „Koliko deva kolju na dan?“ odgovorili: „Jedan dan devet, jedan dan deset“, Poslanik je rekao: „Ima ih manje od tisuću, a više od devet stotina.“ Ponovno je upitao: „Tko je od kurejšijskih prvaka ondje?“ Kada su rekli: „Utba, Šejba, Haris ibn Amr, Ebul-Buhteri, Hakim ibn Hizam, Ebu Džehl, Umejja ibn Halef…“, Resulullah se okrenuo ashabima i rekao: „Stanovnici Mekke žrtvovali su vam svoja mila čeda.“ Zatim je tu dvojicu upitao: „Je li se tko od Kurejšija vratio dok ste dolazili?“, a oni su odgovorili: „Jest. Iz Beni Zuhre vratio se Ahnes ibn Ebu Šerik.“ Poslanik je rekao: „Iako sam nije na pravom putu i iako ne zna ni za ahiret, ni za Allaha dželle-šanuhu, ni za Knjigu, on je Beni Zuhri pokazao pravi put… Je li se još tko vratio?“ i dobio je odgovor: „Vratili su se sinovi Adija ibn Ka’ba.“10

„Ja Resulallah! Učini ono što naređuje Allah dželle-šanuhu. Idi po Njegovoj zapovijedi. Mi smo u svakom trenutku s tobom i ni na trenutak se nećemo odvojiti od tebe“ Mikdad ibn Esved (radijallahu anhu)

Poslanik je, da ih posljednji put opomene, poslao hazreti Omera Kurejšijama s ponudom ugovora. Omer ibn Hattab rekao im je: „O tvrdoglavi narode! Resul alejhisselam poručuje: ‚Neka svatko odustane od ovoga i neka se u miru vrati. Jer mi je borba s bilo kim drugim milija od borbe s vama!…‘“

Na ovu ponudu istupio je Hakim ibn Hizam, od kurejšijskih mušrika, i rekao: „O zajednico Kurejša! Muhammed je prema vama postupio veoma pravedno. Odmah prihvatite ono što traži. Ako ne učinite ono što kaže, kunem se da prema vama poslije toga više neće biti pravedan!…“ Naljutivši se na ove Hakimove riječi, Ebu Džehl je rekao: „Mi to nikada nećemo prihvatiti i nećemo se vratiti dok se ne osvetimo muslimanima, da se nitko više ne usudi napasti naš karavan“, i time je zatvorio putove mira. Hazreti Omer se vratio.

Te su noći Poslanik i njegovi slavni ashabi stigli na Bedr prije mušrika i utaborili se na mjestu blizu zdenca. Poslanik se posavjetovao s ashabima i upitao ih za mišljenje o tome gdje treba podići tabor. Među njima je ustao Hubab ibn Munzir, koji je tada imao tek trideset tri godine, i zatražio riječ. Kada mu je dopušteno, upitao je: „Ja Resulallah! Je li ovo mjesto koje Vam je Allah dželle-šanuhu odredio za tabor i na kojem se obvezno mora ostati? Ili je izabrano po osobnom mišljenju, kao ratna mjera?“ Poslanik je rekao: „Ne! Ovo je mjesto izabrano kao ratna mjera.“

Na to je hazreti Hubab rekao: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, i život moj, ja Resulallah!

Mi smo ratnici. I ova mjesta dobro poznajemo. Evo, u zdencu blizu mjesta gdje će se Kurejšije utaboriti ima slatke i obilne vode. Ako dopustite, utaborimo se ondje. Zatrpajmo sve okolne zdence. Zatim napravimo jedan bazen i napunimo ga vodom. Dok se budemo borili s neprijateljem, kad god ožednimo, dolazit ćemo i piti vodu iz našeg bazena. A neprijatelj neće naći vode i bit će u nevolji.“11 U tom je trenutku Džebrail alejhisselam donio vahj koji je potvrdio da je to mišljenje ispravno. Poslanik je rekao: „O Hubabe! Ispravno je mišljenje koje si ti iznio“, i ustao. Svi su zajedno došli do pokazanog zdenca. Zatrpali su sve zdence osim onoga sa slatkom vodom i napravili velik bazen. Napunili su ga vodom i postavili posude za piće.

Uto je hazreti Sa’d ibn Muaz došao pred Poslanika i predložio: „Ja Resulallah! Da ti napravimo od palminih grana sjenicu u kojoj ćeš sjediti?“ Ponos svijeta bio je zadovoljan ovom Sa’dovom zamisli i uputio je dovu za njega. Odmah je napravljena sjenica. Sultan poslanika obišao je sa svojim časnim ashabima bojno polje i razgledao ga. S vremena na vrijeme zastajao je i, govoreći: „Inšallah, sutra ujutro ovo je mjesto gdje će taj i taj pasti pogođen! Inšallah, sutra ujutro ovo je mjesto gdje će taj i taj pasti pogođen! Evo, ovo je mjesto! Ovo je mjesto…“, svojim mubarek rukama pokazivao jedno po jedno mjesto na kojem će kurejšijski mušrici biti ubijeni.

Poslije je hazreti Omer to ovako prenio: „Vidio sam da je svaki od njih pogođen i ubijen točno na mjestu na koje je Resul-i ekrem stavio svoju mubarek ruku. Nisu bili ni malo naprijed, ni malo natrag.“

Predvodnik svjetova (sallallahu alejhi ve sellem) podijelio je ashabe kiram u tri skupine. Zastavu muhadžira dao je Mus’abu ibn Umejru, zastavu Evsa Sa’du ibn Muazu, a zastavu Hazredža Hubabu ibn Munziru. Svatko se okupio pod svojom zastavom.12 Poslanik je postrojio vojsku u safove i doveo je u red.

Dok je uređivao vojsku, štapom koji je držao u mubarek ruci dotaknuo je prsa Sevada ibn Gazijje, koji je istupio iz safa, i rekao: „Poravnaj se, o Sevade!“ Sevad je rekao: „Ja Resulallah! Štap u Vašoj ruci zabolio me je. Tako Vam Allaha dželle-šanuhu, koji Vas je poslao s istinskom vjerom, Knjigom i pravdom, i ja želim Vas tako dotaknuti štapom.“ Svi su se ashabi začudili njegovim riječima. Zar se može tražiti kisas (odmazda) od Predvodnika svemira? Zar se tako nešto može učiniti? A Resulullah je otkrio prednji dio svoje mubarek košulje i rekao: „Hajde, uzmi kisas i uzmi svoje pravo.“ Tada je hazreti Sevad s velikom radošću i ljubavlju poljubio mubarek prsa Habib-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem).

Dok su svi očekivali kisas, braća su se, pred prizorom koji su vidjeli, zadivila Sevadom i pozavidjela mu. Kada ga je naš voljeni Poslanik upitao: „Zašto si tako učinio?“, Sevad je rekao: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, i život moj, ja Resulallah! Vidim da mi je danas, po naredbi Allaha dželle-šanuhu, došao smrtni čas i bojim se da ću se rastati od Vas. Zato sam u ovim posljednjim trenucima među nama poželio da moje usne dotaknu Vaše mubarek tijelo. Htio sam da mi to bude povod da mi na Sudnjem danu učinite šefa’at i da se tako spasim od kazne.“ Pred tom njegovom ljubavlju i Poslanik se veoma ganuo i uputio je dovu za hazreti Sevada.

Desnim krilom mubarek islamske vojske trebao je zapovijedati junački mudžahid Zubejr ibn Avvam, a lijevim Mikdad ibn Esved.13

Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) htio se sa svojim časnim ashabima posavjetovati kako da počnu bitku i upitao je: „Kako ćete se boriti?“ Asim ibn Sabit ustao je s lukom i strijelom u ruci i iznio svoje mišljenje: „Ja Resulallah! Kada nam se Kurejšije približe na stotinjak metara, obaspimo ih strijelama. Zatim, kada dođu na domet kamena bačenog rukom, gađajmo ih kamenjem. Kada se približe toliko da ih koplje može dosegnuti, borimo se kopljima dok se ne polome. A onda izvucimo mačeve i borimo se!“ Ova se taktika svidjela Poslaniku. Svojim ashabima dao je ovu uputu: „Ne napuštajte svoje redove. Čvrsto stojte na svojim mjestima, ne pomičući se. Dok ja ne naredim, ne počinjite borbu. Ne trošite uzalud strijele prije nego što vam se neprijatelj približi. Kada se neprijatelj otkrije iza štita, gađajte strijelom. Kada se neprijatelj sasvim primakne, bacajte kamenje rukom. Kada se približe, upotrijebite koplja. A kada dođe do borbe prsa o prsa, borite se mačevima…“

„Inšallah, sutra ujutro ovo je mjesto gdje će taj i taj pasti pogođen! Inšallah, sutra ujutro ovo je mjesto gdje će taj i taj pasti pogođen! Evo, ovo je mjesto! Ovo je mjesto…“ Hadisi šerif

Zatim su postavljene straže, a ashabi kiram dobili su priliku odmoriti se. Po mudrosti Allaha dželle-šanuhu utonuli su u tako dubok san da nisu mogli ni vjeđe podignuti. Kada se Poslanik povukao u sjenicu napravljenu od palminih grana, hazreti Ebu Bekr, a zatim i Sa’d ibn Muaz, izvukli su mačeve i stražarili na ulazu u sjenicu. Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) podigao je svoje mubarek ruke i u velikoj tuzi počeo preklinjati Allaha dželle-šanuhu: „Gospodaru moj! Ako uništiš ovu šačicu ljudi, na zemlji Ti se više neće činiti ibadet…“ Ova je tužna dova trajala do zore.

Mjesto gdje je mubarek islamska vojska podigla tabor bilo je pjeskovito. Zato se teško hodalo i noge su tonule u pijesak. Dobrotom Allaha dželle-šanuhu i bereketom Resulullahove dove te je noći počela padati kiša koja je bivala sve jača, i potekla je bujica tolika da se izlijevala iz jaruga. Posude za vodu su napunjene, a tlo se stvrdnulo toliko da noge više nisu tonule.

A mušrici su ostali u blatu i bujici.

Nakon zore Resulullah je podigao ashabe na namaz.

Pošto je predvodio sabah-namaz, govorio im je o vrijednosti džihada protiv neprijatelja i o vrijednosti šehadeta i poticao ih na borbu. Rekao je: „Zaista, Allah dželle-šanuhu naređuje ono što je ispravno i istinito. Ni od koga ne prima djelo koje nije učinjeno radi zadovoljstva Allaha dželle-šanuhu… Nastojte izvršiti naredbu našeg Gospodara, kojom vam je na ovim mjestima obećao Svoju milost i oprost, i položite kušnju! Jer Njegovo je obećanje istina, Njegova je riječ istinita, a Njegova je kazna žestoka. I ja i vi vezani smo za Allaha dželle-šanuhu, koji je Hajj i Kajjum. Njemu smo se utekli, Njega smo se držali, na Njega smo se oslonili. I naš je konačni povratak Njemu. Neka Allah dželle-šanuhu oprosti meni i svim muslimanima!…“

Sedamnaestog dana časnog ramazana, u petak, izašlo je sunce. Uskoro će početi najnemilosrdnija, najneravnopravnija, najvažnija i najveća bitka u povijesti…

S jedne strane bili su Ponos svijeta sallallahu alejhi ve sellem i šačica njegovih časnih ashaba, koji nisu ni najmanje oklijevali žrtvovati svoje živote; a s druge strane obijesna i razuzdana rulja kafira, okupljena da islam udavi u žlici vode i da uništi poslanika počašćenog time što je habib Allaha dželle-šanuhu. Nažalost, među njima su bili i rođaci Resul-i ekrema. I oni su došli na Bedr boriti se protiv svog voljenog sinovca.

Poslanik je ponovno pregledao poredak svoje vojske i ponovio upute koje je dao. Uto su kurejšijski mušrici izašli iz svog tabora i počeli nadirati prema bedrskoj dolini. Većina ih je bila pokrivena oklopima. U velikoj oholosti i gordosti krenuli su u napad na islamsku vojsku. Kada je Resulullah vidio ovo stanje mušrika, ušao je u šator s hazreti Ebu Bekrom i, podigavši mubarek ruke, počeo preklinjati Dženab-i Hakka: „Gospodaru moj, evo, kurejšijski mušrici dolaze sa svom svojom ohološću i gordošću!… Izazivaju Tebe i proglašavaju lažljivcem Tvog Poslanika. O Allahu moj! Tražim od Tebe da ispuniš obećanje pomoći i pobjede koje si mi dao!… Allahu moj! Ako želiš da ova šačica muslimana propadne, poslije toga neće biti nikoga tko će Ti činiti ibadet!…“

Tako je neprestano, iznova i iznova, tražeći pomoć, preklinjao Allaha dželle-šanuhu. Ovo izuzetno tužno Poslanikovo preklinjanje, koje je paralo srca, trajalo je dok se nije zanio i dok mu ogrtač nije pao s mubarek ramena. Hazreti Ebu Bekr, koji nije mogao izdržati ovo usrdno preklinjanje, s velikim je poštovanjem podigao mubarek ogrtač sa zemlje i, stavljajući ga Poslaniku na mubarek rame, tješio ga je: „Neka ti je žrtva život moj, ja Resulallah! Dosta je što si toliko preklinjao!… Uporno si upućivao dovu svom Gospodaru! Zaista, Allah dželle-šanuhu uskoro će ti dati pobjedu koju ti je obećao.“ U tom je trenutku Predvodnik svjetova izašao iz šatora učeći ove ajeti kerime. U njima je rečeno, po značenju: „(Kod Bedra) ova će gomila sigurno uskoro biti razbijena i poražena, okrenut će leđa i pobjeći. Štoviše, pravo vrijeme njihove kazne jest kijamet. Kazna toga vremena još je strašnija i gorča.“14

Naš voljeni Poslanik došao je na čelo svoje vojske. Svojim slavnim ashabima proučio je ove ajeti kerime: „O vi koji vjerujete! Kada se sukobite s nekom neprijateljskom skupinom, budite postojani i mnogo spominjite Allaha dželle-šanuhu da biste se spasili… Tako ćete, nadamo se, postići spas. Pokoravajte se Allahu i Njegovu Resulu. Ne prepirite se među sobom, jer ćete klonuti i nestat će vam zamaha (snage, moći). Budite strpljivi. Jer Allah dželle-šanuhu je sa strpljivima.“15

Ovo je trebala biti prva bitka koja se cijelom vojskom vodi protiv neprijatelja. Bitka samo što nije počela. Uzbuđenje je doseglo vrhunac. Kada je Resul-i ekrem proučio ajeti kerim čije je značenje „Mnogo spominjite Allaha dželle-šanuhu…“, svi su ashabi zajedno počeli govoriti „Allahu ekber!… Allahu ekber!…“ i preklinjati Dženab-i Hakka da im podari pobjedu. Sada su očekivali samo jedan Poslanikov znak. Po tadašnjem običaju, prije nego što se dvije vojske sukobe, s obje su strane izlazili junaci na megdan i borili se jedan protiv drugoga. U tim su dvobojima na objema stranama rasli gnjev i želja za borbom, pa su se borci zagrijavali za bitku. Amir ibn Hadremi, od mušrika, ne poštujući to pravilo i gazeći ga, odapeo je strijelu na islamsku vojsku. Strijela je pogodila Mihdžu, od muhadžira; on je postao šehid i njegova se mubarek duša uznijela u džennet. Predvodnik poslanika dao je za ovog prvog šehida radosnu vijest: „Mihdža je predvodnik šehida.“ Ashabi kiram više nisu mogli mirovati. Ali bez Poslanikove naredbe nisu se smjeli ni pomaknuti.

„Gospodaru moj, evo, kurejšijski mušrici dolaze sa svom svojom ohološću i gordošću!… Izazivaju Tebe i proglašavaju lažljivcem Tvog Poslanika. O Allahu moj! Tražim od Tebe da ispuniš obećanje pomoći i pobjede koje si mi dao!…“ Hadisi šerif

U svakom je od njih počelo kipjeti kao u vulkanu!..

U tom se trenutku vidjelo da su trojica iz mušričke vojske jurnula naprijed. To su bili Utba, njegov brat Šejba i sin Velid, ogorčeni neprijatelji islama iz Rebiinih sinova. Prema mudžahidima su vikali: „Ima li među vama tko se može boriti s nama?“ Kada je među ashabima kiram prvi istupio hazreti Ebu Huzejfa da se bori protiv svog oca Utbe, Sultan svjetova rekao mu je: „Ti stani!“ Tada su istupili medinski mudžahidi, sinovi Afre-hatun, Muaz i Muavvez, i Abdullah ibn Revvaha. Stali su nasuprot Utbi, Šejbi i Velidu. S mačevima u rukama čekali su spremni.

Mušrici su zatražili da se predstave: „Tko ste vi?“ Kada su oni rekli: „Mi smo od medinskih muslimana“, mušrici su rekli: „Nemamo posla s vama! Nama trebaju Abdulmuttalibovi sinovi. S njima se želimo boriti“, pa su se okrenuli prema islamskoj vojsci i povikali: „O Muhammede! Izvedi protiv nas one iz našeg naroda koji su nam ravni!“

Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem), pošto je uputio dovu za ovu trojicu hrabrih ashaba na megdanu, naredio im je da se vrate na svoja mjesta. Zatim je pogledao među ashabe i rekao: „O Hašimovi sinovi! Ustanite! Borite se na putu Hakka protiv onih koji su došli svojim lažnim vjerama ugasiti nur Allaha dželle-šanuhu, jer je Allah dželle-šanuhu i vašeg Poslanika upravo zbog toga poslao. Ustani, o Ubejda! Ustani, o Hamza! Ustani, o Alija!“

Lavovi Allaha dželle-šanuhu, hazreti Hamza, hazreti Alija i hazreti Ubejda, stavili su kacige i izašli na megdan. Kada su stali nasuprot njima, mušrici su rekli: „Tko ste vi? Ako ste nam ravni, borit ćemo se s vama.“ Kada su oni odgovorili: „Ja sam Hamza! Ja sam Alija! Ja sam Ubejda!“, mušrici su rekli: „I vi ste časni ljudi kao mi. Pristajemo boriti se s vama.“ Junački islamski mudžahidi najprije su pozvali mušrike u iman, ali oni nisu prihvatili. Tada su sva trojica odjednom izvukla mačeve i nasrnula na mušrike. Hazreti Hamza i hazreti Alija jednim su jurišem ubili kafire Utbu i Velida. Hazreti Ubejda ranio je Šejbu. I Šejba je ranio Ubejdu. Hazreti Hamza i hazreti Alija pritekli su Ubejdi u pomoć i ondje na mjestu ubili Šejbu. Hazreti Ubejdu uzeli su u naručje i donijeli pred Resulullaha.16 Iz mubarek gležnja hazreti Ubejde ibn Harisa tekle su krv i srž. Ne obraćajući nimalo pozornosti na svoje stanje, upitao je: „Neka ti je žrtva život moj, ja Resulallah! Ako umrem u ovom stanju, zar nisam šehid?“ Poslanik mu je rekao: „Jesi, ti si šehid“, i obradovao ga radosnom viješću da je od stanovnika dženneta. (Hazreti Ubejda (radijallahu anhu) preselio je na ahiret na povratku iz bitke, u mjestu Safra.) Mušrici, koji su u ovom dvoboju izgubili tri važna čovjeka, smeli su se. Ipak, Ebu Džehl je, da bi podigao duh svoje vojske, pokušavao ih utješiti riječima: „Ne gledajte na to što su Utba, Šejba i Velid poginuli; oni su u borbi požurili i uzalud izginuli! Kunem se da se nećemo vratiti dok ne pohvatamo muslimane i ne povežemo ih užetima!…“ A junački ashabi kiram jedva su čekali da što prije mačevima kazne ovu mušričku rulju. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) ponavljao je ovu dovu, koju nije skidao sa svog mubarek jezika: „Allahu moj! Ispuni obećanje koje si mi dao!.. Allahu moj! Ako uništiš ovu šačicu islamske zajednice, na zemlji više neće ostati nitko tko će Ti činiti ibadet!…“

U tom je trenutku iz mušričkih redova izašao na megdan i zatražio protivnika Abdurrahman, sin hazreti Ebu Bekra, jedan od najhrabrijih i najboljih strijelaca Kurejša, koji tada još nije bio primio islam. U toj podnevnoj srpanjskoj vrućini vidjelo se da je i iz redova mudžahida jedan čovjek odmah potegao mač i istupio. Taj je čovjek bio junački hazreti Ebu Bekr, počašćen time što je prvi primio islam i stupnjem siddika, najuzvišeniji čovjek nakon poslanika… On je jurnuo naprijed da se bori protiv svog sina. Ali Predvodnik svjetova rekao mu je: „O Ebu Bekre! Zar ne znaš da si ti za mene kao oko kojim vidim i uho kojim čujem? Ne odvajaj se od mene! Svaka teškoća koja snađe moje tijelo i srce olakša se kad vidim tvoje mubarek lice. S tobom mi srce jača.“

Tako ga je odvratio od borbe. Ebu Bekr Siddik nije se mogao uzdržati da sinu ne kaže: „O pokvarenjače! Gdje je ostala tvoja veza sa mnom?“

Zatim se vidjelo kako se Sultan poslanika, Habib-i ekrem, sagnuo i uzeo šaku pijeska. Bacivši taj pijesak na neprijatelja, rekao je: „Neka im pocrne lica!… Allahu moj! Ubaci strah u njihova srca, a drhtavicu u njihove noge!“, pa se okrenuo ashabima i naredio: „U napad!.. Juriš!“ Slavni ashabi, koji su čekali samo znak, počeli su djelovati prema ranije danim uputama. Uz poklike „Allahu ekber!… Allahu ekber!…“ počele su zviždati strijele, kamenje pogađati ciljeve, koplja udarati u oklope… Lavovi Allaha dželle-šanuhu: hazreti Hamza borio se s dva mača, po jednim u svakoj ruci; hazreti Alija, hazreti Omer, Zubejr ibn Avvam, Sa’d ibn Ebu Vekkas, Ebu Dudžana17 i Abdullah ibn Džahš ulazili su u mušričke redove s jednog kraja, a izlazili na drugi i zbunjivali kafire. Svaki je od njih postao neprobojna tvrđava. Poklici „Allahu ekber!… Allahu ekber!…“ ispunjavali su svijet, a veličina slave Allaha dželle-šanuhu spuštala se na glave kafira kao malj. Poslanik je preklinjao Allaha dželle-šanuhu: „Ja Hajju! Ja Kajjum! Ja Hajju! Ja Kajjum!“ Hazreti Alija rekao je: „Na Bedru je najhrabriji i najveći junak od svih nas bio Resul alejhisselam. On je bio i najbliži mušričkim redovima. Kada bismo se našli u teškoći, kod njega bismo tražili zaklon.“

Mušrici su svog poglavara Ebu Džehla uzeli u sredinu. Jednoga od svojih obukli su kao Ebu Džehla i učinili ga sličnim njemu. Ime ovog nesretnika bilo je Abdullah ibn Munzir. Hazreti Alija nasrnuo je na Abdullaha i pred Ebu Džehlovim očima odsjekao mu glavu. Zatim su tako obukli Ebu Kajsa. I njega je ubio hazreti Hamza.

Hazreti Alija borio se s jednim mušrikom. Mušrik je zamahnuo mačem na hazreti Aliju i mač se zaglavio u štitu. Kada je hazreti Alija zamahnuo Zulfikarom na mušrikovo tijelo u oklopu i dok ga je zajedno s oklopom sjekao od ramena prema prsima, vidio je kako mu iznad glave sijevne jedan mač. Brzo je sagnuo glavu. Dok je onaj čiji je mač sijevnuo govorio: „Drži! I ovo ti je od Hamze ibn Abdulmuttaliba!“, glava mušrika pala je na zemlju zajedno s kacigom. Hazreti Alija okrenuo se i vidio svog strica hazreti Hamzu kako se bori s dva mača. Poslanik je, kad god bi vidio da se njegovi ashabi tako junački bore, hvalio ih riječima: „Oni su lavovi Allaha dželle-šanuhu na zemlji.“

„Allahu moj! Ispuni obećanje koje si mi dao!.. Allahu moj! Ako uništiš ovu šačicu islamske zajednice, na zemlji više neće ostati nitko tko će Ti činiti ibadet!…“ Hadisi šerif

U jednom se trenutku slomio mač hazreti Ukkaše, koji se borio uz samog Resulullaha. Vidjevši to, naš voljeni Poslanik uzeo je jedan štap koji je ugledao na zemlji, pružio mu ga i rekao: „O Ukkaša! Udri ovim!..“ Čim je Ukkaša uzeo štap, taj se štap, kao mudžiza našeg Poslanika, pretvorio u dugačak, sjajan i oštar mač čvrsta hrpta. Tim je mačem do kraja bitke ubio mnoge mušrike.

Predvodnik svjetova, Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem), s jedne se strane borio, a s druge izgovarao ovaj mubarek hadisi šerif, koji je oduševljavao njegove ashabe: „Kunem se Allahom dželle-šanuhu, u čijoj je ruci moje biće: one koji se danas, nadajući se zadovoljstvu Dženab-i Hakka, bore pokazujući strpljivost i postojanost, i one koji poginu napredujući, ne okrećući leđa, Uzvišeni Hakk zacijelo će uvesti u Svoj džennet.“ Čuvši ovu mubarek riječ, Umejr ibn Humam rekao je: „Kako lijepo! Kako lijepo! Znači, da bih ušao u džennet, ne treba mi ništa drugo osim da postanem šehid!“ i još je češće napadao. S jedne se strane tukao s neprijateljem, a s druge govorio: „Allahu dželle-šanuhu ne dolazi se s materijalnom popudbinom, nego samo sa strahom od Uzvišenog Hakka, djelima za ahiret i strpljivošću i postojanošću u džihadu. Sva će ostala popudbina bez sumnje nestati i potrošiti se!…“ Tako se borio dok nije postao šehid.

Bitka se sasvim rasplamsala!.. Na jednog su ashaba nasrtala odjednom najmanje trojica mušrika. Slavne ashabe, koji su nastojali svakoga od njih dočekati posebnim mačem, ništa nije moglo zaplašiti. Kad god bi rekli „Allahu ekber! Allahu ekber!..“, iznova bi ojačali i ne bi se umorili napadati iznova i iznova. U jednom se trenutku napad mušrika pojačao i ashabi kiram našli su se u teškom položaju. Tada je Resulullah s hazreti Ebu Bekrom ušao u svoj šator napravljen od palminih grana. Naš Poslanik ponovno se usrdno obratio Allahu dželle-šanuhu. Preklinjao je: „Gospodaru moj! Podari mi pomoć koju si mi obećao!…“ U tom je trenutku došao vahj. Rečeno je, po značenju: „Tada ste od svoga Gospodara tražili pomoć i pobjedu, a On vam se, rekavši: ‚Zaista ću vam u pomoć poslati tisuću meleka koji će dolaziti jedni za drugima‘, odazvao na tu vašu molbu i primio vašu dovu.“18 Poslanik je odmah ustao i rekao: „Raduj se, o Ebu Bekre! Stigla ti je pomoć Allaha dželle-šanuhu! Evo, ovo je Džebrail. Na pješčanim brežuljcima, držeći uzde svoga konja, naoružan, čeka naredbu.“ Kao što je saopćeno u suri Enfal, Dženab-i Hakk rekao je melecima, po značenju: „Sjeti se kad je tvoj Gospodar objavio melecima: ‚Ja sam s vama (u davanju pobjede i pomoći muslimanima). Hajde, učvrstite vjernike (radosnom viješću o pobjedi) i dajte im snagu i moć. Ja ću sada u srca kafira uliti užas i strah. Udarajte ih po šijama, lomite zglobove i članke prstiju na njihovim rukama i nogama.‘ Jer su se oni suprotstavili Allahu dželle-šanuhu i Njegovu Resulu. Tko se suprotstavi Allahu dželle-šanuhu i Njegovu Resulu (stići će ga Njegova kazna), kazna Allaha dželle-šanuhu veoma je žestoka!“19

Nakon ove naredbe Džebrail, Mikail i Israfil alejhimusselam poveli su sa sobom svaki po tisuću meleka i zauzeli mjesta, redom, uz našeg voljenog Poslanika, s njegove desne i s njegove lijeve strane.20

Džebrail alejhisselam bio je oko glave omotao žutu čalmu. Ostali meleci imali su na glavama bijele čalme. Krajeve čalmi pustili su niz leđa i jahali su bijele konje. Server-i alem rekao je ashabima: „Meleci imaju znak i obilježje. Napravite i vi sebi znak i obilježje!“

Zubejr ibn Avvam omotao je oko glave žuto, a Ebu Dudžana crveno platno u obliku čalme. Hazreti Alija stavio je bijelu perjanicu, a hazreti Hamza zakačio je na prsa nojevo pero. Ulaskom meleka u bitku stanje se u tren promijenilo. Još prije nego što bi netko od ashaba kiram zamahnuo mačem na kafira pred sobom, kafiru bi se glava odvojila od tijela i pala na zemlju. Vidjelo se kako se oko Poslanika, zdesna i slijeva, ispred i iza njega, nepoznati ljudi bore protiv mušrika.

Hazreti Sehl pričao je: „U bitki na Bedru, kad god bi netko od nas zamahnuo mačem na glavu nekog mušrika, vidjeli bismo kako mu se glava, prije nego što bi mač stigao do cilja, odvaja od tijela i kotrlja po zemlji!…“

Pogibija Ebu Džehla

Zastavnik mušrika Ebu Aziz ibn Umejr bio je zarobljen. A njihov zapovjednik Ebu Džehl neprestano je recitirao stihove da ohrabri Kurejšije i pokušavao podići duh svojoj vojsci. Napadao je kao mladić, hvalio se govoreći: „Majka me rodila za ove dane!…“ i poticao mladiće. Mušrik Ubejda ibn Said obukao je oklop od glave do pete. Vidjele su mu se samo oči. Okrećući se na konju čas na ovu, čas na onu stranu, na svoj je način izazivao na megdan govoreći: „Ja sam Ebu Zatul-Keriš! Ja sam Ebu Zatul-Keriš!“, to jest „ja sam onaj s velikim trbuhom, otac trbuha“. Junački mudžahid hazreti Zubejr ibn Avvam primaknuo mu se, nanišanio kopljem točno u oko i, rekavši „Allahu ekber!“, bacio ga. Koplje je pogodilo cilj i oborilo ga s konja na zemlju. Kada je hazreti Zubejr dotrčao do njega, Ubejda je već bio mrtav. Iako mu je stao nogom na obraz i vukao iz sve snage, koplje je jedva izvukao; bilo se iskrivilo. Junaštvo koje je hazreti Zubejr pokazao u bitki na Bedru bilo je veoma veliko. Na tijelu mu nije ostalo nijedno neozlijeđeno mjesto. Njegov sin Urva to je ovako opisao: „Moj je otac zadobio tri teška udarca mačem. Jedan od njih bio je u vrat. Rana je ostavila tako dubok trag da sam u njega mogao staviti prst.“ I Abdurrahman ibn Avf borio se nemilosrdno s Kurejšijama i, ne obraćajući pozornost na krv koja je tekla iz njegovih rana, obarao je svakoga tko bi mu se našao na putu. Hazreti Abdurrahman ovako je ispričao jedan događaj kojemu je bio svjedok: „U jednom trenutku preda mnom nije bilo nikoga. Kada sam pogledao desno i lijevo, opazio sam dva mlada ensarija. Poželio sam biti uz onoga koji je jači i bolji borac. Jedan od te dvojice mladića odmjerio me je pogledom, a onda se okrenuo prema meni i upitao: ‚Striče! Poznaješ li Ebu Džehla?‘ Rekao sam: ‚Da, poznajem.‘ Kada sam ga upitao: ‚Sinovče, što ćeš s Ebu Džehlom?’, rekao je: ‚Javili su mi da je psovao Resulullaha. Kunem se Allahom dželle-šanuhu, ako ga vidim, neću se odvojiti od njega dok ga ne ubijem ili dok sam ne poginem.‘ Iskreno rečeno, zadivila me je ova odlučna i čvrsta riječ koju je jedan mladić izgovorio u uzbuđenju.

„O Ebu Bekre! Zar ne znaš da si ti za mene kao oko kojim vidim i uho kojim čujem? Ne odvajaj se od mene! Svaka teškoća koja snađe moje tijelo i srce olakša se kad vidim tvoje mubarek lice. S tobom mi srce jača“ Hadisi šerif

I drugi od te dvojice mladića odmjerio me je i rekao isto što i prvi. Tada sam ugledao Ebu Džehla! On se u kurejšijskoj vojsci neprestano okretao naprijed-natrag. Kada sam rekao: ‚Mladići! Ovaj čovjek što užurbano ide amo-tamo jest Ebu Džehl‘, oni su odmah potegli mačeve i krenuli prema Ebu Džehlu.

Počeli su se boriti. Ti su mladići bili braća Muaz i Muavvez, sinovi Afre-hatun.“ Uto je Muaz ibn Amr, jedan od junaka među ashabima kiram, našao priliku primaknuti se Ebu Džehlu. Nasrnuo je na Ebu Džehla, koji je sjedio na konju dugog repa, i iz sve ga snage udario mačem po nozi. Ebu Džehlova noga pala je na zemlju. Tada je Ikrima, koji je pritekao u pomoć svom ocu i tada još nije bio musliman, počeo se boriti s hazreti Muazom ibn Amrom.

U tom su trenutku braća Muaz i Muavvez jurnula naprijed kao sokolovi. Obarajući svakoga tko bi im se našao na putu, stigli su do Ebu Džehla. Udarali su ga mačevima dok nisu pomislili da je mrtav.

A hazreti Muaz ibn Amr bio je u borbi s Ikrimom ranjen u šaku i ruku. Mubarek šaka bila mu je odsječena u zglobu i visjela je na koži. Muaz ibn Amr, koji se sav predao borbi, nije imao vremena baviti se rukom niti je previti radi liječenja. Čak i dok mu je odsječena šaka visjela na koži, borio se junački.

Allahu ekber!… Kakav snažan iman!… Kakav prizor vrijedan da se vidi!… Hazreti Muaz, pošto se neko vrijeme tako borio, uvjerio se da mu se pokretljivost smanjila. Uzrok je bila odsječena šaka. Odmah ju je stavio pod nogu, otkinuo i bacio…21

Nevfel ibn Huvejlid, ogorčeni neprijatelj islama, bio je jedan od najčuvenijih kurejšijskih junaka. Neprestano je vikao i trudio se mušričku rulju uzbuniti i podbuniti. Vidjevši ga takvog, Poslanik je uputio dovu: „Allahu moj! Pomozi mi protiv Nevfela ibn Huvejlida. Svrši s njim.“ Lav Allaha dželle-šanuhu, hazreti Alija, ugledavši mušrika Nevfela, odmah je nasrnuo na njega. Spustio je mač tako snažno da su mu obje noge, iako pokrivene oklopom, odjednom bile odsječene. Zatim ga je udario mačem po vratu i odvojio mu glavu od tijela.22

Umejja ibn Halef, koji je Bilala Habešija polagao na užareni pijesak i stavljao mu golemo kamenje na prsa, bio je jedan od najogorčenijih mušrika. Ovaj veliki neprijatelj islama, koji je koristio svaku priliku da muči Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem), i u bedrskoj je dolini pokušavao okupiti mušrike i trudio se ugasiti nur islama. Vidjevši ga takvog, hazreti Bilal približio mu se s golim mačem, stao pred njega i, rekavši: „O Umejja ibn Halefe, glavo nevjerstva (kufra)!… Ako se ti spasiš, ja se ne spasio!“, nasrnuo je na njega. A čim je povikao: „O braćo ensarije! Pritecite, glava nevjerstva je ovdje!“, ashabi kiram opkolili su Umejju i odmah ga ubili.23

U mušričkoj vojsci više nije bilo vođe. Nitko od njih nije znao što da radi, pa su bježali kud koji. Tvrđava nevjerstva bila je srušena. Slavni ashabi nastavili su potjeru. Jedan dio mušrika bio je zarobljen. Među zarobljenicima bio je i stric našeg voljenog Poslanika, Abbas.24

Pobjeda je pripala vjernicima

Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) upitao je svoje slavne ashabe: „Zna li tko što o Nevfelu ibn Huvejlidu?“ Hazreti Alija istupio je i rekao: „Ja Resulallah! Ja sam ga ubio.“ Veoma obradovan ovom viješću, naš voljeni Poslanik donio je tekbir: „Allahu ekber!“ i rekao: „Allah dželle-šanuhu primio je moju dovu o njemu.“

Kada su mu rekli da je ubijen Umejja ibn Halef, također se veoma obradovao i rekao: „Elhamdulillah! Hvala Allahu dželle-šanuhu. Moj je Gospodar potvrdio Svog roba i uzdigao Svoju vjeru.“

Resul-i ekrem rekao je za Ebu Džehla: „Tko će otići pogledati što je učinio i što je bilo s Ebu Džehlom?“ i naredio da ga potraže među mrtvima. Tražili su ga, ali ga nisu našli. Poslanik je rekao: „Tražite ga, imam nešto reći o njemu. Ako ga ne možete prepoznati, pogledajte ožiljak od rane na njegovu koljenu. Jednoga smo dana ja i on bili na gozbi kod Abdullaha ibn Džudana. Obojica smo bili mladi. Ja sam bio nešto stariji od njega. U gužvi sam ga gurnuo. Pao je na koljena. Jedno mu se koljeno ozlijedilo i ožiljak od te rane nije mu nestao s koljena.“

Na to je Abdullah ibn Mesud otišao tražiti Ebu Džehla. Našao ga je ranjenog i prepoznao. Rekao je: „Jesi li ti Ebu Džehl?“ Stao mu je nogom na vrat. Uhvatio ga je za bradu, povukao i rekao: „O neprijatelju Allaha dželle-šanuhu! Je li te Allah dželle-šanuhu napokon ponizio i učinio prezrenim?“ Ebu Džehl je rekao: „Zašto bi me ponizio i učinio prezrenim! O pastiru ovaca! Neka tebe Allah ponizi i učini prezrenim. Popeo si se na mjesto na koje se vrlo teško popeti! Reci ti meni na čijoj je danas strani pobjeda i nadmoć.“ Hazreti Ibn Mesud rekao je: „Pobjeda je na strani Allaha i Njegova Resula.“ Skidajući Ebu Džehlu kacigu s glave, rekao je: „O Ebu Džehle! Ubit ću te.“ Ebu Džehl je rekao: „Nisi ti prvi koji ubija poglavara svoga naroda. Ali, iskreno rečeno, teško će mi pasti što me ti ubijaš. Barem mi presijeci vrat blizu prsa, da mi glava izgleda veličanstveno!“, i tako pokazao do kojeg su stupnja došli njegovo nevjerstvo, njegova oholost i gordost.

Budući da Ibn Mesud nije mogao odsjeći Ebu Džehlovu glavu svojim mačem, odsjekao ju je Ebu Džehlovim mačem. Zatim je donio njegovo oružje, oklop, kacigu i glavu i stavio ih pred Poslanika rekavši: „Neka su ti žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Ovo je glava Ebu Džehla, neprijatelja Allaha dželle-šanuhu.“ Naš voljeni Poslanik rekao je: „On je Allah, osim kojega nema boga.“ Zatim je ustao i s ashabima otišao do Ebu Džehlova leša. Ondje je rekao: „Hvala Allahu dželle-šanuhu, koji te je ponizio i učinio prezrenim.

O neprijatelju Allahov! Ti si bio faraon ovoga ummeta.“ Zatim je zahvalio Allahu dželle-šanuhu rekavši: „Gospodaru moj! Ispunio si obećanje koje si mi dao.“ Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) naredio je da se previju rane ranjenim ashabima. Dao je utvrditi tko je postao šehid. Palo je četrnaest šehida, šest od muhadžira i osam od ensarija. Dok su se mubarek duše svih njih uznosile u džennet, od mušrika, koji su pokušavali ugasiti nur islama, sedamdeset ih je ubijeno, a sedamdeset zarobljeno. Resulullah je poslao u Medinu Abdullaha ibn Revvahu i Zejda ibn Harisu da ih obraduju viješću o pobjedi. Poslanik je za šehide predvodio dženaza-namaz25 i naredio da ih ukopaju u kabure. Dvadeset četiri leša mušrika bacili su u jedan napušteni, presušeni zdenac, a ostale zajedno u jame, i zatrpali ih. Predvodnik svjetova došao je sa svojim časnim ashabima do zdenca i rekao: „O vi bačeni u zdenac!“ Zatim je nabrojio imena ubijenih mušrika zajedno s imenima njihovih očeva: „O Utba ibn Rebia! O Umejja ibn Halefe! O Ebu Džehle ibn Hišame!… Kakav ste loš narod bili prema svom Poslaniku! Vi ste me proglašavali lažljivcem, a drugi su me potvrdili i priznali da govorim istinu. Vi ste me protjerali iz moga grada, iz moga zavičaja, a drugi su mi otvorili svoja vrata i privili me na grudi. Vi ste ratovali protiv mene, a drugi su mi pomogli. Jeste li našli ono što vam je moj Gospodar obećao? Ja sam našao pobjedu koju mi je moj Gospodar obećao.“

„(O moji ashabi!) Meleci imaju znak i obilježje. Napravite i vi sebi znak i obilježje!“ Hadisi šerif

Hazreti Omer upitao je: „Ja Resulallah! Zar govorite ljudima koji su postali lešine?“ Na to je Resul-i ekrem rekao: „Tako mi moga Gospodara, koji me je poslao kao istinskog poslanika, kažem: vi me ne čujete ništa bolje od njih. Ali oni ne mogu odgovoriti.“

Mušrici, koji su brzo bježali s bojnog polja da spase život, nisu mogli odnijeti ništa od onoga što su donijeli. Sve je palo u ruke muslimana. Poslanik je ratni plijen podijelio svim ashabima koji su sudjelovali u bitki na Bedru i onima koji su imali zadatak. Ostali su na Bedru još tri noći i nakon devetnaest dana vratili se u Medinu. U međuvremenu su se Abdullah ibn Revvaha i Zejd ibn Harisa, poslani kao glasnici radosne vijesti, približili Medini. Kada su u nedjelju, u vrijeme duhe (prijepodne), stigli do mjesta Akik, razdvojili su se. Abdullah ibn Revvaha ušao je u Medinu s jedne strane, a Zejd ibn Harisa s druge. Išli su od kuće do kuće i objavljivali pobjedu. Resulullahov pjesnik Abdullah ibn Revvaha glasno je objavljivao radosnu vijest o pobjedi recitirajući ove stihove:

O zajednico ensarija! Radosnu vam vijest nosim:
Živ je i zdrav Allahov Poslanik.
Mušrici su pobijeni, a u ropstvo pali,
Među robljem mnogo je čuvenih ljudi.
Sinovi Rebiini i Hadždžadžovi svi do jednog
Na Bedru pobijeni, i Ebu Džehl, Amr ibn Hišam.

Hazreti Asim ibn Adij upitao je: „O Ibn Revvaha! Je li istina to što govoriš?“ Abdullah ibn Revvaha rekao je: „Jest, Allaha mi, istina je! Inšallah, sutra će i Resulullah doći sa zarobljenicima vezanih ruku!“

Hazreti Rukajja preselila je na ahiret

Toga je dana preselila na ahiret hazreti Rukajja (radijallahu anha), kći našeg voljenog Poslanika. Njezin muž hazreti Osman predvodio je dženaza-namaz. Vijest o pobjedi, koja je stigla nakon ove tuge, donijela im je malo olakšanja.

Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) zahvalio je s ashabima Allahu dželle-šanuhu, koji mu je podario pobjedu na Bedru, pao je na sedždu zahvalnosti, a zatim je sa zarobljenicima krenuo prema Medine-i munevveri.

Abdullah ibn Revvaha i Zejd ibn Harisa, koji su ranije donijeli radosnu vijest, ispričali su što se dogodilo u bitki na Bedru i tko je postao šehid. Djeca, žene i oni s dužnostima, koji su ostali u Medini, veoma su se obradovali pobjedi. Izašli su dočekati Poslanika. Među šehidima bio je i Harisa ibn Suraka. Majka hazreti Harise, Rebia, saznala je da je njezin sin pogođen neprijateljskom strijelom i postao šehid dok je pio vodu iz bazena. Naša majka Rebia rekla je, kada je čula tu vijest: „Dok ne dođe Resul alejhisselam, neću plakati za sinom. Kada sretno stigne u Medinu, pitat ću ga. Ako je moj sin u džennetu, neću uopće plakati. A ako je u džehennemu, iz očiju ću umjesto suza liti krv.“

Kada je naš voljeni Poslanik sa svojim mubarek ashabima kiram stigao u Medinu, Rebia je došla pred njega i rekla: „Neka su ti žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Znaš koliko volim svog sina Harisu. Je li postao šehid i ušao u džennet? Ako je tako, strpjet ću se. A ako nije, lit ću iz očiju krvave suze.“ Habib-i ekrem obradovao ju je radosnom viješću: „O Ummu Harisa! Tvoj sin nije u jednom, nego u više dženneta. Njegovo je mjesto Firdevs.“ Na to je Rebia rekla: „Sada više neću plakati za sinom.“ Sultan svemira zatražio je posudu vode. Iz milosti je uronio svoju mubarek ruku u vodu i izvadio je. Tu je vodu dao da piju majka i sestra hazreti Harise. Osim toga, tom im je vodom potrao glave i lica. Od toga su dana lica Rebie i njezine kćeri bila veoma svijetla od nura. I život im je bio veoma dug. Hodža-i kainat (alejhi efdalus-salavat) podijelio je sedamdeset zarobljenika dovedenih u Medinu među ashabe i naredio da se prema njima lijepo postupa. O sudbini zarobljenika još nije bio došao vahj od Allaha dželle-šanuhu. Resulullah se posavjetovao s ashabima i odlučio zarobljenike pustiti na slobodu uz otkupninu (fidju).

Iznos otkupnine određen je prema imovini svakog zarobljenika. Oni koji nisu imali novca, a znali su čitati i pisati, trebali su u Medini desetoricu ljudi koji ne znaju čitati i pisati naučiti čitanju i pisanju, pa bi nakon toga mogli otići u Mekku. Poslanik je rekao svom stricu Abbasu, koji je bio među zarobljenicima: „O Abbase! Plati otkupninu za sebe, za sinovca Ukajla (Akila) ibn Ebu Taliba i za Nevfela ibn Harisa. Jer ti si bogat.“ Hazreti Abbas rekao je: „Ja Resulallah! Ja sam musliman. Kurejšije su me na silu dovele na Bedr.“ Resulullah je rekao: „Tvoj islam zna Allah dželle-šanuhu. Ako govoriš istinu, Allah dželle-šanuhu sigurno će ti dati nagradu za to. Ali ti si, po vanjštini, protiv nas. Zato moraš platiti svoju otkupninu.“ Kada je Abbas rekao: „Ja Resulallah! Nemam drugog imetka osim 800 dirhema koje ste od mene uzeli kao plijen“, Poslanik je rekao: „O Abbase! A zašto ne kažeš za ono zlato?“ On je upitao: „Koje zlato?“ Naš voljeni Poslanik rekao je: „Pa ono zlato koje si, na dan kada si trebao krenuti iz Mekke, dao svojoj ženi Ummul-Fadl, Harisovoj kćeri! Kada si ga davao, uz vas nije bilo nikoga. Rekao si Ummul-Fadl: ‚Ne znam što će me snaći u ovom pohodu. Ako me zadesi nesreća i ne vratim se, ovoliko je tvoje, ovoliko za Fadla, ovoliko za Abdullaha, ovoliko za Ubejdullaha, ovoliko za Kusema.‘“ Hazreti Abbas zapanjio se i rekao: „Kunem se da, kada sam to zlato davao ženi, uz nas nije bilo nikoga. Otkud Vi to znate?“ Kada je Poslanik rekao: „Allah dželle-šanuhu me je obavijestio“, Abbas je rekao: „Svjedočim da si ti resul Allaha dželle-šanuhu i da govoriš istinu“, i izgovorio kelime-i šehadet.26 Kada je hazreti Abbas primio islam, Poslanik mu je dao zadatak u Mekki: naredio mu je da ondje štiti muslimane i da šalje vijesti o onima koji su neprijatelji islama.

„Tako mi moga Gospodara, koji me je poslao kao istinskog poslanika, kažem: vi me ne čujete ništa bolje od njih (mušričkih lešina). Ali oni ne mogu odgovoriti“ Hadisi šerif

Kurejšu, poraženom u bitki na Bedru, poslana je poruka da svoje zarobljenike može otkupiti uz otkupninu. Ali Nadru ibn Harisu, koji je prije hidžre Predvodniku poslanika nanio mnogo muka i mučenja, odrubljena je glava. Ubijen je i niski Ukba ibn Ebu Muajt, koji je pokazao takvu nesretnu drskost da je Resulu alejhisselam, dok je klanjao kod Ka’be, na mubarek leđa stavio devinu utrobu. Kada je glava ovog ogorčenog neprijatelja islama odvojena od tijela, Resulullah je zahvalio Allahu dželle-šanuhu. Prišao mu je i rekao: „Allaha mi, od onih koji su nijekali Allaha dželle-šanuhu, Njegova Resula i Kur’ani kerim i Njegova Poslanika bacali iz muke u muku, ne znam nikoga tako lošeg kao što si ti.“

Zarobljenici su ostali kod ashaba kiram (alejhimur-ridvan) dok ih njihovi ne otkupe. Svi su se ashabi prema zarobljenicima odnosili veoma lijepo i dijelili s njima svoju hranu.

Među zarobljenicima bio je Ebu Aziz, brat Mus’aba ibn Umejra. On je pričao: „I ja sam bio zarobljenik u kući jednog muslimana iz Medine. Veoma su lijepo postupali sa mnom: kruh koji su imali za jelo ujutro i navečer davali su meni, a sami su morali jesti samo datulje. Ako bi kojem od njih dopao komad kruha, donio bi ga ravno meni. Ja bih se postidio i vratio kruh onome tko ga je donio. Ali on bi mi kruh ponovno vratio.“

I jedan Kurejšija po imenu Jezid, također od zarobljenika, pričao je: „Kada su muslimani išli s Bedra u Medinu, nas su zarobljenike posjeli na životinje, a sami su išli pješice.“

Među zarobljenicima bio je i Ebul-As ibn Rebia, sin sestre Hatidže (radijallahu anha) i Poslanikov zet. Ebul-As bio je jedan od mekkanskih trgovaca i imao je mnogo imetka. Bio je poznat po pouzdanosti i čestitosti. Kada se iz Mekke slala otkupnina za zarobljenike, hazreti Zejneb je, da bi dopunila otkupninu, poslala i ogrlicu koju joj je majka poklonila na svadbi. Kada je stigla otkupnina, Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) prepoznao je ogrlicu i rekao: „O moji ashabi, ako smatrate da je prikladno, pošaljite mojoj kćeri Zejneb njezina zarobljenika zajedno s njezinom otkupninom.“ Ashabi su pristali. Ebul-Asu je dopušteno da sa svojim imetkom ode u Mekku, pod uvjetom da Zejneb pošalje u Medinu. Ebul-As je ispratio Zejneb i one koji su bili s njom, zajedno sa svojim bratom Kinanom. Saznavši za to, mušrici su se razgnjevili i poslali za njima nekoliko svojih ljudi. Stigli su ih kod Zi Tuve. Kada je Hebbar ibn Esved bacio koplje, deva se uplašila i zbacila hazreti Zejneb sa sebe na zemlju. Kinana je prosuo strijele pred sebe i rekao da će strijelom pogubiti svakoga tko nasrne na Zejneb. Izveo je Zejneb iz Mekke i doveo je do konačišta. Hazreti Zejneb razboljela se od zadobivenih ozljeda. Bila je trudna; kada je stigla u Medinu, pobacila je. Resul alejhisselam veoma se ožalostio kada je to čuo.

To što su mušrici poraženi na Bedru i u očajnom stanju pobjegli s bojnog polja izazvalo je u Mekki veliku pomutnju. Dogodio se ishod kakav nisu očekivali, kakav im ni na pamet nije pao. Riječima onoga koji je prvi donio vijest nisu povjerovali ni Ebu Leheb ni ostali mušrici. Kada je Ebu Sufjan, koji je pobjegao s bojnog polja, stigao u Mekku, odmah su ga pozvali k sebi. Ebu Leheb upitao ga je: „Sinovče! Hajde, pričaj, kako je bilo?“ Ebu Sufjan sjeo je ondje na jedno mjesto. Mnogi su slušali stojeći. Ebu Sufjan je ispričao:

„Ne pitaj ništa; kad smo se sukobili s muslimanima, kao da su nam ruke i noge bile vezane. Radili su s nama što su htjeli: neke su od nas pobili, neke zarobili. Kunem se da ne korim i ne krivim nikoga od naših. Jer smo se tada susreli s ljudima odjevenima u bijelo, na sivim konjima, između neba i zemlje. Njima ništa nije moglo odoljeti, nitko im se nije mogao suprotstaviti!“

Ondje je bio i hazreti Ebu Rafi, Abbasov rob, koji je primio islam u prvim danima islama, ali svoj islam nije pokazivao iz straha od zla mušrika. Ebu Rafi, koji ih je šutke slušao, od radosti je sve zaboravio i uzviknuo: „Allaha mi, to su bili meleci!“

Ebu Leheb snažno ga je ošamario, podigao ga i tresnuo o zemlju. Zatim ga je dugo tukao. Tada Ummul-Fadl, žena hazreti Abbasa, koja se ondje zatekla, nije mogla izdržati. Jer je i ona već prije bila primila islam. Uzela je jedan od stupova u sobi i, rekavši: „Smatraš ga slabim zato što nema nikoga svoga, je li?“, snažno udarila Ebu Leheba. Ebu Lehebu pukla je glava. Krvareći, ponižen, prezren i osramoćen, okrenuo se i otišao. Nakon sedam dana Allah dželle-šanuhu dao mu je bolest koja se zove „crni prišt“. Od te je bolesti umro. Sinovi su ga dvije ili tri noći ostavili nepokopanog. Na kraju je počeo zaudarati. Svi su od bolesti koja je snašla Ebu Leheba bježali kao od kuge i gadili se. Na to je jedan Kurejšija rekao Ebu Lehebovim sinovima: „Teško vama, zar vas nije sram? Ostavili ste oca u kući dok nije počeo zaudarati. Barem ga negdje zakopajte i uklonite.“ Sinovi su tom čovjeku odgovorili: „Bojimo se bolesti koju je imao!“ Taj im je čovjek ovaj put rekao: „Vi idite, ja dolazim, pomoći ću vam.“ Zatim su se sva trojica okupila. Ponijeli su ga i ostavili na jednom zabačenom mjestu. Bacali su na njega kamenje dok ga nije sasvim prekrilo. Tako je Ebu Leheb ušao u svoje prebivalište u kojem će vječno ostati u kazni i vatri – u svoj mračni kabur, jamu džehennema.

Među Kurejšijama zarobljenima na Bedru bio je i Velid ibn Velid. Njega je zarobio Abdullah ibn Džahš. Velidova braća Hišam i Halid ibn Velid, koji tada još nije bio musliman, došli su u Medinu. Abdullah ibn Džahš nije ga htio pustiti dok se ne plati fidje-i nedžat, to jest otkupnina za oslobođenje. Od braće je Halid pristao, ali Hišam, brat po ocu, od druge majke, nije prihvatio. Resulullah je predložio da se dadu očevo oružje i oprema. Na to je Hišam pristao, ali Halid nije prihvatio. Ipak su se na kraju pogodili za očev mač, oklop i kacigu vrijedne sto dinara. Pošto su Velida oslobodili ropstva, krenuli su na put za Mekku. Ali Velid se na putu za Mekku, u Zul-Hulejfi, četiri milje od Medine, odvojio od njih, došao Poslaniku, primio iman i postao jedan od ashaba kiram. Neko vrijeme nakon što je primio islam, otišao je u Mekku k braći. Tada ga je Halid ibn Velid upitao: „Kad si već htio postati musliman, zašto to nisi učinio prije nego što je otkupnina plaćena? Zbog tebe smo izgubili uspomenu na oca. Zašto si tako učinio?“, a Velid je odgovorio: „Bojao sam se da će Kurejšije reći: ‚Nije izdržao ropstvo, pa je pošao za Muhammedom alejhisselam.‘“

„O Abbase! Tvoj islam zna Allah dželle-šanuhu. Ako govoriš istinu, Allah dželle-šanuhu sigurno će ti dati nagradu za to. Ali ti si, po vanjštini, protiv nas. Zato moraš platiti svoju otkupninu“ Hadisi šerif

Veoma razgnjevljena ovim odgovorom, braća su ga zatočila kod nekih muslimana iz Mahzumovih sinova – Ajjaša ibn Ebu Rebie i Seleme ibn Hišama (radijallahu anhuma). Velid ibn Velid (radijallahu anhu) ležao je godinama u tamnici zato što je primio iman. Mnogo je nasilja i muka pretrpio od strica Hišama, jednog od ogorčenih neprijatelja islama, i od rođaka mušrika. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) uputio je za Ajjaša ibn Ebu Rebiu, Selemu ibn Hišama i Velida, koje su mušrici tlačili, ovu dovu: „Allahu moj! Spasi Velida ibn Velida, Selemu ibn Hišama, Ajjaša ibn Ebu Rebiu i ostale vjernike koji (pritiješnjeni u rukama kafira) izgledaju slabi (i nemoćni). Allahu moj, satri Mudar (Kurejš) još žešće (veoma teško). Učini da im ove godine (za njih) budu kao Jusufove godine.“

Bereketom Resulullahove dove hazreti Velid našao je priliku i pobjegao s mjesta gdje je bio svezan. Došao je u Medine-i munevveru i sastao se s našim voljenim Poslanikom. Kada je Habibullah upitao za stanje Ajjaša ibn Ebu Rebie i Seleme ibn Hišama, Velid mu je javio da su im noge svezane jedna za drugu i da se grče pod teškim mukama i mučenjima.

Sultan svemira veoma se ožalostio zbog njihova stanja i tražio je način da ih spasi. Kada je upitao tko bi ih mogao spasiti, Velid je, iako je godinama bio pod mukama, s velikom hrabrošću i ljubavlju odgovorio: „Ja Resulallah! Ja ću ih spasiti i dovesti tebi.“ Ponovno je došao u Mekku i, prateći jednu ženu koja im je nosila hranu, saznao gdje su muslimani koje muče. Obojica su bila zatvorena u jednoj zgradi bez krova. Velid se noću, spreman na smrt, s velikom hrabrošću spustio niz zid i stigao do drugova. Dvojicu nevinih, kojima nije bilo druge krivnje osim što su primili iman, mušrici su bili svezali za jedan kamen i podvrgavali ih svakovrsnom nasilju na žarkom suncu arabijske pustinje. Velid je spasio ovu svoju mubarek braću i posjeo ih na svoju devu. On sam krenuo je pješice, bos, u Medine-i munevveru, da što prije stigne Resulullahu, kojega je toliko volio. Nije ga pekla pustinjska žega, nego čežnja da se sastane s Predvodnikom svjetova.

U Medinu je stigao gladan, žedan i bos za tri dana. Prsti su mu bili sasvim razderani od kamenja. Sav u krvi, Velid ibn Velid sastao se s Habibullahom, kojega je toliko volio.

Pobjeda na Bedru ispunila je muslimane velikom radošću. A mušrici su zapali u veliku tugu i očaj. Kada je i abesinski vladar Nedžaši čuo da je Resulullah pobijedio, odmah je otišao ashabima kiram u svojoj zemlji i obradovao ih radosnom viješću: „Hvala Allahu dželle-šanuhu, koji je Svom Resulu dao da pobijedi na Bedru i podario mu pobjedu.“

Događaji nakon bitke na Bedru

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) borio se u Medini i sa Židovima, i s munaficima kao što je Abdullah ibn Ubejj, koji su se prikazivali kao muslimani, i s mušricima. Osim toga, pozivao je u islam mušrička plemena izvan Medine i trudio se da budu počašćena islamom. Gazve kao što su Karkara, Beni Kajnuka, Sevik, Gatafan, Bahran… sve su vođene nakon bitke na Bedru.

Neki događaji druge godine po hidžri

Te je godine stigla naredba da je zekat farz, da se daje sadaka-i fitr, da se klanjaju bajram-namazi i da se kolju kurbani. Resulullah je svoju kćer Ummu Gulsum udao za hazreti Osmana. Poslanik je za svoje supruge uzeo kćer hazreti Omera Hafsu i Zejneb bint Huzejma (radijallahu anhuma). Rodio se hazreti Hasan, sin hazreti Alije.

Brak s hazreti Aišom

Poslanik se s hazreti Aišom zaručio dok je bio u Mekki, ali njihova svadba još nije bila održana. Hazreti Ebu Bekr jednoga je dana upitao Server-i alema: „Ja Resulallah! Što te sprječava da se sastaneš sa svojom suprugom?“ Resulullah je rekao: „Mehr.“ Hazreti Ebu Bekr poslao je Resulullahu novac za mehr.27

Nakon toga održana je svadba naše majke hazreti Aiše. Tada je Poslanik imao pedeset pet godina.28 Naša majka hazreti Aiša bila je veoma oštroumna i darovita i znala je događaje na licu mjesta izraziti u stihovima. Ono što bi naučila i upamtila nikada nije zaboravljala. Bila je veoma mudra, oštroumna, učena, književno obrazovana, čedna i čestita. Budući da je imala veoma snažno pamćenje, ashabi kiram mnoge su stvari pitali nju i učili od nje. Pohvaljena je ajeti kerimom.

Pohod na Karkaratul-Kudr

Stigla je vijest da se jedna skupina iz Beni Sulejma i Gatafana okupila u Karkari. Tada je Poslanik s dvije stotine muhadžira i ensarija krenuo iz Medine. U Medini je kao zamjenik ostavljen hazreti Ibn Ummu Mektum. Bijelu zastavu nosio je hazreti Alija. Stigli su na to mjesto, ali nikoga nisu našli: mušrici su ga, saznavši da dolazi islamska vojska, napustili. Napredujući kroz dolinu, naišli su na jednog čuvara deva. Upitali su ga gdje su Beni Sulejm i Gatafanci. Čuvar deva rekao je: „Unajmili su me na pet dana da čuvam njihove životinje. Sada ne znam gdje su.“ Kao plijen zaplijenjeno je pet stotina deva. Zarobljen je i pastir Jesar. Pošto su tri noći prenoćili u dolini Karkaratul-Kudr, potjerali su deve i krenuli prema Medini. Poslanik je u mjestu zvanom Dirar izdvojio petinu deva, a ostatak podijelio. Svakome su pripale po dvije deve. Sutradan, dok su klanjali sabah-namaz, vidjeli su da taj čuvar deva po imenu Jesar klanja namaz zajedno s njima. Poslanik je oslobodio toga roba. Zatim su se u miru vratili u Medinu.

„Allaha mi, od onih koji su nijekali Allaha dželle-šanuhu, Njegova Resula i Kur’ani kerim i Njegova Poslanika bacali iz muke u muku, ne znam nikoga tako lošeg kao što si ti (Ukba ibn Ebu Muajt)“ Hadisi šerif

Svaka duša što u vatri čežnje izgori, nur postaje;
Srce koje bol ljubavi sruši ponovno se obnovi.

Pohod na Beni Kajnuku

Jednoga su se dana Židovi iz Beni Kajnuke htjeli izrugivati jednoj muslimanki. Jedan od ashaba, vidjevši to, odmah je potegao mač i ubio toga Židova. A Židovi su se okupili i ubili toga mubarek ashaba, koji je postao šehid. Događaj je javljen Poslaniku. Resul-i ekrem okupio ih je na trgu Kajnuka i rekao: „O zajednico Židova! Bojte se da vas ne snađe kazna kao ona koju je Allah dželle-šanuhu dao Kurejšu, i primite islam. Dobro znate da sam ja poslanik kojega je poslao Allah dželle-šanuhu. To ste, kao i zavjet Allaha dželle-šanuhu vama, pročitali u svojoj knjizi…“

„Hvala Allahu dželle-šanuhu, koji je Svom Resulu dao da pobijedi na Bedru i podario mu pobjedu“ Nedžaši Ashama (rahmetullahi alejh)

Pohod na Beni Kajnuku

Unatoč ovoj milosti, Židovi, koji su prekršili ugovor, izazvali su Sultana svjetova: „O Muhammede! Neka te ne zavara to što si porazio narod koji ne zna ratovati! Kunemo se da smo mi ratnici! Tek kad se počneš boriti s nama, shvatit ćeš kakvi smo junaci!…“ Tako su javno pokazali da su prekršili prijašnji ugovor i da izazivaju. Na to je Džebrail alejhisselam donio vahj u kojem je rečeno, po značenju: „(O Moj Habibe!) Ako se pobojiš izdaje (postupanja protivno ugovoru) nekog naroda koji je (s tobom) sklopio ugovor, (prije nego što počneš rat) otvoreno im, po istini i pravdi, javi da si odbacio njihov ugovor. Jer Allah dželle-šanuhu ne voli izdajnike.“29

U drugom ajeti kerimu rečeno je, po značenju: „O Moj Resule! Reci tim Židovima koji su kafiri: Sigurno ćete biti pobijeđeni i bit ćete sakupljeni i odvučeni u džehennem; a džehennem je ružno prebivalište!“30

Habib-i ekrem odmah je, sredinom mjeseca ševala, u subotu, okupio vojsku i krenuo na tvrđavu u kojoj su bili Židovi Kajnuke. Bijelu zastavu nosio je hazreti Hamza, a u Medini je kao zamjenik ostavljen Ebu Lubaba.31

Mubarek vojska opsjela je tvrđavu Kajnuka. Židovi, koji su govorili: „Kakvi smo mi ratnički junaci!..“, ne samo da se nisu suprotstavili, nego se nisu usudili iz svoje tvrđave odapeti ni jednu strijelu. Resulullah je stavio pod nadzor ulaze i izlaze. Nitko nije mogao izaći. To je stanje trajalo petnaest dana.32

Židovi su se uplašili i predali. Iako je svaki od njih zasluživao smrt, naš voljeni Poslanik, poslan kao milost svjetovima, smilovao se i dopustio Židovima Kajnuke da odu u Damask. Nikome nije dopušteno ostati u tom kraju. Tako su protjerani s medinske zemlje.33 Beni Kajnuka napustili su svoju domovinu. Njihova imovina i oružje postali su plijen muslimana.

Pohod na Sevik

Kada je Ebu Sufjan, pobjegavši iz bitke na Bedru, stigao u Mekku, zavjetovao se da „neće mazati glavu uljem niti prilaziti svojim ženama“ dok se ne osveti Muhammedu (sallallahu alejhi ve sellem). Druge godine po hidžri, petog dana mjeseca zulhidže, u nedjelju, krenuo je s dvije stotine konjanika prema Medini da ispuni svoj zavjet. Jedne je noći došao u Medini do nečije kuće i pitao za Poslanika. Taj čovjek nije obratio pozornost na njega.

Čak mu nije ni otvorio vrata. Ebu Sufjan otišao je odande i odsjeo kao gost kod Sellama ibn Miškema. Sutradan je krenuo odande i došao u kraj zvan Ariz. Ondje je naišao na Mabeda ibn Amruša, od ensarija, i njegova slugu i ubio ih dok su radili; oni su postali šehidi. Zapalio je jedan datuljik i, rekavši: „Ispunio sam zakletvu“, otišao odande.

Kada je Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem) javljen ovaj događaj, ostavio je Ebu Lubabu kao zamjenika u Medini i s dvije stotine ljudi krenuo u potjeru za Ebu Sufjanom.

„Sigurno ćete biti pobijeđeni i bit ćete sakupljeni i odvučeni u džehennem; a džehennem je ružno prebivalište!“ Al-i Imran: 12

Čuvši to, mušrici su počeli bježati. Da bi se spasili, ostavili su ondje svoj tovar i vrstu zrnate hrane koju zovu „sevik“, zajedno s loncima koje su donijeli da je kuhaju, i pobjegli. Muslimani su to našli i uzeli kao plijen. Zato se ova gazva naziva pohod na Sevik.

Vjenčanje hazreti Alije i hazreti Fatime

Bila je druga godina po hidžri. Hazreti Fatima, kći Ponosa svemira sallallahu alejhi ve sellem, napunila je petnaest godina.

Jednoga je dana hazreti Fatima ušla Resul-i ekremu zbog nekog posla. Resulullah je primijetio da je njegova kći stasala za udaju. Od toga su dana našu majku Fatimu Zehru prosili mnogi. Resul alejhisselam nije obraćao pozornost na njih i govorio je: „Njezina stvar ovisi o naredbi Uzvišenog Hakka.“

Jednoga su dana Ebu Bekr, Omer i Sa’d ibn Muaz sjedili u mesdžidu i razgovarali: „Hazreti Fatimu prosili su svi osim hazreti Alije. Nitko nije prihvaćen.“ Hazreti Siddik rekao je: „Mislim da će biti suđena Aliji. Hajdemo ga posjetiti i otvoriti ovo pitanje. Ako se pozove na svoje siromaštvo, pomoći ćemo mu.“ Sa’d je rekao: „O Ebu Bekre! Ti uvijek činiš dobro. Ustani, i mi ćemo ti praviti društvo.“ Sva trojica izašla su iz mesdžida i otišla vidjeti se s hazreti Alijom. Hazreti Alija bio je poveo devu i otišao zalijevati datuljik jednog od ensarija. Kada ih je vidio, dočekao ih je i upitao kako su. Hazreti Ebu Bekr upitao je: „O Alija! Ti si prvi u svakom dobrom djelu i kod Resul-i ekrema si na stupnju kakav nikome nije podaren. Hazreti Fatimu su svi prosili. Nitko nije prihvaćen. Mislimo da će biti suđena tebi. Zašto ne pokušaš?“

Kada je hazreti Alija to čuo, mubarek oči ispunile su mu se suzama i rekao je: „O Ebu Bekre! Raspalio si mi srce. Nitko je ne želi više od mene. Ali moja me oskudica u tome sprječava.“ Hazreti Ebu Bekr rekao je: „Ne govori tako. Kod Allaha dželle-šanuhu i Njegova Resula dunjaluk nije ništa. Siromaštvo u tome ne može biti prepreka. Idi i prosi je.“

Hazreti Alija priča: „Ušao sam Resulullahu stideći se i ustručavajući se. Bio je u svoj svojoj veličanstvenosti i dostojanstvu. Sjeo sam pred njega, ali nisam mogao progovoriti. Resulullah je upitao: ‚Zašto si došao, imaš li kakvu potrebu?‘ Šutio sam. Kada je rekao: ‚Sigurno si došao prositi Fatimu‘, jedva sam izustio: ‚Da.‘ (Poslanik je hazreti Fatimi javio da je hazreti Alija prosi. Ona je šutjela.) Poslanik je upitao: ‚Što imaš dati Fatimi kao mehr?‘ Rekao sam: ‚Nemam ništa što bih joj dao, ja Resulallah.‘

On je još upitao: ‚Gdje je oklopna košulja hutami koju sam ti dao, što je s njom?‘ Kada sam rekao: ‚Kod mene je‘, rekao je: ‚Prodaj je i donesi mi novac. To je dovoljno kao mehr.‘“34 U drugom predanju, kada je Resulullah upitao hazreti Aliju: „Što imaš?“, on je odgovorio: „Imam konja i oklopnu košulju“, a Resulullah je rekao: „Konj će ti trebati, ali oklop prodaj.“ A u još jednom predanju rekao je: „O Alija, idi i iznajmi sebi kuću.“

Hazreti Alija do ženidbe je živio zajedno s Poslanikom. Po Poslanikovoj naredbi iznajmio je kuću Harise ibn Nu’mana, koja se nalazila blizu Mesdžid-i Nebevi, preko puta sobe hazreti Aiše. Svoj je oklop poslao na tržnicu. Hazreti Osman (radijallahu teala anhu), obilazeći tržnicu, prepoznao je oklop hazreti Alije. Pozvao je telala i rekao: „Koliko vlasnik traži za ovaj oklop?“ Telal je rekao: „Traži četiri stotine dirhema.“ Osman (radijallahu anhu) rekao je: „Dođi, uzmi novac.“ Zatim je otišao svojoj kući. Uzeo je oklop od telala i platio mu. Rekao je: „Ovaj oklop ne dolikuje nikome osim njemu. Neka i ovaj novac potroši na svadbu. I neka primi našu ispriku.“ Davši četiri stotine dirhema i stavivši oklop odozgo, poslao je to na dar hazreti Aliji. Kada je hazreti Alija s oklopom i dirhemima došao našem Poslaniku, Poslanik je uputio mnoge dove za dobro hazreti Osmana i rekao: „Osman je moj drug u džennetu.“ Zatim je pozvao Bilala Habešija, dao mu dio novca i naredio: „Uzmi ovaj novac i idi na tržnicu! Kupi malo ružine vodice, a za ostatak novca med, i u jednoj čistoj posudi, na jednom kraju mesdžida, razmutite ga s vodom. Napravite medeni šerbet da ga popijemo nakon sklapanja nikaha. Pozovi u mesdžid moje ashabe od ensarija i muhadžira koji su tu i objavi ljudima da će se sklopiti nikah Fatime i Alije.“

Bilal Habeši izašao je i objavio ljudima da će se sklopiti nikah hazreti Alije i hazreti Fatime. Ashabi kiram došli su u Mesdžid-i Nebevi i ispunili ga iznutra i izvana. Tada je Poslanik ustao i održao ovu hutbu: „Sva hvala i zahvalnost pripadaju Gospodaru svjetova. On je Onaj kojega hvale zbog blagodati koje daje, kojemu se čini ibadet zbog Njegove beskrajne moći i snage, od čije se kazne i obračuna strahuje, čija presuda i zapovijed vladaju na zemlji i na nebesima. On je Onaj koji je Svojom moći stvorio stvorenja, Svojim pravednim odlukama odvojio ih jedne od drugih i počastio ljude vjerom (islamom) i Poslanikom Muhammedom (alejhisselam)… Allah dželle-šanuhu naredio mi je da svoju kćer Fatimu vjenčam za Aliju ibn Ebu Taliba. Sada vas uzimam za svjedoke: ja sam (po naredbi Allaha dželle-šanuhu) uz mehr od 400 miskala srebra vjenčao Fatimu za Aliju ibn Ebu Taliba. Neka ih moj Gospodar sjedini i neka im to učini mubarek. Neka im potomstvo učini čistim, ključem milosti, rudnikom mudrosti i pouzdanim za Muhammedov ummet.

To je ono što sam imao reći. Od svoga Gospodara tražim oprost za sebe i za vas.“

I hazreti Alija ustao je i održao ovu kratku hutbu: „…Donosim salavat i selam na Muhammeda alejhisselam, u čijoj smo prisutnosti, koji mi je svoju mubarek kćer Fatimu vjenčao uz mehr od 400 miskala srebra. O braćo moja po vjeri! Bez sumnje ste čuli što je Poslanik rekao i bili ste svjedoci. I ja sam tome svjedok i zadovoljan sam. Prihvaćam to upravo tako. Allah dželle-šanuhu svjedok je riječima svih nas i svima nam je Zaštitnik.“35

„Osman je moj drug u džennetu“ Hadisi šerif

Kada je sklapanje nikaha završeno, Poslanik je naredio da se donesu svježe datulje i rekao: „Hajde, uzmite od ovih datulja i jedite.“ Svi su uzeli i jeli. Zatim je hazreti Bilal podijelio medeni šerbet, i to su popili, a svi su ashabi uputili dovu: „Barekallahu fikuma ve alejkuma ve džemea šemlekuma.“ Kada je sklopljen nikah, Fatima (radijallahu anha) imala je petnaest, a Alija (radijallahu anhu) dvadeset pet godina.

Nakon nikaha hazreti Fatima je plakala. Poslanik je došao k njoj i rekao: „O Fatimo! Što ti je, zašto plačeš? Kunem se Allahom dželle-šanuhu da sam te udao za najučenijeg od onih koji su te prosili, za najizvrsnijeg u blagosti i razboritosti i za onoga koji je prvi primio islam.“ Hazreti Fatima rekla je: „Babo moj! Mehr svake djevojke koja se udaje procjenjuje se i određuje zlatom i srebrom. Ako se i moj mehr tako odredi, kakva će biti razlika između tebe i drugih? Na Sudnjem danu, koliko god ti grješnim vjernicima budeš činio šefa’at, ja želim činiti šefa’at njihovim ženama. To je moja želja.“

Kada je Allah dželle-šanuhu objavio da je ova želja hazreti Fatime primljena, Resulullah je rekao: „O Fatimo, pokazala si da si dijete poslanika!“

Hazreti Alija rekao je: „Od tih događaja prošlo je nekoliko mjeseci. O tome na skupovima nije bilo ni riječi. A ja od stida nisam mogao otvoriti usta. Ali Resulullah bi ponekad, kad bi me vidio nasamo, rekao: ‚Kakva je dobra žena tvoja supruga! Raduj se, ona je predvodnica žena svijeta.‘“

Tih je dana brat hazreti Alije, hazreti Ukajl, rekao: „O Alija! Ovim smo se brakom obradovali. Ali moja je želja da ovo dvoje sretnika bude zajedno“, a hazreti Alija rekao je: „I ja to želim, ali se stidim.“ Hazreti Ukajl uzeo je hazreti Aliju za ruku, i kada su došli do Poslanikove kuće, sreli su Ummu Ejmen, Resulullahovu robinju. Rekli su joj o čemu je riječ. Ummu Ejmen rekla je: „Za ovo nije potrebno da vi dolazite. Mi ćemo se dogovoriti s čistim suprugama (ezvadž-i tahirat) i javiti vam. Jer se u tome sluša riječ žena.“

Ummu Ejmen ispričala je to Resulullahovim suprugama. Tada su se i ostale čiste supruge okupile u kući hazreti Aiše. Sjetivši se hazreti Hatidže, rekle su: „Da je ona živa, mi ne bismo imale nikakvih briga.“ Resulullah je zaplakao i rekao: „Gdje je žena kao Hatidža? Dok su me ljudi proglašavali lažljivcem, ona me je potvrdila i sav svoj imetak potrošila na mom putu. Mnogo je pomogla vjeri islamu. Dok je bila živa, Uzvišeni Hakk naredio mi je: ‚Obraduj Hatidžu radosnom viješću: u džennetu joj je sagrađen dvorac od smaragda.‘“ Resulullahove supruge prenijele su mu želju hazreti Alije. Tada je Resulullah naredio Ummu Ejmen da pozove hazreti Aliju. Kada je Alija došao, žene koje su bile na skupu ustale su i otišle. Hazreti Alija sjeo je oborene glave. Resulullah je upitao: „Želiš li svoju suprugu, o Alija?“

Alija (radijallahu anhu) rekao je: „Da, ja Resulallah! Neka su ti žrtva i majka i otac.“ Resul-i ekrem rekao je Esmi bint Umejs: „Idi i pripremi Fatiminu kuću.“ Esma je otišla u kuću u koju će Fatima ući kao nevjesta. Napravila je jedan madrac od nove kože, jedan od zakrpane kože i jedan od rogožine i napunila ih palminim vlaknima. Resulullah je nakon jacija-namaza došao u Fatiminu kuću i pregledao što je pripremljeno.

Naš Poslanik naredio je da se za dvije trećine novca koji je donio hazreti Alija kupe hrana, nakit i mirisi, a za jednu trećinu odjeća, i dao je da se upotpune kućne stvari. U miraz i kućne stvari hazreti Fatime spadalo je ovo: tri madraca koja je pripremila Esma bint Umejs, jedan ćilim s resama, jedan jastuk napunjen palminim vlaknima, dva ručna žrvnja, jedna mješina za vodu, jedan zemljani vrč za vodu, jedna kožna čaša za vodu, jedan ručnik, jedna suknja, jedna štavljena ovnujska koža, jedan izlizani šareni jemenski ćilim s kojega je otpala vuna, jedan ležaj ispleten od palmina lišća, dvije šarene haljine jemenske izrade i jedan baršunasti jorgan. Nakon toga Resulullah je dao hazreti Aliji nešto novca i rekao mu da kupi datulja i masla. Hazreti Alija ono što je bilo poslije ispričao je ovako:

„Za pet dirhema kupio sam datulja, a za četiri masla. Donio sam ih pred Resulullaha. Zatražio je kožnu sofru. Svojom mubarek rukom pomiješao je datulje, brašno, maslo i jogurt, napravio jednu vrstu jela i rekao: ‚O Alija! Idi i dovedi koga god nađeš.‘ Izašao sam van, vidio mnogo ljudi, sve sam ih pozvao, ušao i rekao: ‚Ja Resulallah! Ljudi je mnogo.‘

Predvodnik svjetova, Ponos svemira, rekao je: ‚Uvodi ih po desetoro, neka jedu jelo.‘ Tako sam i učinio. Prebrojili su: sedam stotina muškaraca i žena jelo je i nasitilo se.“

Pošto je pojedena svadbena gozba (velima) hazreti Alije i Fatime, prema onome što je prenijela Ummu Ejmen, Poslanik je rekao hazreti Aliji: „O Alija, moja je kći Fatima došla kao nevjesta u vašu kuću. I ja ću nakon akšam-namaza doći i uputiti dovu. Čekajte me.“

Kada je hazreti Alija došao kući, sjeo je u jedan kut. I hazreti Fatima sjela je u drugi kut kuće. Zatim je došao Resulullah i pokucao na vrata. Vrata je otvorila Ummu Ejmen.

Resulullah je upitao: „Je li moj brat ovdje?“ Ummu Ejmen rekla je: „Neka su Vam žrtva i majka i otac, ja Resulallah! Tko je Vaš brat?“ Kada je Resulullah rekao: „To je Alija ibn Ebu Talib“, Ummu Ejmen je upitala: „Zar ste svoju kćer udali za svog brata?“ Resulullah je rekao: „Da.“ Iz Resulullahovih riječi „Je li moj brat ovdje?“ Ummu Ejmen pomislila je da nikah neće biti dopušten. A Resulullah je riječju „Da“ ukazao na to da je prepreka braku rođenje od iste majke.

Zatim je Resulullah upitao Ummu Ejmen: „Je li i Esma bint Umejs ovdje?“ Kada je odgovorila: „Jest“, rekao je: „Znači, došla je služiti Resulullahovoj kćeri.“ Kada je Ummu Ejmen rekla: „Jest“, uputio joj je dovu rekavši: „Neka postigne dobro.“

„O Fatimo! Što ti je, zašto plačeš? Kunem se Allahom dželle-šanuhu da sam te udao za najučenijeg od onih koji su te prosili, za najizvrsnijeg u blagosti i razboritosti i za onoga koji je prvi primio islam“ Hadisi šerif

Zatim je naredio da se donese posuda vode. Oprao je svoje mubarek ruke. U vodu je kapnuo malo mošusa. Zatim je pozvao hazreti Fatimu. Hazreti Fatima od stida je gledala u svoju odjeću. Resulullah je uzeo malo vode, poškropio njome Fatimina prsa, glavu i leđa i uputio dovu: „Allahumme inni uizuha bike ve zurrijjetiha mineš-šejtanir-radžim“ (Gospodaru moj, utječem se Tebi da nju i njezino potomstvo sačuvaš od zla radžima, to jest prokletog šejtana). Zatim je isto učinio i hazreti Aliji i uputio dovu: „Allahumme barik fihima ve barik alejhima ve barik lehuma fi neslihima.“ Proučio je sure Ihlas i Muavvizetejn i rekao: „Uđi svojoj supruzi s imenom i bereketom Allaha dželle-šanuhu.“ Zatim je svojim mubarek rukama uhvatio oba krila vrata, uputio dovu za bereket i otišao.36

Hazreti Alija rekao je: „Četiri dana nakon naše svadbe Resulullah je posjetio našu kuću. Savjetovao nas je riječima koje osvajaju srca i pune su mudrosti i rekao: ‚O Alija! Donesi vode!‘ Ustao sam i donio vodu. Proučio je jedan ajeti kerim i rekao: ‚Popij malo ove vode. Neka malo ostane.‘ Tako sam učinio. Preostalom vodom poškropio mi je glavu i prsa. Ponovno je rekao: ‚Donesi vode.‘ Opet sam donio vodu. Ono što je učinio meni učinio je i Fatimi. Zatim me je poslao van.“

Kada je Alija izašao, Resulullah je upitao kćer o hazreti Aliji. Fatima je rekla: „Babo moj, u njemu su sva savršena svojstva. Ali neke kurejšijske žene govore mi: ‚Tvoj je muž siromah‘“, a Resulullah je rekao: „O kćeri moja! Ni tvoj otac ni tvoj muž nisu siromašni. Ponuđene su mi sve riznice i blaga zemlje i neba. Nisam ih prihvatio. Prihvatio sam ono što je primljeno kod Allaha dželle-šanuhu. O kćerkice moja! Kad bi ti znala ono što ja znam, dunjaluk bi u tvojim očima bio prezren i nizak. Tako mi Allaha dželle-šanuhu, tvoj je muž prvi među ashabima. On je i velik u islamu, a po znanju najdublji. O kćeri moja! Allah dželle-šanuhu odabrao je iz ehli bejta dvojicu. Jedan je tvoj otac, a drugi tvoj muž. Nikako mu se ne opiri i ne protivi se njegovoj naredbi.“

Ponos svemira (alejhi efdalus-salavat), pošto je savjetovao kćer, pozvao je hazreti Aliju. Povjerio mu je Fatimu rekavši: „O Alija! Pazi na Fatimino srce. Ona je dio mene. Čuvaj je u zadovoljstvu. Ako nju ožalostiš, mene si ožalostio.“ Oboje ih je povjerio Allahu dželle-šanuhu. Zatim, kada je ustao da pođe, hazreti Fatima rekla je: „Ja Resulallah! Poslove u kući obavljat ću ja, a poslove izvan kuće Alija. Ako mi podarite jednu služavku, pomagat će mi u nekim poslovima. Obradovat ćete me.“ Resulullah je rekao: „O Fatimo! Da ti podarim nešto bolje od sluge ili da ti podarim slugu?“

Naša majka hazreti Fatima rekla je: „Podari mi ono što je bolje od sluge.“ Tada je Resulullah rekao: „Svakoga dana, kada liježeš, reci trideset tri puta ‚Subhanallah‘, trideset tri puta ‚Elhamdulillah‘, trideset tri puta ‚Allahu ekber‘ i jednom ‚La ilahe illallahu vahdehu la šerike leh, lehul-mulku ve lehul-hamdu ve huve ala kulli šej’in kadir‘. To je ukupno sto riječi. Na kijametu ćeš naći tisuću hasena (dobrih djela). Na Mizanu će tvoja dobra djela biti teška.“ Zatim je Poslanik izašao iz kuće svoje kćeri i otišao u svoj mubarek dom.

Ubojstvo Ka’ba ibn Ešrefa

Pobjedom na Bedru strah je pao u srca Židova i mušrika u Medini koji su obožavali idole. Neki su se Židovi opametili i, rekavši: „Ovo je sigurno onaj čovjek čija smo svojstva čitali u našim knjigama. Sada mu se više nije moguće suprotstaviti. Jer će on uvijek pobjeđivati“, primili islam. A neki su rekli: „Muhammed se borio s Kurejšijama, koji se ne razumiju u rat. Zato je pobijedio. Da se borio s nama, pokazali bismo mu kako se ratuje i kako se stječe pobjeda.“

I jedan Židov po imenu Ka’b ibn Ešref, čuvši da je islamska vojska pobijedila na Bedru, otišao je u Mekku iz mržnje prema muslimanima. Okupio je ondašnje mušrike, recitirao im stihove da napadnu Medinu, poticao ih i podbunjivao. Dogovorio se s njima da se bore protiv Poslanika. Čak je pripremio i atentat na našeg voljenog Poslanika. Allah dželle-šanuhu to je obznanio Resulullahu i rekao, po značenju: „To su oni koje je Allah dželle-šanuhu prokleo (udaljio od Svoje milosti)…“37

Na to je Resul-i ekrem rekao svojim časnim ashabima: „Tko će ubiti Ka’ba ibn Ešrefa? Jer je on vrijeđao Allaha dželle-šanuhu i Njegova Resula.“

Muhammed ibn Meslema upitao je: „Ja Resulallah! Želiš li da ga ja ubijem?“ Resulullah je rekao: „Da, želim.“ Muhammed ibn Meslema nekoliko je dana razmišljao o tome i smišljao planove. Otišao je svojim drugovima Ebu Naili, Abbadu ibn Bišru, Harisu ibn Evsu i Ebu Absu ibn Džebru i otkrio im stvar. Svi su se složili i rekli: „Ubit ćemo ga zajedno.“ Zajedno su došli Poslaniku i rekli: „Ja Resulallah! Ako dopustite, smijemo li, dok budemo razgovarali s njim, reći o Vama neke riječi koje će se svidjeti Ka’bu?“ Poslanik im je dopustio da kažu što žele.

Tada je Muhammed ibn Meslema s drugovima otišao Ka’bu ibn Ešrefu. Rekao je: „Ovaj Muhammed tražio je od nas sadaku. Natovario nam je mnogo poreza. Zato sam došao od tebe uzeti nešto na zajam.“ Ka’b se obradovao, misleći da Muhammed ibn Meslema misli kao i on, i rekao: „On će vam još više dojaditi.“ Muhammed ibn Meslema rekao je: „Eto, jednom smo ga slijedili. Nastavit ćemo ga slijediti. Da vidimo kakav će biti kraj. Sada nam ti daj na zajam malo datulja.“ Ka’b je rekao: „Dobro, dat ću, ali morate mi nešto dati u zalog!“ Muhammed ibn Meslema i oni koji su bili s njim rekli su: „Što hoćeš?“ Kada je Ka’b rekao: „Hoću vaše žene u zalog“, nisu pristali. Ka’b je rekao: „Onda mi dajte sinove u zalog.“ Rekli su: „Ni njih ne možemo dati u zalog. Za kojeg će se od njih govoriti: ‚Dan je u zalog za tovar datulja jedne-dvije deve‘, a to bi za nas bila ljaga koju ne bismo mogli zaboraviti. Ali tebi možemo dati u zalog svoje oružje i oklope.“ Ka’b je prihvatio ovu ponudu. Rekao im je i kada da dođu.38

„O Alija! Pazi na Fatimino srce. Ona je dio mene. Čuvaj je u zadovoljstvu. Ako nju ožalostiš, mene si ožalostio“ Hadisi šerif

Jedne je noći Muhammed ibn Meslema došao Ka’bu. S njim je bio i Ebu Naila. Ka’b ih je pozvao u tvrđavu, a sam je sišao da ih dočeka. Ka’bova žena rekla je: „Kamo izlaziš u ovo doba?“ Ka’b je rekao: „Došli su Muhammed ibn Meslema i moj brat Ebu Naila.“ Žena je rekla: „Ovaj glas koji čujem nikako mi se ne sviđa. Kao da iz njega kaplje krv.“ Ka’b je rekao: „Nije to ništa, to su Muhammed ibn Meslema i moj brat po mlijeku Ebu Naila. On je dobar momak. Kad bi ga noću pozvali i na borbu mačevima, došao bi bez oklijevanja. Takav je on.“ Muhammed ibn Meslema uveo je sa sobom u tvrđavu dvojicu, a po jednom predanju trojicu ljudi. To su bili Ebu Abs ibn Džebr, Haris ibn Evs i Abbad ibn Bišr.39 Hazreti Muhammed ibn Meslema rekao je drugovima: „Kada Ka’b dođe, reći ću mu da ću pomirisati njegovu kosu, uhvatit ću ga za glavu i pomirisati. Kada vidite da sam Ka’ba dobro uhvatio za glavu, udarite mačevima.“ Ka’b ibn Ešref došao im je lijepo odjeven, šireći ugodan miris. Ibn Meslema rekao je: „Nikad dosad nisam osjetio tako ugodan miris“ i prišao Ka’bu. Ka’b se hvalio: „Kod mene su arapske žene najljepšeg mirisa.“ Muhammed ibn Meslema rekao je: „Dopuštate li mi da pomirišem vašu glavu?“ Ka’b je rekao da dopušta. Ibn Meslema ga je pomirisao, a dao je da pomirišu i drugovi. Zatim je rekao da želi ponovno pomirisati. Ovaj put Muhammed ibn Meslema uhvatio ga je za glavu i dao znak drugovima da udare mačevima.

Kada je zadan prvi udarac mačem, Ka’b je strašno povikao, ali nije umro. Tada ga je Muhammed ibn Meslema ubio svojim bodežom. Mudžahidi koji su ubili Ka’ba odmah su napustili to mjesto i stigli u Medinu. Kada su Resulullahu donijeli radosnu vijest, naš Poslanik zahvalio je Allahu dželle-šanuhu i uputio dovu za mudžahide. Pogibija kafira Ka’ba ibn Ešrefa bacila je Židove u velik strah. Jer, pošto je ubijen vođa kao što je Ka’b, i njihova je pogibija bila pitanje trenutka. Ujutro su se okupili i došli pred Poslanika. Žalili su se na ono što se dogodilo te noći. Resul-i ekrem rekao je: „On nas je stalno uznemiravao i protiv nas je recitirao stihove. Ako itko od vas tako učini, neka zna da mu je kazna mač.“ Nakon ove opomene Židovi su iz straha ponovno sklopili ugovor s Resulullahom…40

Pohod na Gatafan

Ova se gazva naziva i „pohod na Enmar“ i „pohod na Zi Emr“. Jedna skupina iz Beni Sa’lebe i Beni Muhariba okupila se na mjestu zvanom Zi Emr i odlučila opljačkati što god nađe oko Medine. Vođa im je bio neki Dasur ibn Haris ibn Muharib, zvani Gavres. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) ostavio je u Medini kao zamjenika Osmana ibn Affana (radijallahu anhu) i s vojskom od četiri stotine pedeset ljudi krenuo iz Medine. Na putu su naišli na čovjeka po imenu Džebbar. Upitali su ga za neprijatelja. On je rekao: „Oni se ne žele boriti s vama. Čim su vas vidjeli, pobjegli su u planine.“ Resulullah mu je ponudio islam. On je prihvatio i postao musliman.

Dok je islamska vojska napredovala prema dolini, počela je padati kiša. Neko je vrijeme padala svom žestinom, a zatim je oslabila i prestala. Svi mudžahidi, a prije svih Poslanik, bili su mokri od glave do pete. Svatko je na jednoj strani sušio svoju odjeću. I Resulullah je na jednom osamljenom mjestu skinuo odjeću da je osuši i prostro ju je po jednom stablu. Dok se odmarao pod stablom, kafiri koji su motrili islamsku vojsku vidjeli su Resulullaha sama i javili to Dasuru ibn Harisu. On se tiho prikrao mjestu gdje se Resulullah odmarao kako bi ga ubio. Izvukao je mač i rekao: „Tko te može spasiti iz mojih ruku?“ Resulullah je rekao: „Allah dželle-šanuhu će me spasiti.“ U tom je trenutku došao Džebrail alejhisselam, udario Dasura u prsa i oborio ga na zemlju, a mač mu je ispao iz ruke. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) uzeo je Dasurov mač i rekao: „A tko će tebe spasiti iz mojih ruku?“ Dasur je rekao: „Nitko ne može“, izgovorio kelime-i šehadet i postao musliman. On je bio uzrok da mnogi ljudi prime iman.41 Dao je riječ da nikada više neće skupljati vojsku za rat. Vratili su se u Medinu bez oružanog sukoba. Na tom su pohodu proveli jedanaest dana.

Pohod na Bahran

Ovaj se pohod naziva i „pohod na Beni Sulejm“ ili „pohod na Nedžran“. Stigla je vijest da će velik broj mušrika okupljenih kod Beni Sulejma napasti Medinu. Kao zamjenik u Medini ostavljen je hazreti Ibn Ummu Mektum. Resulullah je s vojskom od tri stotine ljudi krenuo na neprijatelja. Kada je čuo da islamska vojska dolazi, neprijatelj je pobjegao u planine. Zato do susreta nije ni došlo. Pohod je trajao dvanaest dana.

„On (Ka’b ibn Ešref) nas je stalno uznemiravao i protiv nas je kazivao stihove. Ako itko od vas tako učini, neka zna da mu je kazna mač“ Hadisi šerif

Tvoja me ljubav meni ote;
volim Te, Gospodaru moj!
Tvoja je ljubav tako slatka;
volim Te, Gospodaru moj!
Nit’ se bogatstvu radujem,
nit’ za siromaštvom tugujem.
Tvojom se ljubavlju naslađujem;
volim Te, Gospodaru moj!
Ibadete Ti naredi,
lijepa stanja pohvali,
blagodati bez kraja dade;
volim Te, Gospodaru moj!
Kakav li mi je nefs nezahvalan:
za svoj me užitak uvijek satire!
A ja sam pravi užitak našao:
volim Te, Gospodaru moj!
Ibadet lijepo obaviti
i za ovaj se svijet truditi –
to mi je posao danju i noću, jer
volim Te, Gospodaru moj!
Ne voli se samo riječima, o Hilmi!
Tvoj Gospodar reče: „Trudite se!“
Neka se i po stanju vidi:
volim Te, Gospodaru moj!
Mnogo je dušmana islama,
na vjeru podmuklo nasrću;
ako miruješ, zar je to pravo?
Volim Te, Gospodaru moj!
Zar zaljubljeni lijeno sjedi?
Zar da na voljenog prah padne?
Ušutkaj dušmana, pa reci:
„Volim Te, Gospodaru moj!“