ПОКРЕТИ ОТПАДАЊА ОД ВЕРЕ

За двадесет три године посланства Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) цело Арабијско полуострво, као и веома много људи из других крајева, долазећи у скупинама, постали су муслимани. Поверовали су у Аллаха теала и у свакој речи и у сваком делу следили Посланика кога је Он послао. Када је Ресулуллах преселио на ахирет, на земљи је било више од сто двадесет четири хиљаде (по једном предању око сто педесет хиљада) асхаба. После Опроштајног хаџа неки људи међу Арапима устали су тврдећи да су посланици. Први од њих био је Есвед Анси из племена Бени Анс. Његово право име било је Абхела ибн Ка’б. Разним лукавствима обманио је многе становнике Јемена. За њим су пошли и становници Неџрана. Заузео је Сану и проширио круг смутње. Иако је био болестан, Ресулуллах је велику пажњу посветио штети коју су чинили лажови попут Есведа Ансија. Посланику је вахјем објављено да је тај лажов убијен. Ресулуллах је ту радосну вест саопштио асхабима сутрадан: „Синоћ је лажов Есвед Анси убијен руком једног од наше браће.“

После смрти нашег Посланика, на подстицање мунафика, јевреја и хришћана, почели су покрети иртидада (отпадања од вере) у скупинама. Ови покрети попримили су велике размере. Када је Ресулуллах преселио на ахирет, асхаб-и кирам (алејхимур-ридван) једногласно су изабрали Ебу Бекра Сиддика (радијаллаху анху) за халифу. Део бедуинских Арапа, који су се приказивали као муслимани, али којима ислам још није био прирастао срцу, искористили су Посланикову смрт као прилику и одбили фарз ибадете, нарочито давање зеката. Асхабе (радијаллаху теала анхум еџмаин) који су им долазили по дужности убили су, па су они постали шехиди. Иако су били муслимани, напустили су веру ислам. Постали су муртеди. Службеници у Јемену и на другим местима почели су да се враћају и да доносе црне вести. Опасност иртидада нагло је порасла. Све је обузео ужас. У поређењу с бројем муртеда, муслимана је било веома мало. Ебу Бекр Сиддик (радијаллаху анху) одлучио је да се бори против муртеда. На непријатеља који се спремао да нападне Медину ноћу је снажно јуришао и борио се до зоре. Све их је растерао. Узјахао је своју камилу да крене у борбу против удаљених муртеда.

Хазрети Аиша је рекла: „Тих дана, када су Арапи отпали од вере, мој отац је исукао мач и узјахао своју камилу; тада му је пришао хазрети Алија, ухватио повод његове камиле и рекао: ‚О Ресулов халифо! Куда идеш? Рећи ћу ти оно што ти је Ресулуллах рекао у бици на Ухуду. Тог дана ти је рекао: „Врати мач у корице! Не пали нас својом смрћу!“ Аллаха ми, ако ти се нешто догоди, муслимани после тебе неће наћи реда.‘“ Сви асхаб-и кирам (радијаллаху теала анхум еџмаин) потврдили су речи хазрети Алије. Халифа се вратио у Медине-и муневверу. Против муртеда је послао одреде. Најпре је кренуо на четири племена близу Медине и натерао их на покорност. Затим је послао одреде против једанаест племена. Међу њима војска под заповедништвом Икриме није могла да одоли Мусејлиминој војсци од четрдесет хиљада људи на Јемами.

„О мој вољени Посланиче! Реци им: ‚Ако волите Аллаха и желите да и Аллах воли вас, следите мене! Аллах воли оне који мене следе‘“ Ал-и Имран: 31

Халифа је у помоћ послао Халида ибн Велида. Халид је разбио Тулејху ибн Хувејлида, Сеџах бинт Харис и Малика ибн Нувејру и вратио се у Медину. И на Јемами је извојевао велику победу. Убио је двадесет хиљада муртеда. Близу две хиљаде муслимана постало је шехидима. И Амр ибн Ас довео је у иман племе Хузаа. Ала ибн Хадреми водио је тешке битке у Бахреину и растерао муртеде. Хузејфа, Арфеџа и Икрима удружили су се у Оману и Бахреину и поразили муртеде. Убили су десет хиљада муртеда. Халифа је послао Халида ибн Велида према Ираку. Он је из Хире узео сто хиљада златника џизје. Разбио је иранску војску под заповедништвом Хурмуза. Код Басре је сатро војску од тридесет хиљада људи. Из непријатељске војске која је притекла у помоћ убијено је седамдесет хиљада кафира. Затим је у разним биткама заузео велике градове. Халифа је у Медини окупио војску и послао Ебу Убејду према Шаму, а Амра ибн Аса у Палестину. Затим је Језида ибн Ебу Суфјана послао у Шам као помоћ. Затим је поново окупио војнике и хазрети Муавију послао у помоћ његовом брату Језиду. И Халида ибн Велида послао је из Ирака у Шам. Халид је део војске оставио код Мусенне и, кроз многе битке и победе, стигао у Сирију. Исламске војске су се удружиле и код Еџнадејна победиле велику византијску војску. Затим је код Јармука четрдесет шест хиљада исламских војника, после дугих и веома тешких битака са двеста четрдесет хиљада Ираклијевих војника, однело победу. Убијено је више од сто хиљада византијских војника. Три хиљаде муслимана постало је шехидима. У овој бици бориле су се и муслиманке. Виђени су задивљујући јуначки подвизи врховног заповедника Халида ибн Велида и заповедника одреда Икриме. Све ове победе остварене су храброшћу, генијалношћу, добром управом и берекетом халифе. Побуне и покрети иртидада, који су после смрти Посланика као пожар захватили цело Арабијско полуострво, угушени су у кратком року од око годину дана, захваљујући узвишеној одлучности и непоколебљивој вољи хазрети Ебу Бекра и умесним уређењима која је извршио у војсци. Хазрети Омер (радијаллаху анху) учинио је велике услуге при слању Усамине војске у Сирију и у спречавању немира. Абдуллах ибн Сухејл је својим говорима многе спречио да отпадну од вере. И Ебу Дуџана је учинио веома велику услугу у гушењу немира. Ну’ман ибн Мукаррин и Халид ибн Саид учествовали су у биткама против муртеда и показали велике успехе. Тако, пошто није дозвољено да се смутња иртидада прошири, спречена је велика несрећа и угашена велика ватра смутње, усмерена на уздрмавање јединства ислама.

Међутим, неки људи који су схватили да отворено неће постићи своје циљеве и који су покушали иртидад, учествовали су и у покретима смутње у каснијим временима. Они су били узрок верских и политичких раздора међу муслиманима.

У историји ислама, после ових догађаја, почели су да се употребљавају изрази „иртидад“ (отпадање од вере) и „муртед“ (отпадник, онај који је отпао од вере) у значењу одбацивања вере и отпадања од ње. У борби против муртеда хазрети Ебу Бекр је дао велики допринос. Да није било тако мудрог човека, опасност би се проширила на целу Арабију. Зато је хазрети Аиша рекла: „Када је узета Ресулуллахова душа, Арапи су отпали од вере. Нифак (лицемерје) је набујао. Да се на планине сручило оно што се сручило на мог оца, сигурно би их смрвило у прах!“1

И хазрети Ебу Хурејре је рекао: „Да није било Ебу Бекра, после смрти Мухаммеда алејхисселам уммет Мухаммедов би пропао!“2 И: „Заклињем се Аллахом, осим кога нема другог божанства: да Ебу Бекр није преузео хилафет, не би остао нико ко би чинио ибадет узвишеном Аллаху!“, и ове речи поновио је три пута.

Ебу Реџа Утариди прича: „Када сам ушао у Медину, видео сам да су се људи окупили и да један човек љуби другога у главу говорећи: ‚Нека сам ти жртва! Аллаха ми, да није било тебе, сигурно бисмо пропали!‘ Упитао сам: ‚Ко је тај што љуби и ко је тај кога љуби?‘ Рекли су: ‚Омер љуби Ебу Бекра у главу због газе против муртеда!’“3

Хазрети Аиша овако прича о тим данима: После Ресулуллахове смрти многа арапска племена отпала су од вере. Муслимани су се збунили као да их је у мрачној ноћи захватила киша. Чак се тада већина Мекканаца спремала да отпадне од ислама. Хазрети Сухејл ибн Амр стао је пред врата Ка’бе и обратио се Мекканцима. Одржао им је дирљив говор, отклонио њихове сумње и спречио их да отпадну од вере. Рекао им је: „О Мекканци! Ви сте били последњи који су постали муслимани. Пазите да не будете први од оних који отпадају од вере и окрећу се од ислама! Аллаха ми, узвишени Аллах ће, као што је рекао Ресул алејхисселам, овај посао сигурно довршити! Чуо сам га како, стојећи сам на овом месту на коме ја стојим, говори: ‚Реците са мном „Ла илахе иллаллах“, па нека, гледајући вас, Арапи уђу у веру, а они који нису Арапи нека вам плаћају џизју! Аллаха ми, благо персијског цара (кисре) и византијског цара (кајсера) трошиће се на Аллаховом путу!‘

Видели сте да су они који су се ругали постали сакупљачи зеката и садаке. Аллаха ми, обистиниће се и остало! Аллаха ми, добро знам: докле год сунце излази и залази, ова вера ће трајати! Нека вас не варају они људи међу вама! И они знају ово што ја знам. Али љубомора према Хашимовим синовима запечатила им је срца. О људи! Ја сам човек међу Курејшијама који има највише превозних средстава на копну и на мору. Покоравајте се свом емиру и дајте му своје зекате. Ако ствар ислама не потраје до краја, ја јамчим да ћу вам ваше зекате вратити!“ Рекао је то и заплакао. На то се народ смирио.4

Пошто је Сухејл ибн Амр својим дирљивим говором одвратио Мекканце од иртидада, намесник Мекке Аттаб ибн Есид могао је да изађе пред народ.

„Да није било Ебу Бекра, после смрти Мухаммеда алејхисселам уммет Мухаммедов би пропао!“ Ебу Хурејре (радијаллаху анху)

Поглед спреда, то јест са стране кибле, на мубарек кабуре нашег вољеног Посланика (алејхиссалату весселам)
и двојице његових асхаба, двеју зеница ока муслимана,
хазрети Ебу Бекра и хазрети Омера (радијаллаху анхума).

Сухејл ибн Амр је у бици на Бедру био међу заробљеницима. Хазрети Омер је желео да га убију. Тада је Посланик рекао хазрети Омеру: „Зашто хоћеш да га убијеш? Остави га, можда ће га Аллах довести до положаја који ће се и теби допасти. Може се надати и да ће се он једном обратити народу!“ Ето, тако се показало да је радосна вест, саопштена хадис-и шерифом, управо овај говор Сухејла ибн Амра (радијаллаху анху), који је одржао у похвалном положају.5 А и хазрети Омер, када је чуо Сухејлов говор, сетио се речи које је Посланик рекао о хазрети Сухејлу и, у Посланиковом одсуству, није могао да се уздржи а да не каже: „Сведочим да си ти, заиста, Ресулуллах!“6

Љубав према теби лек је сваком болу, ја Ресулаллах,
Код тебе се све потребе испуњавају, ја Ресулаллах.
Очи што твој нур видеше не траже ни месец ни звезде,
Од твог нура ноћи и дани светлост су, ја Ресулаллах.
Од твог зноја руже цветају, од твојих речи – мед и шећер,
С тобом болна срца налазе лек, ја Ресулаллах.
Миљеник си владарима, лекар си јадима и уздасима,
Твој шефаат грешнику је радост, ја Ресулаллах.
Месец, сунце, седам звезда – сви те редом славе,
Свака реч осим твоје погрешна је, ја Ресулаллах.
Иблис ти завиди – о, како је глупа његова обмана,
Пошто те воли, Идрис је узвишен, ја Ресулаллах.
Твоји бубњеви стално бију, твој суннет у пет времена траје,
Ко год дође твом дому, позван је, ја Ресулаллах.
Трновито грмље у свилу се обуче, пустиње замирисаше,
Бол због мука на твом путу – верност је, ја Ресулаллах.
Јусуфа из Кенана потајно продадоше за малу цену,
Видети тебе за мене вреди хиљаду душа, ја Ресулаллах.
Твоје мубарек турбе на земљи пуно је нура,
Али твоја душа на небесима је видљива, ја Ресулаллах.
На Давуду је твоја одора, у Халиловом дому твоја благодат,
У Мусиној руци твоја поука – штап је, ја Ресулаллах.
Твој макам – Ка’ба и Земзем, вечно постојан и чврст,
Хидр твом уммету у сваком часу воду дели, ја Ресулаллах.
Шејјад Хамза од тог владара моли да се избави јада,
Хвалити тебе – дар је од Аллаха, ја Ресулаллах.
Şeyyâd Hamza

„Сведочим да си ти, заиста, Ресулуллах!“ Хазрети Омер (радијаллаху анху)

Џеннетул-Баки у Медине-и муневвери било је гробље на коме су се налазила турбета хиљада асхаб-и кирама (радијаллаху анхум).