ПРЕСЕЉЕЊЕ ПОСЛАНИКА НА АХИРЕТ

Постављање Усаме ибн Зејда за заповедника

Били су последњи дани месеца сафера. Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) хтео је да Византинце, пре него што Византијско царство на северу постане велика опасност за муслимане, поново позове у ислам, а ако не прихвате, да се бори с њима и стави их под власт Исламске државе. Зато је наредио својим јуначким асхабима да се спреме за борбу с Византинцима. Асхаб-и кирам су се разишли да се спреме. Ресул-и екрем је позвао хазрети Усаму ибн Зејда и рекао: „О Усама! С именом и берекетом Аллаха теала иди у Шам, до границе Белке, до Дарума у Палестини, до места где је твој отац пао као шехид. Дај да те крајеве изгазе коњи. Поставио сам те за врховног заповедника ове војске. Изненада стигни до становника Убне и удари на њих као муња. Иди тако брзо да вест о томе не стигне пре тебе до места у које идеш. Поведи са собом водиче, а уходе и извиднице пошаљи испред себе. Ако ти Аллах теала подари победу, мало остани међу њима.“ Затим је наредио да се логор подигне у Џурфу, својим мубарек рукама везао заставу и предао је Усами.4

У месџиду се попео на минбер и рекао: „Асхаби моји! Као што је Усамин отац Зејд био достојан да буде заповедник и као што ми је био најдражи, тако је после њега и његов син Усама достојан да буде заповедник. Усама је мени један од најдражих људи.“

Међу онима који је требало да иду у борбу под заповедништвом хазрети Усаме били су и угледни асхаби као што су хазрети Ебу Бекр, хазрети Омер, хазрети Ебу Убејда ибн Џеррах и хазрети Са’д ибн Ебу Веккас.

Али пошто се Султан васионе сутрадан изненада разболео, полазак војске одложен је до после пресељења Посланика на ахирет. Наш вољени Посланик оболео је од тешке грознице (хумме). Температура му је све више расла, а болест је постајала све тежа.

Једне ноћи, када су му болови попустили, у поноћ је устао из постеље. Обукао се и спремио да изађе. Видевши то, наша мајка хазрети Аиша упитала је: „Нека су ти жртва и мајка и отац, па и мој живот, ја Ресулаллах! Куда идеш?“ Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) одговорио је: „Добио сам наредбу да тражим опрост за оне који су укопани на гробљу Беки. Идем тамо.“

Повео је са собом Ебу Мувејхиба и Ебу Рафија и отишли су. На гробљу је дуго упућивао дове и преклињао Аллаха теала да им опрости и да им се смилује. Видевши колико Посланик упорно преклиње, асхаби који су били с њим рекли су: „Да смо бар и ми сада укопани овде, па да будемо почашћени тиме што смо задобили ову дову Ресулуллаха!“ Наш вољени Посланик окренуо се Ебу Мувејхибу и рекао: „О Ебу Мувејхибе! Дат ми је избор између ризница овога света и благодати ахирета. Речено ми је: ‚Ако хоћеш, остани на овом свету, а затим уђи у џеннет, а ако хоћеш, нека ти буде Ликауллах (сусрет с Аллахом теала) и уђи у џеннет.‘ Ја сам изабрао Ликауллах, а затим џеннет.“

„О верници! Тако вам Аллаха, ко год има неко право код мене, нека устане, нека дође и нека га узме овде, пре Судњег дана“ Хадис-и шериф

Једног дана је кренуо да тражи опрост за шехиде који леже на Ухуду. Дуго је за њих упућивао дове преклињући Аллаха теала. Затим је дошао у месџид и рекао асхаб-и кираму: „Ја ћу од вас први стићи до хавда Кевсер и дочекати вас. Тамо је наше место сусрета… Не бојим се за вас да ћете се после мене вратити ширку. Али бојим се да ћете се предати овом свету, да ћете једни другима завидети због њега, да ћете се међусобно убијати и да ћете на крају нестати као што су нестали они пре вас…“ Затим је отишао у своју благословену кућу. Болест му се погоршала. Његове мубарек жене саопштиле су нашем вољеном Посланику да желе да он остане у кући наше мајке хазрети Аише и да своја права уступају њој. Обрадовао се тој пожртвованости својих чистих жена, свима им је упутио дову и преостале дане почео је да проводи у кући наше мајке хазрети Аише. Температура Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) веома је порасла. Од јачине грознице морао је да се у постељи окреће с једне стране на другу. Док је био у таквом стању, асхаб-и кирам долазили су да га посете и веома су туговали због тешке муке коју је трпео. Ебу Саид Худри је причао: „Отишао сам у мубарек присуство Ресулуллаха. На њему је био кадифени покривач. Топлота грознице избијала је кроз покривач, па од врућине нисмо могли да додирнемо покривач руком. Видевши наше чуђење и тугу, Ресулуллах је рекао:

‚Најтежа искушења долазе посланицима. Упркос томе, посланик се искушењима радује више него што се ви радујете благодатима које вам се дају.‘“

Умму Бишр бинт Бера је причала: „Отишла сам да посетим Ресулуллаха. Његово мубарек тело горело је као ватра. Рекла сам: ‚Нека ти је жртва мој живот, ја Ресулаллах! Никада нисам видела тако тешку болест!…‘ Он је рекао: ‚О Умму Бишр! Грозница је тешка да би мој севап био велики. Ова болест је траг отрованог меса које сам окусио у Хајберу. Горчину тог меса стално сам осећао. Отров који сам тог дана појео сада ми кида ебхер, то јест аорту.‘“5

Наш вољени Посланик рекао је и хазрети Абдуллаху ибн Месуду: „Нема муслимана којег задеси болест, а да му Аллах теала не обори грешке и грехе као што с дрвета опада лишће!“6 Болест се из дана у дан погоршавала. Асхаб-и кирам веома су туговали због тога и нису могли да нађу мира у својим кућама. Окупили су се у месџиду. Да би се распитали о Посланиковом стању, послали су к њему хазрети Алију. Предводник светова упитао је знаком: „Шта говоре моји асхаби?“ Он је рекао: „Веома тугују и узнемирени су говорећи: ‚Ако нас Ресулуллах напусти!…’“ Наш вољени Посланик, чија је милост према асхабима била безгранична, поднео је јачину своје болести, устао и, ослањајући се на хазрети Алију и хазрети Фадла ибн Аббаса, дошао у месџид. Попео се на минбер и, пошто је донео хамд и сена Аллаху теала, рекао је асхаб-и кираму:

„О моји асхаби! Чујем да се бринете мислећи на моју смрт. Зар је иједан посланик вечно остао међу својим умметом, па да и ја вечно останем међу вама? Знајте да ћу ја отићи своме Господару. Мој вам је савет: поштујте старије међу мухаџирима! О мухаџири! А вама је моја опорука: чините добро енсаријама! Они су вама чинили добро. Примили су вас у своје куће. Иако су и сами тешко живели, претпоставили су вас себи. Учинили су вас ортацима у свом иметку. Ко год буде управљао енсаријама, нека води рачуна о њима, а онима међу њима који погреше нека опрости“, рекао је. Затим их је посаветовао многим лепим и дирљивим саветима и рекао: „Аллах теала је једном Свом робу дао да бира између тога да остане на овом свету и тога да оде своме Господару. Тај роб је пожелео да оде своме Господару.“ Хазрети Ебу Бекр је схватио да Ресулуллах тим речима указује на своју смрт и, рекавши: „Нека су наше душе жртва за тебе, ја Ресулаллах!“, почео је да плаче. Море милосрђа, наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем), рекао је: „Не плачи, о Ебу Бекре!“ и наредио му да буде стрпљив и да издржи. Из његових мубарек очију текле су сузе. „О моји асхаби! Веома сам задовољан Ебу Бекром, који је искрено и с ихласом жртвовао свој иметак на путу вере ислама. Када би било могуће узети пријатеља на путу ахирета, њега бих изабрао“, рекао је, и наредио: „Затворите сва врата која се отварају према месџиду, осим Ебу Бекрових!“

Затим је сишао с минбера и вратио се у собу наше мајке хазрети Аише. Асхаб-и кирам почели су да плачу. На то је Посланик, ослоњен на руке хазрети Алије и Фадла ибн Аббаса, поново дошао у месџид. Стојећи на доњем степенику минбера, рекао је асхаб-и кираму: „О мухаџири и о енсарије! Нема користи журити ка ономе чије је време одређено. Аллах теала ни због једног Свог роба не пожурује. Ко покуша да промени каза и кадер Аллаха теала и да надјача Његову вољу, Он га сатре и упропасти.

Ономе ко хоће да превари Аллаха теала и да Га обмане, послови се покваре, а сам буде преварен. Знајте да сам ја према вама благ и милостив (рауф и рахим). И ви ћете ми се придружити. Место где ћете ми се придружити јесте крај хавда Кевсер. Ко жели да уђе у џеннет и да ми се придружи, нека не говори узалуд. О муслимани! Куфр и чињење греха узрок су да се благодат промени и да се нафака смањи. Ако се људи покоравају наредбама Аллаха теала, владари, старешине и намесници биће према њима милостиви и нежни. А ако чине грехе и разврат, ако прелазе сваку меру и греше, неће добити милостиве владаре. Као што је мој живот добро за вас, тако је и моја смрт добро и милост. Ако сам кога неправедно ударио или му рекао ружну реч, пристајем да ми учини исто и тако узме своје право; ако сам од кога од вас неправедно узео нешто, пристајем да то тражи натраг и спреман сам да се халалимо. Јер казна на овом свету много је лакша од казне на ахирету. Њу је лакше поднети.“ Као што је раније изразио задовољство хазрети Ебу Бекром, тако је и у овој хутби изразио задовољство хазрети Омером и рекао: „Омер је са мном, и ја сам с њим. После мене истина је са Омером.“

„Најтежа искушења долазе посланицима. Упркос томе, посланик се искушењима радује више него што се ви радујете благодатима које вам се дају“ Хадис-и шериф

Ресулуллах је после ове хутбе сишао с минбера. После намаза поново се попео на минбер и, пошто им је дао опоруку и савете, рекао: „Поверио сам вас Аллаху теала“, па се растао од асхаба и ушао у своју собу. Једног дана, када су му болови били веома јаки, Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) позвао је хазрети Билала Хабешија, да би се халалио с асхаб-и кирамом и да не би отишао на ахирет са туђим правима на себи. Рекао му је: „Позови народ! Нека се окупе у месџиду. Желим да им дам своју последњу опоруку!…“

Хазрети Билал окупио је асхабе у месџиду. Наш вољени Посланик дошао је у месџид ослоњен на хазрети Алију и Фадла. Сео је на минбер, захвалио и одао славу Аллаху теала (хамд и сена) и рекао: „О моји асхаби! Знајте да се приближио мој растанак од вас. Ко има неко право код мене, нека га тражи од мене. Онај ко ми је драг нека затражи своје право од мене или нека ми га халали, да бих своме Господару и Његовој милости отишао пошто сам та права измирио.“ Затим је сишао с минбера и предводио подне-намаз. После намаза поново се попео на минбер и поновио оно што је рекао пре намаза. Посланик је за време своје болести, кад год би се учио езан, увек излазио у Месџид-и шериф, био имам асхаб-и кираму и клањао намаз у џемату.7 Три дана пре него што ће наш вољени Посланик преселити на ахирет, болест му се погоршала. Није могао да изађе у месџид и да предводи намаз џемату. Први намаз који није могао да клања у џемату био је јација-намаз.

Хазрети Билал је, као и увек, у то време дошао до врата и рекао: „Ессалат, ја Ресулаллах!“ Наш вољени Посланик од изнемоглости није имао снаге да оде у месџид. Рекао је: „Реците Ебу Бекру! Нека предводи намаз мојим асхабима.“ Наша мајка хазрети Аиша упитала је: „Нека ми је душа жртва за Вас, ја Ресулаллах! Мој отац је мекана срца и веома осетљив. Ако стане на Ваше место и тамо Вас не види, од плача неће моћи да учи. Хоћете ли наредити да имам буде Омер?“ Посланик је поново рекао: „Реците Ебу Бекру! Нека буде имам мојим асхабима и нека предводи намаз.“ Хазрети Билал јавио је то Ебу Бекру Сиддику. Када у михрабу није видео Ресулуллаха, хазрети Ебу Бекр био је као погођен у срце; замало да изгуби свест. Плакао је!… плакао!… И асхаб-и кирам почели су да плачу. Када је Хабибуллах упитао какав је то плач што допире из месџида, наша мајка хазрети Фатима објаснила му је: „Нека ми је душа жртва за тебе, ја Ресулаллах! Асхаби плачу јер не могу да поднесу растанак с тобом!…“8 Море милосрђа, наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем), био је веома дирнут. Да би утешио своје асхабе, упркос тако тешкој болести, с муком је устао. Ослоњен на хазрети Алију и хазрети Аббаса, дошао је у месџид. После намаза рекао је: „О моји асхаби! Ви сте под заштитом Аллаха теала и ја сам вас поверио Аллаху теала! Будите богобојазни. Бојте се Аллаха теала. Држите се наредбе Аллаха теала и покоравајте се. Ја сада одлазим са овог света.“

Било је три дана пре него што ће наш вољени Посланик преселити на ахирет. Џибрил алејхисселам дошао је да обиђе Ресулуллаха и рекао: „Ја Ресулаллах! Аллах теала Вам шаље селам. Иако зна у каквом сте стању, пита како сте и како се осећате.“ А Предводник светова је рекао: „Тужан сам!“ Џибрил алејхисселам дошао је и у недељу и рекао исто. Посланик је опет дао исти одговор. Џибрил алејхисселам јавио је и да је убијен Есвед Анси, који је у Јемену тврдио да је посланик. Ресул-и екрем је то саопштио својим асхабима. Пре болести стигло му је неколико златника; неке је дао сиромасима, а неке хазрети Аиши. У недељу се Ресулуллахова болест погоршала. Заповеднику војске, хазрети Усами, који му је дошао, ништа није рекао. Али подигао је своје мубарек руке и прешао њима преко њега. Схватило се да је упутио дову за њега. Тринаести и последњи дан његове болести… Тај дан, као и дан када је наш вољени Посланик почаствовао свет својим доласком, био је дванаести дан ребиул-еввела, понедељак. Султан васионе осетио је извесно олакшање у свом мубарек телу… Када је требало да асхаб-и кирам клањају сабах-намаз за Ебу Бекром Сиддиком, Предводник светова дошао је у Месџид-и шериф. Видео је свој уммет како, поредан у сафове, чини ибадет. Обрадовао се и насмешио. И асхаб-и кирам, када су видели Ресулуллаха у месџиду, обрадовали су се мислећи да је болест прошла. Ебу Бекр Сиддик (радијаллаху анху), схвативши да је дошао наш вољени Посланик, хтео је да се повуче назад. Посланик му је дао знак који је значио: „Остани на свом месту!“ А сам је клањао за хазрети Ебу Бекром, следећи га.9 Тако је, по Ресулуллаховим наредбама, хазрети Ебу Бекр као имам предводио асхаб-и кирам у седамнаест намаза. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) после намаза отишао је у собу хазрети Аише и легао. Рекао је: „Желим да изађем пред Аллаха теала не остављајући за собом овосветски иметак. Подели сиромасима и златнике који су остали код тебе!“ Затим му је грозница порасла. Нешто касније поново је отворио очи и упитао хазрети Аишу да ли је поделила златнике. Она је рекла да ће их поделити. Он је више пута наредио да се одмах поделе. Када су одмах подељени и када су му то јавили, рекао је: „Сада сам спокојан.“ Пошто се неко време одмарао у постељи, позвао је к себи хазрети Алију. Своју мубарек главу положио је у његово крило. Мубарек чело било му је орошено знојем, а мубарек боја лица промењена. Наша мајка хазрети Фатима, видевши свог мубарек оца у том стању, није могла да издржи да га гледа, па је отишла код својих синова, хазрети Хасана и хазрети Хусејна. Узела их је за руке и почела да плаче: „О оче мој! Ко ће пазити на твоју кћер? Коме ћеш поверити Хасана и Хусејна? Јао, оче мој! Нека ми је душа жртва за тебе! Шта ће бити са мном после тебе? Кога ће моје око гледати после твог мубарек лица?“ Када је Ресулуллах чуо ове речи своје кћери, које пале срца, отворио је своје мубарек очи, позвао ју је к себи и упутио дову: „Господару мој! Подари јој стрпљење“, а затим рекао: „О Фатима! О светлости мога ока! Твој отац је на самрти!“ На то је њен плач, пун јецаја, још више порастао. Када је хазрети Алија рекао: „О Фатима! Молим те, ћути, не жалости Ресулуллаха још више!“, наш вољени Посланик рекао је: „Не жалости је, о Алија! Пусти је нека лије сузе за својим оцем!…“ Затим је склопио своје мубарек очи и као да је изгубио свест. Потом је хазрети Хасан дошао к свом мубарек деди и, плачући, рекао: „О мој мубарек дедо! Ко може поднети растанак с тобом? Коме ћемо изнети јад свога срца? Ко ће после тебе бити нежан према мојој мајци, моме оцу и моме брату? Где ће твоје жене и твоји асхаби наћи онај твој лепи ахлак?…“ Тада мубарек жене Посланикове нису више могле да издрже, па су све заједно почеле тихо да плачу. Асхаб-и кирам, који су напољу чекали у великој тузи, када су чули да се Посланику болест веома погоршала, осетили су у срцу љуту рану. Почели су да плачу. Да би бар још једном, последњи пут, видели мубарек лице свог вољеног Посланика, преклињали су на вратима: „Молимо вас, отворите врата! Да још једном видимо мубарек лице Ресула алејхисселам!..“ Хабиб Аллаха теала, Његов миљеник, послат као милост световима, када је чуо ове молбе својих асхаба, смиловао се и рекао: „Отворите врата!“ Најугледнији асхаби ушли су унутра. Наш вољени Посланик, пошто их је посаветовао да буду стрпљиви, рекао је: „О моји асхаби! Ви сте најузвишенији и најчаснији међу људима. Ко год да дође после вас, ви ћете пре свих њих ући у џеннет. Будите чврсти у одржавању вере и узмите узвишени Кур’ан за имама (водича).

„О моји асхаби! Ви сте под заштитом Аллаха теала и ја сам вас поверио Аллаху теала! Будите богобојазни“ Хадис-и шериф

Не будите немарни према прописима вере“, рекао је. Затим је рекао: „Господару мој! Јесам ли пренео?“ и склопио своје мубарек очи. Мубарек лице му се орошило знојем. Хазрети Алија дао је асхабима знак да изађу. Пошто су отишли, к њему је дошла наша мајка хазрети Аиша и затражила савет. Посланик јој је рекао: „О Аиша! Седи у кутку своје куће и чувај се!“, а затим су му из мубарек очију потекле сузе. Султан васионе је плакао… Срца присутних била су рањена, а душе им се кидале. Када је наша мајка хазрети Умму Селема упитала: „Нека ми је душа жртва за тебе, ја Ресулаллах! Зашто плачеш?“, он је рекао: „Плачем да би се мом уммету указала милост.“

Сунце се пело ка зениту. Време се било приближило… Мубарек глава нашег вољеног Посланика била је наслоњена на груди наше мајке хазрети Аише. Предводник светова проживљавао је сада своје последње тренутке, а са његових мубарек усана падале су ове речи: „Пазите! Пазите! Лепо поступајте са робовима који су у вашим рукама! Облачите их, храните их до ситости. Говорите им благо. Намаз, намаз – истрајавајте у намазу! Бојте се Аллаха теала у погледу својих жена и својих робова!.. Аллаху мој! Опрости ми! Подари ми Своју милост!… Придружи ме скупини Рефик-и ала!…“ Сузе наше мајке хазрети Фатиме текле су као бујица, а њени јецаји палили су срца. Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) посадио ју је крај себе и рекао: „Кћери моја, мало се стрпи, не плачи. Јер Хамеле-и Арш (мелеци) плачу када ти плачеш.“ Обрисао је сузе наше мајке хазрети Фатиме. Утешио ју је, замолио Аллаха теала да јој подари стрпљење и рекао: „О кћери моја, моја душа ће бити узета. Реци: ‚Инна лиллахи ве инна илејхи раџиун.‘ О Фатима! За сваку невољу која задеси даје се награда.“ Пошто је неко време држао склопљене своје мубарек очи, рекао је: „Од сада твој отац неће имати ни туге ни јада. Јер се спасава од пролазног света и места патње.“ Затим је рекао хазрети Алији: „О Алија! Дугујем том и том Јеврејину толико и толико иметка. Узео сам га да опремим војску. Пази да не заборавиш да га вратиш. Ти ћеш свакако измирити мој дуг, и ти ћеш бити први од оних који ће се са мном срести крај хавда Кевсер. После мене снаћи ће те много невоља, а ти буди стрпљив; када људи буду желели овај свет, ти изабери ахирет.“

Усама је поново дошао. Ресулуллах му је рекао: „Нека ти Аллах теала буде помоћник! Хајде, крени у бој!“ И он је изашао, отишао својој војсци и одмах наредио покрет.10

Предводник светова сада је издисао своје последње дахове… Време се сасвим приближило… Аллах теала објавио је Азраилу алејхисселам: „Иди Мом Хабибу у најлепшем лику! Ако ти дозволи, узми његову душу веома благо и лако. Ако не дозволи, врати се!“ Азраил алејхисселам дошао је у најлепшем лику, у људском обличју, пред врата благословене куће нашег вољеног Посланика и рекао: „Есселаму алејкум, о власниче куће посланства! Дозвољавате ли ми да уђем? Нека Вам се Аллах теала смилује!“

Наша мајка хазрети Аиша окренула се хазрети Фатими, која је седела поред нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), и рекла: „Одговори ти овоме што је дошао.“ Хазрети Фатима је отишла до врата и веома тужним гласом рекла: „О робе Аллаха теала! Ресулуллах је сада заокупљен својим стањем.“ Азраил алејхисселам поново је затражио дозволу. Добио је исти одговор. Када је трећи пут поновио свој селам и гласно рекао да свакако мора ући, Посланик је то чуо и рекао: „О Фатима! Ко је на вратима?“

Хазрети Фатима је рекла: „Ја Ресулаллах! Неко на вратима тражи дозволу да уђе. Неколико пута сам му одговорила. Али када се трећи пут огласио, тело ми је задрхтало.“ На то је Ресулуллах рекао: „О Фатима! Знаш ли ко је на вратима? То је мелек смрти Азраил, који руши насладе, растура заједнице, жене оставља удовицама, а децу сирочадима, куће пустоши, а кабуре насељава. О Азраиле, уђи!“ Тада је нашу мајку хазрети Фатиму обузела неописива патња и са њених мубарек усана отеле су се ове речи: „Јао, Медино, опустела си!“ Наш Посланик је узео руку хазрети Фатиме, положио је на своје мубарек груди и склопио своје мубарек очи. Присутни су помислили да му је мубарек душа узета. Наша мајка хазрети Фатима није могла да издржи, нагнула се ка мубарек уху свога оца и гласом који рањава срца позвала: „Бабо мој!…“ Пошто одговора није било, овог пута је рекла: „Нека ми је душа жртва за тебе, ја Ресулаллах! Молим те, отвори још једном своје мубарек очи и реци ми нешто…“ Предводник светова отворио је своје мубарек очи, обрисао сузе своје кћери и шапнуо јој на уво да ће преселити на ахирет. На то је хазрети Фатима почела да плаче. Овог пута рекао јој је на уво: „Од мог ехл-и бејта ти ћеш прва доћи к мени.“ Она се обрадовала овој радосној вести и утешила се.

„Аллаху мој! Опрости ми! Подари ми Своју милост!… Придружи ме скупини Рефик-и ала!…“ Хадис-и шериф

Наша мајка хазрети Фатима упитала је: „Бабо мој! Данас је дан растанка! Када ћу се поново састати с тобом?“ Ресулуллах је рекао: „Кћери моја! Наћи ћеш ме на Судњем дану крај хавда. Ја ћу давати воду онима из мог уммета који дођу на хавд.“ Када је хазрети Фатима упитала: „А ако те тамо не нађем, шта ћу учинити?“, Посланик је рекао: „Наћи ћеш ме код мизана. Тамо ћу ја чинити шефаат за свој уммет.“

Када је наша мајка хазрети Фатима рекла: „А ако те ни тамо не нађем, ја Ресулаллах?“, Посланик је рекао: „Наћи ћеш ме код Сирата. Тамо ћу ја преклињати свог Господара: ‚Господару мој! Сачувај мој уммет од ватре!’“

После тога хазрети Алија је тужним гласом упитао: „Ја Ресулаллах! Када предате своју душу, ко ће Вас окупати, у шта ћемо Вас умотати, ко ће Вам предводити џеназа-намаз, ко ће Вас спустити у кабур?“ Посланик је рекао:

„О Алија, ти ме окупај, а нека ти Фадл ибн Аббас полива воду. Џибрил ће бити трећи међу вама. Када завршите купање (гусул), умотајте ме у ћефине. Џибрил ће донети миомирис из џеннета. Затим ме однесите у месџид и изађите. Јер ће најпре Џибрил, затим Микаил, затим Исрафил, а затим мелеци, скупина за скупином, клањати мени џеназа-намаз. После тога уђите ви и поредајте се у сафове. Нека нико не стане испред мене.“11 Затим је упитао Азраила алејхисселам, који је чекао: „О Азраиле! Јеси ли дошао у посету или да узмеш моју душу?..“ Азраил алејхисселам је рекао: „Дошао сам и као гост и по дужности. Аллах теала ми је наредио да пред тебе уђем само с дозволом. Твоју мубарек душу узећу само уз твоју дозволу. Ја Ресулаллах! Ако дозволиш, покорићу се твојој наредби и узети твоју душу. Ако не, вратићу се и отићи своме Господару.“ Посланик је рекао: „О Азраиле! Где си оставио Џибрила?..“ Азраил је рекао: „Џибрила сам оставио на небу овог света. Мелеци му изражавају саучешће због твоје смрти.“ Док су тако разговарали, дошао је Џибрил алејхисселам. Ресулуллах је рекао: „О брате мој Џибриле! Дошло је време селидбе са овог света. Шта ме чека код Аллаха теала? Обрадуј ме тиме, па да спокојна срца предам аманет његовом Власнику.“ Џибрил алејхисселам је рекао: „О миљениче Аллаха теала! Оставио сам отворена врата неба. Мелеци су се поредали у сафове и с љубављу чекају твоју душу.“ Посланик је рекао: „Хамд припада само Аллаху теала. Обрадуј ме! Шта ме чека код мог Господара?..“ Џибрил алејхисселам је рекао: „Ја Ресулаллах! Због твог доласка отворена су врата џеннета, потекле су џеннетске реке, повила су се џеннетска стабла, хурије су се украсиле.“

Посланик је поново рекао: „Хамд припада само Аллаху теала. Обрадуј ме другом радосном вешћу, о Џибриле!..“ Џибрил алејхисселам је рекао: „Ја Ресулаллах! Ти ћеш на Судњем дану први чинити шефаат и твој ће шефаат први бити примљен.“ Када је наш вољени Посланик поново рекао: „Хамд припада само Аллаху теала. О Џибриле! Обрадуј ме још једном радосном вешћу“, Џибрил алејхисселам је рекао: „Ја Ресулаллах! Шта то питаш?..“ На то је Посланик рекао: „Сва моја брига, туга и јад јесте мој уммет, који остављам за собом.“ Хазрети Џибрил је рекао: „О Хабибе Аллаха теала! Аллах теала ће на Судњем дану праштати твом уммету док не будеш задовољан. Пре свих посланика тебе, а пре свих уммета твој уммет увешће у џеннет.“ Наш вољени Посланик рекао је Џибрилу алејхисселам: „Код Аллаха теала имам три жеље: прва је да ми допусти да чиним шефаат за грешнике мог уммета. Друга, да их не кажњава због греха које су учинили на овом свету. Трећа, да ми се четвртком и понедељком показују дела мог уммета. (Ако су им дела добра, упутићу дову, а Аллах теала ће је примити. Ако су лоша, учинићу шефаат и тражићу да се избришу из књиге дела.)“ Џибрил алејхисселам донео је од Аллаха теала вест да су му све три жеље примљене. На то се наш вољени Посланик смирио.

Аллах теала је објавио: „О Мој Хабибе! Ко ти је у мубарек срце ставио толику љубав и нежност према твом уммету?..“ Посланик је одговорио: „Мој Господар теала, који ме је створио и васпитао.“ Џенаб-и Хакк је рекао: „Моја милост и Моје милосрђе према твом уммету хиљаду пута су већи од твојих. Остави их Мени.“ Затим је наш вољени Посланик рекао: „Сада сам спокојан. О Азраиле! Изврши дужност која ти је наређена!“ Азраил алејхисселам, да би извршио своју дужност, приближио се Султану васионе, ради кога је и сам створен. Наш вољени Посланик замочио је обе своје мубарек руке у посуду с водом која је стајала поред њега, превукао мокрим рукама преко свог мубарек лица и рекао: „Ла илахе иллаллах! Аллаху мој! Рефик-и ала!..“ Азраил алејхисселам почео је да узима мубарек душу Предводника светова. Ресулуллахово мубарек лице час је црвенело, час бледело. Када је рекао Азраилу алејхисселам: „Зар и душе мог уммета узимаш овако тешко и силом?..“, он је одговорио: „Ја Ресулаллах! Ничију душу нисам узео тако лако.“ Наш вољени Посланик, који ни у свом последњем часу није заборавио свој уммет, рекао је: „О Азраиле! Тегобу коју би задао мом уммету, задај мени! Јер они су слаби, неће моћи да издрже…“ Затим је рекао: „Ла илахе иллаллах! Рефик-и ала!..“, и његова мубарек душа била је узета и уздигнута у ала-и иллијјин…

Шефаат, ја Ресулаллах!
Дахилек, ја Ресулаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Ресулаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Хабибаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Сејјидел-еввелине вел-ахирин!

Џибрил алејхисселам опростио се од Посланика речима: „Есселаму алејкум, о Ресуле Аллаха теала! Ти си био моја намера и моја жеља. Више се нећу спуштати на земљу!..“

Када је мубарек душа Ресул-и екрема отишла у узвишени свет, наша мајка хазрети Фатима и чисте жене Посланикове (езваџ-и тахират) (радијаллаху анхунне) почеле су тихо да плачу.12 У том тренутку један глас, чији се власник није видео:

„О Фатима! Знаш ли ко је на вратима? То је мелек смрти Азраил, који руши насладе, растура заједнице, жене оставља удовицама, а децу сирочадима, куће пустоши, а кабуре насељава“ Хадис-и шериф

„Есселаму алејкум, о ехл-и бејте! Ве рахметуллахи ве берекатуху“, назвао је селам и проучио 185. ајет-и керим суре Ал-и Имран, чије је значење: „Знајте да ће свака душа окусити смрт. И на Судњем дану у потпуности ће вам се дати ваше награде.“ Затим их је утешио и изразио им саучешће речима: „Ослоните се на доброчинства и почасти Аллаха теала. Чврсто се Њега држите и Њему се надајте. Не наричите! Прави унесрећени је онај ко остане без севапа!“

Сви присутни чули су ове речи и одговорили на његов селам. Онај који их је изговорио био је Хидр алејхисселам.13 Када су се на Ресул-и екрему указали знаци смрти, Умму Ејмен послала је вест свом сину Усами. Када су Усама, хазрети Омер и Ебу Убејда примили ову горку вест, напустили су војску и дошли у Месџид-и Небеви. Када су Аиша Сиддика и остале жене почеле да плачу, асхаб-и кирам, који су били у Месџид-и шерифу, збунили су се. Нису могли да схвате шта се догодило. Били су као громом погођени. Хазрети Алија остао је непомичан као мртав. Хазрети Осману се свезао језик. Хазрети Ебу Бекр је у том тренутку био код своје куће. Дотрчао је и одмах ушао у Хуџре-и сеадет. Открио је лице Поноса света и видео да је преселио на ахирет. Његово мубарек лице и цело тело, нежни и чисти, сијали су попут нура. Рекавши: „Како је и твоја смрт лепа као твој живот, ја Ресулаллах!“, пољубио га је. Дуго је плакао. Покрио је његово мубарек лице. Утешио је укућане. Затим је дошао у Месџид-и шериф. Попео се на минбер и одржао асхаб-и кираму хутбу. Захвалио је и одао славу Аллаху теала (хамд и сена) и, пошто је донео салават на Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем), рекао: „Ко је веровао у Мухаммеда алејхисселам, нека зна да је Мухаммед алејхисселам преселио на ахирет. А ко чини ибадет Аллаху теала, нека зна да је Он Хајј (Живи) и Баки (Који не умире, Вечни).“ Затим је проучио 144. ајет-и керим суре Ал-и Имран, чије је значење: „Мухаммед (алејхисселам) јесте ресул. И пре њега долазили су ресули. И он ће умрети. Ако умре или буде убијен, зар ћете се окренути од своје вере? Ко се окрене од своје вере, неће нашкодити Аллаху теала. Наудиће само себи. Онима који се не окрену од своје вере Аллах теала ће дати награде.“ Посаветовао је асхаб-и кирам и завео ред.14 Тако су сви поверовали да је Ресулуллах преселио на ахирет. Туга и жалост забили су се у срца асхаб-и кирама као отровни бодеж. Очи су плакале, сузе су текле као бујице, а ватра чежње палила је свачију утробу. Асхаб-и кирам (алејхимур-ридван) као први посао изабрали су хазрети Ебу Бекра за халифу, да управља свим пословима. Положили су му заклетву на верност (бејат), покорили му се и почели да обављају послове по његовој наредби.15 Ресул-и екрем преселио је на ахирет једанаесте године по хиџри (632. године нове ере), 12. дана месеца ребиул-еввела, у понедељак пре подне. Тада је по месечевом рачунању имао 63 (по сунчевом рачунању 61) године.16

Посланика су окупали хазрети Алија, хазрети Аббас, хазрети Фадл ибн Аббас и хазрети Усама ибн Зејд.17

„Ослоните се на доброчинства и почасти Аллаха теала. Чврсто се Њега држите и Њему се надајте. Не наричите! Прави унесрећени је онај ко остане без севапа!“ Хидр алејхисселам

Део Месџид-и шерифа Посланика (алејхиссалату весселам)
који се назива „Равда-и мутаххара / Џеннетска башта“.
Види се михраб у коме је наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) као имам
предводио намаз.
Иако се на овој фотографији не види, с леве стране налази се његов мубарек кабур
(Хуџре-и сеадет).

Види се минбер са кога је наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) држао џума-хутбу. Тадашњи минбер-и шериф имао је три степеника и био висок један метар. Потпуно је изгорео у пожару 654. године (1256. године нове ере). Разних година прављени су разни минбери. Данашњи мермерни минбер, са дванаест степеника и висок седам метара, послао је из Истанбула султан Мурад-хан III 998. године по хиџри (1590. године нове ере).

За време купања из његовог мубарек тела ширио се такав мирис мошуса какав дотад нико није омирисао. Затим су га, не скидајући му мубарек кошуљу, три пута окупали и умотали у три слоја нових белих ћефина. Пренели су га на једном лежају и донели у месџид. Као што је наш вољени Посланик раније рекао, сви су изашли из месџида. Мелеци су долазили скупина за скупином и клањали му џеназа-намаз. Када су мелеци завршили, један глас, чији се власник није видео, рекао је: „Уђите! Клањајте намаз свом Посланику!“ На то су асхаб-и кирам ушли унутра. И они су, скупина за скупином, клањали џеназа-намаз нашем вољеном Посланику без имама. Једва су завршили до среде увече. Асхаб-и кирам су у погледу копања мубарек кабура нашег вољеног Посланика поступили по овом хадис-и шерифу, на који их је подсетио хазрети Ебу Бекр: „Посланици се укопавају на месту где предају душу.“ Посланик је сахрањен у мубарек кабур, који је у облику лахда ископао хазрети Ебу Талха Енсари, пред поноћ ноћи која спаја уторак са средом (ноћи уочи среде). Кусем, син хазрети Аббаса, пошто је завршио посао у кабуру, последњи је изашао из њега. Он је рекао: „Ја сам последњи видео мубарек лице Ресулуллаха. Његове мубарек усне су се померале. Нагнуо сам се над њега и ослушнуо. Преклињао је: ‚Господару мој! Мој уммет!.. Господару мој! Мој уммет!..‘“18 На дан када је наш вољени Посланик преселио на ахирет, хазрети Абдуллах ибн Зејд упутио је дову: „Господару мој! Ово око желео сам само да бих гледао мубарек лице Твог Хабиба, пуно нура. Пошто се он више не види, шта ће ми сада! Господару мој, узми ми вид!“, и ослепео је…

Када је Ресулуллах преселио на ахирет, његова поштована тетка (очева сестра) Сафија бинт Абдулмутталиб (радијаллаху анха) изговорила је ову тужбалицу:

Ја Ресулаллах! Ти си био наша нада,
Ти си нам доброчинитељ био свагда.
Никада ниси био од оних што неправду чине,
Био си од милостивих, од оних што на пут упућују.
И море знања које се описати не да.
Данас је нарицање свих који плачу – за тобом.
Нека су за твој пут жртва сви моји преци!
Мој иметак, душа, све што имам нека је жртва.
Ах! Да сте сада живи међу нама,
Да сте остали, како бисмо срећни били.
Ово је одредба Хакка теала, „Стрпљења!“ кажемо,
Не знамо шта да чинимо, само нарицањем јецамо.
Аллахов селам нека је на теби, ја Ресулаллах!
У џеннет Адн уђи и у њему остани, ја Ресулаллах!