O KUFRU

Neke stvari koje uzrokuju kufr

1. Reći „Allah teala nas gleda sa Arša ili s neba“ jeste kufr. Jer je Allah teala daleko od toga da zauzima mesto. Za Njega se ne može reći „na zemlji, na nebu, dole, gore, desno, levo“. 2. Reći „Kao što ti meni činiš zulum, tako i Allah teala tebi čini zulum“ jeste kufr. Allah teala nije zulumćar. On Svojim robovima ne čini zulum. Reč „zulum“ ne upotrebljava se za Allaha teala. 3. Reći „Taj i taj musliman je u mojim očima kao jevrej“ jeste kufr. 4. Reći za lažnu reč „Allah teala zna da je ovo istina“ jeste kufr. 5. Govoriti stvari koje omalovažavaju meleke jeste kufr.

6. Govoriti reči koje omalovažavaju Kur’an-i kerim, pa makar i samo jedan njegov harf, i ne verovati makar u jedan njegov harf jeste kufr. 7. Učiti Kur’an-i kerim, ilahije, ezan i mevlud uz svirku jeste kufr. 8. Govoriti stvari koje omalovažavaju poslanike jeste kufr. 9. Reći za nekoga ko čini mnogo dobra „On je bolji i od poslanika“ jeste kufr. 10. Ako neko kaže da je poslanik, i oni koji mu poveruju postaju kafiri.

11. Rugati se onome što će se dogoditi na ahiretu jeste kufr. 12. Ne verovati u kaznu u kaburu i na kijametu (govoreći da se ne slaže s razumom i naukom) jeste kufr.

13. Ne verovati da će se Allah teala videti u džennetu jeste kufr.

14. Ne voleti neki od poznatih sunneta jeste kufr.

15. Ne verovati u islamska znanja i ponižavati ih i verske učenjake takođe je kufr. 16. Onaj ko želi da postane kafir postaje kafir u trenutku kada donese takav nijet.

17. Ko svojom voljom izgovara reči kufra znajući da uzrokuju kufr, postaje kafir. Ako ih izgovara ne znajući, po većini učenjaka opet postaje kafir. 18. Opasati se svešteničkim pojasom zvanim zunnar i obući nešto što je svojstveno samo kufru jeste kufr. Kufr je i ako ih trgovac koristi u darul-harbu. Koristiti ih radi šale, da bi se drugi nasmejali, takođe uzrokuje kufr.

19. Nazvati muslimana kafirom da bi ga ocrnio nije kufr. Ali reći to želeći da on bude kafir jeste kufr. 20. Ako devojka koja je kao dete venčana nikahom, kada postane razumna i balig (verski zrela), ne zna šta je iman i islam i na pitanje ne ume da ih objasni ili u njih ne veruje, njen brak s mužem se raskida, a ona sama postaje murted (otpadnik). Isto važi i za mladića.

21. Reći zulumćaru koji je nekoga bez krivice istukao ili ubio „Dobro si učinio, to je zaslužio“ jeste kufr.

22. Ne klanjati namaz, ne postiti i ne davati zekat ne verujući da je to farz i smatrajući to beznačajnim jeste kufr. 23. Izgubiti nadu u Allahovu milost jeste kufr. 24. Za stvari koje su same po sebi haram, kao što su strvina, svinjetina i vino, kaže se „haram li ajnihi“. Reći za njih da su halal jeste kufr. 25. Reći da su halal svi gresi za koje se pouzdano zna da su haram takođe je kufr.

26. Ponižavati ono čemu islam pridaje vrednost, kao što su ezan, džamija i knjige fikha, jeste kufr. 27. Klanjati namaz znajući da je bez abdesta jeste kufr. 28. Svesno klanjati namaz okrenut na drugu stranu, a ne prema kibli, jeste kufr. Ko kaže „Nije potrebno klanjati namaz okrenut prema kibli“, postaje kafir. 29. Ako neko bez razloga mrzi nekog islamskog učenjaka ili ga psuje, postoji bojazan da je pao u kufr. 30. Učenjaci kažu: ako neko onome koga ne voli kaže „Tvoje lice mi liči na lice onoga koji uzima duše“, postaje kafir. Jer melek koji uzima duše (Azrail alejhisselam) veliki je melek.

„Allah teala ne oprašta onima koji Mu pripisuju druga, to jest kafirima, a oprašta grehe koji nisu širk, to jest kufr“ Nisa: 116

31. Za nešto što je haram u svakoj veri, kao što su blud, livata, kamata i laž, poželeti: „Da je to halal, i ja bih to činio“ jeste kufr. 32. Ko ne zna da je Muhammed alejhisselam ahir-zemanski Pejgamber, kafir je. 33. Ako neko obuče svilu, a neko drugi mu kaže „Neka ti je mubarek“, postoji bojazan da je taj drugi pao u kufr.

34. Ko vređa knjige tefsira i fikha, ko ih ne voli i ocrnjuje, postaje kafir. 35. Ako neko kaže „Go si go kao Džibrilovo tele“, to je velika pošast: to je ruganje meleku. 36. Ko kaže „Poslanik (alejhissalatu vesselam) bio je crn“, postaje kafir. 37. Ko kaže „Ne klanjati namaz lepa je stvar“, postaje kafir. Učenjaci kažu: ako neko nekome kaže „Hajde, klanjaj namaz“, a ovaj odgovori „Teško mi je da klanjam namaz“, postaje kafir. 38. Ko Allaha nazove „ocem“, postaje kafir. 39. Ako neko kaže „Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) je posle jela lizao svoj mubarek prst“, a neko drugi kaže „To je nepristojno“, taj drugi postaje kafir. 40. Ko Kur’an-i kerimu daje značenje po svom razumu, postaje kafir.

41. Trake i ploče na kojima je Kur’an-i kerim vredne su kao mushaf-i šerif. I neuvažavanje prema njima jeste kufr. 42. Ići kod gatara koji se druže sa džinima, kod onih koji gledaju u zvezdane tablice i odgovaraju na svako pitanje i kod čarobnjaka, pa verovati u ono što kažu i čine, makar se ponekad i obistinilo, znači verovati da neko osim Allaha teala zna sve i da može učiniti sve što poželi, a to je kufr. (Neverovanje u naučna saznanja nije takvo.) 43. Napustiti sunnet smatrajući ga beznačajnim i ne pridajući mu važnost jeste kufr. 44. Ko kaže i veruje „Čarobnjak svojim čarobnjaštvom sigurno učini ono što hoće, sihr sigurno deluje“, postaje kafir.

45. Ako musliman onome ko ga nazove kafirom odgovori rečima koje pokazuju da to prihvata, kao što je „Molim?“, i on postaje kafir. 46. Ko kaže da je halal oženiti se ženom s kojom je nikah haram, postaje kafir.

47. Ako neko iz imetka koji ima u ruci, a za koji se pouzdano zna da je haram, da sadaku i nada se za to sevapu, a siromah koji je prima, znajući da je imetak od harama, davaocu kaže „Allah neka je zadovoljan tobom“, pa davalac ili neko drugi kaže „Amin“, svi oni postaju kafiri.

48. Nazvati nekog drugog osim Allaha teala „Stvoriteljem“, s kojim god to ciljem bilo, jeste kufr. 49. Namerno reći „Abdulkojdur“ umesto „Abdulkadir“ jeste kufr. Isto je i reći „Abduluzejz“ umesto „Abdulaziz“, „Memo“ umesto „Muhammed“, „Hasso“ umesto „Hasan“ i „Ibo“ umesto „Ibrahim“. Postoji bojazan da izgube iman oni koji ova imena ispisuju na obući i papučama i oni koji ih gaze. 50. Reči „Rušimo turbeta jer se bojimo da neznalice evlije smatraju stvoriteljima“ jesu kufr. 51. Staviti na zemlju papir, prekrivač ili sedžadu na kojima ima nešto napisano, pa makar samo jedan harf (prostirati ih ili koristiti da bi se omalovažili), jeste kufr. 52. Reći „Ebu Bekr Siddik i Omer Faruk (radijallahu teala anhuma) nisu imali pravo na hilafet“ jeste kufr. 53. Ko je uzrok da neko drugi, a naročito njegovo rođeno dete, postane kafir, i sam postaje kafir. 54. I neuvažavanje prema vernom odjeku Kur’an-i kerima koji se izgovara i uči preko radija i zvučnika jeste kufr.

55. Ne voleti nešto što je sunnet jeste kufr. Ne pridavati važnost sunnetu jeste kufr. 56. Ukopati umrloga u zemlju jeste farz. Onaj ko, ne pridajući važnost tom farzu, beži od te službe i ko, pozivajući se na znanje i nauku, kaže „Ukopavati mrtve je nazadno. Bolje je spaljivati mrtve kao kafiri budisti, bramani i komunisti“, gubi iman i postaje murted. 57. Reći „Tezveren dede“ (deda koji brzo daje) veoma je ružno i uzrokuje kufr. 58. Reći da su blud i livata dozvoljeni jeste kufr. 59. Ne pridavati važnost haramu koji je saopšten nasom (to jest ajetom i hadisom) i idžmaom jeste kufr.

60. Istrajavanje u velikim gresima i upornost u njima vodi u kufr. Ne pridavati važnost namazu jeste kufr. 61. Poricati jezikom ili srcem nekog od Allahovih evlija, mrtvog ili živog, jeste kufr. 62. Neprijateljstvo prema evlijama i onima koji postupaju po svom znanju jeste kufr. 63. Reći „Evlije imaju svojstvo ismeta (bezgrešnosti)“ jeste kufr. (Svojstvo ismeta imaju samo poslanici.)

64. Verovati da se bilo koji događaj desio sam od sebe i reći „Životinje su se od jednoćelijskih ka složenijim bićima pretvarale jedna u drugu i na kraju u čoveka“ jeste kufr.

„Gospodaru moj! Molim Te za iman čiji kraj neće biti kufr!“ Hadis-i šerif

65. Činiti ibadete kafira kao ibadet, na primer u džamijama svirati instrumente kao što su orgulje, koje oni sviraju u svojim crkvama, i zvoniti zvonima, kao i koristiti bez nužde i bez prinude ono što islam smatra znakom kafirstva, jeste kufr. 66. Onaj ko psuje ashab-i kiram naziva se mulhid. Mulhid je kafir. 67. Verovati da osoba prikazana na slici ili kipu, salib (krst) ili bilo šta, kao što su zvezda, sunce ili krava, ima svojstvo božanstva, pa to poštovati govoreći, na primer, „stvara šta hoće, čini sve što poželi, bolesniku daje šifu“, jeste kufr. 68. Ko hazreti Aiši pripiše blud (nazove je bludnicom) i ko ne veruje da je njen otac ashab, postaje kafir. 69. I to da će Isa alejhisselam sići s neba stvar je koju je nužno znati. Ko u to ne veruje, postaje kafir. 70. Nazvati kafirom čoveka kome je u Kur’an-i kerimu i u hadis-i šerifu doneta radosna vest o džennetu jeste kufr. 71. Haram je i greh da muslimanka izlazi na ulicu otkrivene glave, ruku i nogu i da ih pokazuje muškarcima. Ako tome ne pridaje važnost i ne mari za to, gubi iman i postaje kafir. 72. Ko ne veruje u postojanje meleka i džina, postaje kafir.

73. Ko muslimanu kaže „O kafiru!“ (ili muslimana nazove masonom, komunistom) i smatra ga kafirom, i sam postaje kafir. 74. Tačan broj poslanika nije poznat. Navesti bilo koji broj moglo bi značiti učiniti poslanikom onoga ko nije poslanik ili ne priznati za poslanika onoga ko jeste poslanik. A to je kufr. Jer ne priznati jednog od poslanika znači ne priznati nijednoga. Islamski učenjaci su o tome rekli da je poslanika više od sto dvadeset četiri hiljade. Ako musliman, bio muškarac ili žena, izgovori reč ili učini delo za koje su učenjaci jednoglasno saopštili da uzrokuje kufr, znajući da uzrokuje kufr, namerno (bez pretnje, svojom voljom), bilo ozbiljno bilo u šali, da bi nasmejao druge, gubi iman, makar i ne mislio na njihovo značenje. Postaje murted. Nestaju sevapi njegovih ranijih ibadeta. Ako učini tevbu, oni se ne vraćaju. Ako je imućan, mora ponovo otići na hadž. Da bi učinio tevbu, nije dovoljno da izgovori samo kelime-i šehadet. Mora učiniti tevbu i za ono što je uzrokovalo kufr. (Na koja je vrata izašao iz islama, na ta mora i ući.) Neznanje nije opravdanje, nego veliki greh. Jer je svakom muslimanu farz da nauči ono što treba da zna. Ko reč koja uzrokuje kufr izgovori greškom, omaškom ili s tumačenjem (tevilom), ne kvare mu se ni iman ni nikah. Samo je dobro da učini tevbu i istigfar, to jest tedždid-i iman (obnovu imana).

Kao što kafir izgovaranjem kelime-i tevhida postaje vernik, tako i vernik izgovaranjem jedne reči postaje kafir. Svaki musliman treba ujutro i uveče da uči ovu dovu imana, a da prouči i drugu i tako učini tevbu i obnovi svoj iman i nikah:

„Allahumme inni euzu bike min en ušrike bike šejen ve ene alemu ve estagfiruke lima la alemu, inneke ente allamul-gujub.“

„Allahumme inni uridu en udžeddidel-imane ve-n-nikaha tedždiden bi-kavli la ilahe illallah Muhammedun resulullah.“

Tražeći i tražeći, kad bih tvoj trag našao,
Lice bih svoje u prašinu tvoga traga spustio.
Kad bi Hakk dao da tvoje lice ugledam…
Ja Muhammed, duša moja za tobom žudi.
Kad bi bilo mubarek putovanje, da i ja pođem,
Na putevima ka Ka’bi u pesak da utonem,
Tvoju lepotu bar jednom u snu da vidim…
Ja Muhammed, duša moja za tobom žudi.
Ni trunke lukavstva u srcu mi ne osta,
Iskreno sam na ovaj pravi put stupio,
Zajedno s Ebu Bekrom, Omerom i Osmanom.
Ja Muhammed, duša moja za tobom žudi.

„Obnovite iman govoreći ‚La ilahe illallah‘!“ Hadis-i šerif