VEROVANJE EHLI-SUNNETA

Prvi uslov da bi neko bio musliman jeste da primi iman. A ispravan iman zavisi od toga da se veruje u skladu s verovanjem ehli-sunneta. Prva dužnost razumnog muškarca i žene koji su stupili u doba buluga (verske zrelosti) jeste da prime iman onako kako je verovao i kako je obznanio Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem). Naš Poslanik je obznanio jedan jedini iman. Svi ashab-i kiram verovali su onako kako je on obznanio i u verovanju (itikadu) među njima nije bilo nikakve razlike. Posle Poslanikovog preseljenja na ahiret, ljudi su islam učili slušajući i pitajući ashab-i kiram. Svi su oni obznanili jedan isti iman. Potrebno je naučiti znanja o imanu koja su učenjaci ehli-sunneta zapisali u svojim knjigama i verovati u skladu s njima. Spas od džehennemske kazne na Sudnjem danu zavisi od verovanja u ono što su oni obznanili. Od džehennema će se spasti samo oni koji idu njihovim putem. Onima koji idu njihovim putem kaže se (sunnija) ili (ehli-sunnet).

U jednom hadis-i šerifu rečeno je: „Moj ummet će se podeliti na sedamdeset tri skupine (firke). Od njih će se samo jedna skupina spasti od džehennemske kazne, a ostale će propasti i otići u džehennem.“ Svaka od tih sedamdeset tri skupine tvrdi da sledi islam i kaže da je skupina za koju je obznanjeno da će se spasti od džehennema upravo njena. U 53. ajet-i kerimu sure Mu’minun i u 32. ajet-i kerimu sure Rum rečeno je, po značenju: „Svaka skupina se raduje, misleći da je na pravom putu.“ A naš Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) ovako obznanjuje znak i obeležje one među tim raznim skupinama koja će se spasti: „Oni koji su u toj skupini jesu oni koji idu putem kojim smo išli ja i moji ashabi.“ Ko ne voli makar jednoga od ashab-i kirama, odvojio se od ehli-sunneta. A ko nije u verovanju ehli-sunneta, taj je kafir ili zabludeli (ehl-i bid’at).

U imanu, u verovanju postoji samo jedan mezheb.

U imanu, u verovanju postoji samo jedna ispravna skupina, to jest samo jedan mezheb. Taj mezheb je mezheb ehli-sunnet ve-l-džemaat. Jer islam svim ljudima naređuje samo jedan iman i jedno verovanje.

U onome u šta se veruje nema razlika.

Osnove ovog imana i to kako treba verovati lično je preneo Poslanik alejhisselam. Naš Poslanik, koji je ljudima obznanio Allaha teala, Stvoritelja njih samih i svega što postoji, obznanio je i kako treba verovati u Allaha teala, u ono što je On stvorio i u Njegove naredbe i zabrane. U onome u šta se veruje treba slediti sve ashab-i kiram. Jer u onome u šta treba verovati među njima nema nikakve razlike. Osnovni uslov imana jeste voleti Allaha teala i one koje On voli, biti im prijatelj, a Njegovim neprijateljima biti neprijatelj. O tome hazreti Muhammed Masum kaže: „Allah teala je rekao: ‚O Musa! Koje si delo učinio za Mene?‘ On je rekao:

‚Gospodaru moj! Radi Tebe sam klanjao namaz, postio, davao zekat i spominjao Te‘, a Allah teala je rekao: ‚Namaz je za tebe burhan (dokaz). Post je štit koji te čuva od džehennema. Zekat će ti na mahšerski dan, kad svi budu goreli od vrućine, biti hlad. A zikr će ti tog dana u tami biti nur. A šta si učinio za Mene?‘ Hazreti Musa je upitao: ‚Gospodaru moj! Koje je to delo za Tebe?‘ Allah teala je rekao: ‚Jesi li radi Mene voleo onoga koga Ja volim i jesi li Mog neprijatelja smatrao neprijateljem?‘

„Moj ummet će se podeliti na sedamdeset tri skupine (firke). Od njih će se samo jedna skupina spasti od džehennemske kazne, a ostale će propasti i otići u džehennem“ Hadis-i šerif

Hazreti Musa je shvatio da je delo koje Allah teala voli – voleti Njegove prijatelje i ne voleti Njegove neprijatelje. Znači, voleti one koje voli voljeni i biti neprijatelj njegovim neprijateljima znak je ljubavi. Ajet sure Mumtehina (4. ajet), čije je značenje: ‚Ibrahim i njegovi drugovi rekli su kafirima: Mi smo daleko od vas i od vaših kipova. Dok ne poverujete u Jednoga Allaha, među nama će trajati neprijateljstvo. Ovo njihovo lepo stanje neka vam bude uzor‘, pokazuje da je za posedovanje imana ovo neprijateljstvo uslov i da ljubav prema Allahovim neprijateljima uništava iman. Ashab-i kiram, počašćeni time što su stigli u Resulullahovo društvo, veoma su voleli jedni druge. Nisu bili neprijatelji jedni drugima, nego kafirima. Ajet sure Feth (29. ajet), čije je značenje: ‚Prema kafirima su neprijatelji, a međusobno milosrdni‘, potvrđuje naše reči.“ (hazreti Muhammed Masum, 29. pismo)

U petom poglavlju (aslu) knjige „Kimja-i seadet“ piše: Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) rekao je: „Temelj imana i njegov najjači znak jeste voleti muslimane i ne voleti one koji su neprijatelji muslimanima.“ Značenje božanske naredbe Dženab-i Hakka Isi alejhisselam glasi: „Ako bi činio ibadete svih stvorenja koja su na zemlji i na nebesima, dok ne voliš Moje prijatelje i ne budeš neprijatelj Mojim neprijateljima, to ti neće nimalo koristiti.“ Vernik ne treba da voli one koji su neprijatelji Allahu teala, a treba da voli one koji se čvrsto drže islama. To treba da pokaže svojim rečima i, ako je moguće, delima. Ne treba da se druži s neposlušnima i grešnicima (fasicima), a onih koji mnogo greše treba mnogo da se kloni. Još više treba da se kloni nasilnika i onih koji muslimanima nanose zlo. Ali onima koji su učinili zulum samo njemu samom treba oprostiti i biti strpljiv prema njihovom zulumu, i to je veoma lepo.1 Poslanik je obznanio da je pravi put iman koji su obznanili učenjaci ehli-sunneta. Dakle, treba se ujediniti u ehli-sunnetu, biti braća i voleti jedni druge. Bid’atske skupine ne treba mešati s četiri ispravna mezheba ehli-sunneta u delima. Četiri mezheba kažu jedni za druge da su na pravom putu i vole se međusobno. A bid’atske skupine cepaju muslimane. Islamski učenjaci saglasno su obznanili da se ova četiri ispravna mezheba ne mogu ujediniti. Allah teala ne želi da se mezhebi u delima ujedine, nego da budu odvojeni. Tako olakšava veru islam. Hadis-i šerif „Razilaženje među učenjacima moga ummeta je milost“ obznanjuje da je to razilaženje korisno.

A u verovanju Allah teala naređuje jedinstvo. Značenje sto trećeg ajet-i kerima sure Al-i Imran je: „O vi koji verujete! Držite se Allahove vere. Ne odvajajte se jedni od drugih!“ Hazreti Ebussuud-efendija je, objašnjavajući ovo mesto, rekao: „Ne cepajte se kao što su se pocepali sledbenici Knjige i ne odvajajte se od ispravnog imana! Ne delite se kao što ste se u doba džahilijjeta međusobno tukli!“ Hazreti Ibn Hadžer Mekki kaže: „Pristalica bid’ata jeste onaj čija se verovanja razlikuju od verovanja ehli-sunneta. Svako ko iznese nešto što islam ne odobrava postaje pristalica bid’ata.“ (Fetava-i hadisijje). Oni koji veruju po verovanju ehli-sunneta jesu ehli-sunnet, a oni koji ne veruju postaju ehl-i bid’at ili kafiri.

Allah teala je zadovoljan muslimanima koji prime iman u skladu s verovanjem ehli-sunneta. Da bi se tako verovalo, postoje mnogi uslovi.

Neka važna pitanja u verovanju ehli-sunneta

1. Treba verovati u šest uslova imana, to jest u postojanje i jednoću Allaha teala, u to da On nema ortaka ni sličnoga, u Njegove meleke, Njegove knjige, Njegove poslanike, u život na ahiretu i u to da hajr i šer, dobro i zlo, stvara Allah teala. (To je obznanjeno u „Amentu“.) 2. Treba verovati da je Kur’an-i kerim, poslednja knjiga Allaha teala, govor (kelam) Allaha teala. 3. Vernik nikako ne sme sumnjati u svoj iman. 4. Treba mnogo voleti sve ashab-i kiram, koji su poverovali u našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) i počašćeni time što su ga videli dok je bio živ. Ne sme se ružno govoriti ni o jednom od njegova četiri halife, ni o njegovom ehl-i bejtu, njegovoj bliskoj rodbini, ni o jednoj od njegovih časnih supruga. 5. Svi ashab-i kiram su džennetlije. (Rafidije kažu: „Svi ashabi, osim petorice, kafiri su.“ A u Kur’an-i kerimu kaže se da su svi džennetlije.)2 6. Ebu Bekr Siddik je najvredniji od ashab-i kirama.

7. Ibadete ne treba smatrati delom imana. Vernike koji veruju u naredbe i zabrane Allaha teala, a iz lenjosti ih ne izvršavaju, ne treba smatrati kafirima. (Vehabije kažu: „Dela su deo imana; ko ne klanja namaz i ko čini haram, kafir je.“) Iman odlazi od onih koji ne pridaju važnost haramu, koji ga olako shvataju i koji ismevaju islam. 8. One koji kažu da su ehl-i kibla i govore da veruju u Allaha teala i Njegovog Poslanika Muhammeda alejhisselam, a u pogrešnom su verovanju, ne treba proglašavati kafirima (činiti tekfir), niti reći da su kafiri. Zato se oni koji su ehl-i kibla ne proglašavaju kafirima i ne nazivaju se kafirima. (Ali vehabije nazivaju kafirom svakoga osim sebe.) 9. Treba klanjati namaz za svakim imamom za koga se ne zna da javno čini grehe. Ovo pravilo važi i za emire i namesnike koji predvode džuma-namaz i bajram-namaz. 10. Muslimani ne treba da se pobune protiv svojih pretpostavljenih i upravitelja. Hurudž, to jest pobuna, jeste izazivanje smutnje (fitne) i vodi u razne nesreće. Treba upućivati dovu da čine dobra dela i blagim jezikom savetovati ih da se okanu fiska i grehovnih dela. 11. Kada se uzima abdest, umesto pranja nogu, dozvoljeno je i muškarcu i ženi, čak i kad nema nikakvog opravdanog razloga ni nužde, mokrom rukom jednom potrti po mestvama (učiniti mesh). Po bosoj nozi i po običnim čarapama mesh se ne čini. 12. Treba verovati da je Miradž našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) bio i duhom i telom. Jer na Miradž je otišao svojom mubarek dušom i telom zajedno. Oni koji kažu: „Miradž je jedno stanje, to jest dogodio se u snu“, odvojili su se od ehli-sunneta. 13. Iman se ne povećava niti smanjuje. (Povećava se i smanjuje njegov sjaj.) 14. Kur’an-i kerim nije mahluk (stvoren).

„Temelj imana i njegov najjači znak jeste voleti muslimane i ne voleti one koji su neprijatelji muslimanima“ Imam Gazali (rahmetullahi alejh)

15. Allah teala je uzvišen iznad mesta (munezzeh). To jest, nije ispravno reći i verovati da je bilo koje mesto mesto Allaha teala. (Vehabije kažu: „Allah je na nebu ili na Aršu.“ To je kufr.) 16. Pitanje u kaburu i kazna u kaburu istina su. Kazna u kaburu biće i duši i telu. Posećivanje kaburova dozvoljeno je. Istigasa, to jest odlaziti na kaburove poslanika i evlija, upućivati dovu njima u čast i od njih tražiti pomoć, dozvoljeno je. (A vehabije to nazivaju širkom. Zato sunnije i šije nazivaju mušricima, to jest kafirima.) 17. Gajb zna samo Allah, a ako hoće, obznanjuje ga i Svojim poslanicima i evlijama. 18. Keramet evlija je istina. Keramet su vanredna stanja koja se pojavljuju kod Allahovih voljenih robova, a koja im Allah teala daruje i podari izvan Svog običaja, to jest izvan zakona fizike, hemije i biologije, i ima ih toliko da ih nije moguće poreći. 19. I onaj ko je ubijen i onaj ko se ubio umrli su kad im je došao ajal (suđeni čas). 20. Poslanici ne čine grehe. 21. Danas treba biti u jednom od četiri ispravna mezheba. 22. Prvi od poslanika je Adem alejhisselam, a poslednji Muhammed alejhisselam. (Vehabije poriču da su hazreti Adem, hazreti Idris i hazreti Šit bili poslanici. Kažu da je prvi poslanik hazreti Nuh. A neke grupe, koje svoje vođe nazivaju resulom (poslanikom), kažu: „Nebi neće doći, ali resul će doći.“ Zato su se pojavili i zindici koji kažu: „Ja sam resul.“) 23. Verovati u šefaat, sirat, obračun (hisab) i mizan. 24. Duša ne umire. Duše mrtvih kafira i muslimana čuju. 25. Verovati u znake Sudnjeg dana: da će doći Dedždžal, Dabbetul-arz i hazreti Mehdi, da će hazreti Isa sići s neba, da će sunce izaći sa zapada, i u ostale obznanjene znake Sudnjeg dana.

Hazreti imam-i azam kaže: „U znake Sudnjeg dana treba verovati bez tevila (tumačenja).“ Značenje jednog hadis-i šerifa: „Sudnji dan neće nastupiti dok sunce ne izađe sa zapada. Tada će svako primiti iman, ali iman tada više neće koristiti.“ (Buhari, Muslim)

26. Na ahiretu će se Allah teala videti.

27. Kafiri će večno ostati u džehennemu i kazna im se neće olakšati, nego će se sve više povećavati.

28. Na Sudnjem danu poslanici i dobri, čestiti ljudi (salihi) činiće šefaat. Duše u kaburu čuju šta živi ljudi rade i govore.

29. Učenje Kur’an-i kerima, davanje sadake, pa čak i slanje sevapa svih naših ibadeta dušama umrlih koristi im i dovodi do olakšanja ili uklanjanja njihove kazne. Verovati u sve to jeste jedan od znakova pripadnosti verovanju ehli-sunneta. (Ova znanja preuzeta su iz knjiga „Fikh-i ekber“, „Nuhbetul-leali“, „Mektubat“ imama Rabbanija, „Rijadun-nasihin“ i „Feraidul-fevaid“.)

U delima, to jest u ibadetima koje treba obavljati, postoje četiri ispravna mezheba. Hazreti Sejjid Ahmed Tahtavi u poglavlju o zebaihu (klanju životinja) u svojoj hašiji (komentaru) na knjigu „Durrul-muhtar“ kaže: „Danas je vadžib da svaki musliman bude u jednom od četiri mezheba. Ko nije ni u jednom od četiri mezheba, odvaja se od ehli-sunneta. A ko se odvoji od ehli-sunneta, postaje zabludeli ili kafir.“

Neprijatelji mezheba, kao što su Ibn Hazm, Ševkani, Abduh, Rešid Rida i Siddik Hasan, jedni tako što su taklid (sleđenje mezheba) smatrali haramom, a drugi tako što su činili telfik (mešali mezhebe), mnoge muslimane su odvukli u zabludu.

Naši imami mezheba u verovanju i u delima

Među tabiinima, koji su islam naučili od ashab-i kirama, i tebei-tabiinima, koji su učili od njih, izrasli su veliki imami koji su se uzdigli u verskim znanjima i dostigli stepen apsolutnog mudžtehida.3 Oni su bili osnivači mezheba u delima, a propisi proistekli iz idžtihada svakog od njih nazvani su mezhebom tog učenjaka. Mezhebi većine tih učenjaka zaboravljeni su, jer nisu preneseni u knjige. Samo su idžtihade četiri velika imama njihovi učenici preneli u knjige i sačuvali, i oni su se raširili među muslimanima. Ova četiri velikana pokazala su pravi put svim muslimanima na zemlji i bila uzrok da put Muhammeda alejhisselam naučimo nepromenjen i neiskvaren. Oni su naši imami mezheba u delima. Prvi je imam-i azam Ebu Hanifa Nu’man ibn Sabit (radijallahu anhu). On je jedan od najvećih islamskih učenjaka. On je prvak ehli-sunneta. Drugi je imam Malik ibn Enes, treći imam Muhammed ibn Idris Šafija, a četvrti imam Ahmed ibn Hanbel (rahmetullahi alejhim edžmain). Danas je čovek koji ne sledi nijednog od ove četvorice imama u velikoj opasnosti. Skrenuo je s pravog puta.

Dvojica učenika ove četvorice imama veoma su se uzdigla u znanjima o imanu. Tako su u verovanju nastala dva mezheba. Iman u skladu s Kur’an-i kerimom i hadis-i šerifima jeste iman koji su obznanila ova dvojica. Ova dvojica su po svetu raširila znanja o imanu ehli-sunneta, koji je Firka-i nadžijje (skupina koja se spasava). Jedan je Ebu Mansur Maturidi, a drugi Ebul-Hasan Alija Ešari (rahmetullahi alejhima). Ova dva imama obznanila su isti iman. Nekoliko razlika među njima nije važno. U suštini su isto. Islamski učenjaci pohvaljeni su u Kur’an-i kerimu i u hadis-i šerifima. U jednom ajet-i kerimu rečeno je, po značenju: „Zar su isti oni koji znaju i oni koji ne znaju?“4 A u drugom ajet-i kerimu rečeno je, po značenju: „O muslimani! Ono što ne znate pitajte one koji znaju!“5

„Danas je vadžib da svaki musliman bude u jednom od četiri mezheba. Ko nije ni u jednom od četiri mezheba, odvaja se od ehli-sunneta. A ko se odvoji od ehli-sunneta, postaje zabludeli ili kafir“ Sejjid Ahmed Tahtavi (rahmetullahi alejh)

U hadis-i šerifima rečeno je:

„Muslimanima koji ljude uče dobru Allah teala daje Svoju milost, a meleci i svako živo biće upućuju im dovu.“

„Na Sudnjem danu najpre će poslanici, zatim učenjaci, a zatim šehidi činiti šefaat.“

„O ljudi, znajte da se znanje uči slušajući od učenjaka.“ „Učite znanje. Učiti znanje je ibadet. Onaj ko podučava znanju i onaj ko ga uči imaju sevap džihada.“

„Podučavati znanju isto je što i davati sadaku. Učiti znanje od učenjaka isto je što i klanjati tedžehud-namaz.“

„Učenje znanja donosi više sevapa od svih nafila-ibadeta. Jer koristi i njemu samom i onima koje će podučiti.“

„Onome ko uči da bi podučavao druge daje se sevap siddika.“

„Znanje je riznica. Njen ključ je pitati i učiti.“

„Učite znanje i podučavajte mu druge.“

„Svaka stvar ima svoj izvor. Izvor bogobojaznosti (takve) su srca arifa.“

„Podučavanje znanju kefaret je za grehe.“

Od glave do pete učtivost i stid,
Nur njegov tami je svetlost,
On je pečat poslanika,
Moj voljeni Poslanik.
Izvor poslanstva,
Vrelo milosrđa,
Utočište nemoćnih,
Moj voljeni Poslanik.
Na leđima mu pečat poslanstva,
On je najsamilosniji Nebi,
Uzrok šefaata,
Moj voljeni Poslanik.
Metež na Mahšeru
Okončaće jedini oslonac,
Glasnik s onoga sveta,
Moj voljeni Poslanik.