NEKI POSLANIKOVI ZEVAID-SUNNETI

Važnost koju je Poslanik pridavao čistoći, urednosti i redu

Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) pridavao je veoma veliku važnost čistoći, urednosti i redu. Voleo je da svaki posao počne s desne strane i da ga čini desnom rukom.6 Samo je taharet posle nužde obavljao levom rukom.

Koliko je bilo moguće, svaki posao činio je neparan broj puta. Govorio je: „Ko ima kosu, neka je dobro neguje!“

Dok je naš Poslanik bio u mesdžidu, ušao je jedan čovek raščupane kose i brade. Voljeni Poslanik rekao je: „Zar se ne može naći ni ružinog ulja da ovom čoveku sredi kosu?“, a zatim mu je rukom dao znak da odmah izađe napolje i sredi kosu i bradu. Kada je taj čovek to učinio i vratio se, naš Poslanik je rekao: „Da li je bolje da neko od vas dođe ovako ili da dođe raščupane kose i brade kao šejtan?“

I na putovanju je nosio ulje u bočici. Kada bi se mazao uljem, najpre bi na glavu stavio tanku maramu, a kapu bi stavio preko marame. Tako se spolja nije videlo da se namazao uljem. Naš Poslanik je svakog dana dva puta češljao bradu.

Enes ibn Malik kaže: „Resul alejhisselam često je mazao svoju mubarek kosu ružinim uljem, a svoju mubarek bradu češljao je pošto bi je okvasio vodom.“7 Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) malo bi skraćivao svoju mubarek bradu po dužini i sa strana. Pre odlaska na džuma-namaz skraćivao je svoje mubarek brkove i sekao mubarek nokte koji bi izrasli. I muslimanima je naređivao da skraćuju brkove.

Kad god bi se pogledao u ogledalo, naš Poslanik bi uputio hamd Allahu teala i učio dovu: „Allahu moj! Kao što si mi lepim stvorio lik, tako mi ulepšaj i ahlak!“

Naš Poslanik bi svake noći pre spavanja tri puta stavio surmu na svoje mubarek oči. Na svoje mubarek desno oko stavljao ju je tri puta, a na mubarek levo oko dva puta. Govorio je: „Stavljajte surmu! Jer ona izbistrava oko i daje rast kosi (trepavicama).“8

Islamski učenjaci obznanili su da je muškarcu dozvoljeno da stavlja surmu radi lečenja, a nije dozvoljeno radi ukrasa. Reči džemal i zinet ne treba mešati.

Džemal znači otkloniti ružnoću, imati dostojanstvo i pokazivati blagodat da bi se na njoj zahvalilo. Pokazivati je da bi se videla i radi hvalisanja nije džemal, nego oholost. Resulullah je pridavao veoma veliku važnost upotrebi misvaka. Nikada ga nije odvajao od sebe. Govorio je: „Čistite zube misvakom od grančice drveta erak!“ Misvak daje ustima prijatan miris. Poslanik je rekao: „To je sunnet i moj i poslanika pre mene!“

Poslanik je rekao: „Da ne otežavam svome ummetu, naredio bih im da koriste misvak za svaki namaz!“9 „Veoma vam preporučujem da koristite misvak!“

„Misvak je čistoća usta i zadovoljstvo moga Gospodara!“ Prvo što bi naš voljeni Poslanik učinio kad uđe u kuću bilo je da misvakom očisti svoje mubarek zube. Nije spavao dok pored sebe nije imao misvak, a kad bi se probudio, počinjao je time što bi misvakom očistio svoje mubarek zube. I kad bi noću ustao na tedžehud-namaz, misvakom bi čistio svoje mubarek zube.10 Naša majka hazreti Aiša (radijallahu anha) rekla je: „Poslanik alejhisselam nije spavao ni noću ni danju, a da, kad se probudi, pre abdesta ne upotrebi misvak!“ Sin našeg voljenog Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), Ibrahim, bio je preselio na ahiret. Prilikom sahrane jedan od ćerpiča postavljenih u kabur stajao je nakrivo. Poslanik je to primetio i ispravio ga. Objasnio je da ćerpič koji stoji nakrivo preminulom ne donosi ni korist ni štetu, ali da njemu smeta ono u čemu nema urednosti i reda.

Poslanikova Hane-i seadet

Kada je naš voljeni Poslanik u Medini sagradio svoj mesdžid, pored mesdžida dao je da se naprave dve sobe od ćerpiča i da se pokriju stablima i granama hurminih palmi. Dok se gradio Mesdžid-i šerif, napravljena je po jedna soba za Aišu i Sevdu (radijallahu anhuma). Vrata sobe naše majke hazreti Aiše gledala su na put koji vodi u mesdžid. A vrata sobe napravljene za našu majku hazreti Sevdu gledala su prema trećim vratima mesdžida, vratima Al-i Osman. Kada se naš Poslanik oženio i drugim ženama, broj soba se povećao i bilo ih je devet. I one su napravljene između sobe naše majke hazreti Aiše i kible. Neke od soba bile su od ćerpiča, a neke od kamena. Neke su napravljene od hurminih grana (na bagdadski način) i omalterisane blatom, a i tavan im je bio od hurminih grana. Hasan ibn Ebul-Hasan (radijallahu anhu) kaže: „Kad sam bio dečak pred zrelošću, ušao sam u Resulullahove sobe i, pruživši ruku, dohvatio tavan. Pokrivač Resulullahove sobe bio je samo tkanina od dlake razapeta preko stabla čempresa ili kleke.“

Prema onome što je obznanio imam Buhari, „vrata Resulullahove kuće nisu imala alku, nego se na njih kucalo vrhom luka“. Muhammed ibn Hilal i Ata Horasani videli su sobe žena našeg Poslanika i obznanili da su bile napravljene od hurminih grana i da su umesto vrata na njima visile zavese od crne dlake. Prema iskazu Davuda ibn Kajsa, zasnovanom na onome što je video, širina svake sobe od vrata do bočnih zidova iznosila je oko 6–7 zira11 (3–3,5 m), a dubina iznutra otprilike po deset zira (4,8 m). (Jedan zira iznosi 48 cm.)

„Misvak je čistoća usta i zadovoljstvo moga Gospodara!“ Hadis-i šerif

Na dan kada je u Medinu stiglo i bilo pročitano pismo halife Abdulmelika o tome da se sobe Poslanikovih žena otkupe i pripoje mesdžidu, mnogi nisu mogli da zadrže suze, a Medinci su plakali kao na dan kada je naš Poslanik preselio na ahiret.12

I Said ibn Musejjeb izrazio je svoju tugu zbog toga rečima: „Allaha mi, kako sam samo želeo da budu ostavljene onakve kakve su bile! Mladi naraštaji Medinaca i oni koji u Medinu dolaze spolja videli bi čime se Resul alejhisselam zadovoljavao u svom životu, i ljudi ne bi žudeli za tim da imaju mnogo imetka i da se njime hvale.“

Poslanikova stanja u kući

Hazreti Husejn priča: „Pitao sam svog oca čime se Poslanik bavio u kući. Otac mi je ispričao ovako: Poslanik je, od trenutka kad uđe u kuću, svoje vreme delio na tri dela: na ibadet Allahu, na poslove ukućana i na svoje lične poslove. Vreme koje je odvojio za sebe delio je između sebe i ljudi. U to vreme kod njega su ulazili samo najodabraniji ashabi. Verska pitanja narodu je prenosio preko njih, a ništa što se ticalo naroda nije zadržavao kod sebe niti gomilao. Poslanik je imao običaj da vreme koje je odvojio za svoj ummet deli među ljudima vrline prema stepenu njihove nadmoći u veri i da ih po tome poziva k sebi. Neko od njih imao je jednu potrebu, neko dve, a neko i više. Poslanik bi se bavio njihovim verskim potrebama, davao potrebne odgovore na njihova pitanja, a zatim bi rekao: ‚Neka ovo oni koji su ovde prenesu onima kojih ovde nema! Potrebu onoga ko ne može sam da mi dođe i iznese je iznesite mi vi. Zaista, Allah će na Sudnjem danu na Siratu učvrstiti noge onoga ko iznese potrebu onoga koji nije mogao da je iznese!‘

Kod Poslanika se ništa drugo nije pominjalo niti izgovaralo. A ni on sam ni od koga nije primao ništa drugo. Oni koji bi ušli kod Poslanika ulazili su kao tragaoci za znanjem, a izlazili kao najveći učenjaci, okusivši slast znanja i postavši drugima vodiči ka njemu!“

Poslanikova stanja izvan kuće

Hazreti Husejn upitao je svog oca hazreti Aliju o Poslanikovim stanjima izvan kuće. On mu je i to ispričao ovako:

Predvodnik vasione napolju nije govorio. Govorio je samo ako bi njegov govor bio koristan muslimanima, ako bi ih zbližio i uklonio razdor i hladnoću među njima. Ukazivao je počast čoveku najboljih osobina u svakom narodu i postavljao ga za namesnika nad njegovim narodom.13 Čuvao je narod od zlih ljudi i od zla, a i sam se čuvao da ne dospe u takva stanja. Nikome nije uskraćivao svoje nasmejano lice i svoju lepu narav.

Ako ne bi video svoje ashabe, tražio bi ih i raspitivao se kod ashaba šta se među njima događa. Dobro je hvalio i učvršćivao, a zlo kudio i slabio. Svaki njegov postupak bio je umeren, bez protivrečnosti. Nije propuštao da opominje muslimane, brinući da ne padnu u nemar. Svako njegovo stanje bilo je ujednačeno i postojano. Resulullah je imao potpunu spremnost za ibadet i pokornost. Niti je prelazio granicu prava, niti je propuštao da ga izvrši. Oni koji su mu bili bliski bili su najbolji među ljudima.

Kod njega je najodabraniji među ashabima bio onaj čiji je savet bio najobuhvatniji, a po stepenu najveći onaj čija je pomoć i dobrota prema potrebitima bila najlepša. Predvodnik vasione nije ni sedao ni ustajao, a da ne spomene Allaha.

U skupu sebi nije određivao posebno mesto i zabranjivao je da se tako čini. Gde god da je bio, kad bi došao do nekog skupa koji sedi, nije prelazio na čelo, nego je sedao na kraj skupa i to je naređivao i muslimanima.

Svakome ko je sedeo s njim davao je njegov udeo i ukazivao mu takvu pažnju da je svako mislio da kod Resulullaha nema nikog vrednijeg od njega. Podnosio je sve od onoga ko je sedeo s njim ili došao da iznese svoju potrebu, sve dok se ovaj ne okrene i ne ode.14

Ako bi mu se neko obratio s nekom potrebom ili željom, nije ga odbijao: ili bi mu dao, ili bi ga ispratio blagom i umilnom rečju. Njegov lepi ahlak bio je toliko širok da je obuhvatao sve ljude. Bio im je kao brižni otac. U pogledu prava svi su kod njega bili jednaki. Poslanikov skup bio je skup znanja, stida, strpljenja i poverenja.

U njegovom skupu glasovi se nisu podizali, niko nije bio optuživan, niti se otkrivala počinjena mana ili greška. Oni koji su bili u skupu Predvodnika vasione bili su jedni drugima ravni, a prednost jednih nad drugima bila je samo u takvi (bogobojaznosti). Svi su bili skromni. Poštovali su starije, mladima pokazivali samilost i milosrđe, potrebite pretpostavljali drugima i trudili se da im ispune potrebe, a siromašne i strance štitili i pazili. Poslanik je uvek bio nasmejana lica i blage naravi. Bio je veoma milostiv i mnogo je opraštao. Nije bio tvrda srca. Ni sa kim se nije prepirao. Nikada nije vikao niti govorio ružne reči. Nikoga nije kudio. Nije bio škrt. Na ono što mu se nije dopadalo zatvarao je oči. Onome ko se nečemu nadao nije oduzimao nadu, a svoje nezadovoljstvo nečim nije pokazivao otvoreno.

Resulullah se klonio tri stvari:

– prepiranja sa ljudima,

– mnogo govora,

„Ja ne jedem naslonjen na nešto“ Hadis-i šerif

– bavljenja nekorisnim i ispraznim stvarima.

A ljude je u tri stvari ostavljao na miru:

– nikoga nije ni u lice ni iza leđa prekorevao ni kudio,

– ničije mane i nedostatke nije istraživao,

– nikome nije govorio reč koja za njega nije donosila sevap i dobro.

Dok je Poslanik govorio, oni koji su bili pred njim sedeli su tiho i nepomično, kao da im je ptica sletela na glavu; kad bi završio govor i ućutao, rekli bi ono što su imali da kažu, ali se u njegovom prisustvu nikada nisu prepirali ni svađali. Kad bi neko govorio kod Poslanika, ostali bi ćutali dok ne završi. Kod Poslanika nije bilo razlike između reči poslednjeg i reči prvog koji je govorio. Ako bi se oni koji su bili u njegovom skupu nečemu nasmejali, i on bi se smejao s njima, a ako bi se nečemu začudili, i on bi se čudio s njima. Podnosio je grubost i uvredljivost u rečima i pitanjima pridošlica i stranaca koji su mu dolazili, da bi se i njegovi ashabi ponašali kao on. Poslanik je govorio: „Kada vidite potrebitog koji traži ono što mu je potrebno, pomozite mu da dođe do toga!“

Poslanik nije prihvatao hvalu koja nije odgovarala istini. Ničiji govor nije prekidao, osim ako bi prešao granicu prava. A kad bi prešao granicu prava, ili bi ga sprečio i prekinuo mu govor, ili bi ustao iz skupa i otišao. Ćutanje Predvodnika vasione počivalo je na četiri stvari – na hilmu (blagosti), hazeru (opreznosti), takdiru (pravičnom odmeravanju) i tefekkuru (razmišljanju). Njegov takdir odmah se pokazivao u tome što je na ljude podjednako gledao i podjednako ih slušao. Njegov tefekkur video se u tome što je razmišljao o poslovima ovog sveta i ahireta.

Hilm i strpljenje spojio je u sebi. Ništa što pripada ovom svetu nije ga ljutilo. Što se tiče hazera, zbog te naravi u njemu su se spojile četiri osobine:

– uzimao je najbolje da bi se ono sledilo,

– ostavljao je ružne stvari da bi ih se klonili,

– svoje mišljenje ulagao je u ono što je korisno njegovom ummetu,

– svu svoju težnju usmeravao je na ono što će njegovom ummetu obezbediti sreću na ovom svetu i na ahiretu.

Nije se desilo da Predvodnik vasione za bilo šta kaže: „Ne!“ Kad bi se od njega zatražilo nešto što je hteo da učini, rekao bi: „Može!“, a kad bi se od njega zatražilo nešto što nije hteo da učini, ućutao bi, i iz tog ćutanja se shvatalo da to ne želi da učini. Trudio se za sreću svakoga na ovom svetu i na ahiretu. Kada su u jednoj gazi od njega zatražili da uputi dovu da kafiri budu uništeni, rekao je:

„Nisam poslan da proklinjem, da ljudi trpe kaznu. Poslan sam da svakome činim dobro, da ljudi nađu mir.“

U sto sedmom ajetu sure Enbija rečeno je, po značenju: „Tebe smo poslali kao milost i dobročinstvo svetovima.“ Zato se uvek trudio za dobro svakoga. Prema onome što je obznanio Enes ibn Malik, Poslanik bi, kad se sretne s nekim, s njim učinio musafahu15; ako taj čovek ne bi povukao ruku, ni Poslanik ne bi povukao svoju, a ako taj ne bi okrenuo lice, ni Poslanik ne bi okrenuo lice od njega.

Hazreti Enes ibn Malik priča još: „Upitali smo Poslanika: ‚Ja Resulallah! Da li da se saginjemo jedni pred drugima?‘ Rekao je: ‚Ne!‘ Upitali smo: ‚Da li da se grlimo jedni s drugima?‘ Rekao je: ‚Ne! Ali činite musafahu!‘“16

Hazreti Bera ibn Azib ispričao je da je Poslanik rekao: „Ako se dva muslimana sretnu i učine musafahu, biće im oprošteno još pre nego što se rastanu!“

Predvodnik vasione uvek je bio zamišljen. Njegovo ćutanje trajalo je duže od njegovog govora. Resulullah nije govorio bez potrebe. I kad bi počinjao govor i kad bi ga završavao, spominjao je Allahovo ime.

Govorio je kratkim i sadržajnim rečima. Resulullahove reči uvek su bile istinite i na mestu. Kad je Resulullah govorio, nije upotrebljavao ni suvišne ni nedovoljne reči. Nikome nije lomio srce niti je koga potcenjivao.

Resulullah se nije ljutio zbog ovog sveta ni zbog svetovnih poslova. Ali kad bi neko hteo da pogazi nečije pravo, ništa nije moglo da zaustavi njegov gnev dok to pravo ne bi povratio.

Zbog sebe lično nikada se nije ljutio niti se svetio. Kad bi nešto pokazivao, nije pokazivao prstom, nego celom rukom. Kad bi se začudio, okrenuo bi ruku, to jest ako bi mu dlan bio okrenut prema nebu, okrenuo bi ga prema zemlji, a ako bi bio okrenut prema zemlji, okrenuo bi ga prema nebu. Dok je govorio, pokretao je ruku i udarao dlanom svoje mubarek desne ruke o unutrašnju stranu palca leve ruke. Kad bi se naljutio, odmah bi odustao od ljutnje i ne bi je pokazivao. Kad bi se obradovao i razvedrio, sklopio bi svoje mubarek oči. Najviše što bi se smejao bio je osmeh. Dok se osmehivao, mubarek zubi u njegovim mubarek ustima videli su se kao zrna bisera.17

U dobrim delima voleo je da desnu stranu stavi napred,
Za abdest i za odeću hitao je taj rudnik darežljivosti.
Ležao je na desnoj strani, licem okrenut kibli,
Sa svakim dahom gajb je posmatrao taj rudnik darežljivosti.

„Ako se dva muslimana sretnu, nazovu selam i učine musafahu, biće im oprošteno još pre nego što se rastanu!“ Hadis-i šerif

Postelja mu beše od kože, jastuk pun palminog vlakna,
Noću kad legne, malo je spavao taj budni rudnik darežljivosti.
Oči bi mu zaspale, a srce nije spavalo, s Prijateljem beše,
Od ezela je bio zadivljen Njegovom lepotom taj rudnik darežljivosti.

Kako je Poslanik ležao i spavao

Kad bi Poslanik hteo da spava u svojoj postelji, legao bi na svoju mubarek desnu stranu, stavio svoju mubarek desnu ruku pod svoj mubarek desni obraz, a zatim bi učio dovu: „Allahu moj! Sebe sam Tebi predao. Lice sam Tebi okrenuo. Svoj posao Tebi sam poverio. Leđa sam na Tebe oslonio. Bojim se Tvoje kazne i nadam se Tvojoj milosti. Nema utočišta osim Tvoje milosti i nema čega da se čovek čuva osim Tvoje kazne.

Samo se u Tvoju milost utiče i samo se Tvojom milošću spasava. Poverovao sam u Tvoju Knjigu koju si objavio i u Tvog Poslanika koga si poslao.

Gospodaru moj! Svoju stranu spustio sam na zemlju s Tvojim imenom. Ako zadržiš moju dušu, postupi s njom po Svojoj milosti! A ako je pustiš, sačuvaj je kao što čuvaš Svoje dobre robove!

Allahu moj! S Tvojim imenom umirem i s Tvojim imenom oživljavam. Allahu moj, koji nas hraniš, pojiš, ispunjavaš svaku našu potrebu, daješ nam krov i utočište! Tebi bezbroj puta upućujem hamd. Koliko je ljudi koji nemaju nikoga ko bi im ispunio potrebe niti ko bi im dao krov! Allahu moj! Na dan kada budeš sabrao Svoje robove pred Sobom, sačuvaj me od Svoje kazne! Allahu moj! Ti si Evvel (Prvi)! Pre Tebe nema ničega! Ti si Ahir (Poslednji)! Posle Tebe nema ničega! Ti si Zahir (Očiti)! Iznad Tebe nema ničega!“

Kad bi se probudio, učio bi dovu: „Nema drugog božanstva osim Tebe! Slavim Te i uzdižem iznad svake mane. Allahu moj! Molim Te da mi oprostiš grehe i molim Tvoju milost.

Hvala Allahu, koji nas je oživeo pošto nas je usmrtio. I naš povratak na Sudnjem danu biće Njemu.“18 Zatim bi učio dovu: „Allahu moj! Umnoži moje znanje! Pošto si mi pokazao pravi put, ne daj da mi srce skrene! Podari mi i milost od Sebe! Jer Ti najviše opraštaš!“ Hazreti Bera ibn Azib priča: Predvodnik vasione rekao mi je:

„Kada dođeš do mesta gde ćeš leći, uzmi abdest kao što ga uzimaš za namaz! Zatim lezi na desnu stranu i reci: ‚Allahu moj! Sebe sam Tebi predao. Lice sam Tebi okrenuo. Leđa sam na Tebe oslonio. Bojim se Tvoje kazne i nadam se Tvojoj milosti. Nema utočišta osim Tvoje milosti i nema zaštite od Tvoje kazne! Samo se u Tvoju milost utiče i samo se Tvojom milošću spasava. Poverovao sam u Tvoju Knjigu koju si objavio i u Tvog Poslanika koga si poslao!‘ Ako te noći umreš, umrećeš na islamskoj fitri. Ko to kaže i te noći umre, umreće na islamskoj fitri!“

Poslanik je rekao: „Kad neko od vas noću ustane iz postelje, a zatim se vrati da ponovo legne, neka je tri puta otrese. Jer ne zna šta se dogodilo kad je ustao i šta je došlo i smestilo se na postelju.“ Abdullah ibn Tahfe (radijallahu anhu), jedan od ashab-i suffe, priča: „Dok sam u svitanje spavao u mesdžidu, ležeći na stomaku, to jest potrbuške, neko me je gurnuo nogom.

– ‚Ko je ovo?‘ upitao je.

– ‚Ja sam Abdullah ibn Tahfe‘, odgovorio sam.

Kad tamo – Predvodnik vasione! Odmah sam se pribrao i seo.

– ‚Ovo je ležanje koje uzvišeni Allah najmanje voli!‘ rekao je.“19 Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) nije gazio po zemlji bez abdesta.

Niko nije video da je Resulullah otišao u nužnik, a da posle toga nije uzeo abdest.

Kako je Poslanik hodao

Hazreti Hind ibn Ebu Hala priča: „Kad je Predvodnik vasione hodao, živo je podizao noge od zemlje, nije se njihao na obe strane, koračao je široko, naginjao se malo napred kao da silazi s uzvišenja i hodao je dostojanstveno, mirno i opušteno.

Kad bi hteo da pogleda na neku stranu, okretao se celim telom. Nije se osvrtao nasumice oko sebe.

Njegov pogled na zemlju bio je duži od pogleda na nebo.

A na zemlju je gledao krajičkom oka. Kad bi išao, išao je iza svojih ashaba.

Kad bi se s nekim susreo, sam bi prvi nazvao selam.“

Hazreti Ebu Hurejre priča: „Nisam video nikoga ko hoda brže od Predvodnika vasione. Dok je hodao, kao da se zemlja smotavala pod njegovim nogama! Mi smo se do krajnosti naprezali da ga stignemo. A Predvodnik vasione, kad je hodao, nimalo se nije naprezao.“20

Kako je Poslanik sedeo

Najčešće je sedeo na kolenima. Viđeno je i da sedi na način zvani kurfusa, to jest podignutih kolena koja obuhvata rukama.21 Nikada nije pružao noge prema onima koji su bili u njegovom skupu. Obično je sedeo okrenut kibli. Gostima koji bi mu došli najčešće bi prostro abu sa svojih ramena i posadio ih na nju. Ponekad bi gostima dao i svoj jastuk za sedenje. Hanzala ibn Hizjem ispričao je: „Kad sam došao Poslaniku, video sam ga kako sedi prekrštenih nogu.“ I Džabir ibn Semura obznanio je da je Poslanik, kad bi klanjao sabah-namaz, sedeo prekrštenih nogu na mestu gde je klanjao sve dok ne izađe sunce.

„Okitite se ahlakom Allaha teala!“ Hadis-i šerif

Šerid ibn Suvejd kaže: „Poslanik je svratio do mene. U tom trenutku sedeo sam stavivši levu ruku iza leđa i oslonivši se na pola dlana. Tada mi je Predvodnik vasione rekao: ‚Zar sediš onako kako sede oni na koje se sručila srdžba (Jevreji)?‘“ Ebu Džuhajfa priča da je Poslanik rekao: „Ja ne jedem naslonjen na nešto.“22

Sedeo je prekrštenih nogu, ili na kolenima, ili podignutih kolena,
Pun edeba, na javi i u tajnosti, beše taj rudnik darežljivosti.
Jeo je trima prstima i s uživanjem ih oblizivao,
Osvežavajuću vodu pio je u tri daha taj rudnik darežljivosti.
Voleo je med i halvu, tikvu, sirće i tirit, ali
Ječmenog hleba do sitosti nije jeo taj rudnik darežljivosti.
Na svoj mubarek stomak ponekad je od gladi kamen vezivao,
„Da mi srce ne zadrhti“, govorio je taj rudnik darežljivosti.
U Hane-i seadetu mnogim mesecima vatra se nije palila,
Zadovoljno je hurme i nar jeo taj rudnik darežljivosti.

Kako je Poslanik jeo i pio

Poslanik je rekao:

„Bereket jela je u uzimanju abdesta pre jela i pranju ruku posle jela!“23

„Ko zaspi ne opravši sa ruku miris mesa i masti i prljavštinu, pa ga nešto zadesi, neka ne krivi nikog osim sebe!“ „Bereket jela je u njegovoj sredini! Kad neko od vas jede, neka ne jede iz sredine činije, nego s njene ivice, jer bereket se spušta u njenu sredinu!“ Naša majka hazreti Aiša priča: „Predvodnik vasione rekao je: ‚Kad neko od vas hoće da jede, neka kaže Bismillahir-rahmanir-rahim i neka spomene ime uzvišenog Allaha. Ako zaboravi da to kaže pre nego što počne da jede, neka kaže: Bismillahir-rahmanir-rahim za početak i kraj jela!‘“24

Prema onome što je obznanio Umejja ibn Mahši, jedan čovek je jeo ne izgovorivši besmelu.

Poslanik je shvatio da nije izgovorio besmelu i rekao: „Reci ‚Bismillahir-rahmanir-rahim‘ za početak i kraj jela!“ Kad je taj čovek rekao „Bismillahir-rahmanir-rahim“, Poslanik se osmehnuo i rekao: „Šejtan je nastavio da jede s tobom. Kad si spomenuo ime uzvišenog Allaha, šejtan je povratio sve što je imao u stomaku i ništa nije ostavio!“

Prema onome što je obznanio hazreti Abdullah ibn Omer, Poslanik je rekao: „Kad neko od vas jede, neka jede desnom rukom. I kad nešto pije, neka pije desnom rukom. Jer šejtan jede levom rukom i pije levom rukom!“25

Selema ibn Ekva, prenoseći od svoga oca, kazuje: Poslanik je video kako jedan čovek iz plemena Ešdža, poznat kao Busr ibn Raijul-Ir, kod njega jede levom rukom, pa mu je rekao: „Jedi desnom rukom!“ Čovek je slagao rekavši: „Ne mogu, nemam snage da jedem desnom rukom!“ Tada je Poslanik rekao: „Ne imao snage! Da jede desnom rukom sprečavaju ga samo oholost i gordost!“ Posle toga taj čovek više nikada nije mogao da prinese ruku ustima!26 Poslanik je govorio: „Allah teala, Silni i Veličanstveni, zaista je zadovoljan robom koji pojede nešto od jela ili popije nešto od pića i zbog toga Mu zahvali.“

Poslanik je sedeo na zemlji i jeo je na zemlji. Govorio je: „Ja sedim onako kako sedi rob i jedem onako kako jede rob. Ja sam samo rob! Ko se okrene od moga sunneta, nije od mene!“27

Omer ibn Ebu Selema kazuje: „Bio sam dete koje je odrastalo pod vaspitanjem Predvodnika vasione. Dok sam jeo, ruka mi je šetala po posudi s jelom. Predvodnik vasione mi je rekao: ‚Sine moj! Prouči besmelu. Jedi desnom rukom! Jedi ispred sebe!‘28 Posle toga sam uvek tako jeo.“ Poslanik nikada nijedno jelo nije potcenjivao niti kudio. Nijednu blagodat nije ni hvalio zato što mu se dopala, ni kudio zato što mu se nije dopala. Ako bi jelo hteo, pojeo bi ga, a ako ga ne bi hteo, ostavio bi ga i ćutao. Poštovao je i najmanju blagodat i nijednu blagodat nije kudio. Resulullah nije govorio: „Spremite ovo, spremite ono.“ Jeo je ono što bi se našlo. Naša majka hazreti Aiša kazuje: Poslanik bi došao k meni i upitao: „Imaš li kod sebe nešto za jelo?“ Rekla bih: „Nemam!“ Tada bi rekao: „Onda ja postim!“29 Naša majka hazreti Aiša kazuje: „Od dolaska Poslanika u Medinu pa do njegovog preseljenja na ahiret njegovi ukućani nisu se nijednom tri noći zaredom nasitili pšeničnim hlebom.30 Najčešće su jeli samo ječmeni hleb i hurme, a ni toga nije bilo mnogo. U Poslanikovom stomaku u jednom danu nikada se nisu sastala dva jela: kada bi svoj mubarek stomak nasitio hurmama, ne bi ga nasitio hlebom, a kada bi ga nasitio hlebom, ne bi ga nasitio hurmama. Eto, to je ono što me rasplakuje!“31

Poslanik je voleo halvu i med, tirit od hleba, tirit od hurmi i jela od povrća. Kada bi mu doneli i ponudili mleko, govorio je: „U mleku su dva bereketa.“32

„Kada neko od vas jede, neka jede desnom rukom. I kada nešto pije, neka pije desnom rukom, jer šejtan jede levom rukom i pije levom rukom!“ Hadis-i šerif

Abdullah ibn Abbas kazuje: Ja, Halid ibn Velid i Predvodnik vasione otišli smo zajedno u kuću moje tetke Mejmune, kćeri Harisove. Tetka je upitala: „Da vas poslužim mlekom?“

Predvodnik vasione je rekao: „Može!“ Tetka je otišla i donela mleko u jednoj posudi. Predvodnik vasione ga je uzeo i popio. Ja sam bio s desne strane Predvodnika vasione, a Halid ibn Velid je sedeo s njegove leve strane. Resulullah mi je pružio mleko koje je preostalo i rekao: „Pij ti. Ako hoćeš, ponudi najpre Halida.“

Rekao sam: „Kada je reč o tome da pijem ono što je od tebe preostalo, nikada nikoga neću pretpostaviti sebi!“ Tada je Resulullah rekao:

„Koga Allah teala nahrani nekim jelom, neka kaže: Allahumme barik lena fihi ve etamna hajran minhu (Allahu moj! Podari nam bereket u ovom jelu i nahrani nas i nečim boljim od njega!).

A koga Allah teala napoji mlekom, neka i on kaže: Allahumme barik lena fihi ve zidna minhu (Allahu moj! Podari nam bereket u ovom mleku i umnoži nam od njega Svoju dobrotu!). Jer ništa osim mleka ne može zameniti i jelo i piće“, rekao je.33

Kada bi medinski muslimani ugledali prvi rod svojih hurmi, donosili bi ga Poslaniku. Resulullah bi ga uzeo u ruku, proučio dovu za bereket, a zatim bi pozvao najmlađe od dece koju bi ugledao i dao mu ga. Govorio je: „Kada u kući nema hurmi, ukućani su gladni.“ Poslanik je voleo da pojede ono što ostane na dnu posude. Govorio je: „Ko posle jela očisti tanjir ili posudu iz koje je jeo, ona za njega traži oprost (čini istigfar)!“ Prenosi se i da je Poslanik rekao: „O Ebu Zerre! Kada kuvaš meso, stavi više čorbe, seti se i svojih komšija i podeli i njima od toga.“34

„Nije savršen vernik onaj ko se najede dok mu je komšija gladan!“

„Činite ibadet Allahu! Hranite druge! Širite selam, pa ćete ući u džennete!“35

„Jelo jednoga dovoljno je za dvojicu. Jelo trojice dovoljno je za četvoricu. Jelo četvorice dovoljno je za osmoricu!“36

Hazreti Esma, kći Ebu Bekra, kazivala je: Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) savetovao je da se skuvano jelo drži pokriveno dok ne prestane da vri i da se puši, i govorio je: „To je najveći bereket!“ Prilikom osvajanja Mekke Resulullah je došao u kuću hazreti Ummu Hani, kćeri svoga strica Ebu Taliba. Upitao ju je: „Imate li nešto za jelo?“ Hazreti Ummu Hani je rekla: „Nemamo! Samo mrvice suvog hleba i sirće! Ali stidim se da ti to ponudim!“ Poslanik je rekao: „Donesi ih. Izdrobi ih u vodu. Donesi i soli!“ Pošto je prelio sirće preko toga i pojeo, zahvalio je uzvišenom Allahu i rekao: „O Ummu Hani! Kako je sirće lep dodatak hlebu! Kuća u kojoj ima sirćeta ne smatra se kućom bez dodatka uz hleb!“37 Hleb je jeo bez ičega, ili s hurmama, sirćetom, voćem, čorbom, ili umačući ga u maslinovo ulje. Jeo je pileće, zečje, kamilje, gazelino i riblje meso, pastrmu i sir. Od mesa je voleo prednju nogu. Držao bi je rukama i jeo zagrizajući. (Dozvoljeno je i seći meso nožem i tako ga jesti.) Najčešće je pio mleko ili jeo hurme. Od hrane je voleo ovčije meso, mesnu čorbu, tikvu, slatkiše, med, hurme, mleko, kajmak, lubenicu, dinju, grožđe i krastavce.38 Vodu je pio polako, u tri gutljaja, počinjući besmelom, a na kraju bi rekao „Elhamdulillah“ i uputio dovu. Poslanik je pio slatku vodu koja mu je donošena iz Bujutus-Sukje. Bujutus-Sukja je bila na dva dana hoda od Medine.39 Kada su ga upitali: „Koje je piće najukusnije?“, Poslanik je odgovorio: „Slatka i hladna voda!“40

Poslanik je govorio: „Kada neko od vas nešto pije, neka ne diše u posudu.“ Kao što je zabranjivao da se diše u ono što se jede i pije, tako je zabranjivao i da se jede i pije iz zlatnih i srebrnih posuda. Kada bi Poslanik pio čašu vode, predahnuo bi dva-tri puta i rekao: „Ovako je korisnije i bolje gasi žeđ.“ Govorio je i: „Kada neko od vas nešto pije, neka ne pije u jednom dahu.“ I još: „Ne pijte u jednom dahu kao kamile! Pijte u dva ili tri daha! Kada hoćete da pijete, recite ‚Bismillah!’, a kada odmaknete usta od posude, recite ‚Elhamdulillah!’“41

Hazreti Nevfel ibn Muavija kazuje: „Predvodnik vasione bi, kad nešto pije, predahnuo tri puta. Na početku bi spomenuo ime uzvišenog Allaha i rekao ‚Bismillahir-rahmanir-rahim‘, a na kraju bi rekao ‚Elhamdulillah‘ i tako Mu zahvalio.“42

Prema kazivanju Ebu Umame Bahilija, Poslanik je rekao: „Kada mi je moj Gospodar, Silni i Veličanstveni, ponudio da mi dolinu Mekke pretvori u zlato, rekao sam: ‚Ne, Gospodaru moj! Neka jedan dan budem sit, a jedan dan gladan. Kad sam gladan, da Ti se ponizno obraćam i da Te spominjem. A kad sam sit, da Ti zahvaljujem i da Ti budem zahvalan!’“43

Učenje znanja o jelu i piću dolazi pre učenja znanja o ibadetu. Prati ruke pre jela i posle jela, jesti desnom rukom i piti desnom rukom bio je običaj Resulullaha. Kada se peru ruke pre jela, prvi peru mlađi, a posle jela najpre stariji.44 Jesti s ivice tanjira, jesti ispred sebe, sedeti na levoj nozi, a desnu podići – to je sunnet Resulullaha. Sasvim vruću hranu ne treba ni jesti ni mirisati.

„Nije savršen vernik onaj ko se najede dok mu je komšija gladan!“ Hadis-i šerif

Poslanik nije smatrao pristojnim da se za jelom nimalo ne govori. To je običaj vatropoklonika. Treba razgovarati vedro.

Početi i završiti jelo solju sunnet je Resulullaha i lek je. Jedan od prvih bid’ata koji su se pojavili u islamu jeste jesti do sitosti. Jesti meso svaki dan opterećuje srce. Meleci to ne vole. A jesti suviše malo mesa kvari ahlak. Lepo je jesti na sofri, to jest na prostirci, i tu prostirku prostirati na zemlju. Sofra je bila od kože. Biljna hrana je veoma dobra. Sofra na kojoj nema biljne hrane upoređena je s nerazumnim starcem.

Imam Džafer Sadik je rekao: „Ko želi da ima mnogo imetka i dece, neka jede mnogo biljne hrane!“ Najpre treba sesti za sofru, a hranu doneti posle.

Naš Poslanik je rekao: „Ja sam rob. Jedem sedeći na zemlji, kao robovi.“45

Ne treba jesti pre nego što se ogladni, a od jela treba ustati pre nego što se zasiti [ne treba jesti mnogo]; ne treba se smejati ako nema čemu da se čudi. Poslanik je govorio: „Početak svih dobara je glad. Početak svih zala je sitost.“ Ukus jela raste onoliko koliko je glad veća. Sitost izaziva zaboravnost. Zaslepljuje srce i, kao alkoholna pića, kvari krv. Glad čisti razum i osvetljava srce. Ne treba jesti i piti zajedno s grešnicima (fasicima) i rđavim ljudima. Jelo koje vri treba hladiti pokriveno.

Resulullah je govorio: „Jedite desnom rukom. Pijte desnom rukom.“ Jesti s tri prsta je sunnet. Poslanik je rekao: „O Alija! Jedi hranu s tri prsta, jer šejtan jede s dva prsta.“ Naš Poslanik bi hleb uzeo desnom rukom, a zatim bi lubenicu jeo levom rukom. Hleb ne treba lomiti jednom rukom, nego obema.46 Zalogaj treba da bude mali i dobro sažvakan. Ne treba gledati desno, levo i uvis, nego u svoj zalogaj i ispred sebe. Ne treba mnogo otvarati usta. Za sofrom ne treba brisati ruku o odeću i kosu. Kad čovek treba da zakašlje ili kine, neka okrene glavu unazad. Ne treba sedati za sofru na koju čovek nije pozvan. Za sofrom ne treba jesti više od svih. Kad se najede, čovek treba da uputi dovu da tu sitost ne upotrebi za činjenje greha. Treba da misli o tome kako će se za to polagati račun na Sudnjem danu. Treba jesti s nijetom da se ojača za ibadet. I kad je gladan, treba da jede polako. Najpre treba da počnu stariji. Ne treba nikoga uznemiravati govoreći mu više od tri puta „jedi“. Resulullah je jeo malo i mnogo je naglašavao da ne treba jesti mnogo. Govorio je: „Ljudsko srce je kao usev u njivi. Jelo je kao kiša. Kao što suviše vode uništava usev, tako i suviše hrane umrtvljuje srce. Allah teala ne voli onoga ko mnogo jede i mnogo pije.“

Resulullah je savetovao da se trećina želuca ostavi za hranu, a trećina za piće. Da trećina ostane za vazduh, to jest prazna, najniži je stepen. Najbolji stepen je malo jesti i malo spavati. Mnogo jesti početak je bolesti, a malo jesti početak lekova. Gost ne treba da očekuje od domaćina ništa osim hleba i soli. Domaćin treba da pruži gostu zalogaj. Treba da mu polije vodu na ruke. Ono što gost voli, treba da mu prinese ustima. Ako gost ispusti nešto na čisto mesto, treba to podići i dati mu. Ako se uprljalo, treba to ostaviti mački i drugim životinjama. Bereket takve kuće raste. Stiže čak i do unuka. Ako se ne pokupi ono što padne na zemlju, pojede ga šejtan.

Sunnet je očistiti i pojesti ono što ostane u posudi. Veliki je sevap u ostatak kompota, ajrana i sličnog naliti vode, promućkati i popiti. Dozvoljeno je ostaviti ostatak u tanjiru i u čaši. Resulullah je voleo da jede ono što je ostalo iza vernika.

Čišćenje zuba posle jela misvakom i čačkalicom sunnet je Resulullaha. To je čistoća. Čistoća jača iman. Posle jela upućuje se dova za domaćina da mu Allah podari bereket, milost i oprost. Zatim se traži dozvola da se ode. I domaćin se poziva na jelo.

Za jelom ne treba govoriti o strašnim i odvratnim stvarima. Ne treba govoriti o smrti i bolesti. Ne treba zagledati jela koja se donose na sofru. Ne treba uzimati drugi zalogaj u ruku pre nego što se proguta prvi. Usred jela ne treba ustajati od sofre ni zbog čega, pa ni zbog namaza. Namaz treba klanjati pre toga. Ako će se pripremljena jela ohladiti ili pokvariti, a vreme namaza dopušta da se klanja posle jela, treba jesti pre namaza. Od sofre treba ustati pošto se sofra digne. Ne treba jesti na putu, stojeći i u hodu. Ne treba leći dok na ustima i rukama ima mirisa mesa i jela. I deci treba oprati ruke. Ne treba leći sit. Namirnice treba kupovati odmereno, koliko je potrebno, a ne bez mere i mnogo. To bi bilo rasipanje (israf). Posude za hranu i piće treba da imaju poklopce. Ne treba piti iz reke ili bazena nagnuvši se i pijući ustima. Ne treba piti ni iz grlića ibrika ili krčaga. Ne treba piti s okrnjenog mesta šoljice ili čaše. Leti treba piti hladno. Resulullah je voleo da pije hladan šerbet. Zemzem se može piti stojeći. Rečeno je da putnik svaku vodu može piti stojeći. Ne treba piti vodu na prazan stomak. Vodu treba piti polako, srkući. Resulullah je voleo jelo keškek. Kako se kuva herisa, to jest keškek, Poslanika je naučio Džibril alejhisselam. Herisa veoma jača čoveka. Svi poslanici su jeli ječmeni hleb. Resulullah je voleo poslasticu od tikve i čorbu od sočiva, meso divljači i ovčije meso. Kod ovce je voleo meso od prednje noge, grudi i plećke. Najviše je voleo plećku jareta. Jareće meso se lako vari. Pogodno je za svakoga.47

„Početak svih dobara je glad. Početak svih zala je sitost“ Hadis-i šerif

Meso muške životinje lakše se vari od mesa ženke, a tamno meso lakše od belog. Po lakoći varenja i po ukusu najbolji su ovčije meso i kravlje mleko.

Od mesa divljači najbolje je jelenje. Zečje meso je halal. Naš Poslanik ga je jeo. Tera mokraću, a ako se jede previše, izaziva nesanicu. Pogodno je za svakoga. Meso ptica i pilića dobro je za svakoga. Od živine najbolje meso ima kokoš.

Naš Poslanik je rekao: „Kako je sirće lepo jelo!“ Sirće je najkorisnije jelo. I hurma je jelo, to jest jede se s hlebom. Grožđe je i jelo i voće. Jesti grožđe s hlebom sunnet je. Jesti hurme u neparnom broju sunnet je. Jesti suvo grožđe, orahe i bademe sunnet je. U medu je lek. Sedamdeset poslanika uputilo je dovu da med bude blagosloven. Resulullah je mnogo voleo hurme. Jeo je hurme zajedno s dinjom i lubenicom. Dinja i lubenica čiste bubrege i otklanjaju glavobolju. Izgone gliste. Jačaju vid. Dok se jede pilav, treba donositi salavat. Poslanik je pohvalio da se bob jede s mahunom. Rekao je: „Habbetus-sevda, to jest crni kim, lek je za bolesti.“ Orasi sa sirom su lek. Sami po sebi su štetni. Treba ih jesti s nečim. Poslanik bi grozd uzeo u levu ruku, a zrna grožđa jeo desnom.48 Dunja otklanja teskobu u srcu. U svakoj dinji, lubenici i naru ima kap džennetske vode. Nar treba da pojede jedan čovek sam, da nijedna kap ne propadne uzalud. Nar je dobar protiv lupanja srca. Jača želudac. Ako se iscedi zajedno s mesnatim delom i popije, tera žuč i otklanja zatvor. Smokva daje srcu olakšanje. Otklanja ukočenost leđa i bolove u organima za varenje.

Jesti zelene krastavce sa solju, a orahe s hurmama i medom sunnet je Resulullaha.49 Naš Poslanik je pohvalio patlidžan i rekao: „Spremajte ga s maslinovim uljem.“

Pohvalio je i tušt. Celer otklanja zaboravnost. Tera mokraću. Stvara krv i mleko. Čisti jetru. Haršef, to jest artičoka, rastvara žučni kamen, čisti krv i pomaže kod otvrdnjavanja krvnih sudova. Otklanja i miris znoja. Zdravo je da onaj ko dođe u neku zemlju najpre pojede malo sirovog crnog luka. Crni luk povećava otpornost prema mikrobima. Ako se posle luka pojede celer, otklanja njegov neprijatan miris. Rečeno je da miris nestaje i ako se uz jelo pojede ruta (sedef-trava). U poslednjem jelu koje je Resulullah jeo bilo je luka. Govorio je: „Crni i beli luk jedite kuvani.“ Od njihovog mirisa meleci trpe. Rotkva tera mokraću. Olakšava varenje.

Poslanikova mubarek brada i kosa

Mubarek kosa i dlake brade Poslanika nisu bile ni sasvim kovrdžave ni sasvim ravne, nego po prirodi blago talasaste. Mubarek kosa mu je bila duga. U početku ju je puštao na čelo, a kasnije je počeo da je razdeljuje na dve strane. Mubarek kosu je ponekad puštao da poraste, a ponekad ju je podsecao i skraćivao.

Kada su hazreti Enesa ibn Malika upitali kakva je bila mubarek kosa Resulullaha, odgovorio je: „Nije bila mnogo kovrdžava, a nije bila ni sasvim ravna. Bila je između toga, srednja. Po dužini je dosezala do sredine između ušiju i ramena.“50 Hazreti Ibn Abbas je rekao: „Ponos sveta puštao je svoju mubarek kosu preko čela. Kasnije je počeo da razdeljuje svoju mubarek kosu.“51 Učenjaci su rekli: „Razdeljivati kosu na dve strane sunnet je Ponosa vasione, jer je kasnije tako činio. Dozvoljeno je i puštati je na čelo i razdeljivati je na dve strane. Ali je razdeljivanje vrednije.“

Naša majka hazreti Aiša Siddika rekla je: „Mubarek kosa Poslanika bila je iznad džumme i ispod vefre.“52 „Džumma“ se naziva kosa koja doseže do ramena. „Vefra“ se naziva kosa koja doseže do resice uha. Jednom rečju, prema predanju naše majke hazreti Aiše, mubarek kosa Resulullaha spuštala se ispod resica njegovih mubarek ušiju, ali nije dosezala do ramena; bila je između to dvoje.

Hazreti Kadi Ijad je rekao: „Ova predanja se usklađuju ovako: kosa uz njegove mubarek uši dosezala je do mubarek resica ušiju, a kosa pozadi dosezala je do mubarek ramena.“ Rekli su i ovo: „To što se u nekim predanjima kaže da je kosa dosezala do uha, a u nekim do mubarek ramena, znači da je u jedno vreme bilo ovako, a u drugo onako. Sva predanja su tačna. Poslanik je ponekad puštao mubarek kosu da raste, pa bi dosezala do ramena. A ponekad bi je podsecao, pa bi dosezala do resica ili do sredine njegovih mubarek ušiju.“ Za muškarce je sunnet da briju glavu ili da puste kosu, češljaju je i razdeljuju na dve strane. Treba postupati prema stanju, običaju i vremenu. Uvijati i plesti kosu mekruh je. Činiti lice glatkim kao u žene, brijati bradu da bi se ličilo na žene, obrijati podbradak, a bradu pustiti po obrazima – haram je.

Hazreti Enes ovako opisuje mubarek bradu Resulullaha: „U mubarek bradi Poslanika sedih je bilo vrlo malo. U njegovoj mubarek kosi i mubarek bradi nije bilo više od sedamnaest ili osamnaest belih dlaka.“

Kada je hazreti Ebu Bekr Siddik jednog dana rekao: „Osedeo si, ja Resulallah“, Resulullah je rekao: „Osedile su me sure Hud, Vakia, Murselat, Neba (Amme jetesaelun) i Tekvir (Izeš-šemsu kuvveret).“53

To jest, u tim surama mnogo se spominju stanja dženneta i džehennema. Rekao je: „Od brige i tuge zbog toga kakvo će biti stanje moga ummeta osedele su mi kosa i brada.“ Amr ibn Šuajb je rekao: „Resulullah je skraćivao svoju mubarek bradu i po širini i po dužini.“ U hadis-i šerifu koji prenosi hazreti Tirmizi Poslanik je rekao: „Ko ne skraćuje brkove, nije od nas.“54 A u drugom hadis-i šerifu rečeno je: „Puštajte brade da budu guste, a brkove dobro potkraćujte.“55 Ibn Abdulhakim je rekao: „Brkove treba dobro potkratiti, a bradu ne seći. Pod dobrim potkraćivanjem brkova ne misli se na brijanje.“ Hazreti imam Nevevi je rekao: „Kod potkraćivanja brkova ispravno je ovo: seći ih dok se ne ukaže ivica usne, ne seći ih sasvim do korena, nego ih skraćivati.“

„Crni i beli luk jedite kuvani“ Hadis-i šerif

Učenjaci su smatrali mekruhom da se brkovi odozgo potkrešu, a krajevi sa strane puste da vise. Ibn Omer kazuje: „Resulullahu su govorili o zajednici medžusija (vatropoklonika). Tada je Resulullah rekao: ‚Oni puštaju krajeve brkova i briju brade. Vi, dakle, postupajte suprotno od njih.‘“56

Kada je Ebu Umama rekao: „Ja Resulallah! Sledbenici Knjige potkresuju brade i puštaju brkove“, Resulullah je rekao: „Vi potkresujte krajeve brkova, a brade puštajte.“

Prema onome što su saopštili učenjaci, sunnet je potkresati brkove i skratiti ih koliko su obrve. Sunnet je pustiti bradu dugu jednu šaku, a ono što je duže od šake odseći. Ni ostavljati bradu kraću od šake nije u skladu sa sunnetom. Ostavljati kratku bradu s nijetom da se sledi sunnet jeste bid’at, haram je. Puštanje brade je sunnet-i zevaid. Radi emr-i marufa, radi sticanja nafake i radi sprečavanja smutnje (fitne) dozvoljeno je, pa i potrebno, sasvim obrijati bradu. To su opravdani razlozi za izostavljanje sunneta. Ali oni nisu opravdanje da se, ostavljanjem kratke brade, čini bid’at.

Odeća koju je nosio Poslanik

Od odeće koju je dozvoljeno nositi, nosio je šta god bi našao. Ogrtao se nesašivenim komadima debele tkanine, nalik na ihram, opasivao je peštemalj, a nosio je i košulju i džube. Bila su tkana od pamuka, vune ili kostreti. Najčešće je nosio belo, ponekad zeleno. Dešavalo se da nosi i sašivenu odeću. Petkom i o bajramima, kad bi dolazili strani izaslanici i u vreme rata, nosio je skupocene košulje i džubeta. Boja njegove odeće najčešće je bila bela. Bivala je i zelena, crvena i crna. Ruke je pokrivao do zglobova, a mubarek noge do polovine potkolenice. Imam Tirmizi (rahimehullahu teala) u knjizi „Šemail-i šerif“ kaže: „Resulullah je voleo da nosi kamis, to jest košulju. Rukavi košulje bili su dugi do zglobova. Na rukavima i okovratniku košulje nije bilo dugmadi. Obuća mu je bila od kože, s jednim kaišem i dva kibala. Kibal je kaiš čiji je jedan kraj prišiven za kaiš, a drugi za vrh obuće. Prolazi između dva prsta. U nošenju odeće i obuće sledi se običaj. Odstupanje od običaja dovodi do toga da se čovek ističe i pročuje (šuhret). Toga se treba kloniti. Kada je ušao u Mekku, na mubarek glavi imao je omotan crni sarik.“ Najčešće bi beli, a ponekad crni tanki muslin omotao oko glave kao sarik, a kraj bi pustio između ramena otprilike za pedalj. Sarik mu nije bio ni prevelik ni premali, bio je dug oko tri i po metra. Sarik je omotavao bez kapice, a ponekad je nosio prošivenu kapicu bez sarika. Poslanik je imao jednu odeću zvanu Hibera, od prugaste jemenske tkanine, tkane od pamučnog i lanenog konca. Ovu odeću je veoma voleo da nosi. Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) imao je i jednu belu odeću. Govorio je: „Od svoje odeće nosite belu! Vaši živi neka nose belu odeću. A svoje mrtve umotavajte u beli ćefin! Jer to je najbolja i najlepša vaša odeća!“57

„Od onoga ko nosi odeću radi slave i pokazivanja, Allah okreće lice dok je ne skine! Na Sudnjem danu obući će mu odeću poniženja!“ Hadis-i šerif

Viđeno je i da naš Poslanik nosi zelenu odeću. Hazreti Ebu Rimsa kazuje da je video našeg Poslanika u zelenoj odeći od dva dela, donjeg i gornjeg.58 Naš Poslanik je nosio i šarenu Hullu. Hazreti Bera ibn Azib je rekao: „Među onima čija kosa doseže do resica uha nisam video lepšeg od Resulullaha alejhisselam u odeći zvanoj crvena (šarena) Hulla!“59 Naš Poslanik je imao jedno crveno džube koje je oblačio petkom i o bajramima. Naš Poslanik je imao i jedno džube jemenske izrade. Džube damaske izrade, uskih rukava, naš Poslanik je oblačio na putovanjima. A džube od tajlesan-tkanine kakvu su nosili iranski šahovi, s komadom atlasa na okovratniku i s atlasnim porubima na dva proreza skuta, napred i pozadi, i na rukavima, naš Poslanik je oblačio u bitkama, kada bi se susreo s neprijateljem.

Ovo džube bilo je kod hazreti Aiše do njene smrti, a posle nje uzela ga je Esma, kći Ebu Bekra. Vodom kojom je bilo oprano ovo džube koje je nosio naš Poslanik kupali su bolesne i oni su ozdravljali.60 Među plenom zadobijenim u pohodu na Dumetul-Džendel jedno džube pripalo je našem voljenom Poslaniku. Potka i osnova bili su mu od svile (ibrišima), a skrojeno je od atlasne tkanine; na mestima za vez zlatnim koncem bili su izvezeni listovi hurme. Poslanik je obukao to džube, popeo se na minber, seo i sišao s minbera ništa ne rekavši. Ashab-i kiram su ga dodirivali rukama, zagledali ga i divili se njegovoj lepoti. Poslanik je upitao: „Zar se divite njegovoj lepoti? Zar vam se toliko dopalo?“ Rekli su: „Lepšu odeću od ove nismo videli!“ Naš Poslanik je rekao: „Kunem se Allahom, u čijoj je moći moje biće, maramice Sa’da ibn Muaza u džennetu lepše su i milije od onoga što vidite!“

Poslanik je rekao: „Od onoga ko nosi odeću radi slave i pokazivanja, Allah okreće lice dok je ne skine! Na Sudnjem danu obući će mu odeću poniženja!“

I još je rekao: „Onome ko nosi odeću radi slave i pokazivanja, Allah će na Sudnjem danu obući istu takvu odeću. A zatim će ga zapaliti vatrom!“

Hazreti Sehl ibn Sa’d kazuje: „Jedna žena donela je Resulullahu alejhisselam burdu61 s porubom koju je sama izatkala i rekla: ‚Ja Resulallah! Ovo sam izatkala svojom rukom. Donela sam to Vama na poklon.‘ Resulullah je primio njen poklon. Ogrnut tom burdom izašao je k nama. Jedan čovek iz džemata dotakao ga je rukom i rekao: ‚Ja Resulallah! Lepše od ove burde ne može biti! Hoćete li mi je dati?‘ Resulullah je rekao: ‚Može!‘ Pošto nam je u mesdžidu održao pouku i dao savete, vratio se kući, dao da se burda umota i poslao je tom čoveku. Džemat je koreo tog čoveka govoreći: ‚Nisi nimalo lepo postupio! Zatražio si od Resulullaha nešto što je on nosio i što mu je bilo potrebno! A znaš i ti da Resulullah alejhisselam nikoga ko nešto traži ne odbija i ne vraća praznih ruku!‘ A taj čovek je rekao: ‚Allaha mi, nisam je tražio da bih je nosio. Tražio sam je da mi bude ćefin na dan kad umrem!‘ I zaista, ta burda mu je bila ćefin na dan kad je umro.“62 Dešavalo se da naš Poslanik nosi i crnu vunenu odeću. Naša majka hazreti Aiša je rekla: „Za Resulullaha alejhisselam sašivena je odeća od crne vune. Kada ju je obukao i oznojio se, osetio je miris vune. Odmah ju je skinuo sa sebe i ostavio, jer je voleo samo lep miris.“ Poslanik je dopuštao da se skut kaftana koji se oblači preko odeće produži samo do polovine potkolenice ili nešto niže, do članaka, a zabranjivao je da se produži ispod članaka, to jest toliko da se vuče po zemlji. Govorio je da uzvišeni Allah na Sudnjem danu neće pogledati pogledom milosti muškarce koji iz oholosti vuku svoje kaftane po zemlji.

Jednog dana Poslanik je rekao hazreti Džabiru ibn Sulejmu: „Skut svoga kaftana produži do polovine potkolenice! Ako to ne možeš, produži ga do članaka! Čuvaj se da ga ne produžiš toliko da se vuče po zemlji! Jer to je znak oholosti. A Allah teala ne voli oholost!“63 Zato je Abdullah ibn Omer (radijallahu anhuma) nosio kaftan dug do polovine potkolenica.

„Osećam da sa strane Jemena piri vetar milosti“ Hadis-i šerif

Poslanik je imao košulju od platna tkanog od jednostrukog pamučnog konca. Naša majka hazreti Aiša kazuje: Hazreti Ebu Džehm je Poslaniku poklonio sedžadu sa šarama. Jednog dana, dok je Poslanik klanjao namaz na toj sedžadi, njegove mubarek oči zapele su za šaru. Kada je predao selam, rekao je: „Odnesite ovo Ebu Džehmu. Malopre me je u namazu zaokupila. Neka mi donese običnu, bez šara.“

Pošto je medinska zemlja vlažna i slana, ova sedžada je, kada je Poslanik preselio na ahiret, prostrta po dnu njegovog mubarek kabura.

Hirka-i šerif poslat hazreti Vejsel Karaniju

Uvejs ibn Amir Karni (radijallahu anhu) jedan je od velikana tabiina. Iz sela Karn u Jemenu je. Pošto je primio islam, celog života goreo je ljubavlju prema našem voljenom Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem) i ni trena nije zaboravio svoga Gospodara. U robovanju Allahu dostigao je takav stepen da je svako njegovo stanje, svaki pokret i svaka reč postala ljudima pouka i savet. Ni na koga se nije ljutio i nikoga nije vređao. Njegove najvažnije osobine bile su ljubav prema Poslaniku, istrajnost u ibadetu svim srcem i dušom i poštovanje prema majci. Majku je mnogo služio i zadobio njenu dovu. Ta njegova ljubav prema našem voljenom Poslaniku i njegova odanost islamu bili su razlog da ga Poslanik pohvali. Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) bi s vremena na vreme okrenuo svoje mubarek lice prema Jemenu i rekao: „Osećam da sa strane Jemena piri vetar milosti.“ I još je rekao: „Na Sudnjem danu Allah teala će stvoriti sedamdeset hiljada meleka u Uvejsovom liku i oni će Uvejsa među sobom odvesti na Arasat. Ući će u džennet, a osim onoga kome Allah teala hoće (kome to obznani), nijedno stvorenje neće znati koji je od njih Uvejs.“ „U mom ummetu ima jedan čovek koji će na Sudnjem danu činiti šefaat za onoliko ljudi koliko ima dlaka na ovcama plemena Rebia i Mudar.“ Ashab-i kiram su upitali: „Ja Resulallah, ko je to?“ Rekao je: „Jedan od Allahovih robova.“ Rekli su: „Svi smo mi robovi; kako mu je ime?“ Rekao je: „Uvejs.“ Upitali su: „Odakle je?“ Resulullah je rekao: „Iz Karna.“ Kada su upitali: „Je li on Vas video?“, rekao je: „Nije me video očima na glavi.“

Rekli su: „Čudno, toliko Vas voli, a ne dotrči da Vas služi i da dođe u Vaše prisustvo.“ Resulullah je rekao: „Iz dva razloga. Prvi je što je savladan svojim stanjima. A drugi je što je odan mojoj veri. Ima staru majku, koja je primila iman. Oči joj ne vide, ruke i noge joj se ne pokreću. Uvejs danju čuva kamile, a nadnicu koju dobije troši na izdržavanje sebe i svoje majke.“ Upitali su: „Hoćemo li ga mi videti?“ Hazreti Ebu Bekru je rekao: „Ti ga u svoje vreme nećeš videti.“ A hazreti Omeru i hazreti Aliji rekao je: „Vi ćete ga videti. Telo mu je obraslo dlakom. Na levom boku i na dlanu ima beo beleg veličine srebrnjaka. To nije belina od bolesti barasa (gube). Kad dođete k njemu, prenesite mu moj selam i recite mu da uputi dovu za moj ummet.“

Hazreti Vejsel Karani (Uvejs Karni) je posle majčine smrti napustio selo Karn i otišao u grad Kufu. Kada se približilo preseljenje Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) na ahiret, upitali su: „Kome da damo Vašu hirku?“ Rekao je: „Dajte je Uvejsu Karniju.“ Posle preseljenja Resulullaha na ahiret, kada su hazreti Omer i hazreti Alija došli u Kufu, hazreti Omer je rekao: „O ljudi iz Nedžda, ima li među vama neko iz Karna?“ Rekli su: „Ima.“ Upitao ih je za hazreti Uvejsa. Rekli su: „Znamo ga. On je čovek mnogo niži od onoga koga tražite. Lud je, nerazuman i beži od ljudi.“

„Gospodaru moj! Radi ovog Hirka-i šerifa, radi našeg voljenog Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), oprosti celom ummetu Muhammedovu“ Hazreti Uvejs (radijallahu anhu)

Hirka-i šerif

Mubarek hirku koju je naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) poklonio hazreti Vejsel Karaniju (rahmetullahi alejh) moguće je u mubarek mesecu ramazanu posetiti u džamiji Hirka-i šerif u Fatihu, u Istanbulu.

Hazreti Omer (radijallahu anhu) rekao je: „Njega tražim; gde je?“ Rekli su: „U dolini Arne čuva naše kamile, a mi mu za to dajemo večeru. Kosa i brada su mu raščupane, ne dolazi u gradove, ni s kim ne razgovara, ne jede ono što ljudi jedu. Ne zna ni za tugu ni za radost: kad se ljudi smeju, on plače, a kad ljudi plaču, on se smeje.“ Hazreti Omer je rekao: „Upravo njega tražim.“ Opisali su im gde se nalazi. Hazreti Omer i hazreti Alija otišli su tamo gde je bio. Zatekli su ga kako klanja namaz. Allah teala je odredio jednog meleka da mu čuva kamile. Kada je Uvejs završio namaz i predao selam, hazreti Omer je ustao i nazvao mu selam. On mu je uzvratio selam. Hazreti Omer ga je upitao: „Kako ti je ime?“ Rekao je: „Abdullah, to jest Allahov rob.“ Kada je hazreti Omer upitao: „Svi smo mi Allahovi robovi; koje ti je pravo ime?“, rekao je: „Uvejs.“ Hazreti Omer je rekao: „Pokaži mi desnu ruku.“ Kada ju je pokazao, hazreti Omer je rekao:

„Poslanik Vam šalje selam. Poslao Vam je svoju mubarek hirku i oporučio: ‚Neka je uzme i obuče, i neka uputi dovu za moj ummet.‘“

Uvejs je rekao: „O Omere! Ja sam slab, nemoćan i grešan rob.

Pogledaj dobro, da se ova oporuka ne odnosi na nekog drugog?“ Hazreti Omer je odgovorio: „Ne, o Uvejse, onaj koga tražimo – to si ti. Poslanik je jasno opisao tvoj izgled i tvoje osobine.“

Tada je hazreti Uvejs sa poštovanjem uzeo Hirka-i šerif, poljubio ga, pomirisao, protrljao njime lice i oči. Dugo je plakao i rekao: „Vi sačekajte ovde“, pa se udaljio od njih. Malo dalje pao je na sedždu. Plačući, počeo je da moli Allaha teala i da upućuje dovu za oprost ummetu Muhammedovu. Jecajući i plačući, preklinjući, uputio je ovakvu dovu: „Gospodaru moj! Voljeni Poslanik, iako za to nisam dostojan, poslao je ovom Tvom siromašnom, nemoćnom robu svoj Hirka-i šerif po hazreti Omeru i hazreti Aliji. Rekao je da uputim dovu za njegov grešni ummet. Gospodaru moj! Radi ovog Hirka-i šerifa, radi našeg voljenog Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), oprosti celom ummetu Muhammedovu… Oprosti, Allahu moj, oprosti… Allahu moj…“ Kada mu je obznanjeno da je oprošteno mnogim grešnim muslimanima, sa poštovanjem je obukao Hirka-i šerif.

Ovaj Hirka-i šerif, poklonjen Vejsel Karaniju, stigao je do begova Irisana u okolini Vana, a 1618. godine donet je i poklonjen sultanu Osman-hanu II, jednom od osmanskih vladara. Sultan Abdulmedžid-han podigao je za ovaj Hirka-i šerif u Fatihu džamiju zvanu „Džamija Hirka-i šerif“. Ovaj mubarek Hirka-i šerif, koji i danas jednako živo čuva ružin miris mubarek tela našeg voljenog, časnog Poslanika i koji je krem-boje kao medena pena, svake godine u mubarek mesecu ramazanu izlaže se iza stakla, da ga narod poseti.

Hirka-i seadet dat hazreti Ka’bu ibn Zuhejru

Hazreti Ka’b ibn Zuhejr (radijallahu anhu), sin pesničke porodice, i sam je bio pesnik. Ranije je spevavao pesme protiv Poslanika i islama. To su javili Poslaniku, a on je naredio da bude ubijen gde god ga vide.

„Svedočim da osim Allaha nema božanstva dostojnog ibadeta. Muhammed alejhisselam je Njegov rob i Njegov resul“ Ka’b ibn Zuhejr (radijallahu anhu)

Njegov brat hazreti Budžejr (radijallahu anhu), koji je primio islam pre njega, pismom ga je obavestio o toj odluci i napisao mu da će mu naš voljeni Poslanik, more milosrđa, oprostiti ako primi islam. Hazreti Ka’b, pročitavši pismo, duboko se zamislio. Počeo je da shvata besmislenost obožavanja kipova, uzvišenost islama i veličinu Poslanika, i srce mu je počelo da se osvetljava. Najzad je odlučio da primi islam i uputio se putem ka svetloj Medini. Spevao je dugu pesmu u kojoj hvali Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) i kazuje da se pokajao i primio islam. Kada je stigao u Medinu, s jednim prijateljem iz plemena Džuhejna došao je u Poslanikovo prisustvo. Poslanik je razgovarao sa svojim ashabima. Hazreti Ka’b je, pre nego što se predstavio, rekao: „Ja Resulallah! Ka’b ibn Zuhejr se kaje zbog onoga što je činio i, kao musliman, došao je da moli za aman. Ako ga dovedem k Vama, hoćete li mu dati aman i primiti njegov islam?“ Poslanik je rekao: „Hoću.“ Tada je hazreti Ka’b rekao: „Svedočim da osim Allaha nema božanstva dostojnog ibadeta. Muhammed alejhisselam je Njegov rob i Njegov resul.“ Poslanik je upitao: „Ko si ti?“ Rekao je: „Ja sam Ka’b ibn Zuhejr, ja Resulallah.“ Jedan od ensarija rekao je: „Ja Resulallah, dozvolite mi da odsečem glavu ovom čoveku koji je bio protiv Vas!“, a Poslanik je rekao: „Ostavi ga. On je došao kajući se zbog stanja u kojem je bio i vraćajući se Hakku.“ Tada je Ka’b ibn Zuhejr (radijallahu anhu) izgovorio svoju čuvenu kasidu, u kojoj kazuje da je primio islam i opisuje veličinu i vrednost našeg voljenog Poslanika i ashab-i kirama. Ova kasida, koja počinje rečima „Banet Suad / Draga se udaljila“ i nastavlja se ovako, veoma se dopala Poslaniku:

Svaki čovek jednoga dana sigurno će na tabutu biti nošen…
Došao sam, ja Resulallah, da se opravdam pred tvojim uzvišenim prisustvom…
Njegov oprost je ono čemu se najviše nada…
U njegovom prisustvu izvinjenje se prima…
Smiluj mi se, ja Resulallah…
Oprosti mi, ja Resulallah…
Nema sumnje, Resulullah je od Hakka teala
Isukani mač, od oštrih mačeva koji uništavaju zla…
On je nur koji širi hidajet i pokazuje pravi put…

Poslanik mu je oprostio. A kada je Ka’b stigao do ovog bejta:

Inner-Resule le-nurun justedau bihi,
Muhammedun min sujufillahi meslulu.
Resulullah je nur kojim se narod obasjava,
On je mač od isukanih mačeva Hakka teala,

Server oba sveta, Ponos sveta, Muhammed Mustafa (sallallahu alejhi ve sellem) skinuo je sa svojih mubarek ramena svoju hirku, zvanu „Hirka-i seadet“, i stavio je na ramena hazreti Ka’ba ibn Zuhejra.64

Hazreti Muavija je za vreme svoga hilafeta poručio Ka’bu ibn Zuhejru: „Prodaj nam Resulullahovu hirku!“ Poslao mu je deset hiljada dirhema. Ka’b ibn Zuhejr je odbio želju hazreti Muavije rekavši: „Kada je reč o nošenju Resulullahove hirke, nikoga ne mogu pretpostaviti sebi!“ Kada je hazreti Ka’b ibn Zuhejr preminuo, hazreti Muavija je tu hirku otkupio od Ka’bovih sinova za dvadeset hiljada dirhema. Ova mubarek hirka, koju je naš Poslanik dao hazreti Ka’bu ibn Zuhejru, prelazila je u nasleđe od halife do halife.

Posle pada emevijske vladavine otkupio ju je za tri stotine dinara prvi abbasidski halifa Ebul-Abbas Seffah ibn Abdullah ibn Muhammed. O bajramima su je nosili halife. Kada su Abbasidi došli u Egipat, doneli su je sa sobom. Kada je hazreti Javuz sultan Selim-han osvojio Egipat i postao halifa, ova mubarek hirka doneta je u Istanbul zajedno s ostalim „Mubarek amanetima“ iz Egipta. U Istanbulu, u „Odeljenju Hirka-i seadet“ palate Topkapi, svako može da je poseti.

Ova mubarek hirka duga je 124 centimetra, širokih rukava i sašivena od crne vunene tkanine. Iznutra je postavljena vunenom tkaninom krem-boje. Umotana u više bošči, čuva se u zlatnom kovčegu s poklopcem koji se otvara odozgo, izrađenom po nalogu sultana Murada III. Ovaj kovčeg Hirka-i seadeta izuzetno je umetničko delo, a uz to je ukrašen i smaragdima. Na kovčegu je napisano:

„La ilahe illallah, ve ma erselnake illa rahmeten lil-alemin. La ilahe illallahul-melikul-hakkul-mubin, Muhammedur-Resulullah, es-sadikul-vadil-emin.“

Poslanikova postelja

Postelja (dušek) na kojoj je Poslanik ležao i spavao imala je navlaku od kože. Iznutra je bila napunjena vlaknima hurmine palme. Na njoj su spavali i on i njegova supruga. I jastuk koji je naš Poslanik stavljao pod svoju mubarek glavu imao je kožnu navlaku i bio je napunjen vlaknima hurme. Poslanik nije pridavao važnost ovom svetu i stvarima na njemu.

Abdullah ibn Mesud kazuje: Predvodnik vasione spavao je na jednoj asuri i asura mu je ostavila trag na mubarek boku. Kada se probudio, protrljao sam mu mubarek bok i rekao: „Neka su ti moj otac i moja majka žrtva, ja Resulallah! Da si nam bar rekao, pa da ti na asuru prostremo nešto što bi te zaštitilo od nje!“ Zatim sam rekao: „Da ti nabavimo mekanu postelju?“

Predvodnik vasione je rekao: „Šta će meni stvari ovoga sveta? Sa ovim svetom ja sam kao jahač koji se malo odmori u hladu jednog drveta, pa ga ostavi i nastavi svoj put!“65 Naša majka hazreti Aiša kazuje: Došla mi je jedna žena iz ensarija. Kada je videla postelju Resula alejhisselam, otišla je i poslala dušek napunjen vunom.

Resul alejhisselam je došao k meni i upitao: „Šta je ovo?“ Rekla sam: „Ja Resulallah! Bila mi je došla ta i ta žena iz ensarija. Videla je tvoju postelju, otišla i poslala ti ovo.“ Rekao je: „Ovo joj odmah vrati!“ Ali ja nisam vratila. Dopalo mi se da to bude u mojoj kući. Resul alejhisselam je te reči ponovio tri puta. Na kraju je rekao: „Allaha mi, o Aiša! Da sam hteo, Allah bi učinio da pored mene hodaju brda od zlata i srebra!“66 I mali dušek Poslanika alejhisselam sastojao se od dve abe.

„Resulullah je naređivao da se skida zlatno i gvozdeno prstenje, a srebrno nije branio“ Amr ibn Šuajb (radijallahu anhu)

Jedne noći, kad je došao k meni, ja sam tu abu bila presavila i suzila. On je spavao na njoj. Zatim je upitao: „O Aiša! Zašto moja postelja noćas nije bila kao uvek?“ Rekla sam: „Ja Resulallah! Presavila sam je za tebe i suzila.“ Rekao je: „Vrati je u pređašnje stanje!“67

Hazreti Aiša takođe kazuje: „Za Kurejšije u Mekki nije bilo ničeg prijatnijeg od spavanja na postelji (seriru). Kada je Resul alejhisselam došao u Medinu i odseo u kući Ebu Ejjuba, upitao ga je: ‚O Ebu Ejjube! Zar nemate serir?‘ Ebu Ejjub je rekao: ‚Allaha mi, nemamo.‘ Kada je to čuo Sa’d ibn Zurara (radijallahu anhu) iz ensarija, poslao je Resulullahu serir čiji su stubovi bili od tikovog drveta, a pokriven je bio asurom ispletenom od lanenih vlakana. Resulullah je na njemu spavao dok se nije preselio u svoju kuću, a spavao je na njemu i do svoga preseljenja na ahiret. Kada je Resul alejhisselam okupan i umotan u ćefin, položili su ga na taj serir, i dženaza-namaz mu je klanjan dok je ležao na tom seriru. Ljudi su ga tražili od nas da na njemu nose svoje mrtve i njime su tražili bereket. Na njemu su nošene i dženaze hazreti Ebu Bekra i hazreti Omera.“

Hazreti Aiša kaže: „Resul alejhisselam imao je asuru na kojoj je noću klanjao namaz, a danju bi je prostro i na njoj sedeo s ljudima.“68

Poslanikovo prstenje

Naš Poslanik je obznanio da je muškarcima halal samo srebrni prsten, a da je haram nositi prsten od zlata, gvožđa i žutog mesinga. I sam je do svog preseljenja na ahiret nosio samo srebrni prsten.

Resulullah je prsten nosio na mubarek desnoj ruci. Viđeno je da ga je nosio i na levoj. Dozvoljeno je nositi ga i na desnoj i na levoj ruci. Nosi se na malom prstu ili na prstu do njega. O bajramima je mustehab da svako nosi prsten. Nositi ga radi pokazivanja i hvalisanja haram je.

Među poklonima koje je abisinski Nedžaši Ashama poslao našem Poslaniku bio je i jedan zlatni prsten s abisinskim kamenom. Naš voljeni Poslanik pozvao je hazreti Umamu, kći Ebul-Asa, svoju unuku, i rekao: „Kćeri moja! Ovo ti nosi!“69

Jednog dana hazreti Nu’man ibn Bešir došao je Resulullahu (sallallahu alejhi ve sellem). Na prstu je imao zlatan prsten. Poslanik je rekao: „Zašto si upotrebio džennetski nakit pre nego što si ušao u džennet?“ Počeo je da nosi gvozdeni prsten. Kada je to video, Poslanik je rekao: „Zašto nosiš džehennemsku stvar?“ Skinuo je i njega i stavio prsten od bronze. Kada je to video, Poslanik je rekao: „Zašto od tebe osećam miris kipova?“ Upitao je: „Ja Resulallah! Kakav prsten da nosim?“ Poslanik je rekao: „Možeš nositi srebrni prsten. Neka mu težina ne pređe jedan miskal (4,8 g) i nosi ga na desnoj ruci!“

Hazreti Amr ibn Šuajb kaže: „Resulullah je naređivao da se skida zlatno i gvozdeno prstenje, a srebrno nije branio.“

Kada je naš voljeni Poslanik hteo da piše persijskom šahu, vizantijskom caru (kajseru) i abisinskom Nedžašiju, rekli su mu: „Ja Resulallah! Oni ne čitaju pismo koje nije zapečaćeno!“ Tada je naš Poslanik dao da mu se napravi prsten od srebra, na čijem je kamenu u tri reda bilo urezano „Muhammedur-Resulullah“.

Natpis na pečatnom prstenu bio je u tri reda, odozgo nadole: „Allah“ – jedan red, „Resul“ – jedan red i „Muhammed“ – jedan red. Kamen na Poslanikovom srebrnom prstenu bio je abisinski kamen.70 Prenosi se i da je kamen ovog srebrnog prstena bio od srebra.

Hazreti Amr ibn Said je bio došao našem Poslaniku. Naš voljeni Poslanik video je prsten na njegovom prstu i upitao: „Kakav ti je to prsten na ruci?“ Hazreti Amr ibn Said je rekao: „Ja Resulallah! To je jedna alka. Ja sam je napravio.“ Naš Poslanik je upitao: „Šta je na njoj urezano?“ Amr ibn Said (radijallahu anhu) je rekao: „Muhammedur-Resulullah.“ Poslanik je rekao: „Daj da ga pogledam.“ Uzeo ga je i upotrebljavao kao svoj lični pečat, a drugima je zabranio da na svoje prstenje urezuju reči „Muhammedur-Resulullah“.71 Naš voljeni Poslanik preselio je na ahiret s tim pečatnim prstenom na svom mubarek prstu.

Naš Poslanik je prsten nosio tako da mu je strana s kamenom bila okrenuta prema mubarek dlanu. Kada bi hteo da uđe u nužnik, skinuo bi prsten sa svog mubarek prsta. Posle preseljenja našeg voljenog Poslanika na ahiret, njegov pečatni prsten nosio je hazreti Ebu Bekr, posle njega hazreti Omer, a posle hazreti Omera hazreti Osman. Hazreti Osman ga je, dok je bio halifa, jednoga dana, sedeći na ivici bunara Eris, ispustio u bunar. Iako je iz bunara izvučena sva voda i iako se tri dana tražilo, taj mubarek prsten nije pronađen.72 Urezivanje natpisa na kamen prstena nastavilo se i posle našeg Poslanika.

Na prstenu hazreti Ebu Bekra pisalo je „Nimel-kadiru Allah“ (Kako je lepo što je Allahu teala sve u moći), a na prstenu hazreti Omera „Kefa bil-mevti vaizan ja Omer“ (Smrt je dovoljna kao savet, o Omere).

Na prstenu hazreti Osmana pisalo je „Le-nesbirenne“ (Sigurno ćemo biti strpljivi), a na prstenu hazreti Alije „El-mulku lillah“ (Vlast pripada samo Allahu teala).

„Klanjajte namaz u sandalama, da ne biste ličili na Jevreje“ Hadis-i šerif

Na prstenu hazreti Hasana pisalo je „El-izzetu lillah“ (Veličanstvo i veličina pripadaju Allahu teala).

Na prstenu hazreti Muavije pisalo je „Rabbigfir li“ (Gospodaru moj, oprosti), a na prstenu hazreti Ibn Ebu Lejle „Ed-dunja garurun“ (Svet je varljiv, lažan).

Na prstenu hazreti imam-i azama Ebu Hanife pisalo je „Kulil-hajra ve illa feskut“ (Ili govori dobro, ili ćuti!).

Na prstenu hazreti imama Ebu Jusufa pisalo je „Men amile bi-rejihi nedime“ (Ko postupa po svom mišljenju, pokaje se), a na prstenu hazreti imama Muhammeda Šejbanija „Men sabere zafire“ (Ko je strpljiv, pobeđuje).

Na prstenu hazreti imama Šafije pisalo je „El-bereketu fil-kanaa“ (Bereket je u zadovoljstvu onim što čovek ima). Svoje prstenje su upotrebljavali kao pečat.

Poslanikov Nakš-i kadem-i šerif

Nakš-i kadem-i šerif su mubarek tragovi stopala našeg voljenog Poslanika Muhammeda alejhisselam. Jedna od Poslanikovih mudžiza bila je i to da, kada bi stao na nešto meko, na primer na pesak, tragovi njegovih stopala ne bi se videli, a kada bi stao na kamen i tvrdu materiju, tragovi bi ostajali. Neki kameni i mermeri na koje je stala njegova mubarek noga i na kojima je ostavila trag vekovima su čuvani kao uspomena, predavani iz ruke u ruku kao amanet, i njima se tražio bereket.

Naročito su muslimanski državnici i padišasi ove dragocene uspomene čuvali na važnim mestima pod posebnom zaštitom, sami ih posećivali i davali drugima da ih posete. Najpoznatiji od sačuvanih Nakš-i kadem-i šerifa su: 1. Nakš-i kadem-i šerif u turbetu Feth-hana, sina Firuz-šaha Tugluka, u Indiji. 2. Dva mubarek traga stopala u turbetu Kajtbaja u Kairu. 3. Dva mubarek traga stopala u džamiji Asarun-Nebi u Kairu. 4. Mubarek trag desnog stopala u turbetu Halida ibn Zejda Ebu Ejjuba Ensarija (Ejub-sultana) u Istanbulu. Ovaj Poslanikov Nakš-i kadem donet je iz palate u turbe 1734. godine po naredbi Mahmud-hana I.

5. Dva traga stopala koja se čuvaju u ormaru u zidu turbeta Abdulhamid-hana I, na strani prema Novoj džamiji.

6. Dva mubarek traga stopala na kamenu koji se čuva u posebno napravljenom ormaru u zidu turbeta sultana Mustafa-hana III u Laleliju. 7. Tragovi stopala u Odeljenju svetih amaneta u palati Topkapi u Istanbulu. U odeljenju Hirka-i seadet palate Topkapi nalazi se šest Nakš-i kadem-i šerifa, četiri od kamena i dva od opeke. Jedan od njih je mubarek trag stopala koji je ostao na steni na koju je Poslanik stao kad se uzdizao na Miradž; čuva se u ormaru u odaji Hirka-i seadet. Nad tom mubarek stenom na koju je Resulullah stao uzdižući se na Miradž podignuta je građevina poznata pod imenom Kubbetus-Sahra. Nakš-i kadem-i šerifi su, pre nego što su preneseni na mesta gde se danas nalaze, vekovima čuvani na raznim mestima. Najzad su postavljeni na svoja današnja mesta. A pravi Nakš-i kadem-i šerifi posećuju se radi bereketa.

Kadem-i šerif i sultan Ahmed-han I

Osmanski padišah sultan Ahmed-han I, koji je na presto stupio u trinaestoj godini, a preminuo u dvadeset osmoj, bio je svim srcem odan islamu i Resulullahu. Sultan Ahmed-han I, koji je pisao i pesme pod pesničkim imenima Bahti i Ahmedi, dao je da se napravi perjanica ukrašena dragim kamenjem u obliku Nakš-i kadem-i šerifa, a u sredini, na plavom emajlu, dao je da se zlatom ispišu ovi njegovi stihovi:

Zašto ga ne bih stalno na glavi nosio kao krunu svoju,
Čisti trag stopala onog hazreti šaha svih resula?
Ruža ružičnjaka poslanstva – vlasnik je tog traga;
O Ahmede, ne stoj, lice pritisni uz trag te Ruže!
Sultan I. Ahmed (Bahtî)

Sultan Ahmed-han I nosio je tu perjanicu na glavi petkom i o bajramima, kao i drugih mubarek dana. Mehmed Munib-efendija iz Ajntaba napisao je delo pod naslovom Âsâr-ul-Hikem fî Nakş-il Kadem, u kojem opisuje kako je pronađen Nakš-i kadem-i šerif u turbetu sultana Abdulhamid-hana I i kako je postavljen u turbe. Sultan Ahmed-han je tu strofu napisao svojom rukom i poslao je svom šejhu, Aziz Mahmud Hudaji-efendiji. Osim toga, sultan Ahmed je dao da se ta pesma ispiše na jednoj dasci i okači ispred sultanskog prestola. Ta ploča na kojoj je pesma ispisana i danas visi u džamiji Sultan Ahmed.

Poslanikov Na’lejn-i šerif

Obuća koja se nosila u vreme Poslanika razlikovala se od današnje. Imala je kožni đon, bila je otvorena odozgo i imala kaiševe, nalik na sandale. Resulullah i ashab-i kiram klanjali su namaz u sandalama koje su nosili na ulici. Sandale su im bile čiste, a Mesdžid-i Nebevi bio je posut peskom. U njega se nije ulazilo u prljavim sandalama.

U hadis-i šerifu rečeno je: „Klanjajte namaz u sandalama, da ne biste ličili na Jevreje.“

Verovalo se da čak i slika Na’lejn-i seadeta donosi bereket, pa se kačila u kućama i na radnim mestima. U odeljenju Hirka-i seadet, zajedno s Na’lejn-i seadetom, nalaze se i njegovi modeli od metala i drveta.

Sedam stvari koje je Poslanik nosio sa sobom

Naš voljeni Poslanik kretao je na put noseći sa sobom češalj, ogledalo, misvak, ružino ulje, surmu i makaze, i ni na putu ni kod kuće nije ih odvajao od sebe. Hazreti Aiša je rekla: „Za pohode sam pripremala Resulu alejhisselam ružino ulje, češalj, ogledalo, dvoje makaza, surmedan i misvak.“ I naša majka hazreti Aiša još je rekla: „I na putu i kod kuće Resul alejhisselam nosio je sa sobom sedam stvari:

1. bočicu ružinog ulja, 2. češalj, 3. ogledalo, 4. surmedan, 5. misvak, 6. dvoje makaza, 7. koščicu za razdeljivanje kose.“73

Poslanikov štap i štapovi

Kada bi petkom držao hutbu, Poslanik se oslanjao na štap (asu) ili na luk, a na putu na luk. Naš voljeni Poslanik govorio je da je oslanjanje na štap deo ahlaka poslanika; i sam se oslanjao na štap i savetovao da se na njega oslanja. Kada je Muavija ibn Ebu Sufjan (radijallahu anhuma) bio halifa, Poslanikov štap nalazio se kod Sa’dul-Karaza. Hazreti Muavija ibn Ebu Sufjan došao je na hadž pedesete godine po hidžri. Hteo je da minber u mesdžidu našeg voljenog Poslanika skine i prenese u Damask. Zatražio je i štap koji je bio kod Sa’dul-Karaza. Hazreti Džabir ibn Abdullah i hazreti Ebu Hurejre otišli su k njemu i rekli: „O zapovedniče vernika! Nije ispravno ni da se minber Resula alejhisselam skida s mesta na koje je postavljen i odnosi, ni da se njegov štap prenese u Damask!“ Tada je hazreti Muavija odustao od toga i izvinio se.

Naš Poslanik je hazreti Abdullaha ibn Unejsa odveo iz mesdžida svojoj kući, dao mu jedan štap i rekao: „Čuvaj ovaj štap kod sebe, o Abdullahu ibn Unejse!“ Kada je Abdullah ibn Unejs (radijallahu anhu) s tim štapom došao među ljude, upitali su ga: „Kakav je to štap?“ Rekao je: „Dao mi ga je Resul alejhisselam i naredio mi da ga čuvam kod sebe.“ Rekli su hazreti Abdullahu ibn Unejsu: „Što se ne vratiš Resulu alejhisselam da ga upitaš zašto ti ga je dao?“

Slika Poslanikovog Na’lejn-i šerifa

Na’lejn-i šerif

Na’lejn Resulullaha do nebesa se diže,
Sva stvorenja u njegovom hladu borave.
Musi na Turu kažu: „Izuj svoju obuću“,
A njemu na Aršu: „Ti je ne izuvaj“, kažu.
Ovo je oblik na’lejna najplemenitijeg Resula,
I zvezde bi htele da budu tlo kojim on gazi.
Za njim žude stanovnici sedam nebesa,
Krune sultana njemu zavide.
Nema ravnog Na’lejnu Mustafinom,
Svetlost oku, mir srcu – sve od njega dolazi.
Sliku na’lejna čuvaj kao najdraže blago,
Sve glave žele đon da mu budu.
Kad nesreće i nevolje sa svih strana navalje,
Na’lejn-i šerif postaje mi tvrđava sigurna.
U toj snažnoj tvrđavi bezbedan sam i miran,
Kad se sklonim u njegov lepi oblik, on me čuva.
Srce, služeći obliku Na’lejn-i šerifa,
Želi u oba sveta da živi u njegovom hladu.
Ibn Mesud je, služeći na’lejn, sreću stekao,
A moja sreća dolazi s njegovom slikom.
Jusuf Nebhani

Tada se Abdullah ibn Unejs vratio našem Poslaniku i upitao: „Ja Resulallah! Zašto si mi dao ovaj štap?“ Naš voljeni Poslanik je rekao: „To je znak između nas na Sudnjem danu! Tada će u džennetu biti veoma malo ljudi koji se oslanjaju na štap! Ti ćeš se na njega oslanjati u džennetu!“ Abdullah ibn Unejs ga je držao uz svoj mač i nikada ga nije odvajao od sebe. Kada je pao na samrtnu postelju, oporučio je ukućanima da ga stave u njegov ćefin i da ga zakopaju zajedno s njim. Stavili su ga između njegovog tela i ćefina i njegova oporuka je izvršena. Poslanik je imao jedan mihdžen, dug jedan aršin (68 cm) ili nešto duži. Mihdžen je štap savijenog vrha. Naš Poslanik bi njime izdaleka pokazivao na Hadžer-i esved i tako činio istilam. Kad bi uzjahao kamilu, okačio bi ga ispred sebe. Poslanik je imao i mihsarru zvanu Urdžun (od suve grane hurme). Mihsarra se naziva štap napravljen od grane drveta. Kada bi naš Poslanik išao na Bakiul-Garkad, nosio bi ga sa sobom, oslanjao se na njega, a kad bi sedeo, okretao bi ga u ruci. Dešavalo se da naš Poslanik drži hutbu s tom mihsarrom u ruci. Naš Poslanik je imao i kadib (tanak štap) po imenu Memšuk, odsečen od planinskog drveta. Dok je hazreti Osman, držeći Poslanikov kadib u ruci, na minberu držao hutbu, Džahdžah ibn Said ili Džahdžah ibn Kajs prišao je, uzeo kadib iz ruke hazreti Osmana, prislonio ga na koleno, savio i slomio. Narod je vikao na Džahdžaha. To je dirnulo u božansku ljubomoru (gajret-i ilahijje) i Allah teala je Džahdžahu na ruku ili na koleno dao bolest ekilu (svrab). Pre nego što je prošla godina dana od šehadeta hazreti Osmana, Džahdžah je umro češući se i češući.

„Nema ravnog Na’lejnu Mustafinom, svetlost oku, mir srcu – sve od njega dolazi“ Jusuf Nebhani (rahmetullahi alejh)

Poslanikovi mačevi

Poslanik je imao devet mačeva.

Mač koji mu je ostao od oca i koji se zvao Mesur bio je kod našeg Poslanika kada je učinio hidžru u Medinu.74 Abd: ovaj mač poklonio je Poslaniku hazreti Sa’d ibn Ubada, i Poslanik ga je poneo sa sobom kada je krenuo u bitku na Bedru.

Zulfikar: bio je mač Munebbiha ibn Hadždžadža ili Asa ibn Munebbiha, kurejšijskih mušrika, i ostao je kao plen u bici na Bedru. Poslanik je Zulfikar poklonio hazreti Aliji. Vrh balčaka, alke na kaišu i lančići bili su mu od srebra.75

Posle preseljenja našeg Poslanika na ahiret, kada se hazreti Abbas obratio hazreti Ebu Bekru tražeći Zulfikar od hazreti Alije, hazreti Ebu Bekr je rekao: „Ovaj mač sam uvek viđao u njegovoj ruci. Ne smatram lepim da mu ga otmem!“ Tako je i hazreti Abbas ostavio mač hazreti Aliji.

Poslanikova koplja

Poslaniku su od Jevreja Beni Kajnuka kao plen ostala tri koplja. Jedno od kopalja našeg Poslanika zvalo se Musvi, a drugo Musna. Naš Poslanik je imao i jednu veliku harbu zvanu Bejza i jednu harbu manju od koplja, zvanu Aneza. Abisinski Nedžaši hazreti Ashama poslao je našem voljenom Poslaniku tri aneze (koplja) zvane Naba i jednu harbu. Naš Poslanik je jednu od njih zadržao za sebe, drugu je dao hazreti Aliji, a treću hazreti Omeru.

O Ramazanskom i Kurban-bajramu Bilal Habeši (radijallahu anhu) nosio bi koplje našeg Poslanika ispred njega do namazgaha i tamo bi ga zabo ispred Poslanika. Naš voljeni Poslanik predvodio je bajram-namaz okrenut prema njemu. Posle Poslanikovog preseljenja na ahiret, hazreti Bilal Habeši je o bajramima ovo koplje nosio ispred hazreti Ebu Bekra i u namazgahu ga zabadao ispred njega. Posle hazreti Ebu Bekra, u vreme hazreti Omera, a zatim i hazreti Osmana, tu dužnost je na isti način obavljao mujezin hazreti Sa’dul-Karaz. Tako se nastavilo i u vreme medinskih namesnika.

Poslanikovi lukovi

Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) imao je šest lukova. Tri od njih, zvana Revha, Bejza i Safra, ostali su kao plen od Jevreja Beni Kajnuka. Luk Safra bio je napravljen od drveta neb.76 I luk po imenu Ketum bio je od drveta neb, a slomio se u bici na Uhudu. Slomljeni luk uzeo je kao uspomenu hazreti Katada ibn Nu’man. Osim toga, Poslanik je imao i lukove zvane Seded i Zevra.77

„Nema junaka osim Alije i nema mača osim Zulfikara!“ Hadis-i šerif

Poslanikovi štitovi

Naš Poslanik je imao tri štita. Na štitu zvanom Zeluk bila je slika ovnujske glave. Taj štit je bio poklonjen našem Poslaniku. Ali, pošto je na njemu bila slika, našem Poslaniku se nije dopao. Kada je sutradan osvanulo, Allah je tu sliku uklonio sa štita i izbrisao.78

Poslanikovi oklopi

Resulullah je imao sedam oklopa (verižnjača). Ti oklopi su:

Zatul-fudul: poklonio ga je našem Poslaniku hazreti Sa’d ibn Ubada kad je polazio u bitku na Bedru.79

Sa’dijje i Fidda: i ova dva oklopa ostala su našem Poslaniku kao plen od Jevreja Beni Kajnuka. Oklop po imenu Sa’dijje bio je istorijski oklop koji je Davud alejhisselam nosio kad se borio sa Džalutom. U bici na Uhudu naš Poslanik je obukao Fudul i Fiddu, jedan preko drugog.80 Kada je naš Poslanik preselio na ahiret, oklop po imenu Zatul-fudul bio je ostavljen u zalog jednom Jevrejinu po imenu Ebuš-Šahm iz Beni Zafera za trideset merica (sa) ječma, uzetih za potrebe ukućana.81

Njegovi ostali oklopi bili su Zatul-višah, Zatul-havaši, Betra i Hirnik.82

U bici na Hunejnu naš Poslanik je obukao Zatul-fudul i Sa’dijje.83

Poslanikovi šlemovi

Prvi od Resulullahovih šlemova bio je Muvaššah. Ovaj šlem ostao je kao plen od Jevreja Beni Kajnuka. Šlem po imenu Zus-subug ili Zus-susub ili Mešbug bio je šlem koji je naš Poslanik nosio u bici na Uhudu. Od udaraca mačeva mušrika i bačenog kamenja slomio se i dve njegove alke zabile su se u mubarek obraze našeg voljenog Poslanika.

I kad je ulazio da osvoji Mekku, naš Poslanik je nosio šlem.

Vojska uzjaha, podiže barjake i zastave,
Zasvira mehter84, udariše bubnjevi i dajre.

Poslanikove zastave i barjaci

U pohodima Poslanik je upotrebljavao dve vrste zastava (barjaka). Njegova raja bila je crna, a liva manja i bela. Junus ibn Ubejd, oslobođeni rob Muhammeda ibn Kasima, kazuje: „Muhammed ibn Kasim me je poslao Beri ibn Azibu da ga pitam za zastavu Resulullaha alejhisselam. Bera ibn Azib je rekao: ‚Bila je crna, četvrtasta, od nemire (vunene tkanine s crno-belim prugama).‘“ Ova zastava bila je od peštemalja hazreti Aiše, izatkanog od vune i ukrašenog šarama kao na kamiljem sedlu, i bila je crna. Zvali su je Ukab. Zastava našeg voljenog Poslanika čuvala se kod hazreti Alije. U bici za Hajber naš Poslanik je rekao: „Zastavu ću dati takvom junaku koji voli Allaha i Njegovog Resula, a i Allah i Njegov Resul vole njega!“, pozvao je hazreti Aliju i dao mu svoju zastavu.85 Allah teala je osvajanje Hajbera dodelio hazreti Aliji.

Na Resulullahovom barjaku (zastavi) zvanom Liva-i hamd bilo je napisano „La ilahe illallah Muhammedur-Resulullah“. U serijji (vojnom odredu) Harrar naš Poslanik je vezao beli barjak (zastavu, livu) za hazreti Sa’da ibn Ebu Vekkasa. Kada je slao hazreti Aliju u Jemen, vezao je jedan sarik na vrh koplja i rekao: „Liva izgleda ovako!“ Livu je držao i nosio samo zapovednik vojske. Beli barjak našeg Poslanika nosio je u pohodu na Ebvu (Veddan) hazreti Hamza, u pohodu na Buvat Sa’d ibn Ebu Vekkas, u poteri za Kurzom ibn Džabirom Fihrijem hazreti Alija, a u pohodu na Zul-Ušejru hazreti Hamza.

Kada je krenuo u bitku na Bedru, naš Poslanik je beli barjak (livu) dao Mus’abu ibn Umejru, a hazreti Alija je ispred našeg Poslanika nosio njegov crni barjak (raju) – Ukab.86 Beli barjak (livu) našeg Poslanika nosio je u pohodu na Beni Kajnuku hazreti Hamza, u pohodu na Karkaratul-Kudr, u bici na Uhudu i u pohodu na mali Bedr hazreti Alija, a u bici na Hendeku Zejd ibn Harisa. I Mekku je naš Poslanik osvojio sa svojim belim barjakom. U pohodu na Tebuk Poslanik je dao hazreti Ebu Bekru da nosi njegov veliki barjak, a Zubejru ibn Avvamu mali.

Poslanikovi konji

Prvi konj našeg voljenog Poslanika bio je konj koga je u Medini kupio od jednog beduina iz Beni Fezare za deset ukija87 srebra, a koga su pustinjski ljudi zvali Daris, dok mu je naš Poslanik dao ime Sekb. U bici na Uhudu naš Poslanik je jahao na njemu.88 Sekb je imao beleg na usni. Tri noge su mu bile bele, samo jedna od desnih nogu nije bila bela. Sekb je bio veoma brz, to jest u trku je tekao kao voda. Konja po imenu Murtedžiz naš Poslanik je kupio od jednog beduina iz Beni Murre. Murtedžiz je bio lep i skladan i rzao je kao da recituje pesmu.89 Konja po imenu Lizaz poklonio je našem Poslaniku aleksandrijski kralj Mukavkis. Lizaz je išao veoma brzo.90

Konja po imenu Zarib poklonio je našem Poslaniku Ferva ibn Umejr Džuzami. Zarib je bio veoma snažan i izdržljiv konj.

Lahif (ili Luhajf). Ovog konja poklonio je našem Poslaniku Rebia ibn Ebu Bera Kelbi. Lahif je imao dug rep. Rep mu je meteo zemlju. Jasub je bio najbolji od konja našeg Poslanika.

„Zastavu ću dati takvom junaku koji voli Allaha i Njegovog Resula, a i Allah i Njegov Resul vole njega!“ Hadis-i šerif

Muravih je bio trkački konj, a našem Poslaniku ga je na Tebuku poklonio Ubejd ibn Jasir. Muravih je jurio brzo kao vetar.

Konja po imenu Mirvah poklonili su našem Poslaniku izaslanici Beni Rehe, koji su u Medinu došli desete godine po hidžri. Kada su ga, jašući, proveli ispred našeg Poslanika, Mirvah mu se veoma dopao. Verd – ovog konja poklonio je našem Poslaniku Temim-i Dari. Verd je bio riđe boje. Naš Poslanik ga je poklonio hazreti Omeru. Hazreti Omer se na Verdu borio na putu Allaha teala i vodio ga iz pohoda u pohod. Naš Poslanik je tri svoja konja puštao na trke. Jahač Zariba bio je hazreti Sehl ibn Sa’d, a jahač Lizaza hazreti Ebu Usejd Saidi. Lizaz je bio prvi, Zarib za njim, a Sekb iza Zariba.

Poslanikov magarac i mazge

Resulullah je imao i magarca i mazgu. Aleksandrijski kralj Mukavkis poklonio je našem Poslaniku jednu sivu mazgu i jednog sivog magarca. Mazgu su zvali Duldul, a magarca Jafur ili Ufejr.91 Prva bela mazga viđena u islamu bio je Duldul. Mazga koju je naš Poslanik jahao u bici za Hajber bila je ova siva mazga, a ona koju je jahao u bici na Hunejnu bila je druga siva mazga. Naš Poslanik je mamuzama podbo mazgu želeći da krene na Hevazine; hazreti Abbas je držao mazgu za uzde, a hazreti Ebu Sufjan ibn Haris za uzengiju, nastojeći da joj smanje brzinu i da spreče našeg Poslanika da zađe među neprijatelje. Prenosi se da je naš Poslanik u bici za Hajber jahao i Jafura, na koga su stavili samar, a na glavu oglav od užeta ispletenog od vlakana hurme. Kada se naš Poslanik vratio s Oproštajnog hadža, Jafur je bio uginuo, a Duldul je posle preseljenja našeg Poslanika na ahiret ostao hazreti Aliji. Na njemu je jahao hazreti Alija do svog šehadeta, zatim hazreti Hasan, potom hazreti Husejn, a posle njega hazreti Muhammed ibn Hanefijja. Duldul je živeo do vremena hazreti Muavije.

Poslanikove kamile

Kasva: ova Poslanikova kamila, zvana i Džeda i Adba, bila je iz stada Beni Kušajra ibn Ka’ba ibn Rebie ibn Amira ili Hurejša ibn Ka’ba; hazreti Ebu Bekr ju je kupio za četiri stotine dirhema i ustupio našem voljenom Poslaniku za istu cenu. Naš Poslanik je učinio hidžru u Medinu na Kasvi. Na njoj je otišao na Hudejbijsku umru. I Mekku je osvojio na njoj. Poslanik je Kasvu puštao na trke i nijedna kamila nije mogla da je prestigne. Ali jedan beduin ušao je u trku s jednom dvogodišnjom kamilom i prestigao ju je. Na Oproštajnom hadžu Poslanik je Arafatsku hutbu održao na Kasvi. Za vreme hilafeta hazreti Ebu Bekra Kasvu su pustili na groblje Džennetul-Baki. Tamo je slobodno pasla dok nije uginula.92

„Allahu moj! Kao što si mi lepo stvorio lik, ulepšaj mi i ahlak“ Hadis-i šerif

Kamila zadobijena kao plen od Ebu Džehla: u bici na Bedru poznata kamila Ebu Džehla pripala je kao plen našem voljenom Poslaniku. Do Hudejbijske umre naš Poslanik je i na toj kamili odlazio u pohode. Za umru ju je obeležio znakom kurbana. Mušrici su hteli da je uzmu dajući za nju sto kamila. Naš Poslanik je rekao: „Da je nismo izdvojili i obeležili kao kurban, ispunio bih vašu želju.“ Muzne kamile: naš Poslanik je imao sedam muznih kamila, koje su pasle na ispašama Zul-Džedr i Džemma i zvale se Hanna, Semra, Urejs, Sa’dijje, Begum, Jesira i Debba; ukućani našeg Poslanika živeli su od dve mešine mleka koje su im od njih donošene svake noći.93 Ali kad je naš Poslanik preselio na ahiret, nijedna od njih nije bila ostala.

Imanja koja je Poslanik učinio vakufom

Prvi vakuf u islamu bilo je sedam vrtova i bašti Muhajrika, koji su se zvali: 1. Miseb, 2. Safija, 3. Delal, 4. Husna, 5. Burka, 6. Avaf, 7. Mešreba.94 Muhajrik, koji je pao kao šehid na Uhudu, oporučio je da se predaju našem Poslaniku, a naš Poslanik ih je primio i učinio vakufom. Muhajrik, koji je pre primanja islama bio jedan od jevrejskih učenjaka i bogataša, u bici na Uhudu okupio je svoje sunarodnike i ovako izneo svoj stav: „I sami dobro znate da je Muhammed ahir-zemanski nebi. U Tevratu su njegove osobine jasno zapisane. Sada nam dolikuje da ga sledimo i da budemo uz njega u njegovim teškim danima.“ Jevreji su rekli: „Pravo kažeš, ali danas je subota. Danas se ne bavi poslom!“ Videvši da od upornosti nema koristi, opasao je mač i objavio da je primio islam. Svojim bližnjima je oporučio: „Ako budem ubijen, sav moj imetak pripada Muhammedu. Slobodan je da njime raspolaže kako hoće.“ Otišao je i pridružio se islamskoj vojsci. I okusio je šerbet šehadeta, radijallahu anhu.

Najzad se bitka završila, rane su previjene. Muhajrikovi bližnji ostali su verni oporuci i predali njegov imetak Habibullahu. A Poslanik je ta imanja, bogata hladnom vodom i obiljem plodova, učinio vakufom i otvorio ih na korist siromasima i nevoljnicima. Eto, tako je u islamskoj civilizaciji počela tradicija vakufa. Naš Poslanik ga je pohvalio rekavši: „Muhajrik je dobar čovek iz jevrejskog roda.“

Vakufi našeg Poslanika u Medini uglavnom potiču od Muhajrikovog imetka.

Ibn Humejd kazuje: „Halifa Omer ibn Abdulaziz zatražio je da mu se donesu hurme iz Muhajrikovih vakufskih hurmika. Doneli su ih u jednom tanjiru. Kada je Omer ibn Abdulaziz rekao: ‚Ebu Bekr ibn Hazm mi je pisao da je ova hurma s hurmine palme koja je ostala iz vremena Resula alejhisselam i da je Resul alejhisselam jeo od nje‘, rekao sam: ‚O zapovedniče vernika! Podeli ovo među nama!‘ Podelio je. Svakome od nas dopalo je po devet hurmi.“

Omer ibn Abdulaziz je rekao: „Kada sam kao namesnik Medine ušao u taj hurmik, jeo sam plodove te hurmine palme i nikada nisam video tako ukusnu i slatku hurmu!“

Amr ibn Muhadžir kazuje: „Stvari Resula alejhisselam nalazile su se kod Omera ibn Abdulaziza u jednoj odaji i on ih je svakog dana gledao. Kurejšije koji bi došli i okupili se kod njega uvodio je u tu odaju, a zatim bi se okrenuo prema tim stvarima i rekao: ‚Evo nasleđa onoga kojim vas je Allah počastio!’“ To su bile: 1. serir ispleten od listova hurme,

2. jastuk s kožnom navlakom, napunjen vlaknima hurme, 3. jedan veći tanjir, 4. jedna posuda za vodu,

5. jedna odeća, 6. jedan ručni mlin,

7. jedan tobolac, 8. jedan jorgan od kadife.

(Ovaj jorgan je, zbog prijatnih mirisa koji su se u njega upili od mubarek tela Resulullaha, mirisao lepše od mošusa. Kada bi se Omer ibn Abdulaziz (radijallahu anhu) razboleo, kupao bi se vodom kojom je opran taj jorgan i ozdravio bi.)

Kada se more ljubavi zatalasa,
Pojavi se onaj biser jedinstveni (Durr-i jetim),
Za njega reče Stvoritelj čisti:
(Levlake lema halaktul-eflak.)
Kad se rodi, svetlost tog Sunca
Ispuni svu vasionu.
Ko god pođe njegovim tragom,
Naći će dobro u svakom poslu.
Iako su mu se zemlje pokorile,
Ni tri košulje nije posedovao.
U kući mu nije bilo mnogo imetka,
Na samrti mu je oklop bio u zalogu.
Pored onoga što je najčešće gledao,
Šta vredi ovaj svet?
Dobročinstva su mu svima bila obilna,
Reč „nemam“ kod njega nije postojala.
Ponekad je davao toliko mnogo
Da su i neprijatelji pred njim glavu saginjali.
Svakom siročetu bio je nežni otac,
Obilna mu je bila samilost i prema najnižem.
U svakom njegovom poslu bilo je mnogo mudrosti,
Nikome nije prebacivao za učinjeno dobro.
Bolesnika je uvek obilazio,
Nevoljniku je lek donosio.

„Ja Resulallah! Nemam snage da te hvalim, jer svi smo stvoreni tebi u čast. Jednom rečju, o šahu zemlje vernosti, tebi je žrtva i duša moja, sve ti je žrtva!“ Hüseyin Hilmi bin Sa’îd (rahmetullahi alejh)

Tedžehud-namaz nikad nije izostavljao,
Od straha od Allaha nije spavao.
Poslanik je svakog čoveka
Uvek držao jednakim sa sobom.
Ponosio se robovanjem,
Narav mu je bila božanski ahlak.
Ko god poželi ovaj put,
Okitiće se lepim osobinama.
Pohađao je stalno jednu školu,
Allah mu je bio učitelj.
Da bi ga opisao, Rahman
Lepo ga je u Kur’anu objasnio.
Do Mahšera, na šaha poslanika
Neka su salavati bez kraja!
I na njegovu porodicu i ashabe
Neka su salavat i selam, ponizno!

HILJE-I SEADET Posle saveta svojim ashabima Ponos sveta reče: posle mene, Ko god vidi moju čistu hilju, Biće kao da je video moje lice. Ako, kad je vidi, ljubav mu se rodi, To jest, ako se u lepotu moju zaljubi, Ako poželi da me vidi, I srce mu se mojom ljubavlju ispuni, Džehennem će mu biti haram, Moj Gospodar će mu džennet podariti. Hakk ga neće naga proživeti, Dospeće do Hakkovog oprosta. Rečeno je: ko hilju Resula S ljubavlju napiše svojom rukom, Hakk će ga sačuvati od straha, Pa makar se zemlja ispunila nevoljama. Telo mu na svetu bolest neće videti, Ni bol neće trpeti celo mu telo. Čak i ako je taj čovek grešio, Džehennem će njegovom telu biti haram. Na ahiretu će se kazne izbaviti, Na svetu će mu svaki posao biti lak. Uzvišeni Gospodar proživeće ga S onima koji su na svetu videli Resula. Iako je teško opisati hilju Nebija, Počinjemo, koliko je moguće. Utičući se Zul-Dželalu, Opisujemo ponizno. U ovoj reči složili su se svi ummeti: Ponos sveta bio je beo s rumenilom. Mubarek lice bilo mu je čisto belo, Kao ruža, rumeno. Znoj na licu bio mu je kao biser, Još je lepšim činio taj dragoceni dragulj.

Kad bi se oznojio taj izvor radosti,
Kao da bi se zatalasalo more nura.
Oči su mu uvek izgledale kao nasurmljene,
Lepe oči privlačile su srca.
Beonjača mu je bila sasvim bela,
Gospodar ga je ajetom pohvalio.
Zenica mu nije bila mala,
Blizu i daleko bilo mu je isto.
Oko mu je bilo široko, lepo i nežno,
Mubarek lice uvek je nur rasipalo.
Vid Mustafin
Noću je bio jak kao danju.
Kad bi poželeo da pogleda negde,
I čisto telo s njim bi se okrenulo.
Telo bi za glavom išlo,
To nikada nije napustio.
Iako je Resul-i ekrem bio telo,
Dolikuje da kažem: duh utelovljeni.
Lep i mio bio je Resul,
Hakku veoma drag bio je Resul.
Malik i Ebu Hala kazali su:
Bio je otvorenih obrva, kao mlad mesec.
Razmak između obrva uvek
Video se jasno, kao srebro.
Mubarek lice bilo mu je blago okruglo,
Koža bistra, a i sjajna.
Mihrab njegovih crnih obrva
Bio je kibla celom svetu.
Kad se pogleda sa strane, mubarek nos
Po sredini izgledao je malo uzdignut.
Bio je veoma lep, ravan i nežan,
Ko ga vidi, ne može ga potpuno opisati.
Zubi su mu bili retki,
Blistali su kao niz bisera.
Kad bi se prednji zubi ukazali,
Nur bi obuhvatio sve oko njega.

Kad bi se nasmejao Server oba sveta,
Poslanik svega živog i neživog,
Ukazali bi se prednji zubi, sasvim čisti,
Kao zrna grada, veoma nežni.
Ibn Abbas kaže: Allahov Habib
Stideo se da se smeje.
Od stida on – oslonac vere –
Nikada se, kažu, nije glasno nasmejao.
Nežan i stidljiv bio je uzvišeni Resul,
Uvek bi se stideo da uporno gleda.
Lice mu je ličilo na okrugli mesec,
Biće mu je bilo ogledalo uzvišenog Mevle.
To lepo lice uvek je bilo svetlo,
Od njegovog sjaja nije se moglo gledati.
Taj lepi Nebi osvojio je srca,
Sto hiljada ashaba zaljubilo se u njega.
I oni koji su ga samo jednom u snu videli
Rekli su: nema na svetu takve slasti.
Neka znaju da ni lepi obrazi
Nisu mu bili suviše mesnati, kažu.
Njega je Dženab-i Halik
S ljubavlju stvorio belog lica, otvorenog čela.
Nur njegovog vrata svakog trena
Blistao je među njegovim kosama.
Od mubarek brade, dobro znaj,
Osedelo je samo sedamnaest dlaka.
Nije bila ni kovrdžava ni duga,
Skladna kao i svaki njegov ud.
Čisti vrat Resula svih obzorja
Bio je sasvim beo i sasvim bistar.
Mnogi učtivi među ashabima
Rekli su: stomak i grudi bili su mu u ravni.

Da su mu se otkrile mubarek grudi,
Riznica znanja rasipala bi fejz95.
Kad je ljubav u njima našla svoje mesto,
Zar mogu te časne grudi biti drukčije?
Mubarek grudi bile su mu široke,
Na njih je spušteno ilm-i ledun.
Bele i bistre bile su te uzvišene grudi,
Ko ih je video, mislio je da je pun mesec.
Vatra ljubavi prema Prevečnom Zatu
Bila je tog lepotana u plamen bacila.
To, naravno, znaju i stari i mladi:
Ponos sveta imao je ravne lopatice.
I sredina leđa bila mu je puna,
Bio je darežljiv i uzvišene sreće.
U srebrnom telu bilo je nežnosti,
Na njemu je bio povelik pečat poslanstva.
Pečat poslanstva bio je na leđima,
Bliže desnoj strani, naravno.
Oni koji su ga opisali obznanili su nam:
Časni pečat bio je veliki mladež.
Boja mu je bila tamna, bliža žutoj,
Veličine golubijeg jajeta.
Okružen kao da je crtama –
Sitnim dlačicama, zbijenim jedna uz drugu.
Oni koji su opisali tog plemenitog porekla
Rekli su: Nebi je imao krupne kosti.
Svaka kost krupna, muška,
Lik i narav – carski.

Svaki od njegovih mubarek udova
Skladno i snažno bio je stvoren.
Svaki ud Poslanika bio je tako lep
Kao ajeti Kur’ana.
Dlanovi tog sultana
I tabani njegovih stopala
Bili su široki, čisti, nežni i mili,
Nežni i dragi kao sveža ruža.
Veoma skladne, kažu oni koji znaju da gledaju,
Bile su te mubarek ruke pune kerameta.
Kad bi Poslanik nekome nazvao selam,
Uvek bi se osmehnuo.
Da je prošao dan-dva,
Pa čak i više od mesec dana,
Tog čoveka bi među ljudima
Prepoznali po prijatnom mirisu.
Telo bez dlaka bilo mu je kao kristal,
Kako da opevam tu lepotu!
Da bi posmatrao Prijatelja, taj časni
Celo svoje nežno telo pretvorio je u oko.
Nežno telo bilo mu je savršeno,
Stvoritelj je na njemu pokazao Svoju mudrost.
Na grudima i stomaku nimalo
Ni jedne dlake nije bilo – kao srebrna ploča.
Od sredine grudi nadole samo
Jedan red dlaka beše poravnat.
Ta crna linija na mubarek telu
Bila je lepa kao oreol oko meseca.
Celog života njegovi mubarek udovi
Ostali su kao u mladosti.
Što je Poslaniku više godina dolazilo,
Obnavljao se kao pupoljak.
I još, o Sultanu vasione
Nemoj misliti da je bio suviše debeo.
Nije bio ni mršav ni suviše mesnat,
Bio je skladne građe i veoma snažan.

Ljudi srca rekoše o njemu:
Udovi mu nisu bili ni veći ni manji jedan od drugog.
Majstor je palatu njegovog tela
Podigao na temelju pravde i mere.
Čisto telo bilo mu je uravnoteženo, skladno,
Celo mu je telo u nur bilo uronjeno.
Srednjeg rasta bio je taj čije je mesto Sidra,
Njime je svet našao poredak.
Svi koji su videli mudžizu njegovog stasa
Govorili su hvaleći ga:
Nismo videli takvog lepotana lica kao ruža,
I rast mu je lep, i narav, i lice.
Iako je Nebi bio srednjeg rasta,
Da je išao s nekim visokim,
Ma koliko taj čovek bio visok,
Poslanik bi opet izgledao viši.
Od visokog čoveka taj dragulj
Bio je viši za jedan dlan.
Kad bi išao nekim putem, dostojanstveno,
Išao bi veoma brzo.
Reći ćemo još o njegovim časnim osobinama:
Dok bi hodao, naginjao bi se napred.
To jest, kao da silazi nizbrdo,
Uvek bi se malo nagnuo napred.
Slavan i časan bio je taj uzvišeni,
Njime se ponosio duh Halilov.
Ličnost koju Allah tako hoće,
Svaki ud joj, naravno, biva najuzvišeniji.
Ako bi ga na putu neko
Iznenada ugledao, Resulullaha,
Strah bi mu pao u srce
Od uzvišenosti Resulullaha.
A da je neko sa Nebijem stalno
Razgovarao i slušao njegove reči,
Od slasti njegovih reči on
Postao bi mu rob, da ga Resul primi.

Stvoritelj od večnosti okitio ga je
Lepim ahlakom, bez premca i bez zamene.
Ja Resulallah! Nemam snage da te hvalim,
Jer svi smo stvoreni tebi u čast.
Jednom rečju, o šahu zemlje vernosti,
Tebi je žrtva i duša moja, sve ti je žrtva!
Hüseyin Hilmi Işık
(kaddesallahu teala sirrehul-aziz)

KASIDA EHLI-SUNNETA
Verovanje ehli-sunneta – to ti je najpre potrebno,
Sedamdeset tri skupine ima, ali ostale su za džehennem.
Muslimani su svi sunnije; prvak svih je Nu’man.
Džennetom su obradovani oni koji u imanu njih slede.
Učvrsti svoje verovanje, a zatim se islama drži!
Pet uslova islama ispunjavaj; harama se odmah kloni!
Ako učiniš neki greh, pokaj se, ne propuštaj vreme!
Ko ne sledi islam, jednog dana sigurno će se kajati.
Ne daj se prevariti bezvercu, i ti ćeš propasti, pazi!
Ako veruješ slatkoj reči, posle će ti stanje biti zlo!
Umnožili su se licemeri: spolja melek, a iznutra zmija,
Da bi te u zamku bacili, prijateljem se čine, i to od srca.
Svaki sebe smatra u pravu: rđav je, kaže, ko se za mnom ne povede.
Islam je terazije, on razdvaja onog ko je u pravu!
Znaj da je ko islam ne sledi – čovek koji je s pravog puta skrenuo.
U ovu reč će sigurno poverovati ko istoriju dobro razume.
Zašto lekaru trči onaj koga bilo šta zaboli?
Zato što niko ne voli da umre; od svega je miliji život.
Ima li iko da kaže: ja ne želim večno da živim?
Umreti nije nestati; u život u kaburu veruj!
Džennet je večan, i džehennem; to je obznanio Kur’an,
Od večne muke treba se čuvati, makar bila i sumnja.
Ima i onih koji u to ne veruju; slepi miš beži od svetla.
Vrana u bunjištu nalazi slast; slavuj je taj što ružu traži.
Islam sigurno ne može da zavoli ko je strastima i uživanju odan.
Zar ta dva mogu biti isto? Dobro je odvojeno od zla!
Muslimani poznaju istinu, svim stvorenjima dobro čine,
Bezvernici su kao zmije; uživaju u zadavanju bola.
Aman, Gospodaru, el-aman! Kako su teška poslednja vremena,
Versko znanje je zaboravljeno; malo je onih što namaz klanjaju.