HILJE-I SEADET

Izgled Habib-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem) naziva se „Hilje-i seadet“. Islamski učenjaci su jasno, sa predanjima i dokazima, opisali sve vidljive udove Muhammeda alejhisselam, njegov lik, osobine, lepe naravi i ceo njegov život, sve do najsitnijih pojedinosti. Ovi podaci sakupljeni su iz hadis-i šerifa, koji su reči samog Poslanika, i iz predaja koje su preneli njegovi ashabi. Dela koja ih sadrže nazivaju se knjigama sire. Među hiljadama knjiga sire najpoznatije knjige koje opisuju hilje-i seadet Poslanika jesu „Eš-Šemailur-Resul“ imama Tirmizija, „Šifa-i šerif“ Kadi Ijada, „Delailun-nubuvve“ imama Bejhekija i Ebu Nuajma Isfahanija, kao i delo hazreti imama Kastalanija „Mevahib-i ledunnijje“. U hadis-i šerifima i u predajama ashab-i kirama hilje-i seadet našeg voljenog Poslanika opisuje se ovako: „Mubarek lice Ponosa vasione, svi njegovi časni udovi i njegov mubarek glas bili su lepši od lica, udova i glasova svih ljudi.

Mubarek lice bilo mu je malo okruglo, a kada bi bio raspoložen, sijalo bi kao mesec.1 Kad bi se obradovao, to se videlo po njegovom mubarek čelu.

Resulullah je noću video onako kako je video danju. Video je one iza sebe onako kako je video one ispred sebe. Kada bi hteo da pogleda u stranu ili unazad, okrenuo bi se celim telom. Više je gledao u zemlju nego u nebo. Mubarek oči bile su mu krupne, a trepavice duge. U mubarek očima imao je malo crvenila, zenice su mu bile veoma crne, a noću bi stavljao surmu. Čelo Ponosa sveta (sallallahu alejhi ve sellem) bilo je otvoreno.

Mubarek obrve bile su mu tanke, a razmak između obrva otvoren. Žila između obrva nabrekla bi kad bi se rasrdio. Mubarek nos bio mu je veoma lep, a u sredini malo uzdignut. Mubarek glava bila mu je krupna. Mubarek usta nisu mu bila mala. Mubarek zubi bili su mu beli, a prednji zubi malo razmaknuti. Kad bi govorio, kao da je između njegovih zuba izlazio nur. Među robovima Allaha teala nije viđen niko rečitiji i slađeg govora od njega.

Kad Ponos sveta navrši četrdeset godina,
kruna poslanstva stavi mu se na glavu.
Čas po čas čuo se glas: „O Emine,
Ja sam te učinio milošću svetovima.“

„Svakog episkopa svake crkve pored koje sam prošao pitao sam za osobine i hilje (lik) Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem) i sve sam ih, jednu po jednu, sačuvao u pamćenju. Kada sam se vratio u Medinu, sve sam ih ispričao Resulullahu (sallallahu alejhi ve sellem). To mu se dopalo“ Mugira ibn Šuba (radijallahu anhu)

Kur’an-i kerim siđe, ajet po ajet, s jasnim dokazima,
mnoge mudžize raznih vrsta pokazaše se.
Iako je taj čisti čovek sav bio nur,
u svakom njegovom udu mudžiza je bila.
Najpre: senka njegovog mubarek tela
nikada na zemlju nije padala.
Od glave do pete telo mu je bilo nur,
a jasno je da nur senke nema.
Uz to, nad njegovom mubarek glavom
uvek bi bio oblak koji mu senku pravi.
Gde god bi pošao, i oblak bi išao s njim,
uvek bi stajao nad njegovom glavom.
Kakva je mudžiza bila u njegovim mubarek očima,
i to ću vam reći.
Kao što je jasno video ono što je pred njim,
tako je video i ono što je iza njega.
Čujte i o njegovom mubarek nosu,
pogledajte kakva je u njemu mudžiza.
Kad bi Džibril Emin silazio s vahjem,
u času kad bi se Džibril odvojio od neba,
Poslanik bi osetio njegov miris
i znao bi da silazi s vahjem.
Kad bi taj mesečevog lica pomakao usne,
na nebu bi se pomakao i sunčev krug.

Njegove mubarek reči razumevale su se veoma lako, osvajale su srca i privlačile duše. Kad bi govorio, reči su se nizale kao biseri. Ako bi neko hteo da broji njegove reči, mogao je da ih izbroji. Ponekad bi, da bi se dobro razumelo, ono što je rekao ponovio tri puta. (U džennetu će se govoriti onako kako je govorio Muhammed alejhisselam.) Njegov mubarek glas dopirao je do mesta do kojeg ničiji glas nije mogao dopreti. Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem) bio je vedrog lica. Smejao se blagim osmehom, i tada su mu se videli mubarek prednji zubi.

Kad bi se nasmejao, njegov nur odbijao bi se o zidove. I plač mu je bio tih kao i smeh. Nije se smejao grohotom, niti je glasno plakao, ali kad bi se ražalostio, iz mubarek očiju tekle su mu suze i iz mubarek grudi čuo bi se zvuk. Plakao je kad bi razmišljao o gresima svog ummeta, iz straha od Allaha teala, kad bi slušao Kur’an-i kerim, a ponekad i dok je klanjao namaz. Mubarek prsti Ponosa sveta bili su krupni, a mubarek ruke mesnate. Mubarek dlanovi bili su široki. Miris celog njegovog tela bio je lepši od mošusa. Mubarek telo bilo mu je i meko i snažno. Enes ibn Malik kaže: „Služio sam Resulullaha deset godina. Njegove mubarek ruke bile su mekše od svile.“

Njegova mubarek koža mirisala je lepše od mošusa i cveća. Mubarek ruke, noge i prsti bili su mu dugi. Prsti na mubarek nogama bili su krupni, a tabani nisu bili mnogo udubljeni i bili su meki. Mubarek stomak bio je širok i u ravni s grudima. Kosti ramena bile su krupne, a mubarek grudi široke. Časno srce Resulullaha bilo je mesto u koje gleda božanski pogled. Resul-i ekrem nije bio ni suviše visok, ni nizak. Kad bi pored njega stao neko visok, Resul-i ekrem bi izgledao viši od njega. Kad bi sedeo, njegovo mubarek rame bilo bi iznad ramena svih koji su sedeli.

Mubarek kosa i brada nisu mu bile ni suviše kovrdžave ni sasvim ravne, nego po prirodi talasaste. Mubarek kosa bila mu je duga; u početku je kosu puštao na čelo, a kasnije je počeo da je razdeljuje na dve strane. Ponekad bi mubarek kosu puštao da raste, a ponekad bi je skraćivao. Kosu i bradu nije bojio. Kada je preselio na ahiret, belih vlasi u kosi i bradi imao je manje od dvadeset. Mubarek brkove je skraćivao. Dužina i oblik brkova bili su kao u njegovih mubarek obrva. Imao je svoje posebne berbere.

Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) nije odvajao od sebe misvak i češalj. Kad bi češljao mubarek kosu i bradu, gledao bi se u ogledalo. Ponos vasione hodao je brzo, gledajući preda se, a po njegovom lepom mirisu znalo se da je negde prošao. Resulullah je bio Arapin. To jest, boja lica mu je bila bela, pomešana s crvenom, a bio je veoma lep, nuran i mio.“ Ko za Poslanika kaže da je bio crn, postaje kafir. Reč „arab“ u rečniku znači „lep“. Na primer, „lisanul-arab“ znači „lep jezik“. A u terminološkom smislu, to jest u geografiji, Arapin je čovek koji je rođen i odrastao na poluostrvu koje se zove Arabija, koji je odrastao uz tamošnju klimu, vazduh, vodu i hranu i koji je od njihove krvi. Kao što se oni koji potiču od turske krvi u Anadoliji nazivaju Turcima, oni koji su rođeni i odrasli u Bugarskoj Bugarima, a oni u Nemačkoj Nemcima, tako je i Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) Arapin zato što je rođen na Arabijskom poluostrvu. Arapi su beli ili pšenične puti. Naročito je loza našeg Poslanika bila bela i veoma lepa. Jer je i njegov predak Ibrahim alejhisselam bio belog lica i bio je sin belog vernika po imenu Taruh, iz stanovništva grada Basre. Kafir Azer nije bio otac Ibrahima alejhisselam, nego njegov stric i očuh.

„Služio sam Resulullaha deset godina. Njegove mubarek ruke bile su mekše od svile. Njegova mubarek koža mirisala je lepše od mošusa i cveća“ Enes ibn Malik (radijallahu anhu)

Lepota Abdullaha, oca našeg voljenog Poslanika, pročula se sve do Egipta, i zbog nura na njegovom čelu blizu dve stotine devojaka došlo je u Mekku da se uda za njega. Ali nur Muhammeda alejhisselam bio je suđen Amini. I njegov stric Abbas i Abbasov sin Abdullah bili su beli. I potomstvo našeg Poslanika do Sudnjeg dana lepo je i belo. I ashabi Resulullaha bili su beli i lepi. Osman (radijallahu anhu) bio je beo i plav. Dihja Kelbi, izaslanik koga je Resulullah poslao vladi vizantijskog cara Iraklija, bio je veoma lep, i kada bi išao ulicama, vizantijske devojke izlazile su na ulice da vide njegovo lice. Džibril alejhisselam često je dolazio u liku Dihje (radijallahu anhu). Starosedeoci Egipta, Šama (Sirije), Afrike, Sicilije i Španije nisu Arapi. Ali pošto su Arapi, da bi širili islam po svetu, izašli s Arabijskog poluostrva i došli u te krajeve, danas ih ima i tamo. Tako ih ima i u Anadoliji, u Indiji i u drugim zemljama. Ali danas ne bi bilo ispravno stanovništvo nijedne od tih zemalja nazivati Arapima.

Stanovnici Egipta su tamnoputi. Stanovnici Abisinije su crni; njih zovu Habeši. Stanovnike Zanzibara zovu Zendžije; i oni su crni. Voleti i poštovati rođake i unuke našeg Poslanika jeste ibadet. Njih voli svaki musliman. Crni felahi, Habeši i Zendžije koji su kao gosti dolazili u Anadoliju predstavljali su se kao Arapi da bi im se ukazivali poštovanje i pažnja, a čisti muslimani Anadolije poverovali su njihovim rečima i zavoleli ih. Jer u toj ljubavi nema razlike između crnog i belog. Crni musliman je višestruko uzvišeniji, vredniji i miliji od belog kafira. To što je čovek crn ne umanjuje čast imana. Hazreti Bilal Habeši i Usama, koga je Resulullah mnogo voleo, bili su crni. Kafiri Ebu Leheb i Ebu Džehl, čija su zlodela i niskost svima poznata, bili su beli. Allah teala ne ceni boju čovekove kože, nego snagu njegovog imana i njegovu takvu (bogobojaznost). Ali to što su se crnci predstavljali kao Arapi poslužilo je neprijateljima islama, Jevrejima. S jedne strane, crne ljude prikazivali su kao niže i odvratne. Koristili su ih kao robove.

S druge strane, dozivajući crne mačke i pse rečima „Arap, Arap“ i nazivajući Arapima crne slike i karikature koje su objavljivali u novinama i časopisima, trudili su se da mladima predstave Arapa kao crnca i tako muslimansku decu udalje od našeg Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem).

Sve lepe naravi bile su sabrane u našem voljenom Poslaniku. Njegove lepe naravi bile su dar Allaha teala (vehbi), a ne nešto što je stekao trudom (kesbi). Nikada nije prokleo nijednog muslimana navodeći mu ime i nikada svojom mubarek rukom nikoga nije udario. Svetio se radi Allaha, a radi sebe se nikada ni od koga nije svetio. Prema rođacima, ashabima i slugama ponašao se lepo i skromno. Kod kuće je bio veoma blag i vedrog lica. Posećivao je bolesnike i prisustvovao dženazama. Pomagao je ashabima u njihovim poslovima i uzimao njihovu decu u naručje. Ali njegovo srce nije bilo zauzeto time. Njegov mubarek duh bio je u svetu meleka. Onoga ko bi iznenada ugledao Resulullaha obuzimao bi strah. Da se on sam nije ponašao blago, niko zbog stanja poslanstva ne bi mogao da sedi pored njega, niti bi imao snage da sluša njegove reči. A on sam iz stida (haja) svojim mubarek očima nikome nije gledao u lice.

Ponos sveta (sallallahu alejhi ve sellem) bio je najdarežljiviji među ljudima. Niko nikada nije video da je rekao „nema“ kad bi ga neko nešto zamolio. Ako bi tražena stvar postojala, dao bi je, a ako ne, ćutao bi.

Imao je toliko dobročinstava i toliko darova da ni vizantijski carevi, ni iranski šahovi, ni bilo koji drugi vladar nisu mogli davati toliko koliko on. Ali on sam voleo je da živi u oskudici; živeo je takvim životom da mu ni jelo ni piće nisu padali na um. Nikada nije govorio: „Donesite jelo da jedemo“ ili „Skuvajte to i to jelo.“ Ako bi mu doneli jelo, jeo bi, a koje god voće da su mu dali, primio bi ga. Ponekad bi mesecima jeo malo i voleo je glad. Ponekad bi jeo i mnogo. Posle jela nije pio vodu. Vodu je pio sedeći.2 Kad bi jeo s drugima, poslednji bi prestajao da jede.3 Primao je svačiji poklon. Onome ko bi mu doneo poklon uzvraćao bi višestruko.

Običaj mu je bio da nosi različitu odeću. Kad bi dolazili izaslanici stranih država, ulepšao bi se, obukao skupocenu i lepu odeću i pokazivao svoje lepo lice. Nosio je srebrni prsten s kamenom od ahata (akik) i koristio ga kao pečat. Na prstenu je pisalo „Muhammedun Resulullah“. Postelja mu je bila od kože, napunjena vlaknima hurmine palme. Ponekad bi spavao na toj postelji, ponekad na koži prostrtoj po zemlji, a ponekad na hasuri ili na suvoj zemlji. Spavao je na desnoj strani, stavljajući mubarek dlan pod desni obraz.4 Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) nije primao zekatski imetak, nije jeo sirov luk, beli luk i slične stvari i nije govorio poeziju. Mubarek oči Poslanika spavale su, ali njegovo časno srce nije spavalo. Legao bi gladan, a ustajao sit. Nikada nije zevao. Njegovo mubarek telo bilo je nurano i njegova senka nije padala na zemlju. Na njegovu odeću nije sletala muva, a komarci i drugi insekti nisu pili njegovu mubarek krv.

Pošto je Allah teala objavio da je on Resulullah, šejtani više nisu mogli da se penju na nebesa i donose vesti, a ni kahini više nisu mogli da proricaju. Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) i sada je živ životom koji mi ne poznajemo. Njegovo časno telo nikada ne trune. U njegovom kaburu stoji jedan melek i javlja mu časne salavate koje donosi njegov ummet. Prostor između njegovog minbera i časnog kabura naziva se Ravda-i mutahhera. To mesto je jedan od džennetskih vrtova. Posetiti njegov časni kabur najveći je od svih vidova pokornosti i najvredniji od svih ibadeta. Velikani ashab-i kirama ovako su opisali lepotu Poslanika. Ebu Hurejre je rekao: „Nisam video čoveka lepšeg od Resulullaha. Kao da je sunce svim svojim sjajem sijalo na njegovom licu. Kad bi se nasmejao, zubi su mu obasjavali zidove.“

„Među mojim ummetom najviše me vole oni koji će doći posle mene i koji bi žrtvovali svoju porodicu i imetak samo da me vide“ Hadis-i šerif

Ibn Ebu Hala je rekao: „Mubarek lice Poslanika sijalo je kao pun mesec četrnaeste noći.“ Hazreti Alija je rekao: „Onoga ko bi ga iznenada ugledao obuzimao bi strah od njegove veličanstvenosti. A onaj ko bi s njim sedeo i upoznao ga, odmah bi mu se srcem približio i zavoleo ga.“

Džabir ibn Semura je rekao: „Resulullah mi je svojom mubarek rukom prešao preko lica. Osetio sam u njegovoj ruci lepi miris i svežinu, kao da je upravo izvađena iz torbe attara, to jest prodavaca mirisa. Kad bi Resulullah, rukujući se, dotakao nečiju ruku, taj lepi miris ne bi nestao s ruke tog čoveka ceo dan.“5

Naša majka hazreti Aiša rekla je: „Kad bi Resulullah pomilovao neko dete po glavi, to dete bi se među ostalom decom odmah prepoznalo po lepom mirisu.“6

Jednom je Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) spavao u svojoj kući. Došla je Ummu Sulejm, majka Enesa ibn Malika. Dok je spavao, na mubarek licu Resulullaha pojavile su se kapi znoja. Ummu Sulejm je počela da skuplja mubarek znoj Poslanika. Kad se Poslanik probudio i upitao za razlog, Ummu Sulejm, koja mu je bila tetka po mleku, rekla je: „Dodajemo ga našim mirisima. Vaš znoj je najlepši i najmirisniji od svih mirisa.“7

Ebu Hurejre je rekao: „Nisam video nikoga ko hoda brže od Resulullaha. Kao da se zemlja pred njim savijala. Kad bismo išli s njim, ulagali bismo svu svoju snagu i naprezali se.“

Poslanik je govorio izuzetno lepo. Na najsavršeniji način znao je odakle treba početi govor i gde ga završiti. Njegove reči bile su jasne po izgovoru, krajnje rečite i delotvorne. U njegovim rečima uvek se pokazivala ispravnost značenja. Pošto mu je moć izražavanja bila izuzetno velika, dok je govorio nikada se nije zamarao niti mučio.