POKRETI OTPADANJA OD VERE

Za dvadeset tri godine poslanstva Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem) celo Arabijsko poluostrvo, kao i veoma mnogo ljudi iz drugih krajeva, dolazeći u skupinama, postali su muslimani. Poverovali su u Allaha teala i u svakoj reči i u svakom delu sledili Poslanika koga je On poslao. Kada je Resulullah preselio na ahiret, na zemlji je bilo više od sto dvadeset četiri hiljade (po jednom predanju oko sto pedeset hiljada) ashaba. Posle Oproštajnog hadža neki ljudi među Arapima ustali su tvrdeći da su poslanici. Prvi od njih bio je Esved Ansi iz plemena Beni Ans. Njegovo pravo ime bilo je Abhela ibn Ka’b. Raznim lukavstvima obmanio je mnoge stanovnike Jemena. Za njim su pošli i stanovnici Nedžrana. Zauzeo je Sanu i proširio krug smutnje. Iako je bio bolestan, Resulullah je veliku pažnju posvetio šteti koju su činili lažovi poput Esveda Ansija. Poslaniku je vahjem objavljeno da je taj lažov ubijen. Resulullah je tu radosnu vest saopštio ashabima sutradan: „Sinoć je lažov Esved Ansi ubijen rukom jednog od naše braće.“

Posle smrti našeg Poslanika, na podsticanje munafika, jevreja i hrišćana, počeli su pokreti irtidada (otpadanja od vere) u skupinama. Ovi pokreti poprimili su velike razmere. Kada je Resulullah preselio na ahiret, ashab-i kiram (alejhimur-ridvan) jednoglasno su izabrali Ebu Bekra Siddika (radijallahu anhu) za halifu. Deo beduinskih Arapa, koji su se prikazivali kao muslimani, ali kojima islam još nije bio prirastao srcu, iskoristili su Poslanikovu smrt kao priliku i odbili farz ibadete, naročito davanje zekata. Ashabe (radijallahu teala anhum edžmain) koji su im dolazili po dužnosti ubili su, pa su oni postali šehidi. Iako su bili muslimani, napustili su veru islam. Postali su murtedi. Službenici u Jemenu i na drugim mestima počeli su da se vraćaju i da donose crne vesti. Opasnost irtidada naglo je porasla. Sve je obuzeo užas. U poređenju s brojem murteda, muslimana je bilo veoma malo. Ebu Bekr Siddik (radijallahu anhu) odlučio je da se bori protiv murteda. Na neprijatelja koji se spremao da napadne Medinu noću je snažno jurišao i borio se do zore. Sve ih je rasterao. Uzjahao je svoju kamilu da krene u borbu protiv udaljenih murteda.

Hazreti Aiša je rekla: „Tih dana, kada su Arapi otpali od vere, moj otac je isukao mač i uzjahao svoju kamilu; tada mu je prišao hazreti Alija, uhvatio povod njegove kamile i rekao: ‚O Resulov halifo! Kuda ideš? Reći ću ti ono što ti je Resulullah rekao u bici na Uhudu. Tog dana ti je rekao: „Vrati mač u korice! Ne pali nas svojom smrću!“ Allaha mi, ako ti se nešto dogodi, muslimani posle tebe neće naći reda.‘“ Svi ashab-i kiram (radijallahu teala anhum edžmain) potvrdili su reči hazreti Alije. Halifa se vratio u Medine-i munevveru. Protiv murteda je poslao odrede. Najpre je krenuo na četiri plemena blizu Medine i naterao ih na pokornost. Zatim je poslao odrede protiv jedanaest plemena. Među njima vojska pod zapovedništvom Ikrime nije mogla da odoli Musejliminoj vojsci od četrdeset hiljada ljudi na Jemami.

„O moj voljeni Poslaniče! Reci im: ‚Ako volite Allaha i želite da i Allah voli vas, sledite mene! Allah voli one koji mene slede‘“ Al-i Imran: 31

Halifa je u pomoć poslao Halida ibn Velida. Halid je razbio Tulejhu ibn Huvejlida, Sedžah bint Haris i Malika ibn Nuvejru i vratio se u Medinu. I na Jemami je izvojevao veliku pobedu. Ubio je dvadeset hiljada murteda. Blizu dve hiljade muslimana postalo je šehidima. I Amr ibn As doveo je u iman pleme Huzaa. Ala ibn Hadremi vodio je teške bitke u Bahreinu i rasterao murtede. Huzejfa, Arfedža i Ikrima udružili su se u Omanu i Bahreinu i porazili murtede. Ubili su deset hiljada murteda. Halifa je poslao Halida ibn Velida prema Iraku. On je iz Hire uzeo sto hiljada zlatnika džizje. Razbio je iransku vojsku pod zapovedništvom Hurmuza. Kod Basre je satro vojsku od trideset hiljada ljudi. Iz neprijateljske vojske koja je pritekla u pomoć ubijeno je sedamdeset hiljada kafira. Zatim je u raznim bitkama zauzeo velike gradove. Halifa je u Medini okupio vojsku i poslao Ebu Ubejdu prema Šamu, a Amra ibn Asa u Palestinu. Zatim je Jezida ibn Ebu Sufjana poslao u Šam kao pomoć. Zatim je ponovo okupio vojnike i hazreti Muaviju poslao u pomoć njegovom bratu Jezidu. I Halida ibn Velida poslao je iz Iraka u Šam. Halid je deo vojske ostavio kod Musenne i, kroz mnoge bitke i pobede, stigao u Siriju. Islamske vojske su se udružile i kod Edžnadejna pobedile veliku vizantijsku vojsku. Zatim je kod Jarmuka četrdeset šest hiljada islamskih vojnika, posle dugih i veoma teških bitaka sa dvesta četrdeset hiljada Iraklijevih vojnika, odnelo pobedu. Ubijeno je više od sto hiljada vizantijskih vojnika. Tri hiljade muslimana postalo je šehidima. U ovoj bici borile su se i muslimanke. Viđeni su zadivljujući junački podvizi vrhovnog zapovednika Halida ibn Velida i zapovednika odreda Ikrime. Sve ove pobede ostvarene su hrabrošću, genijalnošću, dobrom upravom i bereketom halife. Pobune i pokreti irtidada, koji su posle smrti Poslanika kao požar zahvatili celo Arabijsko poluostrvo, ugušeni su u kratkom roku od oko godinu dana, zahvaljujući uzvišenoj odlučnosti i nepokolebljivoj volji hazreti Ebu Bekra i umesnim uređenjima koja je izvršio u vojsci. Hazreti Omer (radijallahu anhu) učinio je velike usluge pri slanju Usamine vojske u Siriju i u sprečavanju nemira. Abdullah ibn Suhejl je svojim govorima mnoge sprečio da otpadnu od vere. I Ebu Dudžana je učinio veoma veliku uslugu u gušenju nemira. Nu’man ibn Mukarrin i Halid ibn Said učestvovali su u bitkama protiv murteda i pokazali velike uspehe. Tako, pošto nije dozvoljeno da se smutnja irtidada proširi, sprečena je velika nesreća i ugašena velika vatra smutnje, usmerena na uzdrmavanje jedinstva islama.

Međutim, neki ljudi koji su shvatili da otvoreno neće postići svoje ciljeve i koji su pokušali irtidad, učestvovali su i u pokretima smutnje u kasnijim vremenima. Oni su bili uzrok verskih i političkih razdora među muslimanima.

U istoriji islama, posle ovih događaja, počeli su da se upotrebljavaju izrazi „irtidad“ (otpadanje od vere) i „murted“ (otpadnik, onaj koji je otpao od vere) u značenju odbacivanja vere i otpadanja od nje. U borbi protiv murteda hazreti Ebu Bekr je dao veliki doprinos. Da nije bilo tako mudrog čoveka, opasnost bi se proširila na celu Arabiju. Zato je hazreti Aiša rekla: „Kada je uzeta Resulullahova duša, Arapi su otpali od vere. Nifak (licemerje) je nabujao. Da se na planine sručilo ono što se sručilo na mog oca, sigurno bi ih smrvilo u prah!“1

I hazreti Ebu Hurejre je rekao: „Da nije bilo Ebu Bekra, posle smrti Muhammeda alejhisselam ummet Muhammedov bi propao!“2 I: „Zaklinjem se Allahom, osim koga nema drugog božanstva: da Ebu Bekr nije preuzeo hilafet, ne bi ostao niko ko bi činio ibadet uzvišenom Allahu!“, i ove reči ponovio je tri puta.

Ebu Redža Utaridi priča: „Kada sam ušao u Medinu, video sam da su se ljudi okupili i da jedan čovek ljubi drugoga u glavu govoreći: ‚Neka sam ti žrtva! Allaha mi, da nije bilo tebe, sigurno bismo propali!‘ Upitao sam: ‚Ko je taj što ljubi i ko je taj koga ljubi?‘ Rekli su: ‚Omer ljubi Ebu Bekra u glavu zbog gaze protiv murteda!’“3

Hazreti Aiša ovako priča o tim danima: Posle Resulullahove smrti mnoga arapska plemena otpala su od vere. Muslimani su se zbunili kao da ih je u mračnoj noći zahvatila kiša. Čak se tada većina Mekkanaca spremala da otpadne od islama. Hazreti Suhejl ibn Amr stao je pred vrata Ka’be i obratio se Mekkancima. Održao im je dirljiv govor, otklonio njihove sumnje i sprečio ih da otpadnu od vere. Rekao im je: „O Mekkanci! Vi ste bili poslednji koji su postali muslimani. Pazite da ne budete prvi od onih koji otpadaju od vere i okreću se od islama! Allaha mi, uzvišeni Allah će, kao što je rekao Resul alejhisselam, ovaj posao sigurno dovršiti! Čuo sam ga kako, stojeći sam na ovom mestu na kome ja stojim, govori: ‚Recite sa mnom „La ilahe illallah“, pa neka, gledajući vas, Arapi uđu u veru, a oni koji nisu Arapi neka vam plaćaju džizju! Allaha mi, blago persijskog cara (kisre) i vizantijskog cara (kajsera) trošiće se na Allahovom putu!‘

Videli ste da su oni koji su se rugali postali sakupljači zekata i sadake. Allaha mi, obistiniće se i ostalo! Allaha mi, dobro znam: dokle god sunce izlazi i zalazi, ova vera će trajati! Neka vas ne varaju oni ljudi među vama! I oni znaju ovo što ja znam. Ali ljubomora prema Hašimovim sinovima zapečatila im je srca. O ljudi! Ja sam čovek među Kurejšijama koji ima najviše prevoznih sredstava na kopnu i na moru. Pokoravajte se svom emiru i dajte mu svoje zekate. Ako stvar islama ne potraje do kraja, ja jamčim da ću vam vaše zekate vratiti!“ Rekao je to i zaplakao. Na to se narod smirio.4

Pošto je Suhejl ibn Amr svojim dirljivim govorom odvratio Mekkance od irtidada, namesnik Mekke Attab ibn Esid mogao je da izađe pred narod.

„Da nije bilo Ebu Bekra, posle smrti Muhammeda alejhisselam ummet Muhammedov bi propao!“ Ebu Hurejre (radijallahu anhu)

Pogled spreda, to jest sa strane kible, na mubarek kabure našeg voljenog Poslanika (alejhissalatu vesselam)
i dvojice njegovih ashaba, dveju zenica oka muslimana,
hazreti Ebu Bekra i hazreti Omera (radijallahu anhuma).

Suhejl ibn Amr je u bici na Bedru bio među zarobljenicima. Hazreti Omer je želeo da ga ubiju. Tada je Poslanik rekao hazreti Omeru: „Zašto hoćeš da ga ubiješ? Ostavi ga, možda će ga Allah dovesti do položaja koji će se i tebi dopasti. Može se nadati i da će se on jednom obratiti narodu!“ Eto, tako se pokazalo da je radosna vest, saopštena hadis-i šerifom, upravo ovaj govor Suhejla ibn Amra (radijallahu anhu), koji je održao u pohvalnom položaju.5 A i hazreti Omer, kada je čuo Suhejlov govor, setio se reči koje je Poslanik rekao o hazreti Suhejlu i, u Poslanikovom odsustvu, nije mogao da se uzdrži a da ne kaže: „Svedočim da si ti, zaista, Resulullah!“6

Ljubav prema tebi lek je svakom bolu, ja Resulallah,
Kod tebe se sve potrebe ispunjavaju, ja Resulallah.
Oči što tvoj nur videše ne traže ni mesec ni zvezde,
Od tvog nura noći i dani svetlost su, ja Resulallah.
Od tvog znoja ruže cvetaju, od tvojih reči – med i šećer,
S tobom bolna srca nalaze lek, ja Resulallah.
Miljenik si vladarima, lekar si jadima i uzdasima,
Tvoj šefaat grešniku je radost, ja Resulallah.
Mesec, sunce, sedam zvezda – svi te redom slave,
Svaka reč osim tvoje pogrešna je, ja Resulallah.
Iblis ti zavidi – o, kako je glupa njegova obmana,
Pošto te voli, Idris je uzvišen, ja Resulallah.
Tvoji bubnjevi stalno biju, tvoj sunnet u pet vremena traje,
Ko god dođe tvom domu, pozvan je, ja Resulallah.
Trnovito grmlje u svilu se obuče, pustinje zamirisaše,
Bol zbog muka na tvom putu – vernost je, ja Resulallah.
Jusufa iz Kenana potajno prodadoše za malu cenu,
Videti tebe za mene vredi hiljadu duša, ja Resulallah.
Tvoje mubarek turbe na zemlji puno je nura,
Ali tvoja duša na nebesima je vidljiva, ja Resulallah.
Na Davudu je tvoja odora, u Halilovom domu tvoja blagodat,
U Musinoj ruci tvoja pouka – štap je, ja Resulallah.
Tvoj makam – Ka’ba i Zemzem, večno postojan i čvrst,
Hidr tvom ummetu u svakom času vodu deli, ja Resulallah.
Šejjad Hamza od tog vladara moli da se izbavi jada,
Hvaliti tebe – dar je od Allaha, ja Resulallah.
Şeyyâd Hamza

„Svedočim da si ti, zaista, Resulullah!“ Hazreti Omer (radijallahu anhu)

Džennetul-Baki u Medine-i munevveri bilo je groblje na kome su se nalazila turbeta hiljada ashab-i kirama (radijallahu anhum).