PRESELJENJE POSLANIKA NA AHIRET

Postavljanje Usame ibn Zejda za zapovednika

Bili su poslednji dani meseca safera. Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) hteo je da Vizantince, pre nego što Vizantijsko carstvo na severu postane velika opasnost za muslimane, ponovo pozove u islam, a ako ne prihvate, da se bori s njima i stavi ih pod vlast Islamske države. Zato je naredio svojim junačkim ashabima da se spreme za borbu s Vizantincima. Ashab-i kiram su se razišli da se spreme. Resul-i ekrem je pozvao hazreti Usamu ibn Zejda i rekao: „O Usama! S imenom i bereketom Allaha teala idi u Šam, do granice Belke, do Daruma u Palestini, do mesta gde je tvoj otac pao kao šehid. Daj da te krajeve izgaze konji. Postavio sam te za vrhovnog zapovednika ove vojske. Iznenada stigni do stanovnika Ubne i udari na njih kao munja. Idi tako brzo da vest o tome ne stigne pre tebe do mesta u koje ideš. Povedi sa sobom vodiče, a uhode i izvidnice pošalji ispred sebe. Ako ti Allah teala podari pobedu, malo ostani među njima.“ Zatim je naredio da se logor podigne u Džurfu, svojim mubarek rukama vezao zastavu i predao je Usami.4

U mesdžidu se popeo na minber i rekao: „Ashabi moji! Kao što je Usamin otac Zejd bio dostojan da bude zapovednik i kao što mi je bio najdraži, tako je posle njega i njegov sin Usama dostojan da bude zapovednik. Usama je meni jedan od najdražih ljudi.“

Među onima koji je trebalo da idu u borbu pod zapovedništvom hazreti Usame bili su i ugledni ashabi kao što su hazreti Ebu Bekr, hazreti Omer, hazreti Ebu Ubejda ibn Džerrah i hazreti Sa’d ibn Ebu Vekkas.

Ali pošto se Sultan vasione sutradan iznenada razboleo, polazak vojske odložen je do posle preseljenja Poslanika na ahiret. Naš voljeni Poslanik oboleo je od teške groznice (humme). Temperatura mu je sve više rasla, a bolest je postajala sve teža.

Jedne noći, kada su mu bolovi popustili, u ponoć je ustao iz postelje. Obukao se i spremio da izađe. Videvši to, naša majka hazreti Aiša upitala je: „Neka su ti žrtva i majka i otac, pa i moj život, ja Resulallah! Kuda ideš?“ Server-i alem (sallallahu alejhi ve sellem) odgovorio je: „Dobio sam naredbu da tražim oprost za one koji su ukopani na groblju Beki. Idem tamo.“

Poveo je sa sobom Ebu Muvejhiba i Ebu Rafija i otišli su. Na groblju je dugo upućivao dove i preklinjao Allaha teala da im oprosti i da im se smiluje. Videvši koliko Poslanik uporno preklinje, ashabi koji su bili s njim rekli su: „Da smo bar i mi sada ukopani ovde, pa da budemo počašćeni time što smo zadobili ovu dovu Resulullaha!“ Naš voljeni Poslanik okrenuo se Ebu Muvejhibu i rekao: „O Ebu Muvejhibe! Dat mi je izbor između riznica ovoga sveta i blagodati ahireta. Rečeno mi je: ‚Ako hoćeš, ostani na ovom svetu, a zatim uđi u džennet, a ako hoćeš, neka ti bude Likaullah (susret s Allahom teala) i uđi u džennet.‘ Ja sam izabrao Likaullah, a zatim džennet.“

„O vernici! Tako vam Allaha, ko god ima neko pravo kod mene, neka ustane, neka dođe i neka ga uzme ovde, pre Sudnjeg dana“ Hadis-i šerif

Jednog dana je krenuo da traži oprost za šehide koji leže na Uhudu. Dugo je za njih upućivao dove preklinjući Allaha teala. Zatim je došao u mesdžid i rekao ashab-i kiramu: „Ja ću od vas prvi stići do havda Kevser i dočekati vas. Tamo je naše mesto susreta… Ne bojim se za vas da ćete se posle mene vratiti širku. Ali bojim se da ćete se predati ovom svetu, da ćete jedni drugima zavideti zbog njega, da ćete se međusobno ubijati i da ćete na kraju nestati kao što su nestali oni pre vas…“ Zatim je otišao u svoju blagoslovenu kuću. Bolest mu se pogoršala. Njegove mubarek žene saopštile su našem voljenom Poslaniku da žele da on ostane u kući naše majke hazreti Aiše i da svoja prava ustupaju njoj. Obradovao se toj požrtvovanosti svojih čistih žena, svima im je uputio dovu i preostale dane počeo je da provodi u kući naše majke hazreti Aiše. Temperatura Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem) veoma je porasla. Od jačine groznice morao je da se u postelji okreće s jedne strane na drugu. Dok je bio u takvom stanju, ashab-i kiram dolazili su da ga posete i veoma su tugovali zbog teške muke koju je trpeo. Ebu Said Hudri je pričao: „Otišao sam u mubarek prisustvo Resulullaha. Na njemu je bio kadifeni pokrivač. Toplota groznice izbijala je kroz pokrivač, pa od vrućine nismo mogli da dodirnemo pokrivač rukom. Videvši naše čuđenje i tugu, Resulullah je rekao:

‚Najteža iskušenja dolaze poslanicima. Uprkos tome, poslanik se iskušenjima raduje više nego što se vi radujete blagodatima koje vam se daju.‘“

Ummu Bišr bint Bera je pričala: „Otišla sam da posetim Resulullaha. Njegovo mubarek telo gorelo je kao vatra. Rekla sam: ‚Neka ti je žrtva moj život, ja Resulallah! Nikada nisam videla tako tešku bolest!…‘ On je rekao: ‚O Ummu Bišr! Groznica je teška da bi moj sevap bio veliki. Ova bolest je trag otrovanog mesa koje sam okusio u Hajberu. Gorčinu tog mesa stalno sam osećao. Otrov koji sam tog dana pojeo sada mi kida ebher, to jest aortu.‘“5

Naš voljeni Poslanik rekao je i hazreti Abdullahu ibn Mesudu: „Nema muslimana kojeg zadesi bolest, a da mu Allah teala ne obori greške i grehe kao što s drveta opada lišće!“6 Bolest se iz dana u dan pogoršavala. Ashab-i kiram veoma su tugovali zbog toga i nisu mogli da nađu mira u svojim kućama. Okupili su se u mesdžidu. Da bi se raspitali o Poslanikovom stanju, poslali su k njemu hazreti Aliju. Predvodnik svetova upitao je znakom: „Šta govore moji ashabi?“ On je rekao: „Veoma tuguju i uznemireni su govoreći: ‚Ako nas Resulullah napusti!…’“ Naš voljeni Poslanik, čija je milost prema ashabima bila bezgranična, podneo je jačinu svoje bolesti, ustao i, oslanjajući se na hazreti Aliju i hazreti Fadla ibn Abbasa, došao u mesdžid. Popeo se na minber i, pošto je doneo hamd i sena Allahu teala, rekao je ashab-i kiramu:

„O moji ashabi! Čujem da se brinete misleći na moju smrt. Zar je ijedan poslanik večno ostao među svojim ummetom, pa da i ja večno ostanem među vama? Znajte da ću ja otići svome Gospodaru. Moj vam je savet: poštujte starije među muhadžirima! O muhadžiri! A vama je moja oporuka: činite dobro ensarijama! Oni su vama činili dobro. Primili su vas u svoje kuće. Iako su i sami teško živeli, pretpostavili su vas sebi. Učinili su vas ortacima u svom imetku. Ko god bude upravljao ensarijama, neka vodi računa o njima, a onima među njima koji pogreše neka oprosti“, rekao je. Zatim ih je posavetovao mnogim lepim i dirljivim savetima i rekao: „Allah teala je jednom Svom robu dao da bira između toga da ostane na ovom svetu i toga da ode svome Gospodaru. Taj rob je poželeo da ode svome Gospodaru.“ Hazreti Ebu Bekr je shvatio da Resulullah tim rečima ukazuje na svoju smrt i, rekavši: „Neka su naše duše žrtva za tebe, ja Resulallah!“, počeo je da plače. More milosrđa, naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem), rekao je: „Ne plači, o Ebu Bekre!“ i naredio mu da bude strpljiv i da izdrži. Iz njegovih mubarek očiju tekle su suze. „O moji ashabi! Veoma sam zadovoljan Ebu Bekrom, koji je iskreno i s ihlasom žrtvovao svoj imetak na putu vere islama. Kada bi bilo moguće uzeti prijatelja na putu ahireta, njega bih izabrao“, rekao je, i naredio: „Zatvorite sva vrata koja se otvaraju prema mesdžidu, osim Ebu Bekrovih!“

Zatim je sišao s minbera i vratio se u sobu naše majke hazreti Aiše. Ashab-i kiram počeli su da plaču. Na to je Poslanik, oslonjen na ruke hazreti Alije i Fadla ibn Abbasa, ponovo došao u mesdžid. Stojeći na donjem stepeniku minbera, rekao je ashab-i kiramu: „O muhadžiri i o ensarije! Nema koristi žuriti ka onome čije je vreme određeno. Allah teala ni zbog jednog Svog roba ne požuruje. Ko pokuša da promeni kaza i kader Allaha teala i da nadjača Njegovu volju, On ga satre i upropasti.

Onome ko hoće da prevari Allaha teala i da Ga obmane, poslovi se pokvare, a sam bude prevaren. Znajte da sam ja prema vama blag i milostiv (rauf i rahim). I vi ćete mi se pridružiti. Mesto gde ćete mi se pridružiti jeste kraj havda Kevser. Ko želi da uđe u džennet i da mi se pridruži, neka ne govori uzalud. O muslimani! Kufr i činjenje greha uzrok su da se blagodat promeni i da se nafaka smanji. Ako se ljudi pokoravaju naredbama Allaha teala, vladari, starešine i namesnici biće prema njima milostivi i nežni. A ako čine grehe i razvrat, ako prelaze svaku meru i greše, neće dobiti milostive vladare. Kao što je moj život dobro za vas, tako je i moja smrt dobro i milost. Ako sam koga nepravedno udario ili mu rekao ružnu reč, pristajem da mi učini isto i tako uzme svoje pravo; ako sam od koga od vas nepravedno uzeo nešto, pristajem da to traži natrag i spreman sam da se halalimo. Jer kazna na ovom svetu mnogo je lakša od kazne na ahiretu. Nju je lakše podneti.“ Kao što je ranije izrazio zadovoljstvo hazreti Ebu Bekrom, tako je i u ovoj hutbi izrazio zadovoljstvo hazreti Omerom i rekao: „Omer je sa mnom, i ja sam s njim. Posle mene istina je sa Omerom.“

„Najteža iskušenja dolaze poslanicima. Uprkos tome, poslanik se iskušenjima raduje više nego što se vi radujete blagodatima koje vam se daju“ Hadis-i šerif

Resulullah je posle ove hutbe sišao s minbera. Posle namaza ponovo se popeo na minber i, pošto im je dao oporuku i savete, rekao: „Poverio sam vas Allahu teala“, pa se rastao od ashaba i ušao u svoju sobu. Jednog dana, kada su mu bolovi bili veoma jaki, Predvodnik svetova (sallallahu alejhi ve sellem) pozvao je hazreti Bilala Habešija, da bi se halalio s ashab-i kiramom i da ne bi otišao na ahiret sa tuđim pravima na sebi. Rekao mu je: „Pozovi narod! Neka se okupe u mesdžidu. Želim da im dam svoju poslednju oporuku!…“

Hazreti Bilal okupio je ashabe u mesdžidu. Naš voljeni Poslanik došao je u mesdžid oslonjen na hazreti Aliju i Fadla. Seo je na minber, zahvalio i odao slavu Allahu teala (hamd i sena) i rekao: „O moji ashabi! Znajte da se približio moj rastanak od vas. Ko ima neko pravo kod mene, neka ga traži od mene. Onaj ko mi je drag neka zatraži svoje pravo od mene ili neka mi ga halali, da bih svome Gospodaru i Njegovoj milosti otišao pošto sam ta prava izmirio.“ Zatim je sišao s minbera i predvodio podne-namaz. Posle namaza ponovo se popeo na minber i ponovio ono što je rekao pre namaza. Poslanik je za vreme svoje bolesti, kad god bi se učio ezan, uvek izlazio u Mesdžid-i šerif, bio imam ashab-i kiramu i klanjao namaz u džematu.7 Tri dana pre nego što će naš voljeni Poslanik preseliti na ahiret, bolest mu se pogoršala. Nije mogao da izađe u mesdžid i da predvodi namaz džematu. Prvi namaz koji nije mogao da klanja u džematu bio je jacija-namaz.

Hazreti Bilal je, kao i uvek, u to vreme došao do vrata i rekao: „Essalat, ja Resulallah!“ Naš voljeni Poslanik od iznemoglosti nije imao snage da ode u mesdžid. Rekao je: „Recite Ebu Bekru! Neka predvodi namaz mojim ashabima.“ Naša majka hazreti Aiša upitala je: „Neka mi je duša žrtva za Vas, ja Resulallah! Moj otac je mekana srca i veoma osetljiv. Ako stane na Vaše mesto i tamo Vas ne vidi, od plača neće moći da uči. Hoćete li narediti da imam bude Omer?“ Poslanik je ponovo rekao: „Recite Ebu Bekru! Neka bude imam mojim ashabima i neka predvodi namaz.“ Hazreti Bilal javio je to Ebu Bekru Siddiku. Kada u mihrabu nije video Resulullaha, hazreti Ebu Bekr bio je kao pogođen u srce; zamalo da izgubi svest. Plakao je!… plakao!… I ashab-i kiram počeli su da plaču. Kada je Habibullah upitao kakav je to plač što dopire iz mesdžida, naša majka hazreti Fatima objasnila mu je: „Neka mi je duša žrtva za tebe, ja Resulallah! Ashabi plaču jer ne mogu da podnesu rastanak s tobom!…“8 More milosrđa, naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem), bio je veoma dirnut. Da bi utešio svoje ashabe, uprkos tako teškoj bolesti, s mukom je ustao. Oslonjen na hazreti Aliju i hazreti Abbasa, došao je u mesdžid. Posle namaza rekao je: „O moji ashabi! Vi ste pod zaštitom Allaha teala i ja sam vas poverio Allahu teala! Budite bogobojazni. Bojte se Allaha teala. Držite se naredbe Allaha teala i pokoravajte se. Ja sada odlazim sa ovog sveta.“

Bilo je tri dana pre nego što će naš voljeni Poslanik preseliti na ahiret. Džibril alejhisselam došao je da obiđe Resulullaha i rekao: „Ja Resulallah! Allah teala Vam šalje selam. Iako zna u kakvom ste stanju, pita kako ste i kako se osećate.“ A Predvodnik svetova je rekao: „Tužan sam!“ Džibril alejhisselam došao je i u nedelju i rekao isto. Poslanik je opet dao isti odgovor. Džibril alejhisselam javio je i da je ubijen Esved Ansi, koji je u Jemenu tvrdio da je poslanik. Resul-i ekrem je to saopštio svojim ashabima. Pre bolesti stiglo mu je nekoliko zlatnika; neke je dao siromasima, a neke hazreti Aiši. U nedelju se Resulullahova bolest pogoršala. Zapovedniku vojske, hazreti Usami, koji mu je došao, ništa nije rekao. Ali podigao je svoje mubarek ruke i prešao njima preko njega. Shvatilo se da je uputio dovu za njega. Trinaesti i poslednji dan njegove bolesti… Taj dan, kao i dan kada je naš voljeni Poslanik počastvovao svet svojim dolaskom, bio je dvanaesti dan rebiul-evvela, ponedeljak. Sultan vasione osetio je izvesno olakšanje u svom mubarek telu… Kada je trebalo da ashab-i kiram klanjaju sabah-namaz za Ebu Bekrom Siddikom, Predvodnik svetova došao je u Mesdžid-i šerif. Video je svoj ummet kako, poredan u safove, čini ibadet. Obradovao se i nasmešio. I ashab-i kiram, kada su videli Resulullaha u mesdžidu, obradovali su se misleći da je bolest prošla. Ebu Bekr Siddik (radijallahu anhu), shvativši da je došao naš voljeni Poslanik, hteo je da se povuče nazad. Poslanik mu je dao znak koji je značio: „Ostani na svom mestu!“ A sam je klanjao za hazreti Ebu Bekrom, sledeći ga.9 Tako je, po Resulullahovim naredbama, hazreti Ebu Bekr kao imam predvodio ashab-i kiram u sedamnaest namaza. Resul-i ekrem (sallallahu alejhi ve sellem) posle namaza otišao je u sobu hazreti Aiše i legao. Rekao je: „Želim da izađem pred Allaha teala ne ostavljajući za sobom ovosvetski imetak. Podeli siromasima i zlatnike koji su ostali kod tebe!“ Zatim mu je groznica porasla. Nešto kasnije ponovo je otvorio oči i upitao hazreti Aišu da li je podelila zlatnike. Ona je rekla da će ih podeliti. On je više puta naredio da se odmah podele. Kada su odmah podeljeni i kada su mu to javili, rekao je: „Sada sam spokojan.“ Pošto se neko vreme odmarao u postelji, pozvao je k sebi hazreti Aliju. Svoju mubarek glavu položio je u njegovo krilo. Mubarek čelo bilo mu je orošeno znojem, a mubarek boja lica promenjena. Naša majka hazreti Fatima, videvši svog mubarek oca u tom stanju, nije mogla da izdrži da ga gleda, pa je otišla kod svojih sinova, hazreti Hasana i hazreti Husejna. Uzela ih je za ruke i počela da plače: „O oče moj! Ko će paziti na tvoju kćer? Kome ćeš poveriti Hasana i Husejna? Jao, oče moj! Neka mi je duša žrtva za tebe! Šta će biti sa mnom posle tebe? Koga će moje oko gledati posle tvog mubarek lica?“ Kada je Resulullah čuo ove reči svoje kćeri, koje pale srca, otvorio je svoje mubarek oči, pozvao ju je k sebi i uputio dovu: „Gospodaru moj! Podari joj strpljenje“, a zatim rekao: „O Fatima! O svetlosti moga oka! Tvoj otac je na samrti!“ Na to je njen plač, pun jecaja, još više porastao. Kada je hazreti Alija rekao: „O Fatima! Molim te, ćuti, ne žalosti Resulullaha još više!“, naš voljeni Poslanik rekao je: „Ne žalosti je, o Alija! Pusti je neka lije suze za svojim ocem!…“ Zatim je sklopio svoje mubarek oči i kao da je izgubio svest. Potom je hazreti Hasan došao k svom mubarek dedi i, plačući, rekao: „O moj mubarek dedo! Ko može podneti rastanak s tobom? Kome ćemo izneti jad svoga srca? Ko će posle tebe biti nežan prema mojoj majci, mome ocu i mome bratu? Gde će tvoje žene i tvoji ashabi naći onaj tvoj lepi ahlak?…“ Tada mubarek žene Poslanikove nisu više mogle da izdrže, pa su sve zajedno počele tiho da plaču. Ashab-i kiram, koji su napolju čekali u velikoj tuzi, kada su čuli da se Poslaniku bolest veoma pogoršala, osetili su u srcu ljutu ranu. Počeli su da plaču. Da bi bar još jednom, poslednji put, videli mubarek lice svog voljenog Poslanika, preklinjali su na vratima: „Molimo vas, otvorite vrata! Da još jednom vidimo mubarek lice Resula alejhisselam!..“ Habib Allaha teala, Njegov miljenik, poslat kao milost svetovima, kada je čuo ove molbe svojih ashaba, smilovao se i rekao: „Otvorite vrata!“ Najugledniji ashabi ušli su unutra. Naš voljeni Poslanik, pošto ih je posavetovao da budu strpljivi, rekao je: „O moji ashabi! Vi ste najuzvišeniji i najčasniji među ljudima. Ko god da dođe posle vas, vi ćete pre svih njih ući u džennet. Budite čvrsti u održavanju vere i uzmite uzvišeni Kur’an za imama (vodiča).

„O moji ashabi! Vi ste pod zaštitom Allaha teala i ja sam vas poverio Allahu teala! Budite bogobojazni“ Hadis-i šerif

Ne budite nemarni prema propisima vere“, rekao je. Zatim je rekao: „Gospodaru moj! Jesam li preneo?“ i sklopio svoje mubarek oči. Mubarek lice mu se orošilo znojem. Hazreti Alija dao je ashabima znak da izađu. Pošto su otišli, k njemu je došla naša majka hazreti Aiša i zatražila savet. Poslanik joj je rekao: „O Aiša! Sedi u kutku svoje kuće i čuvaj se!“, a zatim su mu iz mubarek očiju potekle suze. Sultan vasione je plakao… Srca prisutnih bila su ranjena, a duše im se kidale. Kada je naša majka hazreti Ummu Selema upitala: „Neka mi je duša žrtva za tebe, ja Resulallah! Zašto plačeš?“, on je rekao: „Plačem da bi se mom ummetu ukazala milost.“

Sunce se pelo ka zenitu. Vreme se bilo približilo… Mubarek glava našeg voljenog Poslanika bila je naslonjena na grudi naše majke hazreti Aiše. Predvodnik svetova proživljavao je sada svoje poslednje trenutke, a sa njegovih mubarek usana padale su ove reči: „Pazite! Pazite! Lepo postupajte sa robovima koji su u vašim rukama! Oblačite ih, hranite ih do sitosti. Govorite im blago. Namaz, namaz – istrajavajte u namazu! Bojte se Allaha teala u pogledu svojih žena i svojih robova!.. Allahu moj! Oprosti mi! Podari mi Svoju milost!… Pridruži me skupini Refik-i ala!…“ Suze naše majke hazreti Fatime tekle su kao bujica, a njeni jecaji palili su srca. Naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) posadio ju je kraj sebe i rekao: „Kćeri moja, malo se strpi, ne plači. Jer Hamele-i Arš (meleci) plaču kada ti plačeš.“ Obrisao je suze naše majke hazreti Fatime. Utešio ju je, zamolio Allaha teala da joj podari strpljenje i rekao: „O kćeri moja, moja duša će biti uzeta. Reci: ‚Inna lillahi ve inna ilejhi radžiun.‘ O Fatima! Za svaku nevolju koja zadesi daje se nagrada.“ Pošto je neko vreme držao sklopljene svoje mubarek oči, rekao je: „Od sada tvoj otac neće imati ni tuge ni jada. Jer se spasava od prolaznog sveta i mesta patnje.“ Zatim je rekao hazreti Aliji: „O Alija! Dugujem tom i tom Jevrejinu toliko i toliko imetka. Uzeo sam ga da opremim vojsku. Pazi da ne zaboraviš da ga vratiš. Ti ćeš svakako izmiriti moj dug, i ti ćeš biti prvi od onih koji će se sa mnom sresti kraj havda Kevser. Posle mene snaći će te mnogo nevolja, a ti budi strpljiv; kada ljudi budu želeli ovaj svet, ti izaberi ahiret.“

Usama je ponovo došao. Resulullah mu je rekao: „Neka ti Allah teala bude pomoćnik! Hajde, kreni u boj!“ I on je izašao, otišao svojoj vojsci i odmah naredio pokret.10

Predvodnik svetova sada je izdisao svoje poslednje dahove… Vreme se sasvim približilo… Allah teala objavio je Azrailu alejhisselam: „Idi Mom Habibu u najlepšem liku! Ako ti dozvoli, uzmi njegovu dušu veoma blago i lako. Ako ne dozvoli, vrati se!“ Azrail alejhisselam došao je u najlepšem liku, u ljudskom obličju, pred vrata blagoslovene kuće našeg voljenog Poslanika i rekao: „Esselamu alejkum, o vlasniče kuće poslanstva! Dozvoljavate li mi da uđem? Neka Vam se Allah teala smiluje!“

Naša majka hazreti Aiša okrenula se hazreti Fatimi, koja je sedela pored našeg voljenog Poslanika (sallallahu alejhi ve sellem), i rekla: „Odgovori ti ovome što je došao.“ Hazreti Fatima je otišla do vrata i veoma tužnim glasom rekla: „O robe Allaha teala! Resulullah je sada zaokupljen svojim stanjem.“ Azrail alejhisselam ponovo je zatražio dozvolu. Dobio je isti odgovor. Kada je treći put ponovio svoj selam i glasno rekao da svakako mora ući, Poslanik je to čuo i rekao: „O Fatima! Ko je na vratima?“

Hazreti Fatima je rekla: „Ja Resulallah! Neko na vratima traži dozvolu da uđe. Nekoliko puta sam mu odgovorila. Ali kada se treći put oglasio, telo mi je zadrhtalo.“ Na to je Resulullah rekao: „O Fatima! Znaš li ko je na vratima? To je melek smrti Azrail, koji ruši naslade, rastura zajednice, žene ostavlja udovicama, a decu siročadima, kuće pustoši, a kabure naseljava. O Azraile, uđi!“ Tada je našu majku hazreti Fatimu obuzela neopisiva patnja i sa njenih mubarek usana otele su se ove reči: „Jao, Medino, opustela si!“ Naš Poslanik je uzeo ruku hazreti Fatime, položio je na svoje mubarek grudi i sklopio svoje mubarek oči. Prisutni su pomislili da mu je mubarek duša uzeta. Naša majka hazreti Fatima nije mogla da izdrži, nagnula se ka mubarek uhu svoga oca i glasom koji ranjava srca pozvala: „Babo moj!…“ Pošto odgovora nije bilo, ovog puta je rekla: „Neka mi je duša žrtva za tebe, ja Resulallah! Molim te, otvori još jednom svoje mubarek oči i reci mi nešto…“ Predvodnik svetova otvorio je svoje mubarek oči, obrisao suze svoje kćeri i šapnuo joj na uvo da će preseliti na ahiret. Na to je hazreti Fatima počela da plače. Ovog puta rekao joj je na uvo: „Od mog ehl-i bejta ti ćeš prva doći k meni.“ Ona se obradovala ovoj radosnoj vesti i utešila se.

„Allahu moj! Oprosti mi! Podari mi Svoju milost!… Pridruži me skupini Refik-i ala!…“ Hadis-i šerif

Naša majka hazreti Fatima upitala je: „Babo moj! Danas je dan rastanka! Kada ću se ponovo sastati s tobom?“ Resulullah je rekao: „Kćeri moja! Naći ćeš me na Sudnjem danu kraj havda. Ja ću davati vodu onima iz mog ummeta koji dođu na havd.“ Kada je hazreti Fatima upitala: „A ako te tamo ne nađem, šta ću učiniti?“, Poslanik je rekao: „Naći ćeš me kod mizana. Tamo ću ja činiti šefaat za svoj ummet.“

Kada je naša majka hazreti Fatima rekla: „A ako te ni tamo ne nađem, ja Resulallah?“, Poslanik je rekao: „Naći ćeš me kod Sirata. Tamo ću ja preklinjati svog Gospodara: ‚Gospodaru moj! Sačuvaj moj ummet od vatre!’“

Posle toga hazreti Alija je tužnim glasom upitao: „Ja Resulallah! Kada predate svoju dušu, ko će Vas okupati, u šta ćemo Vas umotati, ko će Vam predvoditi dženaza-namaz, ko će Vas spustiti u kabur?“ Poslanik je rekao:

„O Alija, ti me okupaj, a neka ti Fadl ibn Abbas poliva vodu. Džibril će biti treći među vama. Kada završite kupanje (gusul), umotajte me u ćefine. Džibril će doneti miomiris iz dženneta. Zatim me odnesite u mesdžid i izađite. Jer će najpre Džibril, zatim Mikail, zatim Israfil, a zatim meleci, skupina za skupinom, klanjati meni dženaza-namaz. Posle toga uđite vi i poredajte se u safove. Neka niko ne stane ispred mene.“11 Zatim je upitao Azraila alejhisselam, koji je čekao: „O Azraile! Jesi li došao u posetu ili da uzmeš moju dušu?..“ Azrail alejhisselam je rekao: „Došao sam i kao gost i po dužnosti. Allah teala mi je naredio da pred tebe uđem samo s dozvolom. Tvoju mubarek dušu uzeću samo uz tvoju dozvolu. Ja Resulallah! Ako dozvoliš, pokoriću se tvojoj naredbi i uzeti tvoju dušu. Ako ne, vratiću se i otići svome Gospodaru.“ Poslanik je rekao: „O Azraile! Gde si ostavio Džibrila?..“ Azrail je rekao: „Džibrila sam ostavio na nebu ovog sveta. Meleci mu izražavaju saučešće zbog tvoje smrti.“ Dok su tako razgovarali, došao je Džibril alejhisselam. Resulullah je rekao: „O brate moj Džibrile! Došlo je vreme selidbe sa ovog sveta. Šta me čeka kod Allaha teala? Obraduj me time, pa da spokojna srca predam amanet njegovom Vlasniku.“ Džibril alejhisselam je rekao: „O miljeniče Allaha teala! Ostavio sam otvorena vrata neba. Meleci su se poredali u safove i s ljubavlju čekaju tvoju dušu.“ Poslanik je rekao: „Hamd pripada samo Allahu teala. Obraduj me! Šta me čeka kod mog Gospodara?..“ Džibril alejhisselam je rekao: „Ja Resulallah! Zbog tvog dolaska otvorena su vrata dženneta, potekle su džennetske reke, povila su se džennetska stabla, hurije su se ukrasile.“

Poslanik je ponovo rekao: „Hamd pripada samo Allahu teala. Obraduj me drugom radosnom vešću, o Džibrile!..“ Džibril alejhisselam je rekao: „Ja Resulallah! Ti ćeš na Sudnjem danu prvi činiti šefaat i tvoj će šefaat prvi biti primljen.“ Kada je naš voljeni Poslanik ponovo rekao: „Hamd pripada samo Allahu teala. O Džibrile! Obraduj me još jednom radosnom vešću“, Džibril alejhisselam je rekao: „Ja Resulallah! Šta to pitaš?..“ Na to je Poslanik rekao: „Sva moja briga, tuga i jad jeste moj ummet, koji ostavljam za sobom.“ Hazreti Džibril je rekao: „O Habibe Allaha teala! Allah teala će na Sudnjem danu praštati tvom ummetu dok ne budeš zadovoljan. Pre svih poslanika tebe, a pre svih ummeta tvoj ummet uvešće u džennet.“ Naš voljeni Poslanik rekao je Džibrilu alejhisselam: „Kod Allaha teala imam tri želje: prva je da mi dopusti da činim šefaat za grešnike mog ummeta. Druga, da ih ne kažnjava zbog greha koje su učinili na ovom svetu. Treća, da mi se četvrtkom i ponedeljkom pokazuju dela mog ummeta. (Ako su im dela dobra, uputiću dovu, a Allah teala će je primiti. Ako su loša, učiniću šefaat i tražiću da se izbrišu iz knjige dela.)“ Džibril alejhisselam doneo je od Allaha teala vest da su mu sve tri želje primljene. Na to se naš voljeni Poslanik smirio.

Allah teala je objavio: „O Moj Habibe! Ko ti je u mubarek srce stavio toliku ljubav i nežnost prema tvom ummetu?..“ Poslanik je odgovorio: „Moj Gospodar teala, koji me je stvorio i vaspitao.“ Dženab-i Hakk je rekao: „Moja milost i Moje milosrđe prema tvom ummetu hiljadu puta su veći od tvojih. Ostavi ih Meni.“ Zatim je naš voljeni Poslanik rekao: „Sada sam spokojan. O Azraile! Izvrši dužnost koja ti je naređena!“ Azrail alejhisselam, da bi izvršio svoju dužnost, približio se Sultanu vasione, radi koga je i sam stvoren. Naš voljeni Poslanik zamočio je obe svoje mubarek ruke u posudu s vodom koja je stajala pored njega, prevukao mokrim rukama preko svog mubarek lica i rekao: „La ilahe illallah! Allahu moj! Refik-i ala!..“ Azrail alejhisselam počeo je da uzima mubarek dušu Predvodnika svetova. Resulullahovo mubarek lice čas je crvenelo, čas bledelo. Kada je rekao Azrailu alejhisselam: „Zar i duše mog ummeta uzimaš ovako teško i silom?..“, on je odgovorio: „Ja Resulallah! Ničiju dušu nisam uzeo tako lako.“ Naš voljeni Poslanik, koji ni u svom poslednjem času nije zaboravio svoj ummet, rekao je: „O Azraile! Tegobu koju bi zadao mom ummetu, zadaj meni! Jer oni su slabi, neće moći da izdrže…“ Zatim je rekao: „La ilahe illallah! Refik-i ala!..“, i njegova mubarek duša bila je uzeta i uzdignuta u ala-i illijjin…

Šefaat, ja Resulallah!
Dahilek, ja Resulallah!
Essalatu vesselamu alejke ja Resulallah!
Essalatu vesselamu alejke ja Habiballah!
Essalatu vesselamu alejke ja Sejjidel-evveline vel-ahirin!

Džibril alejhisselam oprostio se od Poslanika rečima: „Esselamu alejkum, o Resule Allaha teala! Ti si bio moja namera i moja želja. Više se neću spuštati na zemlju!..“

Kada je mubarek duša Resul-i ekrema otišla u uzvišeni svet, naša majka hazreti Fatima i čiste žene Poslanikove (ezvadž-i tahirat) (radijallahu anhunne) počele su tiho da plaču.12 U tom trenutku jedan glas, čiji se vlasnik nije video:

„O Fatima! Znaš li ko je na vratima? To je melek smrti Azrail, koji ruši naslade, rastura zajednice, žene ostavlja udovicama, a decu siročadima, kuće pustoši, a kabure naseljava“ Hadis-i šerif

„Esselamu alejkum, o ehl-i bejte! Ve rahmetullahi ve berekatuhu“, nazvao je selam i proučio 185. ajet-i kerim sure Al-i Imran, čije je značenje: „Znajte da će svaka duša okusiti smrt. I na Sudnjem danu u potpunosti će vam se dati vaše nagrade.“ Zatim ih je utešio i izrazio im saučešće rečima: „Oslonite se na dobročinstva i počasti Allaha teala. Čvrsto se Njega držite i Njemu se nadajte. Ne naričite! Pravi unesrećeni je onaj ko ostane bez sevapa!“

Svi prisutni čuli su ove reči i odgovorili na njegov selam. Onaj koji ih je izgovorio bio je Hidr alejhisselam.13 Kada su se na Resul-i ekremu ukazali znaci smrti, Ummu Ejmen poslala je vest svom sinu Usami. Kada su Usama, hazreti Omer i Ebu Ubejda primili ovu gorku vest, napustili su vojsku i došli u Mesdžid-i Nebevi. Kada su Aiša Siddika i ostale žene počele da plaču, ashab-i kiram, koji su bili u Mesdžid-i šerifu, zbunili su se. Nisu mogli da shvate šta se dogodilo. Bili su kao gromom pogođeni. Hazreti Alija ostao je nepomičan kao mrtav. Hazreti Osmanu se svezao jezik. Hazreti Ebu Bekr je u tom trenutku bio kod svoje kuće. Dotrčao je i odmah ušao u Hudžre-i seadet. Otkrio je lice Ponosa sveta i video da je preselio na ahiret. Njegovo mubarek lice i celo telo, nežni i čisti, sijali su poput nura. Rekavši: „Kako je i tvoja smrt lepa kao tvoj život, ja Resulallah!“, poljubio ga je. Dugo je plakao. Pokrio je njegovo mubarek lice. Utešio je ukućane. Zatim je došao u Mesdžid-i šerif. Popeo se na minber i održao ashab-i kiramu hutbu. Zahvalio je i odao slavu Allahu teala (hamd i sena) i, pošto je doneo salavat na Resul-i ekrema (sallallahu alejhi ve sellem), rekao: „Ko je verovao u Muhammeda alejhisselam, neka zna da je Muhammed alejhisselam preselio na ahiret. A ko čini ibadet Allahu teala, neka zna da je On Hajj (Živi) i Baki (Koji ne umire, Večni).“ Zatim je proučio 144. ajet-i kerim sure Al-i Imran, čije je značenje: „Muhammed (alejhisselam) jeste resul. I pre njega dolazili su resuli. I on će umreti. Ako umre ili bude ubijen, zar ćete se okrenuti od svoje vere? Ko se okrene od svoje vere, neće naškoditi Allahu teala. Naudiće samo sebi. Onima koji se ne okrenu od svoje vere Allah teala će dati nagrade.“ Posavetovao je ashab-i kiram i zaveo red.14 Tako su svi poverovali da je Resulullah preselio na ahiret. Tuga i žalost zabili su se u srca ashab-i kirama kao otrovni bodež. Oči su plakale, suze su tekle kao bujice, a vatra čežnje palila je svačiju utrobu. Ashab-i kiram (alejhimur-ridvan) kao prvi posao izabrali su hazreti Ebu Bekra za halifu, da upravlja svim poslovima. Položili su mu zakletvu na vernost (bejat), pokorili mu se i počeli da obavljaju poslove po njegovoj naredbi.15 Resul-i ekrem preselio je na ahiret jedanaeste godine po hidžri (632. godine nove ere), 12. dana meseca rebiul-evvela, u ponedeljak pre podne. Tada je po mesečevom računanju imao 63 (po sunčevom računanju 61) godine.16

Poslanika su okupali hazreti Alija, hazreti Abbas, hazreti Fadl ibn Abbas i hazreti Usama ibn Zejd.17

„Oslonite se na dobročinstva i počasti Allaha teala. Čvrsto se Njega držite i Njemu se nadajte. Ne naričite! Pravi unesrećeni je onaj ko ostane bez sevapa!“ Hidr alejhisselam

Deo Mesdžid-i šerifa Poslanika (alejhissalatu vesselam)
koji se naziva „Ravda-i mutahhara / Džennetska bašta“.
Vidi se mihrab u kome je naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) kao imam
predvodio namaz.
Iako se na ovoj fotografiji ne vidi, s leve strane nalazi se njegov mubarek kabur
(Hudžre-i seadet).

Vidi se minber sa koga je naš voljeni Poslanik (sallallahu alejhi ve sellem) držao džuma-hutbu. Tadašnji minber-i šerif imao je tri stepenika i bio visok jedan metar. Potpuno je izgoreo u požaru 654. godine (1256. godine nove ere). Raznih godina pravljeni su razni minberi. Današnji mermerni minber, sa dvanaest stepenika i visok sedam metara, poslao je iz Istanbula sultan Murad-han III 998. godine po hidžri (1590. godine nove ere).

Za vreme kupanja iz njegovog mubarek tela širio se takav miris mošusa kakav dotad niko nije omirisao. Zatim su ga, ne skidajući mu mubarek košulju, tri puta okupali i umotali u tri sloja novih belih ćefina. Preneli su ga na jednom ležaju i doneli u mesdžid. Kao što je naš voljeni Poslanik ranije rekao, svi su izašli iz mesdžida. Meleci su dolazili skupina za skupinom i klanjali mu dženaza-namaz. Kada su meleci završili, jedan glas, čiji se vlasnik nije video, rekao je: „Uđite! Klanjajte namaz svom Poslaniku!“ Na to su ashab-i kiram ušli unutra. I oni su, skupina za skupinom, klanjali dženaza-namaz našem voljenom Poslaniku bez imama. Jedva su završili do srede uveče. Ashab-i kiram su u pogledu kopanja mubarek kabura našeg voljenog Poslanika postupili po ovom hadis-i šerifu, na koji ih je podsetio hazreti Ebu Bekr: „Poslanici se ukopavaju na mestu gde predaju dušu.“ Poslanik je sahranjen u mubarek kabur, koji je u obliku lahda iskopao hazreti Ebu Talha Ensari, pred ponoć noći koja spaja utorak sa sredom (noći uoči srede). Kusem, sin hazreti Abbasa, pošto je završio posao u kaburu, poslednji je izašao iz njega. On je rekao: „Ja sam poslednji video mubarek lice Resulullaha. Njegove mubarek usne su se pomerale. Nagnuo sam se nad njega i oslušnuo. Preklinjao je: ‚Gospodaru moj! Moj ummet!.. Gospodaru moj! Moj ummet!..‘“18 Na dan kada je naš voljeni Poslanik preselio na ahiret, hazreti Abdullah ibn Zejd uputio je dovu: „Gospodaru moj! Ovo oko želeo sam samo da bih gledao mubarek lice Tvog Habiba, puno nura. Pošto se on više ne vidi, šta će mi sada! Gospodaru moj, uzmi mi vid!“, i oslepeo je…

Kada je Resulullah preselio na ahiret, njegova poštovana tetka (očeva sestra) Safija bint Abdulmuttalib (radijallahu anha) izgovorila je ovu tužbalicu:

Ja Resulallah! Ti si bio naša nada,
Ti si nam dobročinitelj bio svagda.
Nikada nisi bio od onih što nepravdu čine,
Bio si od milostivih, od onih što na put upućuju.
I more znanja koje se opisati ne da.
Danas je naricanje svih koji plaču – za tobom.
Neka su za tvoj put žrtva svi moji preci!
Moj imetak, duša, sve što imam neka je žrtva.
Ah! Da ste sada živi među nama,
Da ste ostali, kako bismo srećni bili.
Ovo je odredba Hakka teala, „Strpljenja!“ kažemo,
Ne znamo šta da činimo, samo naricanjem jecamo.
Allahov selam neka je na tebi, ja Resulallah!
U džennet Adn uđi i u njemu ostani, ja Resulallah!